"GLJIVIM" dan

Dođu tako nekada oni dani, znate oni, kada nam se ništa ne mili…kada se oseća da su glava i telo i um i duša i srce i svi naši organi puni. Ili su možda prazni? Hmmm...biće da je to već naš lični osećaj punoće ili praznine svakog od nas. Ali to i nije bitno, osećaj je uglavnom isti.

I ima znate ona pametna misao koja kaže da će i lepi momenti i ružni momenti - proći. I hoće. Znamo to već svi. I opet će doći i opet će i proći...

Znate li po čemu se razlikuju ti momenti koji prolaze? Po tome KAKO su prošli. I KAKO smo ih mi doživeli. I KAKO smo se osećali u toj prolaznosti lepog i ružnoga.

Neko će reći da je to tako nebitno. Ja ću reći da je to najbitnije. Ako tu ne budemo prisutni, ako i te momente ne živimo u potpunosti, KADA ćemo i ŠTA zapravo čekamo?

Meni je danas jedan od tih momenata, jedan takav dan, kada sam puna ili prazna, potpuno... Moja jedna draga prijateljica kaže za te takve momente, takve dane, da se “gljivi”. Dopada mi se. Mnogo mi lepše i lakše bude, kada sebi i mojoj okolini kažem da ja danas “gljivim”.

Kako provodim svoj “gljivim” dan? Pre svega sam svesna da je takav i onda ga takvog i prihvatim. Pustim ga da bude takav. Ne opirem se i ne teram sebe da se to promeni. Čak se ne trudim ni da mislim pozitivnije. Puštam osećaje da me vode, pratim ih i ponašam se u skladu sa njima. Uradim bitne i hitne stvari. Zar i u prirodi ne bude takvih dana kada se ništa ne dešava (mislim, naizgled ništa!) kada niti duva niti greje niti pada niti išta....i nemam utisak da se zbog toga priroda nešto posebno nervira. Kada prođe “gljivim” period, odjednom se pojavi sva divota i čudesnost (čak i kada ne izgleda tako!) koju smo u mogućnosti videti i osetiti svojim čulima, a koja je rezultat onoga što se u “gljivim” periodu  stvaralo.

I onda sam i ja mirna, jer znam i verujem, da je ovo period kada se stvara nešto novo i veće od do sada. I dozvoljavam mu da bude miran i smiren period inkubacije. I punjenja. I rasta. I odmora. Zato što znam i verujem da kada ovaj period prođe, dolazi novi drugačiji, radosniji i znam i to, još kvalitetniji period, kakvog sada još ne mogu ni zamisliti. A možda je to razlog zašto volim i “gljivim” period?

Moj “gljivim” dan mi je danas u nekom momentu izrodio želju da napišem ovo. Možda nekome od vas bude korisno, da znate, da kada ste u ovakvom danu ili periodu, sem što znate da će proći, obratite pažnju i šta ćete u međuvremenu činiti i osećati.

A to već znam da svi znate, da osećaji kreiraju nove događaje, ljude i situacije.

Kada svesno prihvatimo sve i volimo sve, shvatimo koliko je sve Čudesno. Pa i “gljivim” period.

Ja to tako, a vi?

Žrtvovati se - nepoznata u jednačini

Zašto baš ova tema je samo iz razloga da možda pomogne nekome.

Svi se često i verujem već odavno susrećemo sa pojmom “žrtvovati se”. Znate ono, žrtvuješ kao školarac svoje slobodno vreme, koje bi proveo jurcajući se po ulicama, za učenje, vežbanje, treniranje, pa se onda žrtvuješ zbog dece jer njima treba vremena, pažnje, strpljenja, novaca, pa tebi što preostane, pa se žrtvuješ na poslu odrađujući više i duže nego bi hteo da bi to neko video i cenio, pa se žrtvuješ kada dođu unuci da pričuvaš da bi mladi mogli raditi ili se odmarati i tako dalje...

I nešto mi tu mnogo nije štimalo...i ima mi neku ogromnu težinu i vuče me na dole, poguruje me...Zar u svakom delu svog života treba da se žrtvujemo zbog raznih razloga, a pogotovo pod izgovorom sada je tako, tako treba, zarad toga da se jednom bolje i lakše živi?

I ne vidim u ovoj jednačini sa ne znam koliko nepoznatih, rešenje kada je to vreme. Priznajem da mi matematika nije jača strana, bila, niti je, pa možda zato ne vidim rezultat...

Onda sam krenula drugim putem, da vidim šta kaže čuvena Wikipedija. I kaže ona...

·         Žrtva (religija) — običaj nuđenja hrane, živih životinja ili ljudi bogovima, kao čin njihovog umilostivljenja, ili ljubavi iz strahopoštovanja, ili obožavanja.

I tek sam se tu zapitala, a KOME mi to NEŠTO ili NEKOGA ili SEBE podnosimo? Ko su ta božanstva kojima mi prinosimo svoju žrtvu?

Ovo nije matematika, ali ipak nisam došla do rešenja...

I tražila sam odgovor od onih koji ceo život koriste žrtvovanje ali odgovor nisam dobila. Samo da to tako je i tako treba.

Onda sam pustila energiju “Žrtvovanje” da mi sama donese odgovor. I donela je.

To ti je zapravo kada ulažeš svoje vreme i znanje i rad da bi nešto napravio, popravio, pomogao, stvorio...zapravo to činis svog sebe i zbog onih koje voliš ili koje ceniš.

Odjednom sam se ozarila i ispravila svoja pogurena ramena od strašne reči žrtvovati se. Pojam “ulaže se” mi nekako lakši,  donosi lakoću, radost, sreću, išćekivanje, uzbuđenje....ili to samo ja osećam tako?

I odjednom sam videla i sve ostale koji se žrtvuju i zbog toga su ramena svima pogurena kako su uspravljanja i kako imaju ozarena lica!

Kada u nešto ulažemo, radimo to ZBOG TOGA što tako želimo, zato što nekoga volimo i želimo pomoći, zato što sebe volimo i želimo da nam bude još lepše, zato što volimo i cenimo ono što radimo i želimo mu dati još više dobroga...

Drugačiji je osećaj koji izaziva reč “žrtvovati se” naspram “ulagati”. To donosi novu energiju, nove poglede na ono što činimo i umesto linije od usana, spuštene prema dole, napravi osmeh.

Meni je ovo samo još jedan dokaz da su sva rešenja u životu jednostavna, i da sam naš pogled na situacije u kojima jesmo određuje nas same a to onda kreira i drugačiji život.

Ili možda samo ja vidim to drugačije? Ili možda samo ja žrtvovanje vidim kao ulaganje? Hmm...a nije matematika...znači verovatno ima još koji tako vide...ili koji će od sada tako videti...

Namera mi je bila da moje razmišljanje bude od pomoći drugima....uložila sam svoje vreme i ljubav prema vama u to....ne mislim da sam išta žrtvovala...

Umesto biciklom idemo pešice

Razmišljam tako (što je dobro, znači da koristim mozak kada ga već imam, hihihi) koliko ljudi provode vremena u življenju sa okovima prikačenih za sebe. I koliko još troše vremena za preživljavanje ponovo svega toga u prepričavanjima svega toga. I koliko se tu energije potroši, svoje energije, i onda i energije svih uključenih u tu priču, svih u svojoj okolini. Često se završava sa “Ma šta ćes, tako je i ne može drugačije”  ili “Ma ja sam takav i to mi je” i tako... Ili što je recimo bolja varijanta, sa “Ma biće to sve dobro” ili “Daće Bog”, međutim, na to se odvoji vrlo kratko vremena i mnogo manje energije. Valjda ne preostane ništa više nakon iscrpljućeg dela elaboriranja šta sve steže i stiska i davi i ždere i uništava.

Access Consciousness me je naučio da ne procenjujem i ne kategorizujem ni na dobro ni na loše ili ispravno i pogrešno, i hvala mu na tome, neizmerno. Mnogo mi je olakšao život. Zato ne želim ni o ovome gore napisano da prosuđujem.  Želja mi je nešto drugo, želja mi je da se zajedno upitamo: Šta nam to svima donosi? Donosi li nam mir i spokoj i zadovoljstvo? Činimo li time dobro za svet, za čovečanstvo, za nekoga? Ako da, izvolimo nastaviti tako. Međutim, često ne bude baš tako.

Osećam kao neku grehotu u današnje vreme globalnog delenja raznih alata i tehnika i metoda za lakši i radosniji život, ne koristiti ih. Dostupnost svakome prema želji i mogućnostima. Besplatno uživo ili preko internet veza ili sa novčanom nadoknadom, uživo ili preko internet veza. Obilje mogućnosti, obilje izbora. I tehnika i predavača.

Imamo parkiranu biciklu pred kućom, znamo je voziti, a mi ipak, uvek, svugde idemo pešice. Ne kažem da je pešice loš način, ali ako želimo brže i lakše stići, biciklom je lakše.

Načini i alati su nam dostupni. Znamo i kako se koriste. A mi ih ne koristimo. I dalje hodamo pešice, usput gunđajući i žaleći se koliko je teško i naporno i kako nas sve boli….i čak dodamo i  da je lako onima koji brže stižu tamo gde i mi želimo stići. A ne vidimo “delić” da ONI VOZE BICIKLU. Isto takvu kakvu i mi imamo, samo je ne koristimo. Ne koristimo zato što ne želimo.  Možda iz straha da ne padnemo. Jer šta će biti ako padnemo pred svima? A šta će biti ako ne padnemo? Možda čak strah i od toga? Strah šta ako uspemo? Zanimljivi su ti strahovi...od silnih strahova da se odbranimo, podigli smo silne zidove, dobro se uz njih pričvrstili okovima  i kao bezbedni smo tako. A u nama se sve urušava, nevidljivo spolja ali iznutra, bez životne radosti, sve otkazuje. Zašto biramo zidove i okove?

Hajdemo, sada, ovog momenta, zastati i na nekoliko trenutaka spustiti sve zidove oko nas i otključati se od svih okova, i dubokim udahom raširiti pluća i osetiti kako se izdižemo i povećavamo...Oseća se razlika?

A tek kada zamislimo da umesto bicikle koristimo automobil? Ili avion? Kakav bi nam bio život tada? Huuuu....Ako ne znamo voziti, potražimo pomoć onih koji znaju. Usudimo se zatražiti i pitati one koji znaju i pri tome se ne osećajmo manjim i lošijim, nego naprotiv, otvorenima i željnima novih saznanja. I željnima dostizanja novih visina. Sa lakoćom i radošću.

Pružam vam svima mogućnost ako želite da putujemo zajedno, da mi se obratite, biće mi zadovoljstvo da Vam prenesem sve metode koje zaista mogu biti od koristi i pomoći Vam na Vašem životnom putovanju.  Potrudiću se da postanu deo Vas i da njihovo korišćenje postane prirodni deo Vašeg života. Jer to i jesu. Prirodni deo nas, koji nam je dat prvim udahom i biće do zadnjeg izdaha. Izaberimo svakodnevnu lakoću i radost i obilje. Ja jesam....hajdemo zajedno, pružam vam obe moje ruke da se zajedno konektujemo na Čudesa.

Šta je sve još moguće što sada još ne možemo da vidimo?

Ima li šanse da poslovni svet današnjice razbistri glavu?

Kuda ide ovaj posao i poslovni svet zajedno sa njim u današnje vreme?

Ima li šanse poslovni svet da se istinski opusti?

Kako ja vidim poslovni svet – vredni, radni, marljivi, obrazovani, stvaraoci, naviknuti na rad pod pritiskom, naviknuti da je klijent uvek u pravu (i kada nije) naviknuti da je šef, direktor uvek u pravu (i kada nije), naviknuti da radnog vremena nema, naviknuti da je prioritet uvek posao, obaveze na poslu i za posao, i da je lični, privatni život negde nakon toga.Pogrešila sam negde? Izostavila nešto?

I prihvata se tako i to je ok. I žene i muškarci. Slobodno vreme koje preostane, podeli se na spavanje (odmor) i na obavljanje obaveza koja spadaju u privatan život – briga o deci, održavanje stambenog prostora ali i PRONAĆI partnera, OBEZBEDITI stambeni prostor, DRUŽENJE sa prijateljima, fizičke aktivnost.... No, IMA LI se još snage, energije, volje nakon radnog vremena (koje i nije uvek jasno definisano kada je) ?

Tu i tamo se pojavi iskrica da bi bilo mnogo dobro nekada se kvalitetno relaxirati, opustiti, otpustiti teret koji se natovario na leđa, na mesto onog odbačenog, otpuštenog, nepotrebnog tereta postaviti radost, ispunjenost, zadovoljstvo, mir, ljubav, sreću....

Može li to? Zaista?

Ja imam rešenje. Znam da može.

Predlažem da isprobate Acess Bars tretman. On postavljaju Vaše telo u mod kada se TELO POTPUNO RELAXIRA, u mod kada je TELO SPREMNO DA ODBACI NEPOTREBAN TERET i spremno da vidi nova rešenja i prihvati nova gledišta koja donose olakšanje i lakše radosnije nove priče. Dešava se to tako da se Bars tačke, koje se nalaze na glavi (ako je to nekome značajno, ima 32 bars tačke) lagano dodiruju, u ležećem položaju.

Nakon tretmana, koji traje 60-90 minuta, poslovni čovek se oseća OPUŠTENO, lagodnije u svojoj koži, NAPETOST JE NESTALA, deo STRESA JE NESTAO, SPREMAN JE za nove poslovne uspehe na zadovoljstvo svojih klijenata i svojih pretpostavljenih. Popravlja se opšte stanje, lakše se i kvalitetnije spava, BISTRIJE SE VIDI, otvaraju se nove mogućnosti i stvaraju novi izbori. Doprinos za sebe, za klijente, za kolege, za ukućane, za ljude oko sebe je višestruk i neprocenjiv.

Voleli biste to?

A ulaganje u sebe je i dalje još uvek Vaša najbolja investicija, zar ne ?

Izaberite lagan način da bi Vaša kreativnost i uspešnost u bilo kom pogledu bila još kreativnija i uspešnija.

ZAR TO NE ZASLUŽUJETE? !

Zainteresovali ste se?

Pitajte me kako....?

Porukom u inbox ili  porukom na konektovaninacudesa@gmail

Može li biti zauvek?

Gledam i ne verujem očima…i dišem iznova i iznova dok mi se srce povećava i širi i raste i dok se suze zahvalnice pojavljuju….šta god, gde god da otvorim, šta god da poslušam…toliko toga dobroga u mom životu u zadnje vreme, toliko informacija o lagodnim načinima dobijanja svega što želim (čak i više nego sam mislila da želim), toliko ruka pruženih ka meni  - kao da im niko drugi i ništa drugo nije bitno nego da meni budu od pomoći…da meni budu podrška…da se meni zahvale (a kojim rečima ja njima da iskažem koliko mi znače?) Ostaje mi da se nadam da osećaju šta osećam….

Da li ovako izgleda kada se ima ceo svet na dlanu? Ili to svet nosi mene na dlanu?

A možda su to izdanci novih Čudesa posejanih semena ulaganja, davanja, ljubavi, vere, zahvalnosti....I tek će da rastu...?

Držim sklopljene ruke na srcu i zahvaljujem....

p.s. pre malo više od godinu dana, kada sam postala Bars praktičar, rekli su da se nakon Bars tretmana možemo osećati kao posle najbolje masaže ili da nam se ceo život promeni...zauvek...

Da mi je tretman prijao kao odlična masaža, potvrđeno odmah! Tražila sam da vidim da me uvere da može promeniti ceo život...uverenja mi stižu, sve više, i jasnije i očiglednije...sada tražim da vidim da li će biti zauvek...

Iz očaja u mir...

Desila mi se situacija….delikatna...za mene… vrlo emotivna... povezana sa vrlo osetljivom pričom moga života...srcem i dušom povezana...

Situacija koju nisam TAKO očekivala...koja mi se ni malo nije dopadala...koja me je ranila, povredila...bura emocija se u meni pojavila...vrišti, puca, kulja na sve strane...hoće napolje a ja je ne puštam nego je uvećavam...

Izašla sam u dvorište među gomilu maslačaka koje su se radosno smešili obasjani sunčanim nebom...osećala sam se tako dobrodošlo...

...i onda sam dozvolila da izađe, na prirodan način..kroz cišćenje srca i duše, kroz suze...ali ne kroz suze očajnice...ovaj put ne!

...Dok su suze curile, napetost je izlazila lepo lagano, u sebi sam ponavljala, Bože verujem ti, pomozi mi da vidim ono što ne vidim kao što Ti to vidiš...i ponavljala pitanje Šta je to što ja ne vidim a kada bi videla, to bi u potpunosti promenilo celu situaciju? I sve što to ometa, pod&poc....i ponavljala i ponavljala...i verovala...i ponavljala i verovala...

Bila sam sama sa sobom i sa Njim....sigurna u veri, otvorena za čuti.

Vrlo brzo je usledilo smirivanje i onda lagano i potpuno smirenje...bilo mi je jasno, da pod takvim uslovima, na način koji mi se nudi, NE...to nije za mene. Postoji puno bolji način da se to ostvari. Puno lepši, dostojanstveniji. Za mene. I za sve oko mene.

Zatvorila sam ta vrata. Kroz ta vrata bila bih ono što ne želim sebi...dozvoljavam da mi se na tom mestu otvore nova vrata, koja će mi dati svu lepotu, radost, sreću, lakoću svega što zaslužujem...

Nema više besa, ljutnje, razočarenja...samo mir, radost, zahvalnost i vera...

Ponovo sam konektovana na Čudesa. Bog je uz mene. Verujem mu. Hvala mu. <3

Surferi svog života

Slušam i čitam u ovo doba kada mnogi rade na buđenju i širenju svesnoti, kod sebe prvo a onda i drugih. Mada zna to da se radi i obrnuto, ima koji bi prvo kod drugih da probude i šire njihovu svesnost a svoju su tek načeli….pa da…

I uglavnom nailazim da  većina govori, verovatno tako i smatra, da je buđenje teško, da je proces koji treba da traje, da ne može preko noći, da se puno treba raditi da bi se postigla svesnost…

I onda mi dođe da se zapitam, a šta ako ne mora sve biti tako? Šta ako je sve ovo samo još nekoliko novih programa, stavova koje ubacujemo i to svesno, u sebe? I onda zaista i tako bude, ne...?

Šta bi bilo kada bi verovali da buđenje nije teško, već naprotiv, prelepo a samim tim i lagano...šta bi bilo kada ne bi verovali u to da je potrebno da prođe puno vremena da bi shvatili šta je svesno uživanje u životu? Šta bi bilo kada bi razmišljali da evo, ja već sada posmatram sebe, ljude oko mene, situacije drugačije nego juče? Čak, zašto ne i pre pola sata? Šta bi bilo kada bi verovali da menjanje stavova i mišljenja koje imamo nije teško, bez obzira koliko godina ih vučemo sa sobom? Nego evo, ja sada biram da ovo više ne vučem sa sobom, zato što mi je dosadilo druženje sa njim?

Posmatram mlade generacije i već sam počela da pričam da sam njihov fan, hahhha....jer ih većinu ne pogađa da moraju kao što su se njihovi roditelji ponašali, da moraju poštovani one koje samo po formi treba da poštuju, a sadržaja u poštovanju tog nekoga ili nečega nema ni u tragovima...posmatram ih i vidim koliko su puni snage i elana, da i mi svi prethodni smo nekada bili, no dok smo se mi dozvolili utisnuti u okvire koje su nam nametnuli da bi bili prihvaćeni (mislim na većinu nas), njima to nije najbitnije, oni bez obraćanja pažnje da to što rade nije put za siguran i stabilan život idu i ne osvrću se....i znate šta je zanimljivo? Nailaze na podrške i potvrde za svoja uverenja. I ne mislim ovde samo na mlade koji se bave motivacijama, mislim i na mlade koji postižu uspehe kao mladi naučnici, sportisti, kao mladi zaposleni u zanatima, u kreiranju novih zanata....šta li ce sve novoga doneti na ovaj svet? Iskreirati ono  što jos sada ne možemo ni zamisliti da mi moglo da postoji....

I da se vratim na lako, teško priču sa početka....

Šta bi bilo kada ne bi pridavali toliki značaj šta trebamo po kojim fazama da odradimo da bi bili svaki dan zadovoljni i sa osmehom?  Nego samo pustimo da budemo...takvi kakvi jesmo sada....i da prihvatimo da smo sada baš ovakvi, možda smoreni, mozda tužni, možda besni, možda zavidni, možda šta god...i da kažemo ok, sada sam ovakav i šta mogu sa ovim? Mogu prihvatiti i umiriti sebe da je ok i ovako ili se boriti sa svim što takva stanja probuđuju uključujući i to da ih teramo od sebe (jer se ne uklapaju u priču o pozitivnom životu) ili da izabaremo da prihvatimo i dozvolimo da samo od sebe prođe kada prođe a za to vreme da se bavimo nečim drugim...najčešće baš iz takvih stanja rađaju se nove životne stvarnosti...

Živeti kvalitetno i svesno svoj život ne znači da nema perioda bez ushićenja i poleta...ne, to znači da ima i dana kada nismo na talasima, već sedimo na obali sa svojom daskom za surfovanje i gledamo i ništa radimo...na izgled...a iznutra, tada je period kada se može biti : telo odmara i priprema za nove letove, tada se rađaju nove ideja za laški način surfovanja, tada se okupljaju novi ljudi sa kojima možemo zajedno surfovat i i ko zna šta sve još, koje se sve nove mogućnosti tada otvaraju...razumete.... ?Ono kako mi posmatramo takve periode određuje na koji ih način prihvatamo i na osnovu naših izbora pogleda na njih, stvaraju se i prilike...za novo surfovanje....na novim talasima...sa novim ljudima...na novim prostorima...

Da li je ovo zaista jednostavno ili teško, izbor je naš...

Eto, malo sam se pitala....

A šta ako je sve ovo samo moja zanimljiva tačka gledišta?

Hehehhee....može biti...no meni je dobro...a kako može još bolje od ovoga?

P.s. bilo bi superiška znati šta vi mislite o ovome svemu...

Access Bars tretman - zašto ga volim(o)

Mnoge metode postoje danas, na svu sreću, koje možemo svakodnevno koristiti za svoj lični razvoj svesnosti. I naravno da će svako izbrati one sa kojima se može uskladiti i prema kojima nema otpora. I sve su te tehnike i metode dobre i dovode do globalnog buđenja čovečanstva i kreiranja jednog novog sveta, sveta u kojem se svest svakog pojedinca šri i razvija. I nemoguće je posle se vratiti na stare poglede, kada jednom progledate, koliko god mali to vidik bio, vi znate, svesno osećate istinu. Ako budete stalno u pitanjima, vi ste kao hodajuća meditacija. 

Access Consciousness je  set alata i tehnika koji su napravljeni tako da vam pomognu da promenite bilo koji aspekt u vašem životu sa kojim niste zadovoljni. Stres, bezvoljnost, pesimizam, bolna stanja, loši partnerski odnosi … loš san, slab imunitet...

   Ako osecate da bi najrađe prespavali ovaj period svog života....                                                  nemojte !
                             Primite Barse – promenite život! 

Svaka misao, stav, uverenje, gledište koje smo godinama skupljali, sputava da energija nesmetano teče, što dovodi do kočenja, do toga da u nekim životnim poglavljima prosto ostajemo blokirani i bez napretka. I ta blokada onda dovodi do raznih posledica, nenapredovanje na poslu, nenalaženje partnera, bolesti...znate već i sami ...

Veoma laganim dodirivanjem ovih tačaka, aktiviraju se impulsi i dolazi od oslobađanja i otpuštanja nekih od ovih kočnica. Koje će to tačno kočnice da se otpuste, zavisi isključivo od vas, koliko ste spremni da se oslobodite. Terapeut vam pomaže, ali ste vi ti koji će odrediti šta otpuštate. E sad, dobra stvar u svemu je da ne morate razmišljati šta ćete otpustiti, niti znati šta je tačno to što je otpušteno...odlazi ono što treba da ode u datom momentu, ali sigurno mnogo toga odlazi...tim odlascima, vama se oslobađa određeni deo tereta u određenim životnim sferama i vi osećate lakoću u odnosu na pre. I lakoću dosadašnjih gledišta. I tako oslobođeni, vi postajete svesniji svog znanja koje je u vama, postajete svesniji sveta oko vas i tada i jeste u mogućnosti da vam u život dođu ljudi i situacije koje imaju višlju frekvenciju, i povezujući sa mojom prethodnom pričom(Moje otkriće - Access Bars), vi slušate muziku koju želite i u kojoj zaista uživate. A onda opet, taj osećaj dovodi vam opet sve bolje ljude i događaje i tako to i dalje. Veća svesnost donosi život pun obilja. Zato je i mantra Accessa

“Sve mi u život dolazi sa lakoćom, radošću i slavljem.”

Bars je  metoda  kojom dobijamo više prostora, svesniji smo sebe, svoga tela i svega oko sebe. Barsi uče vaše telo na primanje.

Ako vas zanima kakve su promene nastupile kod nekih evo primera: počeli su spavati, poboljšali su probavu, dobili su posao, imaju bolji odnos sa roditeljima, imaju bolji odnos prema drugim ljudima, prihvataju sebe takve kakvi jesu, kod bolesnih odlazak lekaru ostavlja lekara u neverici odakle i kako takve promene, nakon dužeg vremena tamnog zivota vide svetlost i imaju želju izaći iz mraka....

Šta će se vama lično dogoditi, ne znam...savetujem da nemate nikakva očekivanja, da se opustite i prepustite, ono što je sigurno da ćete osetiti je mir i lakoća....budite otvoreni – svaki dan imate 100-tinjak šansi, ovo je jedna, iskoristite je...

Gde ja radim Bars tretmane?

U Subotici, u svom prostoru, ali ako imate želju, ne bitno iz kog razloga, može biti i u vašem prostoru. To znači i vašem gradu.

Ako se probudila zainteresovanost u vama, a hteli bi nešto pitati, pitajte. Možda se iznenadite šta je sve moguće...

Pitanja uvek otvaraju nove mogućnosti.

I šta je sve moguće?

Moje otkriće - Access Bars

Moje interesovanje za Barse je krenulo 2014. godine, kada je jedna moja prijateljica počela da mi spominje neka pitanja, da mi priča o nekakvim Barsima. Nakon prve moje radionice, kada sam postala Bars praktičar početkom marta 2013. godine,  već sledeći dan radila sam neke skraćene tretmane, po tačkama koje sam se sećala, mojima iz porodice. I kakvog li je bilo samo iznenađenja sa moje strane (a i njihove ), jer su svi osećali promenu kod sebe i nakon tog skraćenog tretmana u odnosu na pre! Iskreno, bila sam začuđena da nešto tako jednostavno tako brzo pokazuje razlike. I onda sam lagano krenula u traganje...hvala internetu i hvala što je mnogo toga dosputno na njemu, pa sam imala gde saznavati o Barsima, o Accessu uopšte. 

Kada sam skontala da “Pristup svesti” što je u prevodu Access Cosniousness, znači da Accessovi alati meni i drugima otvaraju vrata većoj svesnosti, ajme te sreće! Znate onu sliku, ledeni breg, pa je manji deo vidljiv a veći je u vodi, pa je onaj manji deo svest a veći nevidljivi, podsvest...šta ako se pomoću Accessa ta slika može sa lakoćom menjati? Da se svest povećava u odnosu na podsvest? I to bez nekog velikog napora i mukotrpnog rada? Šta ako ja sada imam jedan fantastičan alat u rukama kojim sa lakoćom uvećavam svoju svest i budem svesna sebe i sveta i života u kojem jesam i ako to mogu i kod drugih? Ajme, koliko je to bilo moćno otkriće za mene....i posebno, jer sam oduvek, mada se život moj pošteno trudio da me u tome opovrgne, osećala da je život u suštini zamišljen da nam bude jednostavan i lagodan i da ako otpustimo kojekakva ubeđenja u koje smo se uvukli, može biti konstantna igra, ples...i tu je Access Consciousness da mi dokaže da jesam u pravu...

Pored toga šo je Bars tretman  jedan od osnovnih alata Accessa, drugi veliki alat su pitanja, odnosno živeti u pitanjima. Kako to izgleda? Jednostavno! Svaku rečenicu koju bi inače izrekli u izjavnom obliku, pretvorite u pitanje. I ne tražite odgovor svojim umom, jer um jeste ograničen, i um kontrolišu naša stara uverenja i stavovi i logika. A događaji u našem životu se dešavaju u skladu sa njima, dešavaju nam se događaji koje smo mi sami svesno ili nesvesno kreirali. I zvuči to nelogično, verujem mnogima...jer ko je lud da u svoj život uvuče loše situacije i ljude? Na svesnom nivou verovatno vrlo mali broj...ali nesvesno, itekako...kako? Ako se složimo da je sve energija i da smo mi energija i da što smo u školi učili da energija ima svoju vibraciju i frekvenciju, onda možemo prihvatiti da i ljudi i događaji koje nam se dese imaju svoju frekvenciju. E sad, verujem u ono što mnogi učitelji govore, da svaka naša misao proizvodi određenu emociju, koja opet svaka ima svoju frekvenciju. Na internetu možete videti tu txv. Skalu emocija, gde kažu da one emocije koje nam baš ne pričinjavaju zadovoljstvo i radost imaju nižu frekvenicju u odnosu na one kada smo sretni i radosni i kada osećamo mir i ljubav. Tako onda kada imamo neke misli, one rađaju emociju i to određenu emociju koja ima i određenu frekvenciju. I ona takva ne može u naš život doneti niti ljude niti događaje sa manjom niti sa višom frekvencijom nego na kojoj je ona. Kao podešavanje stanica na radiu ili tv. Ne možemo želeti biti na stanici gde se pušta ozbiljna muzika a ono dugme postaviti na stanicu gde svira narodna! I šta trebamo uraditi da bi slušali muziku koju želimo? Pomeriti se sa te frekvencije. Jednostavno je, i to svi jako dobro znamo. Jer su nas tome naučili od davnina, još dok smo bili deca...isto tako su nas naučili i mnogim drugim stvarima, postavili nas na određene frekvencije u vezi mnogih životnih oblasti i ako ne promenimo svesno tu frekvenciju, uvek ćemo iznova i iznova slušati muziku koju zapravo niti volimo niti želimo....

Ako se probudila zainteresovanost u vama,obratite mi se, pitajte...

Pitanja uvek otvaraju nove mogućnosti.

I šta je sve moguće?