Neverovatno koliko tužnih ljudi ima na svetu...

Neverovatno koliko tužnih ljudi ima na svetu jer su svoju prirodu, svoju žensku/mušku energiju utisnuli, ugurali, nagurali u toliko uske okvire jedne zatvorene kutije, između čijih okvira pokušavaju da žive.

Kažem pokušavaju - jer spolja gledano, oni su vrlo često, uspešni, sa dobrim fizičkim, negovanih izgledom, novčano situirani, u poslovnom svetu uvažavani, stambeno obezbeđeni, sa svojim porodicama, prijateljima, autima, putovanjima....

To su vrlo često ljudi koji su nama uzor, reper gde hoćemo da budemo, jer spolja gledajući, sve je fenomenalno.

Iznutra, nedostaje im slobodna lepršavost, razigranost, one prve, osnovne, radost i zadovoljsto pokretačke energije - svoje ženstvenosti ili muževnosti. One izvorne.

A sve što je potisnutio i stisnuto ima vibraciju skučenosti, i budoke ukorenjene patnje, koja se prenosi globalno na sve ljude, posebno, najtužnije, na potomke. Njima se daruje ista ta tiha pogurana patnja .

Zaista je to jedini izbor?

Zaista je to neophodno da darujemo svojoj deci?

Zaista je to energija koju trebamo da širimo planetom?

Zar nije već došlo vreme da se svako od nas, konačno izvuče iz učaurene, umotane, puž pozicije, unutar stisnute malene kutije? Da se pokida i ispravimo u onu svoju veličanstvenu veličinu koju uistinu i jesmo?

Koliki smo zaista?

Ne kao biće (to već znamo da smo ogromni) nego naše telo? Koliko je ono zaista? Kada mu damo da bude u onoj veličini koja jeste? Kako tada izgleda naše telo?

Kada ga ispunimo Čudesnom predivnom energijom ženstvenosti koju kao žena imamo i jesmo?

Ili Čudesnom muževnom energijom koju muškarci zaista imaju i jesu?

Bez osuđivanja i prosuđivanja, prihvatajući sebe onim što jesmo, kakvi jesmo?

Uistinu?

Ako smo voljni to videti, ako smo voljni biti to, ako smo voljni živeti i kreirati iz te energije zahvalnosti za ono što jesmo, i doprinosa koji takvi možemo biti – šta se onda pojavljuje u nama, izmeđju nas, oko nas?

Možda manje nasilništva, manje silnih borbi i ratova, manje isfrustriranih pojedinaca?

Šta mi kao pojedinci možemo učiniti da se planeta oslobodi hronične, duboke patnje njenih Čudesnih stanovnika?

Pozivam nas, da sve što god možemo, učinimo to!

Svojim primerom prvo – što znači da prvo sebe oslobodimo okvira kutije u koju smo se ugurali i budemo ona lepršava, oslobođena, radosna, svetlucava, kreativna, energija Čudesne žene ili Čudesnog muskarca koji jesmo.

Upotrebimo sve alate i svu pomoć koju možemo dobiti da ovo budemo.

I onda to proširimo dalje.

Verujem da će da vredi.

Znam da vredi.

A možda sam ja samo neko sa ružičastim naočarima koji živi u oblacima mašte?

Pa ako hoćete i vi, ja ću vam vrlo rado pokazati kako se iz puž pozicije i tihe patnje ide u radost.

Moj život u pet decenija

U prvoj deceniji mog života, moji roditelji su se razveli, i tada mi se prvi put srušio svet oko mene. Prvih par godina sam se šetala od jednog do drugog roditelja, i kada sam skontala da se sama trebam izboriti sa situacijom, počela sam se smešiti. Samopuzdanje na nuli. I ispod nule. Osmehom sam prikrivala sve što mi je bilo bolno. Tako su me mnogi upamtili po osmehu. Nije bio loš izbor.

Sa dvedesetak godina, udajem se sa željom da moj osmeh ima unutrašnju podlogu. Samopuzdanje i dalje ispod nule i jos i dobro potvrđeno, za šta se pobrinuo moj tadašnji muž i otac moje dece. Smešila sam se i dalje gde god sam bila.

Sa trideset godina sam razvedena, odbačena ne samo kao žena, nego kao osoba. Samopuzdanja tek nema. Drugi put mi se srušio svet oko mene. Dobijam epilepsiju. Tek tako. Iznenada, niotkuda. Napadi nisu česti, ali mi se dešavaju na ulici, na pešačkom, u kupatilu….a kada se osvestim, ja se smešim. I dalje.

Tada rešavam da pokrenem nešto u svom životu. Da se upoznam sa samopouzdanjem. Da vidim možemo li se mi družiti. Možda i zavoleti, čak.

Na taj put idem sama. Nemam podršku ni od koga, niko od mojih prijatelja nije u toj priči, niko kao ja ne želi toliko da promeni svoj život. Idem sama, čitam, učim, upijam. I dalje se smešim, ali povremeno ispod tog osmeha ima i podloge.

Sa četrdeset godina moje oboje dece odlazi u inostranstvo, kod svog oca, 2500 km udaljeno. Puštam ih da idu, jer želim da imaju mogućnosti rasti u obećanijoj zemlji, sa više mogućnosti. Rastajemo se i viđamo par puta godišnje. Oboje imaju jedva jednu i po deceniju života. Treći put se srušio svet oko mene. U javnosti se i dalje smešim, na skajp razgovorima sa njima se i dalje smešim, na njihove uplakane okice odgovaram da pruze šansu novoj okolini da se zavole i prihvate i smešim im se. Da ne vide koliko boli. A znam da znaju koliko….

Nakon toga, znam da moj život ima neku dublju svrhu nego samo da ustajem ujutru i ležem uveče a u međuvremenu automatske radnje. Sa epilepsijom se obračunavam jednostavno, objasnivši joj, da kako je došla, tako lepo može sada i da ode. I zaista odlazi. I nema je više.  Samopouzdanje mi je visoko odskočilo. Verujem sebi. Šta je to što ne mogu da preživim i bez koga i čega ne mogu da živim, kada sam sve ovo preživela? To me stavlja u poziciju da ne zavisim ni od koga i nisam vezana ni za koga, bez koga ne mogu. To mi daje ogromnu energiju slobode. Neslućenu.

Sve vise radim na odbacivanju svega sto me dira i koci i povredjuje i ne da mi lagodnost. Na njihova mesta postavljam jednostavnost, manje kocnica, ogranicenja, sve manje vezivanja za bilo koje situacije, ljude, dogadjaje koji bi mi postavljale bilo kakve granice i ogranicenja. Moj osmeh sve vise ima unutrasnjih razloga.

Sada više nisam sama. Pored mene je nekolicina pravih osoba koji su mi podrška kada posustanem i zapnem i padnem na nos. Znaju kako me brzo isceliti.

Za koji dan ću imati 50 godina. Imam partnera, deca su postali moćni mladi ljudi koje njihovi prijatelji i kolege vole i poštuju. Postala sam sertifikovani voditelj radionica, obuka, seminara za lični razvoj. Pre koji dan sam izdala knjigu. Knjigu koja je meni bila ogromna pomoć na mom putu do ovoga danas. Rođena je da bi i drugima kojima je potrebna podrška, to bila. Da im pokaže da se može promeniti puno toga. Stojim iza svake reči u toj knjizi lično.

Danas potpuno sigurna u sebe kažem da sam uspela. Jer jesam.

I dalje imam osmeh na licu. Samo što ovaj osmeh ima debelu podlogu da bude. Rekla bih da sam napravila ipak dobar izbor.

I šta je još sve moguće nadalje?