Od razbijene usne do Mainza

Jedan period mog života je obeležen i po malo grubljim milovanjima. Pa i razbijene usne. Ne, nije bilo da mi je usna visila, i nije bilo svakodnevno – blago meni! – ali je bilo.

I verovatno je neko sada začuđen, i verovatno neko prestrašen (“to se meni nikada ne bi moglo desiti”)  i verovatno je nekome sve to dobro poznato…i od svih tih divnih žena , koja god reakcija da im je, svako ima i svoj razlog i svoj izvor dopuštanja (nedopuštanja).

Moj je bio nedostatak vere u sebe i svoje ljudske vrednosti i kvalitete i strah. Od čega strah? Za nepoverovati, ali od napuštanja. Čak i takve (takvih) osoba koje se prema meni ophode na načine koji nije prijatan. U bilo kom smislu. Nije povređjivanje samo fizičko.

U tom periodu, kao amajlija podsećaonica na sebe, posetila me je i jedna bolest. Koja je trajala deceniju, i više. Ne baš bezazlenu. Dok nisam nadošla da i je i takvo ophođenje prema meni kao i baš ta bolest, zapravo samo “ubadanje prsta u oko” da progledam. Pa sam onda i progledala.

Usledilo je moje upijanje svakakvog učenja, znanja, čitanje knjiga, slušanje, gledanje, svakoga za koga sam znala da je nekada nešto veliko promenio u svom životu. Od bilo kakvog pada do neke određene visine stigao. Bila je to moja životna priča. Bio je to moj zov duše. Da se konačno pogledam i vidim ko sam zaista i kolika sam zaista i šta mogu, a šta nije moja priča.

Koliko sam samo napredaovala od tada! Kada sada pogledam na sebe u tom periodu!

I koliko sam ponosna na sebe što sam izdržala i ostala normalna kada su moje oboje dece, koji su tada imali 13 i 14 godina, otišli od mene 2500 km daleko. I kada smo se viđali 2-3 puta godišnje, ukupno godišnje maximum dva meseca. A bili do tada nerazdvojni. Onaj ko zna za taj osećaj nerazdvojnosti, zna…

Od tada se pitam, da li postoji osoba bez koje ja ne bih mogla živeti? Hmmm….

Znala sam da to što sam postala, je vrednost. Znala sam da to kakva sam postala, je vrednost. I da to može biti pomoć onima kojima je potrebna. Jer sam u sebi pronašla svetlost i da trebam pokazati i drugima kako mogu.

Iz tog nekog razloga, ja sam bila jedan vikend u Mainzu. Da svoju svetlost ponudim drugima i da uzmu onoliko koliko im je potrebno. I verujem da jesu uzeli. Svako od njih, svako na svoj način.

A šta sam ja dobila?

Ja sam dobila saznanje o sebi, o tome da još imam raditi na tome da slobodno pokažem svoju vrednost. I da verujem sebi. Jer nekome je potrebno baš toliko i do tog nivoa. Da je iznad, ne bi razumeo.

Naučila sam da je potpuno ok slobodno pokazati svoju  ranjivost, i da se slobodno iskaže ako se osećamo  ranjeno – oni koji to razumeju, razumeće nas, oni koji ne, oni nam zaista nisi ni bitni…trenutno ili zauvek…

Jedna od retkih koji su sa naših prostora bili POZVANI da dodju u državu gde mnogi žele, je nekada sebi dozvolila puno nepoštovanja prema sebi. Mnogo rekla bih. Previše.

I kako god imao neko mišljenje o meni, ja sam bila u Mainzu, kao voditelj Access Bars obuke. Zato što sam JA bila tamo, 4 osobe su naučili nešto novo, dobili su konkretno znanje i medjunarodni certifikat da su Bars praktičari, i imaju alat da rade na razvoju sebe, da pomognu svojim dragim osobama ili da zarađuju za svoj život. To je njihov izbor. Ja sam svoje, što sam tada mogla, dala. Od srca. Iz duše.
I od srca i duše im se svakome od njih ponaosob zahvaljujem. Bez njih takvih ja danas ne bih ovo sve znala. 

I mada znam da će svako ovu priču razumeti na svoj način, što je i ok, ono što bih htela da iz ovoga izvučem, je to da sam neko ko je od razbijene usne stigao u drugu državu, u Mainz, kao gost, kao neko ko priča o jednom od puteva kako doći do svog života koji će voleti. Ono što bih htela da podvučem je da svaka žena zna da postoji način kako krenuti na put do stizanje sebe i kako se strah od napuštanja preokreće. Ljubav je ipak nešto drugo. I postoji. Svedok sam tome već skoro deceniju. I nekih drugih ljubavi takođe.

I ponosna sam na sebe.

I tek ću biti, na putu sam do sebe.
Idem svojim putem. 
Svi drugi putevi, koliko god veličanstveni bili, nisam JA.

I još nešto bitno. Ovo JA SADA, nisam iz moranja, iz mode, iz trenutnog hira. Ovo ja sam zato što u ovome uživam, zato što to volim, zato što znam tačno koliko sada mogu dati. A sledećeg momenta već, još više. Ili ću do kraja svog života uvek ostati na ovom nivou i davati ovoliko. Znam da je i to itekako dovoljno za mnoge divne duše koje ne znaju da uopšte mogu i bilo šta drugo do trpiti.

Život je uživanje, uživajmo ga.

“Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.”

slika preuzeta Ovde