Moj put do svakodnevne radosti

Jutro je i budim se. Otvaram oči i lagano postajem svesna gde sam. Da, u svom krevetu sam. U svojoj sobi, u svom domu.

Sretna sam i zadovoljna. Smešim se novom danu. I pitam se koje mi sve moćne nove avanture i primanja danas donosi. Na to se već nasmejem. Iz osmeha prelazim u smeh a ispod je radost. Radost.

Da li se i Vi budite na isti način?  Da li ste svako jutro nanovo radosni?

Iskreno, ja nisam uvek imala ovakav osećaj nakon buđenja. Bilo je i drugačijih buđenja, kada sam nakon otvaranja očiju, umesto osmeha postavljala neku obešenu liniju od usana na lice. A ispod toga se krio strah od novog dana, nezadovoljstvo zbog svega što je moj život. Nisam nalazila čak ni neki razlog zašto bih drugačije i mogla reagovati na novi dan.

Kako se desila promena kod mene?

Sada bih rekla, jednostavno sagledavanjem svoje situacije iz drugog ugla.

Najveća promena mi se počela dešavati kada sam počela biti zahvalna. Zahvalna za ono što imam, počevši od toga da sam i dalje živa, pa sam zdrava, što imam decu, partnera, što imam krevet gde mogu spavati, dom koji mogu ugrejati ili rashladiti po potrebi, imam veš koji mogu oprati u veš mašini, sudove iz kojeg jedemo, imam šta staviti u te sudove, imam dvorište gde je milion različitih nijansi zelene boje, gde ptice ne hajeći za sve pevaju svoju pesmu, imam telefon sa kojim mogu pričati i sa onima koji su mi geografski blizu i s onima koji nisu, i tako…

One stvari i situacije koje baš nisu bili po mom ukusu sam lagano stavljala u drugi plan, pitajući ih pe toga mogu li ja nešto da promenim i ako da, kako, a ako ne, pustila sam da se reše na svoj način. Čudno, ali su se uvek rešavale na one načine na koje je bilo najbolje za sve.

Mnogo sam čitala o raznim načinima i metodama i tehnikama koje se preporučuju da se koriste. I ponavljaju svakodnevno. I radila sam ih. Nekada i po više različitih, nekada samo po jednu, radila sam onako kako bih osećala da mi najviše koristi. Ali nije bilo dana da ne upotrebim bar jednu. Vremenom sam ih naučila još više, pa sam i njih koristila, da vidim kako deluju. Vremenom sam naučila sa kojima sam najviše na osećaju pripadanja i jedinstva samnom. I tako se moj život počeo menjati. U skladu sa onim što sam radila svakodnevno i što je iz tog osećaja proizilazilo i što sam dozvoljavala da mi se Čudesnoga desi i bude moja realnost.

Ostavila sam za sobom gomilu negativnih viđenja ljudi i situacija i reagovanja na iste, postavila sam slobodu da svako ima svoje viđenje svega što je i što ga okružuje i naučila da to nije moj zadatak da se time bavim, dozvolila sam da svako živi u svojoj zoni koju je izgradilo i da ma kako da mu je tesno i neugodno, da je to njegov izbor. I isto tako, da ako mu treba pomoć, da sam tu. Jer ako ništa drugo, mogu preneti svoje načine izlaska iz neugodnog života u vrlo, vrlo, vrlo ugodan.

Dragi ljudi, ovo kako jeste i ono kako je bilo do sada, ne mora da bude i ono što će biti. Svoju životnu zonu kreiramo sami. I uređujemo je sami. No, uz pomoć pravih osoba uvek je lakše, i jednostavnije i zabavnije.

Kada se ujutru probudite i ne bude Vam lakoća da usne namestite u smeh i osetite radost, potražite pomoć.

Radost i osmeh su naša prirodna stanja. Dozvolite im da budu prirodno Vaše svakodnevno društvo.