Danas
se na sve strane čuje da uvek imamo izbora. Da su pred nama uvek neka VRATA,
koja su tu zbog nas. Neka su zatvorena, ali ne i zaključana, samo im treba prići
i otvoriti. Neka su širom otvorena i samo trebamo proći kroz njih.
I
to je zaista tako.
Međutim,
da li vam se nekada desilo da ste zaista videli vrata pred vama, otvorena, ušli
kroz nju i krenuli putem koji vam se pruža, i onda nakon određenog dela pređenog
puta, osetili da se ne osećate dobro? Da vam je teško ići tim putem, iza tih
vrata? Bez obzira što se na početku nije činilo tako? Što je na početku bilo čudesno-neverovatno-divno?
Verujem
da se to svima nama desilo.
Pitam
se, šta smo tada uradili? Nastavili dalje? Stali i ukopali se? Okrenuli se
nazad?
Hmmm…verujem
da su sve ove i ko zna još koje kombinacije bile iskorištene.
I
kakvi su rezultati?
Znam
lično osebe koju su jednog dana izabrali jedna otvorena vrata i od kada su
prosli kroz nju, idi i ne okreću se nazad, ne vraćaju se. I tim putem, na kojem
ima i kamenčića i stena i cveća i mekane trave, stižu sretni i radosni i
zadovoljni i u miru i skladu sa sobom.
Znam
i takve osobe lično, koji jednom kada su prošli kroz određena otvorena vrata ne
vraćaju se i niti dovode u pitanje da li se trebaju vratiti. Bez obzira što im
je taj put toliko kamenit i stenovit sa toliko malo mekane trave i cveća, da na
tom putu stradaju. Bukvalno.
I
znam lično osobe, koje iza svojih otvorenih vrata koji su izabrali, u nekom
momentu ostanu zakopani na jednom mestu, mada je oko njih i stena i cveća, ali
iz nekog razloga, ostaju bez volje ići dalje napred. I tu ostanu zarobljeni.
Zauvek.
I
šta je onda ispravno? Za svakoga od nas? KOJI JE UNIVERZALNI RECEPT ZA SREĆU I
ZADOVOLJSTVO I MIR U DUŠI?
Rekla
bih da ga nema.
Ja to vidim ovako. Uvek su pred nama određeni broj otvorenih vrata. Široko
otvorena ili pritvorena, tu su baš za
nas. I uvek izaberemo po nekom kriterijumu koja ćemo izabrati. Nekada biramo
osećajem, nekada umom, nekada zato što smo poslušali druge ili što smo krenuli
za drugima.
U
čemu je “kvaka”?
Rekla
bih u tome, da kada izaberemo jedna i krenemo putem koji se pruža pred nama, to
NE MORA DA BUDE ZAUVEK. Verujem da se na tom putu uvek nađu ponovo neka druga
otvorena vrata za nas, odnosno za naš izbor. Verujem da čak i otvorena vrata
kroz koja smo prošli ostaju i dalje otvorena, što znači da se možemo vratiti
nazad, i izabrati neka druga. I verujem da to nije znak da smo nesigurni,
neodlučni i šta sve drugo “ne…” . Verujem da je u pitanju naša SVESNOST. Svesnost
da ako se moj izbor meni pokaže kao
nelagan, neradostan, neispunjavajući, da postanem svesna toga i da svesno
donesem odluku da to menjam. SVESNO. I da uvek imam pravo na nove izbore.
Ne,
ne mislim ovde o tome, da se traga za otvorenim vratima iza koga je životni put
koji je uvek lagodan i radostan i koji ima samo cveće i mekanu travu bez kamenčica
i stena. Mislim na to, da nije svaki kamen i stena jednaka teskoća za svakog od
nas. Kao ni svako cveće jednako dobro i lepo i mirišljavo za svakoga od nas.
Šta
je lako ili teško za svakog pojedinca,
to je lako ili teško za svakog pojedinca posebno. I nekad ono što je za nekoga
užasan napor i što ni za kakve nagrade ne bi radili, za nekoga je ispunjenost,
izazov, pokretač, motivacija…
I
niko nije niti dobar niti loš, svi smo posebno divni i Čudesni takvi kakvi
jesmo, bez nas takvih, svet bi bio siromašniji. Kvalitativno siromašniji.
Pronađimo
otvorena vrata iza kojih je životni put u kojem se osećamo kao doprinos svetu i
čovecanstvu.
Ako
nemamo taj osećaj, birajmo druga otvorena vrata.
Ne, nije to naša slabost, već naprotiv, naša snaga i naša svesnost šta sve možemo samo zato što smo jednog momenta odlučili biti baš u ovom telu i hodati baš ovom planetom.
Izaberite Život koji volite :)
I
da, sve je ovo samo moja zanimljiva tačka gledišta.
A
koja je vaša?
slika preuzeta ovde
No comments:
Post a Comment