Nista nije ukazivalo da ce uspeti: Ipak jeste!

Pored uobičajenog “normalnog” posla, uključila se u onu vrstu “nenormalnih”, mnogi bi rekli “sektaških poslova”.
Porodica je bila izbezumljena, partner posebno.
Prijatelji u čuđenju, šta joj bi odjednom, bila je tako normalna. I vredna i skromna i znala je gde joj je mesto.
Nije joj bilo lako protiv svih njih. Pa je rešila da ne ide toliko protiv njih, nego da ide svojim putem, kuda je dobar osećaj vodi.

U celoj toj “sektaškoj priči”, kraj nje su bili tek-tek nekolicina osoba, koji su i sami bili u tim “nenormalnim poslovima”. I razumeli su u čemu je, jer su i sami prošli taj put. Neko sa više otpora, neko sa manje, ali su sledili ono što je u njima treperilo i skakutalo. Zato su joj i dali prave recepte, da joj što više olakšaju njen put.

Sa toliko osoba protiv nje, sejala je seme lepo lagano, brinula koliko je mogla, nekada suzama zalivala, a opet sjajem svog srca negovala.
A seme ko seme, treba mu određeno vreme da se primi, a tek da nikne. Čekala je momenat samo da se pojavi, da vidi ohrabrenje, pa će već lakše dočekati i rast i razvoj.

Malo-malo je ili njen ili partnerov kofer, spakovan, bio pred vratima. Ne zna se čiji više puta. Trebalo je živeti sa tim.
Nakon izvesnog vremena, ugledala je tek proklijalo seme. Bio je to prvi znak ohrabrenja. Koliko mu se samo radovala. To znaju oni koji su isto tako čekali svoja posejana semena da niknu….
Iako nedovoljno za sav uloženi trud, kojeg su sa svih strana šibali vetrovi, toliko jaki, da kada sjaj njenog srca ne bi bio toliko jak, seme bi bilo davno iščupano.

Sa novom dozom vere, nastavila je svoj put, i semena su jedno po jedno nicala. Nije svako seme izniklo. Bilo je onih koji su zauvek ostali u zemlji (ili možda i ne zauvek) i onih koji su sa prvim vetrom odleteli negde.

Vremenom su  rezultati bili sve vidljiviji. Koferi nje i partnera su i dalje povremeno bili spremni kraj vrata, no ona i dalje nije odustajala. Vredno je radila i sve ostale normalne podrazumevane poslove, a u slobodno vreme pratila svoj put srca.

I onda je jednog dana stajala na bini. Na onoj svečanoj, a ispred nje puna sala publike, među njima onih koji je znaju i puno onih koji je ne znaju. U ruci je držala ček sa pozamašnim iznosom na njemu, koji je bilo na njeno ime.  Uspela je! Uspela je!

Sada je i onaj način, na koji većina ljudi priznaje uspeh, bio vidljiv. I sada su i njena porodica i prijatelji bili sa drugačijim stavom. Još je poneko zamuckivao i vrtio glavom verujući i dalje da to ipak nije čist posao, i ko zna šta će da bude dalje, no i oni su bili u publici.
I on je bio u publici. Sa osmehom i ponosom. Bez kofera.
Uspela je.
Držala je ruke na srcu, zahvaljivala svima i disala zahvalno.
“Uspela sam….”

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/04/nista-nije-ukazilo-da-ce-uspeti.html