Neki dan smo ispratili moju drugaricu na njeno zadnje putovanje…
Pitali me neki, koliko je ljudi bilo i kako je bilo… Bilo je tačno onoliko koliko je trebalo da bude, došli oni koji su hteli i svako je sa sobom doneo, bio i odneo odatle ono što je trebao. Neko tugu, nevericu, razočarenje u poredak u životu, u Boga, neko poruku, i da ne ređam dalje. Svako zna za sebe.
Bila je premlada i previše puna planova i ako tako gledam, zaista mi nije jasno zašto je ipak u određenom momentu, kada je mogla birati na koju stranu, ipak odlučila otići na drugu. Nepoznatu. Možda baš zbog toga? Koliko je bila otvorena za sve u životu, uvek za nove avanture, ta strana joj je bila zaista nepoznata. A opet, samo je ona znala čega je bila previše. A čega premalo.
Nije mi svejedno. Bez obzira na svo poštovanje njene odluke za odlazak… Pitam se da li smo nas dve dovoljno jedna drugoj rekle, dale, učinile… U nekom momentu bih rekla, da smo u tom periodu našeg druženja dale jedna drugoj sve što smo mogle. Mislim da nije ostalo puno toga neizrečenog. Ali ima neki drugi osećaj u meni.
Mogle smo jedna drugoj i dalje davati. Taj mi deo nedostaje. Razvijale smo se svaka na svom životnom putu, koji ne mogu reći da je imao puno dodirnih tačaka, sem što smo kao duše prepoznale jedna u drugoj one vrednosti koje su nam bitne. I u mnogome smo bile različite a opet smo imale toliko toga i pričati i ponuditi i dati jedna drugoj.
I ostade mi u sećaju njen uvek široki osmeh, njeno potrčavanje prema autu u kojem je čekam jer misli da kasni, a ja joj vičem da samo lagano, sa sve torbicom i torbom i napakovana , i uvek spremna i željna slikanja, da ima što više slika, da se uvek vidi gde je, da širi otpimizam gde god se pojavi i ko god je vidi. Da, znam da je imala nekada i drugačiji period života, no ja je znam ovakvu. Pojavi mi se sada pitanje, da nije možda ubrzala previše svoj život, ono ga baš uskovitlala, ostavila svugde trag da je bila, pa je tih njenih 40 godina protutnjilo kao da je 2,5 puta više…
Ono što sumnjam, je da takva kakva je bila, nije dovoljno i dovoljno puta rekla svima koliko ih voli i zato mislim da će se svima nama u nekom obliku još dugo zahvaljivati i slati nam ljubav.
Koliko je u svom životu imala grešaka, pogrešnih izbora i šta je sve po nama mogla drugačije da uradi, ostaje svakome od nas da ima neko svoje mišljenje.
Ja znam da je radila kako je mislila da je tog trenutka najbolje i za nju i njenu okolinu. Kako je to drugima izgledalo, je jedna druga priča.
Vrlo često, prave istine o drugima ne znamo, samo nagađamo i pretpostavljamo i u tome vrlo lako pogrešimo. Ispod svačije površine koja je nama vidljiva, nalazi se ogromno bogatstvo strahova, tuge, kompleksa, samokontrole, uverenja, prosuđivanja, samoprekora, zavisti, ljubavi, topline, empatije, blagosti, dobrote…
Svako od nas na površini pokaže ono što sam izabere da će pokazati.
Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.
Sijaj i dalje draga V. ja te takvu pamtim…
text objavljen na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/11/recite-dragim-osobama-da-ih-volite.html
No comments:
Post a Comment