Neverovatno koliko tužnih ljudi ima na svetu...

Neverovatno koliko tužnih ljudi ima na svetu jer su svoju prirodu, svoju žensku/mušku energiju utisnuli, ugurali, nagurali u toliko uske okvire jedne zatvorene kutije, između čijih okvira pokušavaju da žive.

Kažem pokušavaju - jer spolja gledano, oni su vrlo često, uspešni, sa dobrim fizičkim, negovanih izgledom, novčano situirani, u poslovnom svetu uvažavani, stambeno obezbeđeni, sa svojim porodicama, prijateljima, autima, putovanjima....

To su vrlo često ljudi koji su nama uzor, reper gde hoćemo da budemo, jer spolja gledajući, sve je fenomenalno.

Iznutra, nedostaje im slobodna lepršavost, razigranost, one prve, osnovne, radost i zadovoljsto pokretačke energije - svoje ženstvenosti ili muževnosti. One izvorne.

A sve što je potisnutio i stisnuto ima vibraciju skučenosti, i budoke ukorenjene patnje, koja se prenosi globalno na sve ljude, posebno, najtužnije, na potomke. Njima se daruje ista ta tiha pogurana patnja .

Zaista je to jedini izbor?

Zaista je to neophodno da darujemo svojoj deci?

Zaista je to energija koju trebamo da širimo planetom?

Zar nije već došlo vreme da se svako od nas, konačno izvuče iz učaurene, umotane, puž pozicije, unutar stisnute malene kutije? Da se pokida i ispravimo u onu svoju veličanstvenu veličinu koju uistinu i jesmo?

Koliki smo zaista?

Ne kao biće (to već znamo da smo ogromni) nego naše telo? Koliko je ono zaista? Kada mu damo da bude u onoj veličini koja jeste? Kako tada izgleda naše telo?

Kada ga ispunimo Čudesnom predivnom energijom ženstvenosti koju kao žena imamo i jesmo?

Ili Čudesnom muževnom energijom koju muškarci zaista imaju i jesu?

Bez osuđivanja i prosuđivanja, prihvatajući sebe onim što jesmo, kakvi jesmo?

Uistinu?

Ako smo voljni to videti, ako smo voljni biti to, ako smo voljni živeti i kreirati iz te energije zahvalnosti za ono što jesmo, i doprinosa koji takvi možemo biti – šta se onda pojavljuje u nama, izmeđju nas, oko nas?

Možda manje nasilništva, manje silnih borbi i ratova, manje isfrustriranih pojedinaca?

Šta mi kao pojedinci možemo učiniti da se planeta oslobodi hronične, duboke patnje njenih Čudesnih stanovnika?

Pozivam nas, da sve što god možemo, učinimo to!

Svojim primerom prvo – što znači da prvo sebe oslobodimo okvira kutije u koju smo se ugurali i budemo ona lepršava, oslobođena, radosna, svetlucava, kreativna, energija Čudesne žene ili Čudesnog muskarca koji jesmo.

Upotrebimo sve alate i svu pomoć koju možemo dobiti da ovo budemo.

I onda to proširimo dalje.

Verujem da će da vredi.

Znam da vredi.

A možda sam ja samo neko sa ružičastim naočarima koji živi u oblacima mašte?

Pa ako hoćete i vi, ja ću vam vrlo rado pokazati kako se iz puž pozicije i tihe patnje ide u radost.

Svarajmo zajednički svoje radosne živote!

Pre nekoliko godina, o tome baš nisu nešto posebno pričali u ovim krajevima. Tek–tek je nekolicina počela to koristiti. A samo je nekolicina u tome videla nešto ogromno, veliko, nešto što će promeniti, što će povezivati ljude širom planete, bez obzira gde se nalaze. 

Ona je bila među onim oduševljenima time. Uhhh… kako su joj samo svetlile i caklile oči od uzbuđenja i radosti njenog srca i duše pri samoj pomisli na to. Na sve mogućnosti koje pruža i koje može imati sa time. Na nasmejana lica koja će upoznavati i sa kojima će biti u kontaktu. Na zajedničku viziju života koju kreiraju zajedno. Pomažući se, deleći međusobno novo sticana iskustva, upotpunjujući sa životnim iskustvom, filovano sa vizijama budućnosti. A sretni zbog sada, radosni što su sada zajedno. Uhhh…. pričala je o tome ushićeno, misleći da i drugi vide ono što ona vidi, vidi očima svoje ustreptale duše.

A drugi to nisu videli. Zapravo, bledo su videli i nju i kako su onda uopšte mogli videti makar i obrise onoga što ona tako jasno vidi. I nju su videli svojim viđenjem onoga što im je već poznato, i već viđeno u njihovom svetu. To što je ona videla, toga nije bilo u njihovom svetu.

Okružena onima koji su joj najbliži i koji su hteli videti makar delić onoga veličanstvenoga što ona vidi, ali im nije išlo, do onih koji zapravo ni nju nisu videli, a kamoli njene vizije, stajala je tako nevidljiva. 

Verovala je u svoje vizije no bila je usamljena u tome u svojoj okolini. Ono par njih koji su bili slični njoj, bili su takođe vrlo nevidljivi ostalima. Vremenom su postali potpuno nevidljivi. Razumna okolina oko njih je bila jača... 

Povukla se.  Nije glasno pričala o svojim vizijama. Osećala je da je niko neće čuti, jer je ne slusaju, jer im nije bilo bitno njeno verovanje. Bilo je suviše ružičasto, a ona suviše bleda…

Od svoje vizije nije odustala. Nikada. Bilo je suviše živo u njoj. No trebala je postati vidljiva. Rešila je da ojača sebe, učila je, edukovala se, gutala knjige, gutala video snimke, posećivala seminare, radionice. Bilo je onih koji su se podsmevali tome. Nije marila za takve osećaje drugih. Vremenom je osećala da postaje ispravljenija. Podignutije glave. I osećala je da je počinju primećivati, da više nije toliko bleda za druge. Nije više toliko nevidljiva. 

Znanje koje je bila njena odlična investicija je jačalo i ona je počela sijati. Iznutra. Svest o o sebi i svetu oko sebe se toliko počelo širiti da je postala svetlost koju su počeli i drugi primećivati. 

U njen život su se počele pojavljivati osobe o kakvima je sanjarila pre nekoliko godina i znala tokom svih godina da su tu i da će se međusobno pronaći. 

I jesu. Jeesu…

Na potpuno neočekivane načine, u potpuno neočekivano vreme, potpuno neočekivane osobe, postale su deo njene stvarnosti. Među njima jedan dobar broj onih koji su je povukli još više vrhu i još dublje u svesnost o svojoj moćnosti i oni kojima je ona svakodnevno svetionik širenja njihove svesti o njihovoj moćnosti i beskonačnim mogućnostima.

I sada je okružena ljudima sa kojima zajednički stvaraju svoje radosne živote.

Neki od onih koji su je videli nevidljivom, otišli su svojim putevima, sa osobama koje su jasno videli. I neka su. I trebali su tako. Jer i ona je to radila…

Neki koji su hteli videti nešto a nisu mogli, vremenom su i oni videli. Kako? Hmm…na neke Čudesne načine, njenom promenom i njenim unutrašnjim sjajem, oni su se na Čudesne načine takođe promenili. I videli su jedni druge drugačije. Hteli su se videti! E, to im je donelo bezgranično velike dobiti. Dobiti o kojima nisu znali ni da mogu postojati.

A oni koji su svo vreme videli i više od ono što je ona videla, i bili joj uvek podrška, takvi zauvek imaju svoje posebno mesto u njenom životu. 

Naravno da se njena vizija slika, od koje joj oči sjaje preslikavajući suštinu duše i srca i dalje razvija. Sada zna da tome nema kraja. Jer se radi o beskonačnom uživanju i zaljubljenosti u život.

Put do ovde jeste bio duži i sporiji i mnogi drugi su taj put prešli puno, puno, puno brže i lakše. No ovo je bio njen put. 

I kako god dugačak i spor bio, zna da je od mnogih i dalje i brži i kraći i jednostavniji, i kao takav im može biti svetlosna poruka da ne odustaju.

Ako je pitate, uvek će reći huuu…kako je sve ovo Čudesno! I tek će biti Čudesno! 

Svi koji su se pronašli u ovoj priči, i treba da su se pronašli.

A svi drugi, ako želite, pridružite joj se. Znate gde ćete je naći. Tamo gde su Čudesa…

text objavljen na 

http://www.sretnazena.com/2017/03/stvarajmo-zajednicki-svoje-radosne.html

Znate li koji je to najvažniji faktor za ostvarivanje naših ciljeva?

Započinje Nova godina i sa njom većina nas postavlja nove ciljeve i kreće u akciju da se isti realizuju. Šta je bitno znati vezano za to?

Ono, bez kojeg ništa od postavljenog nema smisla, sam JA. Da li je to zaista moj cilj, moja želja? Jer ako samo pratim čemu okolina smatra da bih trebao da težim, sam proces ima falinku sopstvene strasne energije kao osnovnog pokretača. 

Onda, ako je to zaista moja želja, na koji način ću doći do njega? Da li prateći već utabane staze kojima su mnogi prošli i dostigli neviđene uspehe? Tipa, što izmišljati toplu vodu kada je već izmišljena? A šta ako bi išli svojim načinom do cilja, ne zato da bi bili strašno pametni i da bi nam neko dizao spomenik u znak zahvalnosti, nego samo zato što nas sopstvena strasna energija vuče drugim još neutabanim stazama? Realno, i topla voda dok nije izmišljena ljudi su koristili druge dobro utabane načine za pripremu tople vodce. Dok neko nije krenuo drugim putem, do tada potpuno nepoznatim, potpuno ludim i došao do tople vode kako je sada koristimo.

Svi smo različiti, neko od nas je pronalazač tople vode a neko korisnik. I bez jednog i bez drugoj, bila bi besmislena ta topla voda.

Šta je za mene lakše? Šta je za mene uzbudljivije? Šta je za mene izazovnije? Od čega srce želi da mi se rastopi od miline samo dok pomisli i na putovanje do cilja a kamoli na sam cilj?

I ne verujem u to da put do cilja treba da je težak i posut trnjem. Zapravo, šta je za mene teško a šta nije. I zapravo, da li ono što je trnje drugima, da li je i meni to? I da li zaista nije moguće doći do uspeha i cilja ako se usput zabavljamo?

Volim li biti okružen sa velikim brojem ljudi, sarađivati sa njima, družiti se sa njima, ili volim sa manjim brojem ljudi, i poslovnu i privatnu varijantu?

Da li sam po prirodi mirnija osoba a da bi opstao kreiram se u bučniju i napadačkiju osobu? Ili obrnuto, pokušavam biti miran i staložen dok u meni ključa energija vodopada od koje zastaje dah?

Zašto bih se uklapao u okvire normi koje su postavili drugi ljudi, kada je moj život izvan toga? Kao i zašto bih probijao granice koje su postavili drugi oko mene, ako se ja tu dobro osećam i to je moj teren za stvaranje – samo zato što sa svih stana se priča o tome? Šta je istina za mene?

 

Da li zaista “prespavam” dragoceno vreme ako se dva dana duže odmaram i kao ništa ne radim, dok drugi već vredno rade? A šta ako meni ta dva dana donesu nakon toga puno više nego da sam i ta dva dana bio aktivan? Isto tako, zašto bih se odmarao dva dana samo zato što je praznik i svi odmaraju, ako mene moje telo i duša vuku u stvaranje? Šta meni više donosi?

Kada smo rođeni, rođeni smo kao svoji. Plakali, spavali, gunđali, smešili se, prohodali, progovorili…onda kada smo to osećali da trebamo. I ravno nam je bilo da li je beba pored nas jela više ili manje od nas, da li je prvu reč rekla pre ili posle nego mi. I okolina nas je tako prihvatila. Možda je malo gunđala i verovatno je okolina upoređivala i komentarisala da smo ili mnogo napredni ili u normali ili malo u zaostatku za ostalim bebama, međutim, to nam je bilo toliko totalno nebitno. Bili smo svoji.

Pa budimo i dalje svoji.

I cela ova priča je priča o sebi.

I svačija priča o sebi je drugačija.

Budimo svoji, putujmo na svoj način do svojih ciljeva.

Sve drugo su blede kopije tuđih priča.

Pa čak i ako je dragocena staklena cipelica put koja vodi u život koji se sanja, ona je i dalje Pepeljugina.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/01/znate-li-koji-je-to-najvazniji-faktor.html

Kako da se rešimo neprijatnih stvari i ljudi u našem životu?

Odlučimo se povremeno na nešto staviti kraj i početi ispočetka, gde god da je taj početak.

Mnogi to vole povezati sa nekim kalendarskim terminom, početak radne nedelje (čak i ako je utorak tekuće nedelje), početak narednog meseca (čak i ako je tek 5.u tekućem mesecu) ili od Nove godine (da, iako ima još dosta do završetka ove u kojoj smo).

Zašto to biramo tako?

U pravu ste, većina sveta to tako radi. I što bi mi bili drugačiji, zar ne? I ovo je jedan od najčešćih razloga. A zapravo ga možemo nazvati pravim imenom i reći, jedan od najčešće korišćenih izgovora.

Drugi najčešći razlog je da tako odlažemo akciju, koju svakako trebamo pokrenuti. Kada god da je i koliko god vremena imamo do tog termina, akciju ipak mi pokrećemo. Nema bez nas promene. Nema! Da, i ovo možemo nazvati pravim imenom – izgovor.

Pitam se, čije živote mi zapravo živimo? Svoje ili svih u našem užem/širem okruženju?

  

Da li je zaista potrebno da se ponašamo kao drugi? Da li je to jedini način da imamo ljude oko sebe? Jer da nismo takvi kao drugi, ti svi drugi ne bi hteli biti sa nama? Šta je sve to što se krije iza ovakvog stava? 

Zapitajte se i kada saznate, zapitajte se da li je to jedini način na koji možete živeti? Ili postoji još nešto, neki drugačiji način života? I kako bi se osećali u tom nekom drugačijem načinu? Lakše ? Teže?

Brajan Trejsi je davnih dana govorio da progutamo već tu žabu, i to što pre, kada je već svakako trebamo progutati. Na to je takođe davno, dr Zoran Đinđić rekao da ako već trebamo gutati žabe, progutamo prvo najveću. Nakon nje će ostale biti lakše.

Stavite u te žabe sve što vam u svom životu nije prijatno, na šta ne gledate sa oduševljenjem i milinom. Vi sami najbolje znate šta je to.

I krenite u akciju. Bez odlaganja. Bez određivanja termina od kada bi mogli početi da pokrenete akciju.Dobro znate već da što pre nešto počnete pre ćete i završiti. A pri tom, neće biti vremena da se tome pridoda i nadovežu još po neke slične “divote”, pa da imate još veću hrpu “divota” od kojih vam se jutrom uopšte ne ustaje.

Koji je danas dan, koji je datum? Baš onaj koji treba da je. Danas je taj dan za akciju menjanja. Sada krenite. Stavite tačku na ono što želite, započnite sada ono što već odavno želite, pa čak ako i nije najveća žaba, i mala žaba da se proguta je veći napredak nego da se i dalje gledate.

A znate šta je još zanimljivo? Često te žabe, ma kolike da su, i nisu tako strašne koliko nam se čini. Čak, dešava se i da u samom trenu naše odluke da je progutamo, ona se raspline i nestane.

Sve što postoji uključujući i nas same je čista energija. Tako i žabe. Našom odlukom da je pojedemo, energija žabe se pokrene i u samom procesu desi se transformacija te energije. U šta? Kako? To je već posao univerzuma i Boga, ne mešajmo se u njihove poslove.

I ako nam zatreba pomoć oko procesa, uvek imamo osobe kojima se možemo obratiti za pomoć. Prave osobe će znati kako nam akcija gutanja žaba može biti najlakše.

I sama sam ih potražila već odavno i od onda ne prestajem da zatražim kada god osetim potrebu za pomoći.  Koristi su uvek obostrane i s obzirom da je reč o energiji, samim tim korisne i za svet koji nas okružuje.

Ako osetite da vam mogu pomoći, potražite me.

Da maknemo već te žabe iz Vašeg života!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-da-se-rijesimo-neprijatnih-svari-i-ljudi.html

Kako greške mogu kreirati čudesa u našem životu?

“Na greškama se uči” – učeni smo svi. Prosto mi dođe da se zapitam, da li smo svi koji smo hteli da znamo više, odnosno da učimo više, trebali imati i što više grešaka. Jer što više grešaka, to više i učenja. A mi hoćemo da znamo više. 

Zar nije zanimljivo ako tako posmatramo? Pitam se, da ne znamo ovu rečenicu, da li bi i dalje svaki put kada nešto pogrešimo, i onda i naučimo nešto, bili skoro ponosni na sebe, jer sada znamo više nego do malopre.

Šta može još da bude za nas korisno, kada su u pitanju naše greške? Kada skontamo šta smo novoga naučili, da tu bude i kraj trošenja energije na celu priču oko greške. Odnosno, da ne upadnemo u osećaj nevoljenja sebe, pljuvanja po sebi, sažaljevanja sebe, griže savesti, krivnje, ljutnje, besa i svih ostalih stimulativnih osećaja za zdravstveno-fizičko-psihičko propadanje.

Akcenat grešne situacije bi valjalo postaviti na onaj deo šta sam naučio a posebno da onaj deo, PRIMENITI u svakodnevnom životu naučeno. Poseban akcenat na primeniti. 

Praktičan primer iz mog života.

A mislim da i iz većine vas.

Rasprava sa partnerom. Poznato, jel tako? Ja pokušavam da on razume šta ja osećam, načinom na koji on ne razume. On meni pokušava da opravda sebe, načinom da prebacuje ili krivicu na drugog ili jednostavnom konstatacijom “takav sam i ne mogu drugačije”.

Ja svoje mogu do sudnjeg dana, on svoje takođe. Koristi od toga nikakve. Period ćutanja, durenja, ignorisanja. Nakon čega se lagano vraćamo na stanje pre toga i vraćamo se u normalan zajednički život. Pravimo se da je ok. A oboje znamo da nije. I da neće biti dok se “ono” ne reši na način koji je negujući za oboje. 

Onda sam u nekom momentu došla do saznanja da ono što osećamo i želimo reći, na primer, svom partneru, saopštimo na razumljiv način, a to je ne kritikujući ga i ne stavljajući ga u poziciju, da lupa glavu šta sam ja to htela, nego šta je to što meni u tom nečemu smeta, povređuje, nedostaje i da bi ako oboje prestanemo da se branimo iza podignutih zidova, oboma bilo lepše i zabavnije i radosnije.

I počela sam da koristim to znanje. I uvek ali uvek funkcioniše. Zato što kada jasno i otvoreno kažem šta osećam i šta bih volela, onda se moja odbrana spustila i ja sam čisto ono što sam, bez potrebe da nekoga osudim ili kritikujem nego u energiji dozvoljavanja da dobijem ono što želim. A uvek, ali uvek se desi da dobijem puno, puno više i puno, puno kvalitetnije. 

A uvek ali uvek i moj partner tada sa svojim spuštenim odbranama i potrebom da se brani, je ono uistinu što jeste i prepusti se energiji davanja i primanja. Tada uzajamno oboje dobijamo više. Tada zajedno kreiramo još nešto kvalitetnije. Ono što nama oboma funkcioniše. Ne narušavajući ničiju ličnost i slobode. Čak naprotiv. U još većoj ličnoj slobodi smo još veći doprinos jedni drugima. Čak i ako novonastala situacija ne bude kako smo prvobitno zamišljali. Sigurno je doprinos za oboje.

I ovo sve važi ne samo za odnos sa partnerom, nego za bilo koji odnos (poslovni, novčani, zdravstveni, prema komšijama, porodici, klijentima…)

I onda se Čudesa  pojavljuju jedni za drugima. 

Valjda zato što i Čudesa vole ići tamo gde ljudi primenjuju naučeno.

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2016/11/kako-greske-mogu-kreirati-cudesa-u.html