Da li bi hteli da provirite iz kutije?

Šta mislite koliki smo bili kada smo se rodili?

Maleni?

A šta ako smo bili beskonačno veliki pa smo se samo smanjili da bi stali u ovozemaljsko telo koje zovemo novorođenče?

Hmmm…. Zaista, šta onda?

Da se poigramo malo sa tom mogućnošću…

Tako beskonačno veliki smanjili smo se da stanemo u maleno telo, i to telo je postepeno krenulo da raste… I u nekom momentu je dostiglo visinu od 2 metra, više manje dva-tri decimetra…

No se pitam, da li je to dovoljno veliko za nas beskonačne koji jesmo zapravo?

I pitam se koliko smo na tom putu “rasta” do svoje maximalne telesne visine smanjivali i sve ono što jesmo unutar te visine?

Koliko prilagođavanja i uklapanja u zamišljene prihvaćene modele naših roditelja, pa prijatelja, pa učitelja, partnera…. Koliko smo na tom putu našeg “rasta” sebe umanjivali da bi se uklopili u stvarnost koja nam je predstavljana da je “realna”?

Ako na taj način posmatramo sebe, zar ne dobijamo potpuno drugačiju sliku svega što zovemo “ja” i što zovemo “život”?

Zar nam se onda ne čini da smo oko sebe podigli dobre črvste stranice kutije iz koje provirujemo eventualno ponekad a najviše živimo unutar nje?

slika preuzeta ovde themayfairy.com

Sećam se koliko puta sam bila upitana od mojih učitelja ne bi li da izađem iz svoje kutije? Da izađem i da onda pogledam na sebe i svoju situaciju. Sećam se tog perioda kada nisam razumela šta to zapravo znači, i kakve kutije spominju i otkud ja u nekoj kutiji?

I sećam se i kada sam u jednom momentu shvatila tu priču o kutiji i meni.

Ne, nije to samo zona komfora i izlazak iz nje. To je odjednom progledavanje i prodisanje širokim plućima i gledanje širom otvorenim očima, koji vide dalje od stranica čuvene kutije. Tu je prostor, tu je svest, tu su beskrajne mogućnosti, tu je sve energija, tu se oseća svoja energija, tu se oseća energija svega što postoji, tu se oseća energija jednosti…

Možete li zamisliti kakav bi Vam bio život van kutije? Zapravo, pre toga pitanje je, želite li život van kutije?

Jer, čak i ako je ukrašena i doterana kutija - kutija je i dalje kutija....

Jer ako da, to je moguća realnost. Koja se postiže tako da čak krenemo i sa tim pitanjem “Kakav bi mi život bio da nisam u kutiji?”

Pitanja su fenomenalan izbor za sagledavanje toliko toga što ne vidimo i čak ne razumemo sada trenutno. Svaki put kada se nađemo u pitanju, oko nas se podigne energija svega što postoji iza toga što pitamo i ona se pokrene i poteče da nam energiju koja je odgovor, materijalizuje u ono što mi možemo sa našim čulima prepoznati (videti, čuti, osetiti…)

Pozivam vas da podignete svoje glavice i podignete se jos više i više i  izađete iz svoje kutije i onda se osetite još većim i većim i dosegnite ako možete granice svoga “ja”. 

Sa tog pogleda, šta vidite?

I šta je još moguće da vidite? I šta sve odbijate da vidite?

Pozivam Vas da osetite energiju koja jeste, da osetite energiju moćnog kreatora i stvaraoca koji uistinu jeste.

I da se zapitate : “Koje su moje beskonačne mogućnosti u mom životu?