Koliko trebamo izaći iz naše zone komfora da bismo bili sretniji?

Ako znamo da komfor znači udobnost, onda i naša zona komfora znači da je to naše udobno mesto, prostor, stanje. I kao i svako drugo mesto i prostor i stanje kojim smo okruženi, sami smo ga uredili. Po svojim ukusima, merilima vrednosti, stavovima.  I tako onda svi zapravo živimo u svojoj zoni komfora.

Do pre desetak godina, nije ta zona ni bila toliko predmet rasprava, priča, govora, knjiga, edukacija – uzimalo se manje-više kao nešto prirodno. Pa smo ga manje-više tako i živeli.

Od kada se velika pažnja posvećuje tom fenomenu zona komfora, najveći deo cele te priče se odnosi na izlazak iz nje. Parole izađi iz svoje zone komfora su postale toliko uobičajene, srećemo ih na sve strane i iz različitih izvora, i kao što biva sa svime, tako i parola izađi iz svoje zone komfora, neke pošteno tresne i drmne i očitavi i pokrene, neki ostanu potpuno neutralni a neki se unervoze, uspaniče, upetljaju jer osećaju da bi trebalo nešto a ne znaju ili nemaju petlje, vere, odluke da to nešto i urade.

A zona ko zona, lepo ušuškana, sve više mami svog drugara da se i dalje druže, jer šta bi ona jadna ako je drugar napusti. Taj svoj strah pokazuje na sve moguće načine, od lažnog predstavljanja udobnosti do potpunog izvrtanja iz sebe i dovođenja do još veće zbunjenosti svog drugara. I tako zona i drugar nastavljaju i dalje svoje druženje.

Oni drugi slučajevi, gde tresnuti i očitavljeni, osvešćeni drugar, jednostavno samo okrene leđa svojoj zoni, ode ne okrećući se i ostavljajući svoje datadašnje komforno utočište, postaju primer kako izaći iz svoje zone. 

Naravno, funkcioniše kod ostalih kada i ostali zanju zašto bi uopšte i napuštali svoje zone. Koliko su zaista komforne, je stvar ukusa i diskutabilno je…

Predlažem da proverite svoju zonu da li vam je zaista komforna. Pogledajte je i ako nailazite da Vas negde žulja, steže, bode, stiska, tamo Vam onda nije komforno. Možda nije potrebno u potpunosti menjati zonu, možda je dovoljno da iz pravaca odakle dolaze bilo kakvi nelagodni osećaji, to ili otklonite ili izbacite ili popravite, zalečite… I šta ako će te sitnije promene Vaše zone, učiniti da se lagano i jednostavno i skoro samo od sebe i ostatak Vaše zone transformiše u zaista udobnost, gde se osećate baš komforno?

Nekada je krpljenje oštećenih mesta zone puno komplikovanije i mukotrpnije nego lepo se podići i otići iz nje i napraviti novu, potpuno novu i drugačiju zonu za naš život. Mislite da to nije lakše? Probali ste pa znate?

Ljudi dragi, naša zona komfora je naša zona. Namestimo je onako kako je nama udobno. Koliko će to drugi odobravati i prihvatati ili ne, nije naša priča. Naša priča je da znamo da nam zona treba biti udobna i da se u njoj dobro osećamo i da kada se taj osećaj izgubi, da znamo da su promene zone moguće i čak i prirodne. I da znamo da i najudobnija komforna zona koju smo u nekom momentu napravili sebi, neće do kraja života biti udobna. Jer se mi menjamo, rastemo, širimo se, menjamo prostor koji zauzimamo i samim tim i zona treba da bude u skladu sa nama. I taj osećaj da zauzimamo više i drugačije proctor, i da smo neka drugačija energija, koja drugačije živi, menja i svoju zonu komfora. 

Kada se to oseti, dozvolimo da se zona promeni, nemojmo je zadržavati. Zona je isto tako kao i mi, energija, a energija teži pokretu.

Dozvolimo zoni sa kojom smo se družili neko vreme, da se sama transformiše u nešto puno korisnije. Nemojmo joj stajati na putu. Maknimo se. A tek što će nama biti dobro tada? 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/10/koliko-trebamo-izaci-iz-nase-zone.html

Moj put do svakodnevne radosti

Jutro je i budim se. Otvaram oči i lagano postajem svesna gde sam. Da, u svom krevetu sam. U svojoj sobi, u svom domu.

Sretna sam i zadovoljna. Smešim se novom danu. I pitam se koje mi sve moćne nove avanture i primanja danas donosi. Na to se već nasmejem. Iz osmeha prelazim u smeh a ispod je radost. Radost.

Da li se i Vi budite na isti način?  Da li ste svako jutro nanovo radosni?

Iskreno, ja nisam uvek imala ovakav osećaj nakon buđenja. Bilo je i drugačijih buđenja, kada sam nakon otvaranja očiju, umesto osmeha postavljala neku obešenu liniju od usana na lice. A ispod toga se krio strah od novog dana, nezadovoljstvo zbog svega što je moj život. Nisam nalazila čak ni neki razlog zašto bih drugačije i mogla reagovati na novi dan.

Kako se desila promena kod mene?

Sada bih rekla, jednostavno sagledavanjem svoje situacije iz drugog ugla.

Najveća promena mi se počela dešavati kada sam počela biti zahvalna. Zahvalna za ono što imam, počevši od toga da sam i dalje živa, pa sam zdrava, što imam decu, partnera, što imam krevet gde mogu spavati, dom koji mogu ugrejati ili rashladiti po potrebi, imam veš koji mogu oprati u veš mašini, sudove iz kojeg jedemo, imam šta staviti u te sudove, imam dvorište gde je milion različitih nijansi zelene boje, gde ptice ne hajeći za sve pevaju svoju pesmu, imam telefon sa kojim mogu pričati i sa onima koji su mi geografski blizu i s onima koji nisu, i tako…

One stvari i situacije koje baš nisu bili po mom ukusu sam lagano stavljala u drugi plan, pitajući ih pe toga mogu li ja nešto da promenim i ako da, kako, a ako ne, pustila sam da se reše na svoj način. Čudno, ali su se uvek rešavale na one načine na koje je bilo najbolje za sve.

Mnogo sam čitala o raznim načinima i metodama i tehnikama koje se preporučuju da se koriste. I ponavljaju svakodnevno. I radila sam ih. Nekada i po više različitih, nekada samo po jednu, radila sam onako kako bih osećala da mi najviše koristi. Ali nije bilo dana da ne upotrebim bar jednu. Vremenom sam ih naučila još više, pa sam i njih koristila, da vidim kako deluju. Vremenom sam naučila sa kojima sam najviše na osećaju pripadanja i jedinstva samnom. I tako se moj život počeo menjati. U skladu sa onim što sam radila svakodnevno i što je iz tog osećaja proizilazilo i što sam dozvoljavala da mi se Čudesnoga desi i bude moja realnost.

Ostavila sam za sobom gomilu negativnih viđenja ljudi i situacija i reagovanja na iste, postavila sam slobodu da svako ima svoje viđenje svega što je i što ga okružuje i naučila da to nije moj zadatak da se time bavim, dozvolila sam da svako živi u svojoj zoni koju je izgradilo i da ma kako da mu je tesno i neugodno, da je to njegov izbor. I isto tako, da ako mu treba pomoć, da sam tu. Jer ako ništa drugo, mogu preneti svoje načine izlaska iz neugodnog života u vrlo, vrlo, vrlo ugodan.

Dragi ljudi, ovo kako jeste i ono kako je bilo do sada, ne mora da bude i ono što će biti. Svoju životnu zonu kreiramo sami. I uređujemo je sami. No, uz pomoć pravih osoba uvek je lakše, i jednostavnije i zabavnije.

Kada se ujutru probudite i ne bude Vam lakoća da usne namestite u smeh i osetite radost, potražite pomoć.

Radost i osmeh su naša prirodna stanja. Dozvolite im da budu prirodno Vaše svakodnevno društvo. 

Access Bars kao torta

Volim da teoriju predstavim na plastičan, opipljiv i lako shvatljiv način. Kada sam razmišljala kako predstaviti razliku između koristiti Bars tretman ili završiti Bars obuku i šta onda dalje, palo mi je na pamet sledeće poređenje.

Barsi su kao torta.

Svako ko želi, može naučiti praviti tortu. Nauče se osnovni principi, osnove na kojima počiva svaka torta, da ima deo piškote i deo kreme. I složiti to u celinu koja je i ukusna i lepa.

Vreme potrebno da se nauči praviti torta je manje-više jednako za svakoga, jer ima neki svoj šablon po kojem se pravi i ako se ispoštuje, svako nauči praviti tortu, za nekoliko sati. I sa tom tortom, kada naprvimo, pričiniti uživanje sebi, svojoj porodici i ako se osmelimo, svojim prijateljima. Biće različitih komentara. Neko će celim bićem uživati u njoj, neko će biti malo sa zadrškom (otkud sad pa Vi da pravite tortu?), neko će uživati u izgledu, neko samo u ukusu - jer mu se neće svideti izgled (prejednostavan je!!!), neko će pojesti ne obraćajući posebnu pažnju šta jede, neko ce tražiti i recept, neko će od toga ozdraviti, neko će se od toga razboleti i tako dalje…

A reč je o jedno te istoj torti.

Ako Vam se dopadne sam proces pravljenja tortei njen učinak na druge, pravićete torte sve češće a i poželećete u nekom momentu saznati više, kako možete biti još više uspešniji u tome, šta se sve zanimljivoga i kreativnoga krije u pravljenju torti, kakve sve vrste torti možete napraviti, neke po receptu, neke ćete sami da osmislite, koji Čudesan sastojak možete dodati da bude potpuno jedinstvena, na Vaš način posebna itd. Tragaćete za više informacija na internetu, pitaćete one koji se bave time, razgovaraćete sa onim koji to rade, čitaćete o tome, posetićete neke radionice i obuke za pravljenje torti i tako ćete biti sve umešniji i kreativniji i sa više lakoće ćete izrađivati svoje torte. Reakcije drugih će manje/više biti isti kao i pre, neko će uživati, nego ozdraviti, nekome će i dalje biti glupo čime se bavite, ali to vam neće smetati, jer ćete uživati u tome šta umete i koliko to donosi zadovoljstva onima koji uživaju u Vašim tortama. Biće sve više onih koji prosto ozdrave od druženja sa Vama i tortama, čak i kada samo pričate o njima, jer će i Vaš način pričanja o tortama biti melem i okidač da ozdrave ili ostave ili privuku ili dozvole ili šta god kod sebe žele promeniti…

Možete se i dalje obučavati u pravljenju torti sve više i postajati sve veći stručnjak za razne torte i u nekom momentu ćete praviti torte za velike skupove ljudi, jer će oni koji Vas angažuju, znati da će istovremeno veći broj ljudi moći da uživa u Vašim tortama. Tortama koji menjaju i njihove živote na bolje. Da li tako da ćete ih inspirisati da i sami probaju naučiti praviti torte, postati stručnjak za torte ili samo uživati u Vašim tortama, je na drugima da izaberu.

Od naučiti napraviti tortu do biti svetski stručnjak za tortu je prostor gde ćete Vi biti. Isključivo je Vaš izbor gde ćete biti. Jer ste sjajni i ako pravite torte i time Vi i Vaši najmiliji uživaju (energija uživanja se prenosi i dalje) ili ako ih pravite za veći broj ljudi pa ste i poslastičarnicu otvorili ili podučavate druge tajnama pravljenja torti ili putujete svetom i od Vas uče ljudi širom  naše planete.

A skroz je ok ako nikada ne krenete u avanturu učenja pravljenja torte, već sebi s vremena na vreme priuštite jedno dooobro parče kod osobe za koju znate da je mnogo dobra u pravljenju torte.

Znači, možete koristiti svoje znanje koje ste dobili već na prvoj Bars obuci da sebi i svojoj porodici i možda prijateljima podarite opuštanje od stresa i svega što ih stiska i muči i date im uživanje i oslobađanje. Ili nastaviti dalje sa Access Consiousness obukama na razne teme iz svakodnevnog života.

A možete izabrati i da uživate u samom Bars tretmanu onoliko puta koliko često Vi sebi želite pružiti opuštanje i uživanje.

Kreirajte svoj život po svojim željama - preporučljivi sastojci su lakoća, radost, jednostavnost, ljubav, primanja, doprinos...

p.s. Kod mene se uvek možete prijaviti na koju god varijantu da izaberete.

p.s. 2 Barsi su zaista kao torta. Bez njih se, naravno, može ali je uz njih život lepši i sa više uživanja.

Kako očistiti prašinu negativnosti iz svog života?

Na svakom početku nečega je sve čisto. I na početku našeg života, i kada počistimo kuću, i kada započnemo neki odnos sa nekim…I onda krene sa prvom prašinicom. Pa dođe i druga i naredna…Nekada ni ne vidimo da je neka prašinica pala. Kada se tako skupi više prašinica, dešava se da ne želimo da vidimo da ima nešto što je zaprljalo to nešto naše. Valjda zato što nam nije dovoljno upaljeno svetlo…A onda kada primetimo i kada želimo da primetimo, obično preduzmemo neku akciju čišćenja. Površno ili detaljno. Pa smo neko vreme opet mirni, jer je sve opet čisto. I redovno je tada naš osećaj mnogo dobar. Kao da ponovo dišemo punim plućima.

Pitam se ponekad, ako nakon svakog čišćenja imamo fenomenalno dobar osećaj slobode i većeg prostora oko nas u kojem se lepo osećamo, zašto dozvolimo da zaprljamo ono što nas okružuje ili čak i delove svog života? A posebno sebe same?

Metla, voda su nam uvek pri ruci. Na svu sreću, većini nas jesu. I kanta gde možemo sipati veću količinu vode za čišćenje. I kanta za smeće gde možemo odložiti svoje smeće. I redovno će nam to smeće odneti službe koje su za to zadužene. I kanalizacija će odneti svu prljavu vodu koju u nju sipamo, sa lakoćom.

Zašto je onda ipak teško napraviti čišćenja?
Da li smo lenji? Ne bih rekla da je to pravi, ili barem ne jedini, razlog. Čini mi se da je više u pitanju da smo se nekim čudima navikli na prljavštinu oko i u nama. Čak se nekada i dobro osećamo u njoj. Čak se nekada plašimo šta će biti ako vidimo blještavilo čistoće.

Čudno je sve to…

Čudno čega se nekada bojimo. Videti jasno to, i šta i kako je zaista. Pa makar i rogato i repato, ali je barem tako. I tek onda, kada jasno vidimo sve i svakoga a pogotovo nas same, možemo nešto preduzeti. Preduzeti prave akcije. I rogato i repato ima svoje kvalitete. Ako ništa drugo, da pokaže da je takvo i da vidimo da ako nešto takvo postoji, postoji sigurno i drugačije od toga. Da ne kažem suprotno od toga. A kada je to drugačije, to znači i da naš život može biti drugačiji.

Prema tome, lepo lagano krenuti i izbacivati sve što je nepotrebno, sve što nam ne daje da slobodno sa lakoćom i radošću hodamo i živimo. Sve što nam oduzima i što nas  pritiska i što nas pravi manjima i nevažnijima i nebitnijima nego što jesmo. Prvo videti šta je sve to, uzeti kesu za smeće, potrpati sve u njega pa u kantu sa njim pa neka ga nose službe za to kvalifikovane. Pa nakon toga, kanta vode i krpa, i ne malo vode sa kojom ćemo samo zamazati  nego voda sa kojom ćemo sve pokupiti i očistiti i posle čega će prostor oko nas biti čst. Čist.  Voda, ta divna voda, toliko je sposobna da očisti sve što je za čišćenje i onda je tako prljavu ubaciti u kanalizaciju, tamo gde i jeste prljava voda, da je službe kvalifikovane za preradu vode kvalitetno prerade. Da se više nikada ne vrati u naš život. Pootvarajtre vrata i prozore, pustite da u uđe sveži vazduh, da stari ustajali ode napolje....Napolju on opet ide na preradu tamo gde se vazduh čisti...

Nakon ovih nekoliko jednostavnih akcija, lični osećaj je drugačiji. Lakše se diše, lakše se hoda, lakše je smejati se, lakše je živeti.

Ovako se čisti prostor oko nas.

Zanimljivo, i ljudi oko nas se čiste ovako. Neki budu očišćeni pa su i dalje u našem životu, neki budu očišćeni iz našeg života i poslati tamo gde će ih neko preuzeti. Rezultat je isti. Lakše se živi.

Zanimljivo je još i to, da i sami sebe čistimo ovako. Jer smo nekada baš zaprljani. Sa hranom koju jedemo, sa pićem koje pijemo, sa nefizičkom aktivnošću koja nas umrtvljuje, sa svojim stavovima, uverenjima, mišljenjima koje nas pritiskaju i prave od nas namaskirane ogranizme na dve noge koje hodaju zemljom.

I naravno, do nas samih je koliko će prostor oko nas, uključujući i ljude oko nas i uključujući posebno sebe, biti zaprljani  ili čisti.

Edukujmo se o načinima čišćenja, primenjujmo to, testirajmo na sebi koliko to NAMA funkcionise – igrajmo se, život jeste igra.  I nije najveći problem kada se zaprljamo tokom igre, nego ako to ne očistimo - takođe kroz igru.

Koliko li je sve jednostavno, zašto se toliko trudimo da dokažemo da nije?

Mislite o tome…

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-ocistiti-prasinu-negativnosti-iz.html

Kako optustiti negativne emocije i zaploviti morem spokoja i ljubavi

Rodila sam se šezdesetineke prošlog veka u jedno zimsko jutro, verujem na opštu radost svoje familije, posebno one najbliže. Verujem da sam bila željeno dete, oca i majke koji su se voleli, i njihovih roditelja koji su takođe voleli da se oni vole pa onda i željno čekali i mene. I tako sam ja došla na svet u to zimsko jutro.

Iskreno, verujem da mi je tada bilo svejedno koji je dan i mesec, bilo mi je bitno da tamo gde ću da živim da me vole. Mislim, verujem u to da mi je to bilo bitno tada. I tako, dobila sam baš to.

Tada. I narednih nekoliko godina.

Dok onda jednog dana više to nije bilo baš sve tako. Mama i tata se više nisu voleli, pa samim tim ni njihovi roditelji to sve nisu voleli, pa onda i članovi familije su počeli da vole različite stvari. Verujem da mene nisu prestali da vole, ni tada. Mislim, verujem da je tako.

E sada, u gomili zanimljivosti koji su se dešavali u mom životu (naravno, u svačijem ima zanimljivosti), neke zanimljivosti su mi baš bile sa prevelikim intenzitetom. Za mene prevelike vrednosti u ispoljavanju.

I onda su krenule te priče, pa ti si preosetljiva, tebi su samo emocije bitne, to je zato što si u horoskopu “ribe”. I tada je krenulo da, ne da ne volim, nego mrzim to što sam baš ja “ribe” u horoskopu. Plačljive, preosetljive, njanjave, previše povredljive, previše veruju drugima, a premalo hrabre, premalo sa svojim čvrstim stavom, premalo borci i sve ono što jedna tinejdžerka u svom traganju za svojim mestom pod nebom želi da je.

Em što sam u gomili svojih zanimljivosti u svom svakodnevnom životu pokušala ostati na nogama, i prikriti svoju njanjavost, ko god bi me pitao šta sam u horoskopu a ja rekla šta sam, usledilo je ono dobro poznato “ajoojj…” Dalje je svako dodavao svoju verziju.

A ja sam htela da budem neki lav ili bik ili ovan ili barem strelac…da sam se rodila u neko drugo jutro a ne u ono zimsko…

I tako…

Godine su prolazile, dolazile sve zanimljivije priče u moj život, a ja sam i dalje bila u borbi sa svojom preosetljivošću i sa svim onim što nosi znak “ribe”.

Tragala sam za nekim osobinama koji bi makar na momente ukazivale na stav, čvrstinu, hrabrost,samopouzdanje.

Ne kažem da tu i tamo nije bilo nekoga ko je sve te moje “riblje osobine” voleo i podržavao, ali to su bile blede podrške. Ili sam barem tada tako videla.

I ovo sve je bio još jedan od razloga mog ne voljenja sebe.

Život svoj sam zatoksikovala dobro. I redovno mu dodavala dozu toksina, u slučaju da je nekim čudima neki delić toksina krenuo iz njega.

Dok jednog dana, nisam pogledala drugu stranu cele moje priče zvane “ribe” u horoskopu.

Pogledala sam  i obratila pažnju i na onaj drugi deo teksta u opisu, koji govori koliko su to fine tanane duše, koje na svet gledaju očima srca, kojima je svet emocija svet kojim hodaju i emocije su ono na šta reaguju i čime se hrane.  Videla sam i to da su takve kakve su, baš kao i različite vrste zapravih riba, nekada u stanju krvnički braniti ono što smatraju bitnim u svom životu. Da su nekada itekako borbene i tada se najčešće neke druge krupne zveri iznenade i pobegnu. I videla koliko su, kako god da se (od)bace, one ipak sa lakoćom plivaju dalje. Elegantno i sa stilom.

Da, nekada se i ja zaista upecam na nešto što liči na ono što mi treba. I da, budem uhvaćena u klopku. O da, vrlo dobro mi je poznat taj osećaj. Međutim, znate koji mi je još osećaj dobro poznat? Kada se pokaže da ti koji su me upecali zapravo nisu hteli da mi naude, samo su hteli da se pohvale da me mogu imati i onda me vrate nazad tamo gde pripadam. Tamo gde je moj svet, tamo gde se dobro osećam.

Kao riba u vodi.

Od kada sam videla i ovu stranu priče, moj se život dooooobrim delom detoksikovao. Sav otrov koji sam dozvolila da lagano ulazi svih godina je mnogo brzo izašao iz mene. Kao da su se Čudesa umesala. Hihihiii….a kao nisu…

Od onda volim sebe. Takvu kakva sam, i sa ponosom odgovorim da sam “ribe” u horoskopu kada me neko pita. Jer bez mene, svetu bi falilo ravnoteža u osećajima u emocijama u onoj njanjavosti u onome da mi je srce bitnije od drugih bitnosti, u onoj finoj energiji koju osobe rođene u znaku “ribe” imaju.

Otkrila sam da sitnice koje su meni bitne u životu su zapravo stub i osnova života. O kojem se danas toliko priča, koje je danas (u odnosu na period mog odrastanja) bitan i značajan. O kojem se knjige pišu i drže motiacioni govori širom sveta.

Vremenom, videći i doživljavajući sebe drugačije, otkrila sam i šta sve mogu sa baš tim osobinama koje imam. Svet Access Consiousnessa mi je u tome ogromna podrška.

I šta je sve to još što ne vidim ni sada, a kada bih videla sve svoje osobine i talente i nadarenosti to bi u potpunosti promenilo moj život? Pa onda i život sveta oko mene?

Otkrijte ljubav prema sebi i u sebi i otkrićete život.

Pored ogromne uloge C vitamina i ostalih divota prirode u detoksikaciji, otkrivanje ljubavi u sebi je najvažniji sastojak. Setite se toga uvek. Svakodnevno.

I kako može još bolje od toga? 

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-otpustiti-negativne-emocije.html

Kako zavoljeti svoje tijelo?

Posmatrala sam ove godine na moru žene. I njihova tela. Različitih godina i različitih izgleda.

Videla sam ženu dosta punačku i godina otprilike četrdesetak, kako leži na ležaljci i kako joj njen partner, sa nežnošću i uživanjem maže kremu za sunčanje. Po leđima, po nogama, pa sa prednje strane, svugde gde je koža slobodna, gde nema kupaćeg kostima. Nisam primetila na njegovom licu i energiji kojom je zračio da mu nije bilo prijatno. Čak naprotiv. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji su imali podsmešljiv komentar na njegovu partnerku. 

Također, dve-tri ležaljke dalje, prelepa i po svim pravilima zgodnog tela sadašnjice, mlada preplanula devojka, koju njen partner sa uživanjem maže kremom za sunčanje. Po leđima, nogama i sa prednje strane, svugde gde je koža slobodna, gde nema kupaćeg kostima. Bilo je očigledno koliko uživa u tome. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji bi voleli da su na njegovom mestu.

Jedna bakica za lakše kretanje koristi štap. Koristi ga i na plaži. Da bi uživala i u hodanju u moru, ušla je u vodu sa štapom. Videlo se da joj je bitno da iskoristi sve načine da bi uživala. Sigurna sam da je na plaži bilo svakakvih komentara na “štapom u more”.

Na plaži gde smo mi boravili, samo jedna žena je bila u toplesu. I po pravilima lepog ženskog tela sadašnjice, nije bila po tim merilima. Ipak je slobodno stajala, u nekim momentima leđima okrenuta moru a spreda prema svima na plaži i tako razgovarala sa svojim prijateljima. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji su uživali u pogledu na nju i onih kojima se nije svideo to što vide.

I posmatrala sam i ostala žene. I u svakoj od njih videla onu lepota koju ima samim tim sto je žena. Svaka od tih ženskih tela imalo je svoju priču. Životnu. Bez obzira na godine. Jer njihova tela su spoljašnjost koja slikovito prikazuje njihov način razmišljanja, njihove stavove, njihove blokade, njihove strahove, njihove ljubavi, njihove doze dozvoljenog uživanja u sebi, u životu koji imaju.

Pomislila sam koliko li samo prosuđivanja ima svaka žena. Bilo da je po pravilima lepog izgleda ili ne. Koliko prosuđivanja ima svaka od nas prema sebi, prema svom telu, prema onome kakve smo a kakve bi trebale biti po nekim pravilima okoline u kojoj živimo.

Koliko prosuđivanja ima okolina na nas, bilo da smo potpuno u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima lepote ili da smo potpuno suprotno od njih.  

I dođem do toga, da mi žene sebi pravimo toliko neugode i neudobnosti i neprihvatanja same sebe, a kada bi sve to odbacili i uvideli koliko smo divna bića, koliko smo sjaj na ovoj planeti, kako smo dobili naša divna tela da bi mogli hodati ovom planetom i da zapravo, svoje telo, oblikujemo same. I da ako smo ga “preoblikovale” da ga možemo same dovesti u oblik koji nam je svidljiv. Za početak samim prestankom gledanja na svoje telo kao nešto što je ružno i neprivlačno i neudobno.

Drage žene, dobile smo tela jer bez njih ne možemo živeti ovde, zato, cenimo ga i volimo i uvažavajmo, pričajmo sa njim, komunicirajmo preko svih čula sa njim, pomazimo ga, ugodimo mu i onda posmatrajmo njegov odgovor.

Može biti da bude vrlo zanimljivih iznenađenja.

Ovo svako od nas može i sama,  a ako zatreba pomoć, potražimo nekoga ko nam može biti od koristi.

P.s. Ako ne znamo koga bi potražili, upitajmo svoje telo ko je ta osoba koja bi bila negujuća za nju…



tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-zavoljeti-svoje-tijelo.html