"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...