Ne verujte da je svako prigovaranje neminovno nikome i ničemu ne koristi. Da, može biti da je u pitanju samo definisanje same reči prigovaranje, no ovu reč svi više-manje znamo i koristimo. Za različite vrste prigovaranja.
Ali ako ne kažemo nekome da nam se nešto ne dopada, da nam ne prija, kako uopšte taj neko drugi može znati da je tako? Svaki put fino kulturno vaspitani oćutimo i isklimamo glavicama kao da je sve ok i kako nam prija i godi i kako se i nama to sve baš tako uklapa i poklapa…a u sebi ceo vulkan proključao.
I kakva korist od vulkana? Bljuje vatru i sve što ima u sebi izbacuje, no gde? U našu unutrašnjost. Gde ostaje i taloži se i povremeno pusta signale da je prisutno i da bi vrlo rado otišao izvan nas.
No, mi fino kulturno vaspitani, naučeni smo i da takve signale trebamo umirivati. Posle toga postanemo bolesni, no, ako fino vaspitani želimo i dalje biti dobro prihvaćeni, to je sasvim za očekivati. Pogotovo ako već imamo više od tri decenije života. Podrazumeva se da se od nečega boluje.
No, da se vratim na prigovaranje.
Kakve koristi možemo imati ako ga primenjujemo?
Ako prigovorim i kažem da meni ne treba da se u sitna crevca do perfekcije sređuje moj prostor i neguje moje telo, onda to znači da to meni nije toliko bitno i samim tim znači da druga osoba koja je u interakciji samnom, ima opušteniji pristup i slobodnije može da obavlja to što radi i samim tim i ostane još više slobodnog vremena za druge aktivnosti. A ono što je i meni bitno – kada pre završimo sa radovima, ostaje i meni slobodnog vremena za druge radove i aktivnosti, uključujući i uživanje na moj način. A ako mi je potrebno do prefekcije raditi, onda sve dok se do toga ne dovede, troši se vreme na dovođenje do toga. Trošimo ga na obe strane. Ovako, kada se zna da se ide do perfekcije, nema razmišljanja – što pre se do nje stigne, pre se može nešto drugo raditi.
Ako nekome kažem da mi ne prija da u to doba idem negde ili jedem ili radim neku fizičku aktivnost a druga osoba me je vrlo srdačno pozvala, dajem prostora da moje mesto zauzme neko ko će u tome više uživati od mene. Tada, kada to za mene nije uživanje. Kada bude, tada će i poziv biti oberučke prihvaćen. Takođe, dajem prostor i osobi koja me pozvala da dođe do veće i bolje mogućnosti sadržajnije provedenog vremena, jer je sa osobom kojoj će to tog momenta biti veći doprinos nego meni. Samim tim, veći doprinos i za osobu koja je pozvala. Veći doprinos za mene, jer sebi dajem slobodu da biram.
Svaki put kada se prigovara, ne mora neminovno da bude samo forme radi.
Nekada je u pitanju sama suština odnosa. Da, to onda obično zovemo fino kulturno odbijanje na učtiv način. Govorim ti šta mi se dopada i šta mi prija, a šta ne, tako i ako ti odmah ne odgovara, vrlo brzo shvatiš, jer ti se pokaze vrlo očigledno, i budeš zahvalan što sam onda prigovarala. Jer bi inače puno toga suštinskog propustio.
Zovite kako želite, no obratite pažnju na suštinu.
p.s. Moja razmišljanja nakon što smo obe, na jednom mestu našeg zajedničkog angažmana, jedna drugoj rekle, kako je ona to tako radila meni, zato što je mislila da meni tako treba, a ja rekla njoj kako sam ja ćutala jer nisam htela da budem neko ko prigovara...
Fine kulturne obe.
Sada obe znamo kako sledeći put. Na obostranu našu radost. Već se unapred radujem sledećem susretu.
tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/07/prigovarati-ili-ne-prigovarati-to-je.html
No comments:
Post a Comment