Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

KAKO PRONAĆI SNAGU U SVOJOJ RANJIVOSTI?

Nije bila baš sigurna da je izbor dobar za nju. Po nekim usvojenim stavovima šta je dobro a šta nije, nije se baš uklapalo. 

A nalazila se u periodu svog života kada je uspela da vidi samo nagoveštaj sebe i onoga što zaista jeste. A ne onoga u šta su je neki uverili da jeste. 

Čudno, poverovala je nekolicini i uvukla se u sebe i napravila sebe mnogo manjom nego što jeste. A koliko tek manjom nego što su je veći broj ljudi videli. Ehhh….

Kada se sada seti tog perioda, zaista ništa nije ukazivalo da će to biti dobra odluka. Jedna od najboljih u njenom životu.

Naučena biti u stalnom stavu podignutih zidova odbrane oko sebe, i u ovu priču je ušla tako. Sa zidovima oko sebe, koji su trebali da je štite od povređivanja. Baš je zaista verovala da je sada očvrsla i da su povređivanja njena prošlost.

Moglo bi se reći da su zidovi oko nje odigrali svoju ulogu. Štitili su je. Mislila je da je bezbedna i zaštićena. 

Godinama je tako bilo.

Dok jedne godine nije osetila da tako zaštićena, zaštitila se i od onih finih emocija i osećaja koji čine lepotu života. Koji joj daju suštinu. 

A forma bez suštine je samo ljuštura, našminkana šarenim bojama.

Znala je da nešto nedostaje. 

Samo izvorište suštine života je bilo zatrpano i ograđeno. Nije imala slobodu da se razvija i bude  slobodna energija koja radosno treperi i privlači svo dobro koje život može dati. Iza podignutih zidova nije mogla ni davati koliko je njeno izvorište moglo davati. 

Bez davanja i bez primanja, mi budemo samo formalni oblik života.

Pa je rešila da prekine tu predstavu. Da spusti svoje zavese odbrane i dozvoli izvoru života u njoj da slobodno poteče. 

Da kaže šta i kada je nešto povređuje, da ponudi biti pomoć, da prihvati i ne osuđuje ono što jeste, da zatraži pomoć, da pokaže svoju slabost, svoje suze, svoju tugu, svoje radosti, svoje planove, svoje padove, svoju nesigurnost, svoje verovanje, svoju ljubav…

Gledajući spolja, nisu bile neke korenite promene odmah.

Ali iznutra, ogromne. Svet se promenio. Sve se promenilo.

Njen život više nije bila forma našminkana šarenim bojama, radost njenog života je bila proširena svesnost i zahvaljivanje, slobodna energija koja dotiče i stvara obilje.

I tek će…

I sada, kada pogleda u njegove oči, zna da je to bio dobar izbor za nju…

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-pronaci-snagu-u-svojoj-ranjivosti.html

Svarajmo zajednički svoje radosne živote!

Pre nekoliko godina, o tome baš nisu nešto posebno pričali u ovim krajevima. Tek–tek je nekolicina počela to koristiti. A samo je nekolicina u tome videla nešto ogromno, veliko, nešto što će promeniti, što će povezivati ljude širom planete, bez obzira gde se nalaze. 

Ona je bila među onim oduševljenima time. Uhhh… kako su joj samo svetlile i caklile oči od uzbuđenja i radosti njenog srca i duše pri samoj pomisli na to. Na sve mogućnosti koje pruža i koje može imati sa time. Na nasmejana lica koja će upoznavati i sa kojima će biti u kontaktu. Na zajedničku viziju života koju kreiraju zajedno. Pomažući se, deleći međusobno novo sticana iskustva, upotpunjujući sa životnim iskustvom, filovano sa vizijama budućnosti. A sretni zbog sada, radosni što su sada zajedno. Uhhh…. pričala je o tome ushićeno, misleći da i drugi vide ono što ona vidi, vidi očima svoje ustreptale duše.

A drugi to nisu videli. Zapravo, bledo su videli i nju i kako su onda uopšte mogli videti makar i obrise onoga što ona tako jasno vidi. I nju su videli svojim viđenjem onoga što im je već poznato, i već viđeno u njihovom svetu. To što je ona videla, toga nije bilo u njihovom svetu.

Okružena onima koji su joj najbliži i koji su hteli videti makar delić onoga veličanstvenoga što ona vidi, ali im nije išlo, do onih koji zapravo ni nju nisu videli, a kamoli njene vizije, stajala je tako nevidljiva. 

Verovala je u svoje vizije no bila je usamljena u tome u svojoj okolini. Ono par njih koji su bili slični njoj, bili su takođe vrlo nevidljivi ostalima. Vremenom su postali potpuno nevidljivi. Razumna okolina oko njih je bila jača... 

Povukla se.  Nije glasno pričala o svojim vizijama. Osećala je da je niko neće čuti, jer je ne slusaju, jer im nije bilo bitno njeno verovanje. Bilo je suviše ružičasto, a ona suviše bleda…

Od svoje vizije nije odustala. Nikada. Bilo je suviše živo u njoj. No trebala je postati vidljiva. Rešila je da ojača sebe, učila je, edukovala se, gutala knjige, gutala video snimke, posećivala seminare, radionice. Bilo je onih koji su se podsmevali tome. Nije marila za takve osećaje drugih. Vremenom je osećala da postaje ispravljenija. Podignutije glave. I osećala je da je počinju primećivati, da više nije toliko bleda za druge. Nije više toliko nevidljiva. 

Znanje koje je bila njena odlična investicija je jačalo i ona je počela sijati. Iznutra. Svest o o sebi i svetu oko sebe se toliko počelo širiti da je postala svetlost koju su počeli i drugi primećivati. 

U njen život su se počele pojavljivati osobe o kakvima je sanjarila pre nekoliko godina i znala tokom svih godina da su tu i da će se međusobno pronaći. 

I jesu. Jeesu…

Na potpuno neočekivane načine, u potpuno neočekivano vreme, potpuno neočekivane osobe, postale su deo njene stvarnosti. Među njima jedan dobar broj onih koji su je povukli još više vrhu i još dublje u svesnost o svojoj moćnosti i oni kojima je ona svakodnevno svetionik širenja njihove svesti o njihovoj moćnosti i beskonačnim mogućnostima.

I sada je okružena ljudima sa kojima zajednički stvaraju svoje radosne živote.

Neki od onih koji su je videli nevidljivom, otišli su svojim putevima, sa osobama koje su jasno videli. I neka su. I trebali su tako. Jer i ona je to radila…

Neki koji su hteli videti nešto a nisu mogli, vremenom su i oni videli. Kako? Hmm…na neke Čudesne načine, njenom promenom i njenim unutrašnjim sjajem, oni su se na Čudesne načine takođe promenili. I videli su jedni druge drugačije. Hteli su se videti! E, to im je donelo bezgranično velike dobiti. Dobiti o kojima nisu znali ni da mogu postojati.

A oni koji su svo vreme videli i više od ono što je ona videla, i bili joj uvek podrška, takvi zauvek imaju svoje posebno mesto u njenom životu. 

Naravno da se njena vizija slika, od koje joj oči sjaje preslikavajući suštinu duše i srca i dalje razvija. Sada zna da tome nema kraja. Jer se radi o beskonačnom uživanju i zaljubljenosti u život.

Put do ovde jeste bio duži i sporiji i mnogi drugi su taj put prešli puno, puno, puno brže i lakše. No ovo je bio njen put. 

I kako god dugačak i spor bio, zna da je od mnogih i dalje i brži i kraći i jednostavniji, i kao takav im može biti svetlosna poruka da ne odustaju.

Ako je pitate, uvek će reći huuu…kako je sve ovo Čudesno! I tek će biti Čudesno! 

Svi koji su se pronašli u ovoj priči, i treba da su se pronašli.

A svi drugi, ako želite, pridružite joj se. Znate gde ćete je naći. Tamo gde su Čudesa…

text objavljen na 

http://www.sretnazena.com/2017/03/stvarajmo-zajednicki-svoje-radosne.html

Ne mijenjajte partnera, već ga bolje upoznajte!

Rodili smo se iz ljubavi. Da, znam da će neko reći da se ne rađaju sva deca tako da se mama i tata vole i da sa ljubavlju čekaju svoje dete. Mislim na drugačiju ljubav. Mislim da se svi rađamo iz ljubavi prema životu. Svom životu.

I kasnije, svih godina, budimo se iz istog razloga. Iz ljubavi prema svom životu. Da nije tako, ne bi se više probudili, i kada jednog dana se ipak ne probudimo, biće to zato što smo izabrali drugu ljubav.

Ne, ne prema smrti. Prema drugim izazovima, u nekom drugom obliku, u nekom drugom telu.

Vreme između te dve ljubavi, je vreme koje živimo u ovoj dimenziji, u ovom telu. U tom vremenu, svi mi iskazujemo ljubav, neprekidno. Prema sebi, prema drugima.

No, razlikujemo se u načinima na koji to činimo.

Mada zvuči čudno, iz ljubavi prema sebi, neko odluči da je iskazuje tako što će više obraćati pažnju šta drugi žele i misle, nego šta njemu/njoj zaista prija. Pa će dozvoliti čak i fizičko, psihičko ponižavanje. Neki će dozvoliti biti bolesni. Neshvaćeni. Odbačeni.

Na različite načine ćemo pokazivati svoju ljubav prema nekome ili nečemu. Stalno se brinuti nad nekim, nečim, biti u strahu nad njima, iskazivati svoju ljubav rečima, dodirom, uslugama, poklonima…

Na različite načine ćemo tražiti, dozvoliti i primati ljubav od drugih. Bićemo različiti i u pogledu količina. 

I svi ovi načini davanja i primanja ljubavi se mogu menjati. Možda polagano, vremenom. Možda jednostavno, u nekom momentu, samom odlukom, izborom. Zato što u nekom momentu osetimo da može biti i drugačija i da bi nam ti načini više prijali. 

Ljubav, moćni izvor i razlog života, mnogi oduvek žele definisati. Pa, ma kako to lepo sročili i dalje ostaje nepotpuna definicija. 

A osećam da je i ona, kao sve drugo, tako jednostavna. 

Ona ima želju da postoji i da slobodno živi. Da je ne uslovljavaju, da je ne stiskaju, da je ne ograničavaju. Ni prostorno, ni formalnostima. Da je previše ne tumače. Ljubav želi da bude među nama, slobodna u svojoj Čudesnoj moći. Ne da nas ispunjava ili ispražnjava, ona nema zapreminu, ona je svugde. Na različite načine. Trebamo je videti, primetiti a ona će nam stalno, na razne načine skretati pažnju da je vidimo. 

 

Život će nam biti lepši i radosniji kada je budemo videli svugde, u svemu i u svakome.

Kao, kada partner sa Vama ide na koncert koji je u gradu udaljen 200 km a pri tome uopste ne voli tog izvođača, ali ga zato Vi volite…

Nije uvek neophodno promeniti partnera zato što ne osećate njegovu/njenu ljubav prema Vama na način koji bi Vi to hteli. Može biti da je ona itekako prisutna, samo na način na koji to Vaš partner ume pokazati.

Dobro je onda porazgovarati sa njim/njom i reći jedno drugom svoje želje. Može biti da ćete se vrlo prijatno iznenaditi oboje, kada shvatite koliko je ljubav zaista prisutna, samo je ne vidite.

A ako posle takvog razgovora, shvatite da Vama ne prijaju njegovi/njeni načini, budite toliko slobodni da pustite svog partnera i sebe i oboje potrazite druge osobe.

Iz ljubavi prema sebi i partneru.

Budite isto tako slobodni da potražite pomoć za Vaš bolji ljubavni odnos. 

Iz ljubavi prema ljubavi…

text objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/02/ne-mijenjajte-partnera-vec-ga-bolje.html

Kako okrenuti novi list u životu?

Kako bi mogli početi menjati svoj život? Promene su teške ili lake u zavisnosti od našeg stava prema promenama.  Evo nekoliko primera kako početi.

Početi živeti iz zahvalnosti. Primećivati šta je sve oko nas i ko je sve oko nas. Kakav bi bio život da toga svega nema? Da li bi hteli videti to? 

Početi primećivati kada nam je određeni deo tela u grču. Možda vilica, možda ramena, možda noge, pa hodamo kao da su štake. Šta možemo primiti ako smo u grču? Šta bi bilo kada bi opustili svoje telo, primetili da u grču ne funkcioniše kako treba? Možda bi sa opuštenim telom i naša duša bila opuštenija? Možda bi tada mogli više primati, više svega? Korisnih informacija, kreativnih ideja?

Početi imati poverenja u život. Ne verujem da život ima nameru da nas muči i prisiljava na izrabljivanje, što naših tela, što duše. No, ako mu ne damo poverenje, život nema drugo nego da nam da ono u šta verujemo.

Početi se više osmehivati. Sebi, ljudima oko nas, prilikama koje nam se pružaju. Početi od iskrivljenih usana koje su u grču, pustiti da se usne osmehuju na opušten, prirodan nacin. Početi se više smejati. Pronalaziti razloge za smejanje. Nije istina da ih nema. Umesto traganja i kačenja na signale opasnosti i straha, kačiti se na informacije koje nude pronalaženje radosti u svakom danu. Nije istina da ih nema.

Početi davati drugima iz asortimana onoga što imamo. Nije istina da će toga onda biti sve manje i da na kraju za nas neće ostati. Davanjem se pokreće energija koja za posledicu ima još više priliva te energije koja se daje. Početi imati poverenja u energiju koja je stalno u pokretu i obnavljanju. 

Početi imati poverenja u primanja. Nije istina da sve što dobijemo od nekoga, ima u pozadini nameru iskorišćavanja i stvaranja obaveza. 

Početi živeti bez stalnog osuđivanja ljudi i situacija i bez prosuđivanja istih.Stalnom namerom pronalazati u svemu manu i grešku i lošu nameru, trujemo sami sebe. Svoju dušu koja onda otruje naše telo. Život bez prosuđivanja i osuđivanja je laganiji, protočniji, u stalnom dopuštanju da se ljudi i situacije dešavaju i otvorenoj svesti da biramo kako na njih reagovati. 

Početi izaći iz automatskog načina života gde reagujemo na osnovu stavova koje smo pokupili da treba reagovati, iz različitih razloga. Šta ako bi mogli reagovati na sve svesno, svesni da imamo izbore menjati dosadašnje reakcije, koje su nam uglavnom donosivale stres i dramu?

Početi otvoriti širom ruke i biti spremni prihvatiti sve što nam dolazi. Nije istina da će do nas doći bilo šta što nije namenjeno nama. 

Pa vi sada svako za sebe, procenite da li su počeci teški ili laki za vas. 

Ovo su neki od mojih početaka, koji su meni bili lagani. 

I zanimljivo je, i dalje ih sve koristim, mada sam se dobrim odmakla od početka menjanja svog života. A zar nije svaki novi dan i novi početak?

objavljeno na http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-okrenuti-novi-list-u-zivotu.html

Znate li koji je to najvažniji faktor za ostvarivanje naših ciljeva?

Započinje Nova godina i sa njom većina nas postavlja nove ciljeve i kreće u akciju da se isti realizuju. Šta je bitno znati vezano za to?

Ono, bez kojeg ništa od postavljenog nema smisla, sam JA. Da li je to zaista moj cilj, moja želja? Jer ako samo pratim čemu okolina smatra da bih trebao da težim, sam proces ima falinku sopstvene strasne energije kao osnovnog pokretača. 

Onda, ako je to zaista moja želja, na koji način ću doći do njega? Da li prateći već utabane staze kojima su mnogi prošli i dostigli neviđene uspehe? Tipa, što izmišljati toplu vodu kada je već izmišljena? A šta ako bi išli svojim načinom do cilja, ne zato da bi bili strašno pametni i da bi nam neko dizao spomenik u znak zahvalnosti, nego samo zato što nas sopstvena strasna energija vuče drugim još neutabanim stazama? Realno, i topla voda dok nije izmišljena ljudi su koristili druge dobro utabane načine za pripremu tople vodce. Dok neko nije krenuo drugim putem, do tada potpuno nepoznatim, potpuno ludim i došao do tople vode kako je sada koristimo.

Svi smo različiti, neko od nas je pronalazač tople vode a neko korisnik. I bez jednog i bez drugoj, bila bi besmislena ta topla voda.

Šta je za mene lakše? Šta je za mene uzbudljivije? Šta je za mene izazovnije? Od čega srce želi da mi se rastopi od miline samo dok pomisli i na putovanje do cilja a kamoli na sam cilj?

I ne verujem u to da put do cilja treba da je težak i posut trnjem. Zapravo, šta je za mene teško a šta nije. I zapravo, da li ono što je trnje drugima, da li je i meni to? I da li zaista nije moguće doći do uspeha i cilja ako se usput zabavljamo?

Volim li biti okružen sa velikim brojem ljudi, sarađivati sa njima, družiti se sa njima, ili volim sa manjim brojem ljudi, i poslovnu i privatnu varijantu?

Da li sam po prirodi mirnija osoba a da bi opstao kreiram se u bučniju i napadačkiju osobu? Ili obrnuto, pokušavam biti miran i staložen dok u meni ključa energija vodopada od koje zastaje dah?

Zašto bih se uklapao u okvire normi koje su postavili drugi ljudi, kada je moj život izvan toga? Kao i zašto bih probijao granice koje su postavili drugi oko mene, ako se ja tu dobro osećam i to je moj teren za stvaranje – samo zato što sa svih stana se priča o tome? Šta je istina za mene?

 

Da li zaista “prespavam” dragoceno vreme ako se dva dana duže odmaram i kao ništa ne radim, dok drugi već vredno rade? A šta ako meni ta dva dana donesu nakon toga puno više nego da sam i ta dva dana bio aktivan? Isto tako, zašto bih se odmarao dva dana samo zato što je praznik i svi odmaraju, ako mene moje telo i duša vuku u stvaranje? Šta meni više donosi?

Kada smo rođeni, rođeni smo kao svoji. Plakali, spavali, gunđali, smešili se, prohodali, progovorili…onda kada smo to osećali da trebamo. I ravno nam je bilo da li je beba pored nas jela više ili manje od nas, da li je prvu reč rekla pre ili posle nego mi. I okolina nas je tako prihvatila. Možda je malo gunđala i verovatno je okolina upoređivala i komentarisala da smo ili mnogo napredni ili u normali ili malo u zaostatku za ostalim bebama, međutim, to nam je bilo toliko totalno nebitno. Bili smo svoji.

Pa budimo i dalje svoji.

I cela ova priča je priča o sebi.

I svačija priča o sebi je drugačija.

Budimo svoji, putujmo na svoj način do svojih ciljeva.

Sve drugo su blede kopije tuđih priča.

Pa čak i ako je dragocena staklena cipelica put koja vodi u život koji se sanja, ona je i dalje Pepeljugina.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/01/znate-li-koji-je-to-najvazniji-faktor.html

Kako u Novu Godinu kročiti sa zahvalnošću i vizijom?

Kažu da se ne treba osvrtati unazad, iza sebe, nego samo napred gledati. Jer ono što je bilo je prošlo svakako, tako je kako i ne može se menjati. 

Međutim, ako se osvrnemo iza i pogledamo unazad, zato da vidimo šta smo uradili, gde smo bili, kakvi smo bili, sa kime smo bili… da bi postali svesni sebe, onda je to čak i korisno. 

Ono što još može biti korisno u tom pogledu unazad, je da pronađemo one tačke, one bitne momente zbog kojih se možemo pohvaliti i zbog kojih trebamo biti ponosni na sebe. 

I ono što je još korisno, iz sadašnje pozicije u odnosu na prošlu neku poziciju je da, možemo promeniti svoj stav i gledište prema njoj. 

Odavno sam ove stvari naučila i primenjujem ih. Ne zato što mi je to neko rekao da moram, nego zato što sam probala kako bi bilo i to mi se dopalo.

Jedan pogled iza ramena, slike mog života, svesno ih primetim, smešim se, pohvaljujem sebe, vidim promenu, vidim rast i konstatujem zadovoljstvo. Ono lično, u meni, milo zadovoljstvo. I zahvalnost što su deo mene i mog života.

Vidim prve trenutne kada smo nakon odbrojavanja započeli novu 2016. godinu. Oko mene ljudi koje volim. Neki fizički prisutni, neki teritorijalno udaljeni, ali baš zato još bliži srcu. Svi sa svojim svečano zamišljenim i u sebi izrečenim željama. Ja sam htela otvorenost ka putu, gde ću biti ono što jesam i kao takva biti doprinos sebi i svetu oko mene, poželela sam lakoću i radost  i obilje. Pa po volji Boga neka bude šta u ovo upada.

I evo mojih slika koje vidim iz pogleda preko ramena.

Sa posebnim uzbuđenjem  vidim  slike Bars obuka koje sam imala, u Subotici, Novom Sadu i Nemačkoj i nasmejana lica novih Bars praktičara. Vidim sve vas koji ste ove godine bili kod mene, najviše na Bars tretmanu, ali i drugim Access tretmanima, i šta je to kod vas promenilo. Uspela sam da vas upoznam sa načinima i alatima sa kojima se promene lako dešavaju, ako želite da se dese. U bilo kom pogledu, materijalnom, zdravstvenom, u odnosima, komunikaciji, poslovnom, a pre svega u odnosu na sebe. Hvala im što su hteli da mogućnost promena čuju od mene.

Vidim jednu sjajnu, divnu osobu, udaljenu više od 400 km, koja je u gomili ljudi koji su u tom obimu, pronašla eto baš mene, uvela me još više u Čudesan Access svet, kroz razne obuke i radionice koje smo u zajedničkoj saradnji pružili svima koji su hteli više i kojima se dopada Accessov drugačiji pogled na život. Kada i njih vidim, vidim koliko je svako od nas, bez obzira koliko smo istu radionicu slušali, krenuo svojim putem osvajanja sveta, putem koji je svakome od nas najlakši i najviše radosti donosi. Gledajući na to, na sve te ljude, ponosna sam, da sam makar i malim delićem, ipak deo njihovog stvaranja Čudesnog života. Hvala im, bez njih ovih slika ne bi bilo, i to bi umnogome umanjilo lepotu ove godine.

Pokrenula sam svoj blog i fb stranicu. Život koji volim, probudila svoju uspavanu fb stranicu Calivita život i pokrenula fb grupu Život koji volim – Konektovani sa Čudesa, u  kojoj Čudesna pitanjca iz dana u dan osvajaju sve više ljudi. Iz te priče, pozvana sam da budem saradnik i čudesnog sajta za sve sretne žene i one koje to žele biti. Zahvalna sam svima koji se prepoznaju u mojim pričama i razmišljanjima, koji mi to jasno stave do znanja, kao i onima što samo upijaju i ćute... osećam ih sve...

Bila sam na lokalnoj tv stanici, u lokalnim novinama – predstavila sam im svoja razmišljanja i svoja viđenja i to je mnogima bilo korisno. Hvala svima koji su hteli da kažem šta imam i koji su me gledali i čitali.

Sredinu godine obeležavaju i slike mene ponosne majke ćerke koja je diplomirala na fakultetu koji je sama želela i izabrala. Znam da je do toga bilo toliko situacija u kojima je pokazala koliko je moćna i koliko zna hrabro koračati i ustajati iznova. Hvala na ovim slikama, i hvala na svemu sto je ispod ovoga, što je nevidljivo na prvi momenat, do ovoga je ipak trebalo doći. 

Nakon puno, puno, puno meseci fizičke razdvojenosti od sina, ove godine smo bili ponovo zajedno. Ne samo u srcu, nego i fizički. Zajedničko druženje u par dana, moje prvo probanje sušija, moja prva karting vožnja, prvo kuvanje za njega van doma u Subotici, upoznavanje sa njegovom devojkom i najboljim drugom, šetnja na hladnoći, zajednička kupovina namirnica… Slike su koje skakuću u meni od radosti i uvek će. Hvala svim mogućnostima koji su mi omogućili ove slike.

Nakon višegodišnjih pokušaja da napravimo generalnu promenu u našem domu, oslobađajući se starih energija u starim nameštajima, ova jesen je obeležila tu promenu. Iznevši fizički ono što je psihički gušilo, i na njeno mesto stavivši ono što daje više prostora i daje svežinu disanju, svakodnevno uživamo još više u našem domu. Mi i naši prijatelji. Hvala na svim mogućnostima koji su deo ove slike. 

Želja mog dragog i moja da i mi već odemo u tu čuvenu Grčku se ostvarila ovog leta. Bilo je pravo uživanje, uključujući i avanturu mene prikačenu na ogroman balon koji vuče čamac. Nekome možda ni za spominjanje, ja sam zahvalna na mogućnostima da ovo letovanje bude baš takvo.

Jednog hladnog novembarskog vikenda, posetili smo i čuveni Prag. Bili ispred vremenskog sata, pili pivo i kafu umotani u ćebe na terasi, vozili se tramvajem, probali njihove specijalitete, bili na Karlovom mostu i poželeli želju. Kažu da tamo treba poželeti nešto i da će se ispuniti... Meni se ispunila već na samom mostu… Hvala na svim mogućnostima koje su doprinele da vikend u Pragu bude baš takav.

U nekom momentu sam se osnažila i krenula u osvnaživanje ljudi sa svojim radionicama. Iskreno, tek su u samom početku, i taj početak je dao smernice kako i kojim putem. Kojim mojim putem, dajući mojom energijom, moje znanje, na moj način. Hvala svima koji su bili hrabri da budu među prvim posetiocima mojih radionica i zato će mi ostati u posebnom sećanju.

I tako, pogled iza ramena mi je pun ovakvih slika. 

Ove slike su obeležile ovu godinu. I još je puno radosnih slika koje vidim, slika svakodnevnih radosti, puno, novih divnih ljudi koje sam upoznala, sa kojima smo se prepoznali, sa kojima smo bili zajedno na nekoj deonici života, i sve mi poručuju da treba da budem ponosna na sebe. Najviše zbog toga, što još pamtim neke slike, koje su udaljenije, a koje nisu imali ovoliko radosti. I ne ovoliko različitih radosti.

Zato je bitno to primetiti. I čestitati sebi na hrabrosti da se život koji se ne dopada promeni.

Nekome je pogled iza mog ramena, ne samo nešto što se podrazumeva, nego se na ovakve slike ni ne obraća pažnja. Meni su bitne. Meni su one pokazatelji da sam od ružnog paćeta postala labud. Ne po lepoti, nego po suštini.
I meni je to bitno. I sada puštam da labud postane svestan sebe. U potpunosti…

Šta vi vidite u pogledu iza ramena?

Čestitajte sebi, do svega toga je trebalo doći… I uspeli ste. Šta još možete?

Zanjišite se na talasu Radosti, maštajte, zatražite i uživajte!

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-u-novu-godinu-krociti-sa.html