Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html

"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...

Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta

Trebala sam da radim nešto na svom blogu. Osetila sam entuzijazam zbog toga.

A onda u jednom momentu nemir.

Morala sam ustati od stola, od računara. Ostila sam da moram napolje, šetati, po suncu, gde je prostor, prostranstvo... Osetila sam da moram na Palić, kraj vode...

Odjednom sam osetila i da trebam nazvati. Baš nju. D. Uzela mobilni, pozvala je, pitala je da li je slobodna i rekla joj da idemo na Palić. Da ćemo se naći kraj teniskih terena. Ko prva stigne, čeka drugu. Ne sećam se da smo ikakada imale ovakav dogovor....

Kada smo se videla pitala me je šta se desilo. Zbog čega sam je tako pozvala. Nisam tada osetila da ima neki poseban razlog. Rekla sam istinu, imala sam potrebu šetati, biti na Paliću i da sam je pozvala da mi se pridruži. I da bih ja svakako bila tu...

Hodale smo, sele na sunce kraj vode i pile kafu. I pričale kao i inače, ni po čemu se nije razlikovalo od dosadašnjih druženja. Sunce je zašlo a mi smo krenule nazad.

I tada mi je došlo da joj postavim pitanje. Na šta je ona odgovorila, na šta sam je ja opet upitala i ona odgovorila. Onda sam je zaustavila u hodanju. Stale smo. Osetila sam da se ovaj momenat ne sme propustiti. Ljudi su prolazili na šetalištu a mi smo sa strane stajali i radili proces odbacivanja onoga nečega što je davi i guši i koči i ne da da se pokrene u radost, lakoću, slobodu života. I bilo je jeze i hladnoće i boli kod nje a ja sam samo radila Access proces koji sam učila i koji znam, radila sam na njenom oslobađanju.

Ljudi su prolazili i dalje mirno šetajući a to je bilo toliko nebitno... Nakon određenog vremena osetila se lakša energija.... Osetila sam je ja, ali i ona. Osetila je više prostora u svom telu, osetila je gubitak težine koji ju je do malopre stiskao.

Znala sam da je za ovaj put, to bilo toliko.  Bilo je vreme da krenemo kući.

A onda, na nekoliko koraka iznad nas, iz pravca vode, odjednom se pojavilo nešto, napravilo široki luk ispred nas, pa krenulo u našem pravcu, stalo tačno iznad nas na nekoliko sekundi i velikom brzinom otišlo u suprotnom pravcu od nas. D. je bila blago rečeno šokirana prizorom a ja sam znala sam da je zajedno sa tim nečim otišlo i ono što je moju D. stiskalo. Zauvek.

A ostali ljudi oko nas i iza i ispred su i dalje mirno hodali, ne primećujući ništa, ne primećujući da je ogroman teret moje drugarice zauvek napustilo dotadašnje mesto boravka.

Da nam je ovo neko pričao, rekli bi da izmišlja.  A mi smo to doživele. I znamo da jesmo. I mada ovo nije moj prvi slučaj čudnih dešavanja na pokrenuti proces oslobađanja tereta, priznajem da me i dalje iznenađuju načini na koji se dešavaju otpuštanja. Kako se prikazuju na načine na koji mi sa svojih pet čula možemo da potvrdimo.

Pitam se, da li ćemo ikada shvatiti koliko smo moćni i koliko možemo i koliko toga još, ne da ne znamo, nego nismo svesni da znamo.

     I šta bi bilo kada bi toga bili svesni?

p.s. Sada znam i zašto nisam mogla ostati raditi na mom blogu. Bilo je nešto bitnije što sam trebala uraditi.

slika preuzeta www.astral.com.hr

Je li vrijeme da se trgnete i promijenite svoj život?

Imam jednu drugaricu, dugogodišnju. Družimo se oko dve decenije. Iskreno, bilo je do pre nekih nekoliko godina da sam joj zavidela na njenom životu. Imala je slobodu, imala je dovoljno finansijskih sredstava za kupiti bilo šta želi, za otići gde želi, za ne razmišljati kako sutra. Imala je auto i u njemu uvek benzina. Imala je stav koji je odavao sigurnost u sebe. Nije ulazila u dramatične priče, rešavala je svoje situacije rekla bih opušteno i lagano.

Onda se u nekom životnom momentu desio životni period koji traje već duže vremena, gde se sve to promenilo. Toliko da joj ni blizu ne zavidim na životu koji ima. Zapravo, ja sada vidim sve ono što ona ima i koji oooo… itekako jesu da se zahvali na njima, na svim blagodetima, ali ona ih ne vidi, ona ih ne živi i samim tim i ja na njen život ne gledam kao pre.

Njen život je ona sama pretvorila u jednu tužnu priču. Ono što je još tužnije je da ona sama ne želi iz nje izaći. I ma kako da joj je mučno i ma kako da se trza na zvonjenje telefona ili poruke na telefonu, jer je najčešće dočeka sa druge strane bes i gnev i optuživanje i provociranje, ona ne menja situaciju. Ostaje u tom mučenju same sebe. Sa druge strane je osoba koja joj žestoko na sve moguce načine skreće pažnju da samu sebe ranjava i  kažnjava i muči - ipak negde uvek prevagne strah od prestanka tog odnosa. 

Strah od… od čega zaboga? Da će ostati sama? Pa sama je. Da neće imati sa kime popričati? Pa tu osobu svakako nema za priču. Strah da će biti zapravo, istinski prihvaćena takva divna kakva je i voljena takva kakva je? Hmmm… rekla bih da je to… Nema smisla? Nema… Zaista nema… Nema zaista za sve koji su sa strane u toj priči. Pogotovo nema za one koji su jednoga dana presekli i izabrali da će dozvoliti da im život pokaže ljubav, prihvatanje, nežnost, brižnost jer je to nije luxuz nego osnovna potreba naša.

Pitam se koliko su duboki neki stavovi i zaključci doneti ko zna kada i zbog čega koji ne dozvoljavaju primanja svega dobroga koje život sa nestrpljenjem čeka da da? Pitam se koliko su duboka uverenja da ljubav ne postoji? 

Da ljubav koja oplemenjuje bića i koja je usmerena na slobodan rast i razvoj pojedinca ne postoji? Da ne postoji ljubav u kojem slobodno možemo biti ono što ziasta jesmo? Bez šminke, bez lažnih osmeha, bez lažnih priča?

I bez obzira na sve naše zajedničke priče, na sve pročitane knjige o prihvatanju i voljenju sebe, bez obzira na saznanje o načinima kako se to može sa više ili manje lakoće promeniti, ona i dalje ostaje nepromenjena. Na čuđenje svih njenih najmilijih i čuđenje svojih prijatelja, uključujući i mene.

I to je njen izbor. Živeti kao žrtva koju neko može, kada god se oseti lično ugrožen da izvređa, da omalovažavi, da zgazi, da izgnječi, da iscedi, ne bi li se osećao makar na malo, moćno i veliko.

I definitivno nije tu akcenat na drugoj osobi nego isključivo na njoj. Ona je ta koja živi ovaj život i koja i dalje bira da ga živi na ovaj način. Da leže i budi se, pod uslovom da usput uspe malo i da odspava, sa istim osećajem bezvrednosti i nebitnosti i nemoći.

Ja znam da će jednoga dana to se sve promeniti. Da će jednoga dana se trgnuti i odlučiti i izabrati biti slobodno, radosno, sretno biće koje živi  i uživa u svakom svom novom danu, sa ogromnom zahvalnošću i uvažavanju svega divnoga što ima i koga ima u svom životu.

Ovo je priča koju pričam uz njeno znanje da je pričam. Jer je ona tražila, pošto zna da pišem životne priče, da napišem njenu priču. Možda će nekome pomoći. Možda će nekoga da trgne. Možda će neko na osnovu ovoga promeniti svoj život.

A ja se pitam, šta ako ovo bude nju trgnulo? Da kada ima napisana priča o njoj, progleda i vidi. I izabere da menja. Sada.

Odmah. 

objavljeno na  http://www.sretnazena.com/2016/09/je-li-vrijeme-da-se-trgnete-i.html