Zašto JA da opraštam?

Mislim se nešto…

biće da su ljudi pobrkali zašto se nekome oprašta za nešto učinjeno, što nam se nije dopalo, što nas je povredilo, u nekom trenutku zaustavilo i zaledilo...

Činjenica je, da se opraštanjem ne oprašta određena akcija dotične osobe, nekada sprovedena, da bi se mi pokazali kao veći ljudi u odnosu na dotičnu osobu ili zato da bi se ta dotična osoba osećala olakšano, već zato što to direktno utiče na nas same. A mnogi ne opraštaju baš iz navedena prva dva razloga.

Našim novim izborom u akciji opraštanja, sa sebe skidamo teret koju je napravila nekada sprovedena akcije dotične osobe, koja je nama već od tada ogroman teret, koji je lepo spakovan u određenom delu našeg tela, i mi ga vučemo sa sobom. Time mi sami budemo olakšani za taj teret, kod nas samih se promeni energija, koja tako olakšano-izmenjena donosi potpuno novo energizovane situacije. E u tome je suština, u tome je preokret, u tome je promena! U nama! Drugačija energija privlači i dozvoljava primiti, takve Čudesne kreacije, ljudi i situacija, da ostajemo širom otvorenih očiju i širokog osmeha od iznenađenja.

Hoćemo li mi takve promene? Korenite? Koje donose promene u zdravstvenom stanju,

prilivu novca, prilivu pomoći, prilivu lakoće, prilivu radosti, prilivu obilja?

 Ili nam je i dalje dobro da se držimo uvređeni i povređeni i stiskamo negde u nekom dobro skrivenom delu svoga tela svu tu bol, dopuštajuci da i dalje zbog nje jecamo i krvarimo?

   Šta ako je moguće sa lakoćom

    pustiti, otpustiti sve vrste boli?

Prvi korak je biti zaista voljan za to, drugi se već sam od sebe namesti i dođe.

Hteti, zatražiti,otpustiti, dopustiti, primiti.

Provereno…

slika preuzeta na Čarobne misli

Bars tretman...zato što je bitno...

Pre više od godinu dana radila sam Bars tretman jednoj divnoj mladoj ženici i njenom mužu. Imali su nekih zastoja u određenim životnim oblastima, no to što mi se mnogo dopalo kod njih je njihova privrženost, poštovanje jedno drugog i ljubav. Ono što je oboma smetalo je da još uvek nikako trudnoća da se desi.

Bili su toliko oduševljeni da su hteli i Bars obuku, da bi jedno drugom mogli raditi tretmane. Kada god požele i osete potrebu.

Uskoro, iz nekog razloga, nisu i dalje birali da žele obuku. Tražili su samo tretman i nakon mesec dana, ponovo sam im radila. Oboma.

Nakon kraćeg vremena, ponovo njoj.

Nakon toga, ostali smo u odnosu “tu smo, ako osetimo potrebu da se vidimo, čujemo se”, i nastavili svako svoj zivot.

Pre koji mesec sam je pozvala da se vidimo, rekla mi je vrlo rado, ali ona se pre koji dan porodila, pa joj baš i nije zgodno….

Mnogo me je obradovala vest. Toliko, da mi je došlo da je pitam, kako se to desilo, od kada? Shvatila sam da su ta pitanja suvišna….otprilike se zna kako se desilo i otprilike se i zna kada se desilo, kada se beba sad rodila….

Što se mene tiče, ja znam da su Barsi odigrali još pre oko godinu dana ulogu koju su trebali – otpustili su ono što je bila najveća blokada da se trudnoća desi, i ma kako da je tada fokus bio na nečem drugom, i na rešavanju nekih drugih trenutnih dešavanja i stanja, izgleda da je trudnoća ipak bila oboma najbitnija.

Njenim dešavanjem mnogo toga se može namestiti  drugačije.

Rođenjem bebe tek se mnogo toga može namestiti  drugačije.

Volela bih kada bi bili svesni toga da su tih par Bars tretmana odigrali bitnu ulogu u kreiranju njihove nove realnosti. Ne zato da bi meni odali priznanje, jer nisam ja ta koja je otklonila ono što je njima bilo smetnja, to su njih dvoje uradili, već da prigrle i nastave dalje kreacije sa lakoćom, da imaju još više radosti i obilja u životu. Sada ih više nije samo dvoje. Bitno je šta će maleno biće da usvaja tokom odrastanja.

Bitno je….

A tek da izaberu da ipak završe i Bars obuku…Oboje...

slika skinut sa Moderno Roditeljstvo

Zašto neko ima puno novca a ja nemam?

Do juče nije imao pas za šta da je ujede, a vidi je sada - našla bogatog tipa, udala se, pa sad....

Dodajte sami nastavak...

Šta god da ste dodali, je ok.

Ako i sami već imamo dovoljno finansijskih sredstava, onda znamo i zašto imamo i šta znači imati toliko.

Ako nemamo,  a hoćemo, nešto bi trebalo promeniti. I to, promeniti kod SEBE.

Šta se desilo kod osobe koja nekada nije imala dovoljno novca a sada ima?

Desila se PROMENA uverenja o novcu – konkretno, promena da je potpuno prirodno i normalno i podrazumevano da se ima puno novca.

Sa tom promenom, OTPUSTILA se zabrana priliva novca koje je postavili svojim stavovima, i to u vidu podignutih zidova i barijera. Od kako su oni spušteni, poništeni, novac ima slobodu dolaska – ima PRIMANJE novca SEBI.

Da li novac dolazi preko partnera, ili preko nekog nasledstva, ili preko novih poslovnih angažovanja ili na bilo koji način, nije toliko bitno – vrlo često tada dolazi iz više izvora, vrlo često potpuno neočekivanih.

Dokle će biti njegovog priliva?

Dotle, dok god se dopušta da dolazi, dokle god se tome ne pridajemo posebno bitan značaj ( otprilike kao što se i diše i jede i spava – ne pravi se posebna fama oko toga, prosto se to koristi), dokle god se ne vezuje za njega previše i ne živi u strahu šta ako ga jednom ponovo ne bude (ne razmišlja se ni o vazduhu, jedenju, spavanju, šta ako ga ne bude jednom).

I ima još jedna zanimljiva stvar – koliko smo spremni na sva PROSUĐIVANJA drugih ljudi prema nama, koja će se desiti kada odjednom imamo novac? Posebno ako do juče nije imao pas za šta da nas ujede.

Možda se neko više neće hteli družiti sa nama…

Možda će nas ogovarati u razgovoru sa drugima…

Jesmo li spremni i na to?

Osoba sa početka priče je bila spremna na to.

Tako da, nije ta osoba SADA POSTALA finanasijski dobrostojeća, zato što ima partnera takvog, već pre svega, što ima TAKVA UVERENJA o novcu da je podrazumevano imati ga dovoljno, za sve svoje potrebe i uživanja. Takav partner se samo pojavio kao podrazumevan, očigledan, realan prikaz njenih uverenja. I spremna je na sva prosuđivanja okoline o količini novca i načinu na koji uživa u toj količini.

Pa, u skladu sa tim, svako od nas ima trenutno onoliko priliva novca koliko smatra da mu je podrazumevano i koja prosuđivanja okoline je spreman prihvatiti.

Pogled iz mog ugla, u grubim crtama, o ljudima koji imaju dosta novca.

Koliko je to “dosta” i šta se još toga nalazi u njihovoj realnosti, pogled iz mog ugla nekom drugom prilikom.

p.s. Da, negde ima i mene u ovoj priči…

"Neko to od gore vidi sve..."

Svakome bude neki period kada se desi zastoj u životu, pa sve što se pokuša pomeriti ide mnoogo na “gurku” i to na uzbrdici i još pod opterećenjem…

A onda prođe i takav period.

Pa dođe potpuno drugačiji od tog.

Možda to i nema veze sa nama i našom energijom, nego je to scenario onog “Nekog koji od gore vidi sve pa i naše konce taj Neko povlači”, ne znam..

Meni je ipak draža misao da mi imamo itekako veliki udeo u scenariju svog života.

Zadnjih nekoliko dana je u mom životu nastupio, posle gurke perioda, period koji mi se veoma dopada sa svim što donosi sa sobom.

Nekome je možda malo i beznačajno, ja ne mogu a da ih ne primetim i ne ubrojim u prava Čudesa koja su meni došla u zadnjih par dana

1.    Besplatan manikir tretman – iskreno, ne znam razlog…

2.  Moj Čovek, nakon prošlonedeljne povrede potpuno saniran, ni traga od povrede (p.s. tu sam malo i ja umešala prste sa svojim “Čudesnim znanjem i razgovorom sa energijama” )

3.  Dobila besplatan put i boravak i noćenje na Zlatiboru plus sa fenomenalnim predavanjem i ko zna kakvim još mogućnostima za koje ni ne znam… :D

4.  Odredili datum za novi Access Temeljni tečaj sa Snježanom Gottstein u Novom Sadu u septembru – ovo šta će tek doneti, eeee… to se nee može niti u pokušaju predvideti

5.  Ponuđen dar da za svega 20 eura dobijem 30 dana svakojutarnjeg energetskog povlačenja svog obilja u svoj život Sam u momentu prihvatila! U sledećem je već bilo uplaćeno a u sledećem je već Snježana imala na svom računu – meni je  sve to itekako Čudesno!

6.  Razgovarala duže sa sinom svojim jedinim, i razumela sve njegove želje i poglede i shvatanja i stavove koji su “malo” drugačiji od mojih, ali zato potpuno iz srca prihvatam i podržavam sa ljubavlju, gde god bio, šta god radio

7.  Tražila sam više lakoće i radosti u svakodnevne obaveze i to dobila – ne znam kako je došlo do toga, ali je došlo

8.  One sitnije darove, poput zagrljaja i reči “hvala”, “volim te”, "nemoj ti, ja ću...", ne nabrajam ovde, ali ih u sebi itekako brojim i zahvaljujem i blagosiljam

9.  Možda je sve ovo zato što sam tražila više i lakoće i više radosti i pitala se koliko sam darova spremna pozvati u svoj život – I oni pristižu i pristižu i pristižu…

10.               Bars tretmani drugima, tokom davanja drugome su mi toliko toga oslobodili, nije uvek bilo ovolikoo intenzivno, ne mogu a da ih ne ubrojim u darove – mnooogo smeća otišlo od mene

11. I kako može još bolje od ovoga? I šta je još moguće što ne mogu još ni da zamislim?

I ako je ovo scenario onog “Nekoga od gore” koji je sada povukao konce pa mi je ovo namenio, hvala Mu…

A ako ima dobrim delom veze sa mnom, znam da je On od gore ipak u to umešan, pa Mu hvala što me toliko podržava i voli

Zajedno smo mnogo moćni…. Ne mislim samo na mene i Njega…

Kad se stvari jednostavno poslože...

Nije mi se išlo…Osetila sam čak i malaksalost, čak me i glava zabolela, kao da sam ostala bez energije. 

Telo mi je slalo signale da i ne trebam da idem.

U meni se probudio osećaj odgovornosti jer sam obećala da ću doći, pa sam potpuno odbacila mogućnost da ja budem ta koja će otkazati. 

Setila sam se šta znam, pa sam pustila sa lakoćom da se odvija u pravcu kojem treba. Niti sam vizualizirala, niti sam prizivala, niti sam se opirala…pustila dam da energija teče. Mogla sam je napitati u tom njenom toku.

Poruku sam pročitala dosta kasnije nakon što je bila napisana i poslata meni. Druga strana je otklazala susret. 

Iako, zaista iskreno, žao mi je, jer znam da bi sastanak bio obostrano koristan, ipak  znam  da je ovaj put i meni i drugoj strani nešto drugo bitnije i u nekoj drugoj priči ćemo dati veći doprinos. I primiti naravno.

Nasmešila sam se, namignula i zahvalila Mu.

Opet je genijalan.

Dalji tok dana će pokazati razloge ovakve preraspodele dnevnih akcija.

No znam, da će kako god se odvijao ostatak dana, biti sa razlogom takav.

Sklapam dlanove, pa usne na njih  i zahvaljujem…

P.s. Zanimljivo, nisam više malaksala i bez energije…

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/07/kad-se-stvari-jednostavno-posloze.html

Prigovarati ili ne prigovarati? To je pitanje!

Ne verujte da je svako prigovaranje neminovno nikome i ničemu ne koristi. Da, može biti da je u pitanju samo definisanje same reči prigovaranje, no ovu reč svi više-manje znamo i koristimo. Za različite vrste prigovaranja.

Ali ako ne kažemo nekome da nam se nešto ne dopada, da nam ne prija, kako uopšte taj neko drugi može znati da je tako? Svaki put fino kulturno vaspitani oćutimo i isklimamo glavicama kao da je sve ok i kako nam prija i godi i kako se i nama to sve baš tako uklapa i poklapa…a u sebi ceo vulkan proključao. 

I kakva korist od vulkana? Bljuje vatru i sve što ima u sebi izbacuje, no gde? U našu unutrašnjost. Gde ostaje i taloži se i povremeno pusta signale da je prisutno i da bi vrlo rado otišao izvan nas. 

No, mi fino kulturno vaspitani, naučeni smo i da takve signale trebamo umirivati. Posle toga postanemo bolesni, no, ako fino vaspitani želimo i dalje biti dobro prihvaćeni, to je sasvim za očekivati. Pogotovo ako već imamo više od tri decenije života. Podrazumeva se da se od nečega boluje.

No, da se vratim na prigovaranje.

Kakve koristi možemo imati ako ga primenjujemo?

Ako prigovorim i kažem da meni ne treba da se u sitna crevca do perfekcije sređuje moj prostor i neguje moje telo, onda to znači da to meni nije toliko bitno i samim tim znači da druga osoba koja je u interakciji samnom, ima opušteniji pristup i slobodnije može da obavlja to što radi i samim tim i ostane još više slobodnog vremena za druge aktivnosti. A ono što je i meni bitno – kada pre završimo sa radovima, ostaje i meni slobodnog vremena za druge radove i aktivnosti, uključujući i uživanje na moj način. A ako mi je potrebno do prefekcije raditi, onda sve dok se do toga ne dovede, troši se vreme na dovođenje do toga. Trošimo ga na obe strane. Ovako, kada se zna da se ide do perfekcije, nema razmišljanja – što pre se do nje stigne, pre se može nešto drugo raditi.

Ako nekome kažem da mi ne prija da u to doba idem negde ili jedem ili radim neku fizičku aktivnost a druga osoba me je vrlo srdačno pozvala, dajem prostora da moje mesto zauzme neko ko će u tome više uživati od mene. Tada, kada to za mene nije uživanje. Kada bude, tada će i poziv biti oberučke prihvaćen. Takođe, dajem prostor i osobi koja me pozvala da dođe do veće i bolje mogućnosti sadržajnije provedenog vremena, jer je sa osobom kojoj će to tog momenta biti veći doprinos nego meni. Samim tim, veći doprinos i za osobu koja je pozvala. Veći doprinos za mene, jer sebi dajem slobodu da biram. 

Svaki put kada se prigovara, ne mora neminovno da bude samo forme radi. 

Nekada je u pitanju sama suština odnosa. Da, to onda obično zovemo fino kulturno odbijanje na učtiv način. Govorim ti šta mi se dopada i šta mi prija, a šta ne, tako i ako ti odmah ne odgovara, vrlo brzo shvatiš, jer ti se pokaze vrlo očigledno, i budeš zahvalan što sam onda prigovarala. Jer bi inače puno toga suštinskog propustio. 

Zovite kako želite, no obratite pažnju na suštinu.

p.s. Moja razmišljanja nakon što smo obe, na jednom mestu našeg zajedničkog angažmana, jedna drugoj rekle, kako je ona to tako  radila meni, zato što je mislila da meni tako treba, a ja rekla njoj kako sam ja ćutala jer nisam htela da budem neko ko prigovara...

Fine kulturne obe.

Sada obe znamo kako sledeći put. Na obostranu našu radost. Već se unapred radujem sledećem susretu.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/07/prigovarati-ili-ne-prigovarati-to-je.html

Ko zaslužuje odmor ?

Idete negde na odmor?

Ili,dajete li sebi odmor od svakodnevnog radnog dana, na neki Vaš način, način koji Vama prija?

Pojavilo mi se Čudesno pitanjce u meni, kada ispod slika gde je neko na odmoru, u komentarima piše, zaslužio si/zaslužila si.

I jeste to lepa kulturna rečenica i dobar osećaj, rekla bih empatija prema osobi koja je na odmoru.

I to naravno jeste sve lepo i ok, i ne ulazim u procenjivanje je li iskreno ili ne, ispravno, pogrešno, dobro, loše i slične kategorizacije.

Pojavi mi se pitanje : Ko su osobe koje ne zaslužuju odmor? Šta su one uradile ili šta nisu uradile? Po čemu se oni razlikuju od ovih koji idu na odmor i zaslužili su?

I posebno, kada komentar daje osoba koja neće nikuda na odmor, niti će imati odmor.

Zaista misli za sebe da nije zaslužila odmor? :)

<3

slika preuzeta ovde http://www.iserbia.rs/novosti/kako-izbeci-zamku-godisnjih-odmora-759/

Ako ne odmorimo mozak, ni godisnji odmor pomoći nam neće!

Možda nije prava letnja tema, a možda baš i jeste. Dođeš, budeš i odeš.

Kada ćeš doći, koliko ćeš biti i kada ćeš otići, nepoznanica i dalje. Verujem da se nikakvim prognozama i planiranjima i dogovaranjima i uklapanjima ni jedan od ova tri procesa ne mogu tačno znati. Ako mene pitate, meni je skroz ok što je tako… Ima onu dozu čarobne čudesne čarolije nepoznatog…

Sa druge strane verujem da svi mi biramo sva ova tri procesa. I početak i trajanje i kraj. Meni lično to tek zvuči čudesno čarobno!!

Bude mi žao pomalo što toga većina nas nije svesna, ili ne uvek ili ne sve vreme…

Većina ljudi previše razmišlja. Stalno je u nekim razmišljanjima, čak i ako prevrću jedno te isto razmišljanje,  mnogo sebe daju u to. Valjda zato što se tako čini da su zaposleni, da nešto veliko, moćno i bitno za svet rešavaju. Ne kažem da se nekada ne rešavaju začovečanstvo bitne stvari, mislim na ona razmišljanja nas većine sa planete, razumete me, verujem… Tim zdušnim razmišljanjima najčešće izazivaju sažaljenje okoline koja ih zdušno žali. A u ovom energetskom svetu, svaka energija žalosti dodaje još po paket na sve sirote koji su žaljeni, pa oni onda zaista postaju jadni jer već od tužnog i punog žalosti energetskog okruženja, zaista ne vide izlaz, ne vide drugačiji izbor. I prođe onaj proces bivanja ovde natovaren sažaljenima i tugama i sumornim licima sa opuštenim usnama. I kada im to određenog momenta dosadi, pa odu, opet pakovanja žalosti. Ubi čoveka preogromna žalost, a onda dobija i nakon svog odlaska još doze toga.

A šta je još sve drugačije moguće?

Umesto silovitog, svakodnevnog, istog, iz petnih žila razmišljanja, gde se vrlo često ne maknemo sa istog mesta, bi li bilo promena kada bi više bili svesni sebe i svog postojanja i fenomenalne energije čiji smo deo, i dozvolili da nam sa samog izvora životne energije dođu rešenja svih naših razmišljanja? Kako? Traženjem, postavljanjem pitanja i dopuštanjem da budemo i da nam bude. Na primer : Koje su sve načini da se ova situacija reši? Šta ne vidim a kada bih video to bi u potpunosti promenilo situaciju ? Čudesno je da se tada pojave takva rešavanja do kojih mi ne bi došli našim načinima razmišljanja.

Mnogi svoje bivanje ovde provedu u trnom stanju, i čak su i ponosni na to, hvale se. Naviknuti da trpe, izveštili se u tome, pa se i ne štrecaju više. Nije to loše. Nego… šta ako ima i bolje od toga? Šta ako bi biranje da se ne bude u trpnom stanju nego u aktivnom, radosnom stanju takođe bilo ok za njih? Ili, u šta verujem, još bi im se više svidelo. No, nepoznanica im je to, zato mnogi ipak biraju i dalje trpna stanja.

Kako iz toga ? Postajanjem svesni da je to naše svakodnevno bivanje trpno stanje, čak i kad se uz to stalno smešimo, da je to nas izbor da budemo tako, i svesnim odabirom drugačijeg stanja. Drugim putem teško da može, a uz to, ovo je i najjednostavniji način. Sada stop trpno stanje! Sada biram drugačije! Hajde da vidim kako će mi biti!

Svet neće stati ni ako nikada ne idemo na odmor, niti ako svako malo idemo na odmor. Nekolikominutni, nekolikosatni, nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, nekoliko godina… Pitanje je šta biramo za sebe? Zaslužujemo li odmor ili nam i nije baš potreban (hehe…) pa i ne idemo…godinama, decenijama… 

Gde je granica do koje se vuče, i vuče i vuče pa i kada je ručna povučena a put i uzan, i grbav, i čvornovat…?  Dokle a da sebi ne dodelimo titulu neuspešnog, nedoslednog, neistrajnog…? Koje bi promene bile kada bi sve gledali samo kao na jedan izbor, koji se kao takav, može i promeniti? Uvek kada za nas taj izbor više nije ni radosno ni udobno, ni izazovno, ni zabavno, ni inspirativno?

I tako, dođose mi ova razmišljanja u vreo letnji dan, kada je do mene stigla vest da je jedan od meni dragih ljudi, noćas izabrao otići. Ne mogu reći da me nije zaustavilo u momentu, jer mnogo toga divnoga nas vezuje, i zahvalna sam što je bila deo mog života i mog odrastanja i što je ostavila puno dublju poruku za mene, nego što je možda planirala.

Jedno je sigurno, neću je napakovati paketom sažaljenja i tuge. 

Poslaću joj zahvalnost otkucajima svog srca orošenu suzama…i znam da ce osetiti i razumeti…

I kao i sva druga razmišljanja i ovo su samo neka od mojih razmišljanja na određene teme, protkane ličnim iskustvima i doživljajima. Svaka misao deo je mojih dosadašnjih izbora. Buduća razmišljanja biće na osnovu budućih izbora. 

Moje bivanje ovde je Čudesno i svakim danom sve Čudesnije. I kako može još bolje od toga?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/ako-ne-odmorimo-mozak-ni-godisnji-odmor.html

Život nije samo besomučno jurcanje za poslom!

Reče nekada davno čuveni Hans Kristijan Andersen: “Nije dovoljno samo živeti – rece leptir…Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća.“

Pa ko šta oseti iz ove njegove misli, čini mi se da ni gosp. Hans nije drugačiji efekat hteo, kada je napisao ovu svoju misao.

U meni se pokrenulo izuzetna bitnost, da pored svakodnevnih obaveza, imamo vremena za uživanje u suncu, slobodi i primetiti cveće oko nas. Sve to pod jednim imenom, za pauzu.

Kada se treba praviti pauza? Sada. Odnosno, upravo tada kada se oseti potreba za njom. Kada u talasu rada dođe pad energije, e tada. Tada u toku dana, tada u sred nedelje, tada u sred meseca, tada u sred godine. Da li će to nešto naškoditi poslu? Da li će svet zbog toga prestati da postoji? Zemlja prestati da se okreće? Neće. To naravno svi dobro znamo. Ipak… Ipak se ne držimo toga. Jer smo u ubeđenjima, raznim stavovima i tačkama gledišta, da to nije dozvoljeno. Možda ćemo biti proglašeni neodgovornim? Prema poslu, prema porodici, prema čovečanstvu?

A da li bi bilo neodgovorno prema poslu, porodici, čovečanstvu, ako nas nepoštovanje unutrašnjeg zova za pauzom, dovede u stanje bolesti, pa budemo nesposobni za bilo kakav rad? O tome se ne misli. Ili ako se i pomisli, to se odmah odbaci. Čudno je to, zar ne?

I koje je to pravilo koje slepo sledimo, kada je dozvoljeno napraviti pauzu, odmor? Da li ste ikada razmišljali o tome?

Šta ako bi sledeći potrebu organizma za pauzom, nakon nje doveli do veće i poboljšanije aktivnosti? Šta ako bi nakon pauze bili efektivniji i tako bili veći doprinos i sebi i poslu i porodici i čovečanstvu?

Ljudi dragi, život nije samo besomučno jurcanje na ili za poslom. Istrošimo se tako vrlo brzo, ne stignemo primetiti ni rast dece, ni naše sazrevanje, ni promenu na biljkama, kod kućnih ljubimaca… I zarađeni novac, koliko god da je, ne umemo ni kvalitetno potrošiti, niti uživati u darovima koje donosi.

A novac je također energija, koja voli da uživa zajedno sa njegovim kreatorom. Tužno mu je samo se štancati i stavljati na gomilu ili trošiti na razne situacije, koje njegovim vlasnicima neće doneti užitak, već samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ili čak i “hirovitih” potreba, u kojima se istinski ne uživa. 

I tako novac, jadan, stvara se i nestaje, nemanjući prostora i vremena da se pokaže koliko različitih užitaka može priuštiti ljudima kod kojih boravi. I kako ga takvi užitci umnožavaju?

Kada je vreme za užitak? Za pauzu? Ako osetite da je sada, onda je sada.

Sve posle toga je iznuđivanje na užitak i zloupotreba energije novca.

Mislite o tome dok ste na ovoj planeti i dok vas život svako jutro probudi.

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/zivot-nije-samo-besomucno-jurcanje-za.html