Recite dragim osobama da ih volite, prije nego za to bude kasno...

Neki dan smo ispratili moju drugaricu na njeno zadnje putovanje…

Pitali me neki, koliko je ljudi bilo i kako je bilo… Bilo je tačno onoliko koliko je trebalo da bude, došli oni koji su hteli i svako je sa sobom doneo, bio i odneo odatle ono što je trebao. Neko tugu, nevericu, razočarenje u poredak u životu, u Boga, neko poruku, i da ne ređam dalje. Svako zna za sebe.

Bila je premlada i previše puna planova i ako tako gledam, zaista mi nije jasno zašto je ipak u određenom momentu, kada je mogla birati na koju stranu, ipak odlučila otići na drugu. Nepoznatu. Možda baš zbog toga? Koliko je bila otvorena za sve u životu, uvek za nove avanture, ta strana joj je bila zaista nepoznata. A opet, samo je ona znala čega je bila previše. A čega premalo.

Nije mi svejedno. Bez obzira na svo poštovanje njene odluke za odlazak… Pitam se da li smo nas dve dovoljno jedna drugoj rekle, dale, učinile… U nekom momentu bih rekla, da smo u tom periodu našeg druženja dale jedna drugoj sve što smo mogle. Mislim da nije ostalo puno toga neizrečenog. Ali ima neki drugi osećaj u meni. 

Mogle smo jedna drugoj i dalje davati. Taj mi deo nedostaje. Razvijale smo se svaka na svom životnom putu, koji ne mogu reći da je imao puno dodirnih tačaka, sem što smo kao duše prepoznale jedna u drugoj one vrednosti koje su nam bitne. I u mnogome smo bile različite  a opet smo imale toliko toga i pričati i ponuditi i dati jedna drugoj. 

I ostade mi u sećaju njen uvek široki osmeh, njeno potrčavanje prema autu u kojem je čekam jer misli da kasni, a ja joj vičem da samo lagano, sa sve torbicom i torbom i napakovana , i uvek spremna i željna slikanja, da ima što više slika, da se uvek vidi gde je, da širi otpimizam gde god se pojavi i ko god je vidi. Da, znam da je imala nekada i drugačiji period života, no ja je znam ovakvu. Pojavi mi se sada pitanje, da nije možda ubrzala previše svoj život, ono ga baš uskovitlala, ostavila svugde trag da je bila, pa je tih njenih 40 godina protutnjilo kao da je 2,5 puta više…

Ono što sumnjam, je da takva kakva je bila, nije dovoljno i dovoljno puta rekla svima koliko ih voli i zato mislim da će se svima nama u nekom obliku još dugo zahvaljivati i slati nam ljubav.

Koliko je u svom životu imala grešaka, pogrešnih izbora i šta je sve po nama mogla drugačije da uradi, ostaje svakome od nas da ima neko svoje mišljenje. 

Ja znam da je radila kako je mislila da je tog trenutka najbolje i za nju i njenu okolinu.  Kako je to drugima izgledalo, je jedna druga priča. 

Vrlo često, prave istine o drugima ne znamo, samo nagađamo i pretpostavljamo i u tome vrlo lako pogrešimo. Ispod svačije površine koja je nama vidljiva, nalazi se ogromno bogatstvo strahova, tuge, kompleksa, samokontrole, uverenja, prosuđivanja, samoprekora, zavisti, ljubavi, topline, empatije, blagosti, dobrote…

Svako od nas na površini pokaže ono što sam izabere da će pokazati.

Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.

Sijaj i dalje draga V. ja te takvu pamtim…

text objavljen na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/11/recite-dragim-osobama-da-ih-volite.html

Njen život nakon odbačenog tereta - istinita priča

Pozvala sam je na kafu i ona je došla. Ta moja prijateljica o kojoj sam već dva puta pisala.

Prvi put u priči Je li vreme da se trgnete i promenite svoj život  gde sam opisala njenu situaciju, tuga, čemer, jad iz njenog ugla, i kako ja vidim iz mog ugla, sa namerom da je motivišem (jer sam joj odštampala priču o njoj). Nju a i druge.

Nakon nekih nedelju dana, dok sam joj takođe uz neku našu kafu pročitala tekst o njoj, desilo se ono što je napisano u tekstu Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta.

Ja sam već tada znala ono što će ona saznati vrlo uskoro, da bi mi danas pričala o sebi. O novoj njoj. Ne onoj koja je bila nekada dok sam joj ja zavidila, ne o onoj koja je bila dok joj ni malo nisam zavidila, nego o novoj njoj, koja je bila ona kojoj sam se ja radovala i uživala gledajući je i slušajući je.

Sve ono što je do sada stiskalo i od čega i koga je strahovala, sada joj je toliko neutralno da mu ne pridaje nikakav značaj, ni plus, ni minus. Bez emocija, osećaja, ravno… Telefon koji će zazvoniti nije pretnja. Neka zvoni, zato i jeste. A i zato što sada zna da sa druge strane može čuti divne glasove i divne vesti.  

Ciklus koji je zbog 50+ godina pre nekog vremena prestao da je posećuje, sada se radosno vratilo u njen život.  Čak i reakcija na bol u stomaku je propraćena srećom i radošću jer je ponovo uspostavljeni ciklus jasan znak da se probudila, da je itekako živa.

Lice joj je promenilo boju, podočnjaci nestali, osmeh joj je svo vreme dok priča.

Glavni lik njene tužne bivše priče na potpuno elegantan i potpuno neočekivani način izlazi iz njenog života. Bez drame, pretnji (od čega je strahovala da će biti), naglog odlaska bez reči…Nego lepo lagano… I to joj je ok, nema više patnje, tuge, ljubomore, osećaja odbačenosti… Samo mir i dopuštanje da ode svojim putem.

Nakon toliko dugih godina straha od leganja uveče, nesanice kojoj ni tablete baš nisu bile od koristi, ona leže sa osećajem radosti i zahvalnosti  i osećaja da je dobro… Ponovila je nekoliko puta : dobro mi je, dobro sam… dobro mi je…

Ponovo uživa u putovanju do ćerke, do kafice sa njom, uživa ponovo voziti, uživa ponovo biti među ljudima…

I svega ovoga dobija još, i još i još…

Istina, još ponekad oseti da nije potpuno ručna kočnica spuštena, još se ponekad probudi ne baš ustreptala, još ima starih uverenja koja se pojave, ali to je ponekad i nije jakog intenziteta. I na dobrom putu da i toga ne bude više…

Da, mnogo sam uživala danas gledajući je i slušajući je. To je potpuno nova osoba. Zapravo, to je prava ona. Bez maski, bez oklopa, bez straha, bez tuge… Na svom je talasu i jedri na njemu, elegantna, podmlađena, radosna…

P.s. za manje od dva meseca… Šta li je to naspram pet dugih godina…

Mnogo me raduje njena radost…

Rečem ja,  joy coach… heheheee…

slika preuzeta ovde Alo

Kako greške mogu kreirati čudesa u našem životu?

“Na greškama se uči” – učeni smo svi. Prosto mi dođe da se zapitam, da li smo svi koji smo hteli da znamo više, odnosno da učimo više, trebali imati i što više grešaka. Jer što više grešaka, to više i učenja. A mi hoćemo da znamo više. 

Zar nije zanimljivo ako tako posmatramo? Pitam se, da ne znamo ovu rečenicu, da li bi i dalje svaki put kada nešto pogrešimo, i onda i naučimo nešto, bili skoro ponosni na sebe, jer sada znamo više nego do malopre.

Šta može još da bude za nas korisno, kada su u pitanju naše greške? Kada skontamo šta smo novoga naučili, da tu bude i kraj trošenja energije na celu priču oko greške. Odnosno, da ne upadnemo u osećaj nevoljenja sebe, pljuvanja po sebi, sažaljevanja sebe, griže savesti, krivnje, ljutnje, besa i svih ostalih stimulativnih osećaja za zdravstveno-fizičko-psihičko propadanje.

Akcenat grešne situacije bi valjalo postaviti na onaj deo šta sam naučio a posebno da onaj deo, PRIMENITI u svakodnevnom životu naučeno. Poseban akcenat na primeniti. 

Praktičan primer iz mog života.

A mislim da i iz većine vas.

Rasprava sa partnerom. Poznato, jel tako? Ja pokušavam da on razume šta ja osećam, načinom na koji on ne razume. On meni pokušava da opravda sebe, načinom da prebacuje ili krivicu na drugog ili jednostavnom konstatacijom “takav sam i ne mogu drugačije”.

Ja svoje mogu do sudnjeg dana, on svoje takođe. Koristi od toga nikakve. Period ćutanja, durenja, ignorisanja. Nakon čega se lagano vraćamo na stanje pre toga i vraćamo se u normalan zajednički život. Pravimo se da je ok. A oboje znamo da nije. I da neće biti dok se “ono” ne reši na način koji je negujući za oboje. 

Onda sam u nekom momentu došla do saznanja da ono što osećamo i želimo reći, na primer, svom partneru, saopštimo na razumljiv način, a to je ne kritikujući ga i ne stavljajući ga u poziciju, da lupa glavu šta sam ja to htela, nego šta je to što meni u tom nečemu smeta, povređuje, nedostaje i da bi ako oboje prestanemo da se branimo iza podignutih zidova, oboma bilo lepše i zabavnije i radosnije.

I počela sam da koristim to znanje. I uvek ali uvek funkcioniše. Zato što kada jasno i otvoreno kažem šta osećam i šta bih volela, onda se moja odbrana spustila i ja sam čisto ono što sam, bez potrebe da nekoga osudim ili kritikujem nego u energiji dozvoljavanja da dobijem ono što želim. A uvek, ali uvek se desi da dobijem puno, puno više i puno, puno kvalitetnije. 

A uvek ali uvek i moj partner tada sa svojim spuštenim odbranama i potrebom da se brani, je ono uistinu što jeste i prepusti se energiji davanja i primanja. Tada uzajamno oboje dobijamo više. Tada zajedno kreiramo još nešto kvalitetnije. Ono što nama oboma funkcioniše. Ne narušavajući ničiju ličnost i slobode. Čak naprotiv. U još većoj ličnoj slobodi smo još veći doprinos jedni drugima. Čak i ako novonastala situacija ne bude kako smo prvobitno zamišljali. Sigurno je doprinos za oboje.

I ovo sve važi ne samo za odnos sa partnerom, nego za bilo koji odnos (poslovni, novčani, zdravstveni, prema komšijama, porodici, klijentima…)

I onda se Čudesa  pojavljuju jedni za drugima. 

Valjda zato što i Čudesa vole ići tamo gde ljudi primenjuju naučeno.

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2016/11/kako-greske-mogu-kreirati-cudesa-u.html