Započinje Nova godina i sa njom većina nas postavlja nove ciljeve i kreće u akciju da se isti realizuju. Šta je bitno znati vezano za to?
Ono, bez kojeg ništa od postavljenog nema smisla, sam JA. Da li je to zaista moj cilj, moja želja? Jer ako samo pratim čemu okolina smatra da bih trebao da težim, sam proces ima falinku sopstvene strasne energije kao osnovnog pokretača.
Onda, ako je to zaista moja želja, na koji način ću doći do njega? Da li prateći već utabane staze kojima su mnogi prošli i dostigli neviđene uspehe? Tipa, što izmišljati toplu vodu kada je već izmišljena? A šta ako bi išli svojim načinom do cilja, ne zato da bi bili strašno pametni i da bi nam neko dizao spomenik u znak zahvalnosti, nego samo zato što nas sopstvena strasna energija vuče drugim još neutabanim stazama? Realno, i topla voda dok nije izmišljena ljudi su koristili druge dobro utabane načine za pripremu tople vodce. Dok neko nije krenuo drugim putem, do tada potpuno nepoznatim, potpuno ludim i došao do tople vode kako je sada koristimo.
Svi smo različiti, neko od nas je pronalazač tople vode a neko korisnik. I bez jednog i bez drugoj, bila bi besmislena ta topla voda.
Šta je za mene lakše? Šta je za mene uzbudljivije? Šta je za mene izazovnije? Od čega srce želi da mi se rastopi od miline samo dok pomisli i na putovanje do cilja a kamoli na sam cilj?
I ne verujem u to da put do cilja treba da je težak i posut trnjem. Zapravo, šta je za mene teško a šta nije. I zapravo, da li ono što je trnje drugima, da li je i meni to? I da li zaista nije moguće doći do uspeha i cilja ako se usput zabavljamo?
Volim li biti okružen sa velikim brojem ljudi, sarađivati sa njima, družiti se sa njima, ili volim sa manjim brojem ljudi, i poslovnu i privatnu varijantu?
Da li sam po prirodi mirnija osoba a da bi opstao kreiram se u bučniju i napadačkiju osobu? Ili obrnuto, pokušavam biti miran i staložen dok u meni ključa energija vodopada od koje zastaje dah?
Zašto bih se uklapao u okvire normi koje su postavili drugi ljudi, kada je moj život izvan toga? Kao i zašto bih probijao granice koje su postavili drugi oko mene, ako se ja tu dobro osećam i to je moj teren za stvaranje – samo zato što sa svih stana se priča o tome? Šta je istina za mene?
Da li zaista “prespavam” dragoceno vreme ako se dva dana duže odmaram i kao ništa ne radim, dok drugi već vredno rade? A šta ako meni ta dva dana donesu nakon toga puno više nego da sam i ta dva dana bio aktivan? Isto tako, zašto bih se odmarao dva dana samo zato što je praznik i svi odmaraju, ako mene moje telo i duša vuku u stvaranje? Šta meni više donosi?
Kada smo rođeni, rođeni smo kao svoji. Plakali, spavali, gunđali, smešili se, prohodali, progovorili…onda kada smo to osećali da trebamo. I ravno nam je bilo da li je beba pored nas jela više ili manje od nas, da li je prvu reč rekla pre ili posle nego mi. I okolina nas je tako prihvatila. Možda je malo gunđala i verovatno je okolina upoređivala i komentarisala da smo ili mnogo napredni ili u normali ili malo u zaostatku za ostalim bebama, međutim, to nam je bilo toliko totalno nebitno. Bili smo svoji.
Pa budimo i dalje svoji.
I cela ova priča je priča o sebi.
I svačija priča o sebi je drugačija.
Budimo svoji, putujmo na svoj način do svojih ciljeva.
Sve drugo su blede kopije tuđih priča.
Pa čak i ako je dragocena staklena cipelica put koja vodi u život koji se sanja, ona je i dalje Pepeljugina.
tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/01/znate-li-koji-je-to-najvazniji-faktor.html
No comments:
Post a Comment