Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html