Zašto JA da opraštam?

Mislim se nešto…

biće da su ljudi pobrkali zašto se nekome oprašta za nešto učinjeno, što nam se nije dopalo, što nas je povredilo, u nekom trenutku zaustavilo i zaledilo...

Činjenica je, da se opraštanjem ne oprašta određena akcija dotične osobe, nekada sprovedena, da bi se mi pokazali kao veći ljudi u odnosu na dotičnu osobu ili zato da bi se ta dotična osoba osećala olakšano, već zato što to direktno utiče na nas same. A mnogi ne opraštaju baš iz navedena prva dva razloga.

Našim novim izborom u akciji opraštanja, sa sebe skidamo teret koju je napravila nekada sprovedena akcije dotične osobe, koja je nama već od tada ogroman teret, koji je lepo spakovan u određenom delu našeg tela, i mi ga vučemo sa sobom. Time mi sami budemo olakšani za taj teret, kod nas samih se promeni energija, koja tako olakšano-izmenjena donosi potpuno novo energizovane situacije. E u tome je suština, u tome je preokret, u tome je promena! U nama! Drugačija energija privlači i dozvoljava primiti, takve Čudesne kreacije, ljudi i situacija, da ostajemo širom otvorenih očiju i širokog osmeha od iznenađenja.

Hoćemo li mi takve promene? Korenite? Koje donose promene u zdravstvenom stanju,

prilivu novca, prilivu pomoći, prilivu lakoće, prilivu radosti, prilivu obilja?

 Ili nam je i dalje dobro da se držimo uvređeni i povređeni i stiskamo negde u nekom dobro skrivenom delu svoga tela svu tu bol, dopuštajuci da i dalje zbog nje jecamo i krvarimo?

   Šta ako je moguće sa lakoćom

    pustiti, otpustiti sve vrste boli?

Prvi korak je biti zaista voljan za to, drugi se već sam od sebe namesti i dođe.

Hteti, zatražiti,otpustiti, dopustiti, primiti.

Provereno…

slika preuzeta na Čarobne misli

Bars tretman...zato što je bitno...

Pre više od godinu dana radila sam Bars tretman jednoj divnoj mladoj ženici i njenom mužu. Imali su nekih zastoja u određenim životnim oblastima, no to što mi se mnogo dopalo kod njih je njihova privrženost, poštovanje jedno drugog i ljubav. Ono što je oboma smetalo je da još uvek nikako trudnoća da se desi.

Bili su toliko oduševljeni da su hteli i Bars obuku, da bi jedno drugom mogli raditi tretmane. Kada god požele i osete potrebu.

Uskoro, iz nekog razloga, nisu i dalje birali da žele obuku. Tražili su samo tretman i nakon mesec dana, ponovo sam im radila. Oboma.

Nakon kraćeg vremena, ponovo njoj.

Nakon toga, ostali smo u odnosu “tu smo, ako osetimo potrebu da se vidimo, čujemo se”, i nastavili svako svoj zivot.

Pre koji mesec sam je pozvala da se vidimo, rekla mi je vrlo rado, ali ona se pre koji dan porodila, pa joj baš i nije zgodno….

Mnogo me je obradovala vest. Toliko, da mi je došlo da je pitam, kako se to desilo, od kada? Shvatila sam da su ta pitanja suvišna….otprilike se zna kako se desilo i otprilike se i zna kada se desilo, kada se beba sad rodila….

Što se mene tiče, ja znam da su Barsi odigrali još pre oko godinu dana ulogu koju su trebali – otpustili su ono što je bila najveća blokada da se trudnoća desi, i ma kako da je tada fokus bio na nečem drugom, i na rešavanju nekih drugih trenutnih dešavanja i stanja, izgleda da je trudnoća ipak bila oboma najbitnija.

Njenim dešavanjem mnogo toga se može namestiti  drugačije.

Rođenjem bebe tek se mnogo toga može namestiti  drugačije.

Volela bih kada bi bili svesni toga da su tih par Bars tretmana odigrali bitnu ulogu u kreiranju njihove nove realnosti. Ne zato da bi meni odali priznanje, jer nisam ja ta koja je otklonila ono što je njima bilo smetnja, to su njih dvoje uradili, već da prigrle i nastave dalje kreacije sa lakoćom, da imaju još više radosti i obilja u životu. Sada ih više nije samo dvoje. Bitno je šta će maleno biće da usvaja tokom odrastanja.

Bitno je….

A tek da izaberu da ipak završe i Bars obuku…Oboje...

slika skinut sa Moderno Roditeljstvo