Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html