Ako ne odmorimo mozak, ni godisnji odmor pomoći nam neće!

Možda nije prava letnja tema, a možda baš i jeste. Dođeš, budeš i odeš.

Kada ćeš doći, koliko ćeš biti i kada ćeš otići, nepoznanica i dalje. Verujem da se nikakvim prognozama i planiranjima i dogovaranjima i uklapanjima ni jedan od ova tri procesa ne mogu tačno znati. Ako mene pitate, meni je skroz ok što je tako… Ima onu dozu čarobne čudesne čarolije nepoznatog…

Sa druge strane verujem da svi mi biramo sva ova tri procesa. I početak i trajanje i kraj. Meni lično to tek zvuči čudesno čarobno!!

Bude mi žao pomalo što toga većina nas nije svesna, ili ne uvek ili ne sve vreme…

Većina ljudi previše razmišlja. Stalno je u nekim razmišljanjima, čak i ako prevrću jedno te isto razmišljanje,  mnogo sebe daju u to. Valjda zato što se tako čini da su zaposleni, da nešto veliko, moćno i bitno za svet rešavaju. Ne kažem da se nekada ne rešavaju začovečanstvo bitne stvari, mislim na ona razmišljanja nas većine sa planete, razumete me, verujem… Tim zdušnim razmišljanjima najčešće izazivaju sažaljenje okoline koja ih zdušno žali. A u ovom energetskom svetu, svaka energija žalosti dodaje još po paket na sve sirote koji su žaljeni, pa oni onda zaista postaju jadni jer već od tužnog i punog žalosti energetskog okruženja, zaista ne vide izlaz, ne vide drugačiji izbor. I prođe onaj proces bivanja ovde natovaren sažaljenima i tugama i sumornim licima sa opuštenim usnama. I kada im to određenog momenta dosadi, pa odu, opet pakovanja žalosti. Ubi čoveka preogromna žalost, a onda dobija i nakon svog odlaska još doze toga.

A šta je još sve drugačije moguće?

Umesto silovitog, svakodnevnog, istog, iz petnih žila razmišljanja, gde se vrlo često ne maknemo sa istog mesta, bi li bilo promena kada bi više bili svesni sebe i svog postojanja i fenomenalne energije čiji smo deo, i dozvolili da nam sa samog izvora životne energije dođu rešenja svih naših razmišljanja? Kako? Traženjem, postavljanjem pitanja i dopuštanjem da budemo i da nam bude. Na primer : Koje su sve načini da se ova situacija reši? Šta ne vidim a kada bih video to bi u potpunosti promenilo situaciju ? Čudesno je da se tada pojave takva rešavanja do kojih mi ne bi došli našim načinima razmišljanja.

Mnogi svoje bivanje ovde provedu u trnom stanju, i čak su i ponosni na to, hvale se. Naviknuti da trpe, izveštili se u tome, pa se i ne štrecaju više. Nije to loše. Nego… šta ako ima i bolje od toga? Šta ako bi biranje da se ne bude u trpnom stanju nego u aktivnom, radosnom stanju takođe bilo ok za njih? Ili, u šta verujem, još bi im se više svidelo. No, nepoznanica im je to, zato mnogi ipak biraju i dalje trpna stanja.

Kako iz toga ? Postajanjem svesni da je to naše svakodnevno bivanje trpno stanje, čak i kad se uz to stalno smešimo, da je to nas izbor da budemo tako, i svesnim odabirom drugačijeg stanja. Drugim putem teško da može, a uz to, ovo je i najjednostavniji način. Sada stop trpno stanje! Sada biram drugačije! Hajde da vidim kako će mi biti!

Svet neće stati ni ako nikada ne idemo na odmor, niti ako svako malo idemo na odmor. Nekolikominutni, nekolikosatni, nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, nekoliko godina… Pitanje je šta biramo za sebe? Zaslužujemo li odmor ili nam i nije baš potreban (hehe…) pa i ne idemo…godinama, decenijama… 

Gde je granica do koje se vuče, i vuče i vuče pa i kada je ručna povučena a put i uzan, i grbav, i čvornovat…?  Dokle a da sebi ne dodelimo titulu neuspešnog, nedoslednog, neistrajnog…? Koje bi promene bile kada bi sve gledali samo kao na jedan izbor, koji se kao takav, može i promeniti? Uvek kada za nas taj izbor više nije ni radosno ni udobno, ni izazovno, ni zabavno, ni inspirativno?

I tako, dođose mi ova razmišljanja u vreo letnji dan, kada je do mene stigla vest da je jedan od meni dragih ljudi, noćas izabrao otići. Ne mogu reći da me nije zaustavilo u momentu, jer mnogo toga divnoga nas vezuje, i zahvalna sam što je bila deo mog života i mog odrastanja i što je ostavila puno dublju poruku za mene, nego što je možda planirala.

Jedno je sigurno, neću je napakovati paketom sažaljenja i tuge. 

Poslaću joj zahvalnost otkucajima svog srca orošenu suzama…i znam da ce osetiti i razumeti…

I kao i sva druga razmišljanja i ovo su samo neka od mojih razmišljanja na određene teme, protkane ličnim iskustvima i doživljajima. Svaka misao deo je mojih dosadašnjih izbora. Buduća razmišljanja biće na osnovu budućih izbora. 

Moje bivanje ovde je Čudesno i svakim danom sve Čudesnije. I kako može još bolje od toga?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/ako-ne-odmorimo-mozak-ni-godisnji-odmor.html

Život nije samo besomučno jurcanje za poslom!

Reče nekada davno čuveni Hans Kristijan Andersen: “Nije dovoljno samo živeti – rece leptir…Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća.“

Pa ko šta oseti iz ove njegove misli, čini mi se da ni gosp. Hans nije drugačiji efekat hteo, kada je napisao ovu svoju misao.

U meni se pokrenulo izuzetna bitnost, da pored svakodnevnih obaveza, imamo vremena za uživanje u suncu, slobodi i primetiti cveće oko nas. Sve to pod jednim imenom, za pauzu.

Kada se treba praviti pauza? Sada. Odnosno, upravo tada kada se oseti potreba za njom. Kada u talasu rada dođe pad energije, e tada. Tada u toku dana, tada u sred nedelje, tada u sred meseca, tada u sred godine. Da li će to nešto naškoditi poslu? Da li će svet zbog toga prestati da postoji? Zemlja prestati da se okreće? Neće. To naravno svi dobro znamo. Ipak… Ipak se ne držimo toga. Jer smo u ubeđenjima, raznim stavovima i tačkama gledišta, da to nije dozvoljeno. Možda ćemo biti proglašeni neodgovornim? Prema poslu, prema porodici, prema čovečanstvu?

A da li bi bilo neodgovorno prema poslu, porodici, čovečanstvu, ako nas nepoštovanje unutrašnjeg zova za pauzom, dovede u stanje bolesti, pa budemo nesposobni za bilo kakav rad? O tome se ne misli. Ili ako se i pomisli, to se odmah odbaci. Čudno je to, zar ne?

I koje je to pravilo koje slepo sledimo, kada je dozvoljeno napraviti pauzu, odmor? Da li ste ikada razmišljali o tome?

Šta ako bi sledeći potrebu organizma za pauzom, nakon nje doveli do veće i poboljšanije aktivnosti? Šta ako bi nakon pauze bili efektivniji i tako bili veći doprinos i sebi i poslu i porodici i čovečanstvu?

Ljudi dragi, život nije samo besomučno jurcanje na ili za poslom. Istrošimo se tako vrlo brzo, ne stignemo primetiti ni rast dece, ni naše sazrevanje, ni promenu na biljkama, kod kućnih ljubimaca… I zarađeni novac, koliko god da je, ne umemo ni kvalitetno potrošiti, niti uživati u darovima koje donosi.

A novac je također energija, koja voli da uživa zajedno sa njegovim kreatorom. Tužno mu je samo se štancati i stavljati na gomilu ili trošiti na razne situacije, koje njegovim vlasnicima neće doneti užitak, već samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ili čak i “hirovitih” potreba, u kojima se istinski ne uživa. 

I tako novac, jadan, stvara se i nestaje, nemanjući prostora i vremena da se pokaže koliko različitih užitaka može priuštiti ljudima kod kojih boravi. I kako ga takvi užitci umnožavaju?

Kada je vreme za užitak? Za pauzu? Ako osetite da je sada, onda je sada.

Sve posle toga je iznuđivanje na užitak i zloupotreba energije novca.

Mislite o tome dok ste na ovoj planeti i dok vas život svako jutro probudi.

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/zivot-nije-samo-besomucno-jurcanje-za.html

Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče!

U jednom momentu se nalazimo negde, a u sledećem, već iz raznih razloga, ne možemo i dalje biti na tom mestu.

Da li je to ok?

Da li je bilo ok tada, kada smo stigli i zastali i ostali na tom mestu?

Da li će dalje, na drugom mestu, biti ok?

A ša ako je i tada bilo ok i sada je i nadalje će biti, bez obzira gde se nalazili?

U nekom trenutku smo voleli nešto i nekoga, a u nekom narednom više ne.

Šta ako to ne znači da nismo dosledni i da ne znamo šta hoćemo? Nego je samo do naših izbora? Koji se mogu menjati. Svaka promena dovodi do nove priče. Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče.

Znam za jednu sjajnu ženicu. Školovala se za ekonomistu, koji će raditi u kancelariji. I radila je. Dok nije došlo do nekih promena koje su je maknule sa tog mesta. Nije htela kukati i tugovati, pa je prihvatila da radi i u smenama u proizvodnji, fizički rad, koji nije zahtevao puno pameti. Samo rutine fizičkih pokreta. To je svako, pa i ona, znao, da je samo privremeno. I jeste bilo privremeno. Usudila se toliko se izmaknuti sa svog dobro poznatog mesta poslovanja, koji je godinama pre toga radila, dodaću vrlo uspešno, i otisnuti se u nove države i nove poslove.  

Poslove o kojima nije ni mislila da će ikada raditi. Nikada pre. Do tada, kada se pojavila ta mogućnost, kao izbor promene u njenom životu. Da radi kao negovateljica. Bez završene medicinske škole, ali sa željom da vidi šta se krije u tom izazovu, radila je stručne poslove medinskog osoblja. Vrlo uspesno. Ono što me zadivilo, bilo je, kada je rekla da uživa kada kupa bakicu. Bakicu kod koje radi. Da li je zavolela taj posao? Rekla bih da jeste. Koji će biti njeni daljni izbori, ko to zna. Sigurno znam jedno, a to je da će uvek naći da radi ono, u čemu će iz raznih razloga, nekada samo njoj poznatih, uživati.

Nekada se desi da se klackamo u izboru, šta odlučiti. Pa se klackamo, čas nas vuče jedna, as druga strana. Ili tabanamo u mestu. I čini se, da nema mogućnosti da se bilo šta promeni.

I u pravu smo. Samo nam se čini. Jer, uvek će se desiti neka nova mogućnost, koja će voditi na neku stranu. Da li ćemo je prihvatiti, je do nas. 

Šta se sve može promeniti ako prihvatimo ponuđenu mogućnost? Pa šta ako ubrzo vidimo da nam to nije bila pametna odluka? Tada, opet će postojati mogućnost izbora, ostati, tabanati u tom mestu, ili krenuti drugim putem. 

I uvek, uvek će biti tih situacija.

Ne verujete?

Dajte malo bacite pogled iza ramane, gde ste sve bili i šta ste sve radili i koje ste sve izbore imali i koje ste sve izbore prihvatili i koje sve izbore niste prihvatili.

No, vidite?

Zar nije moćno?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/05/ako-se-usudimo-menjati-zivecemo-drugacije-price.html