Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče!

U jednom momentu se nalazimo negde, a u sledećem, već iz raznih razloga, ne možemo i dalje biti na tom mestu.

Da li je to ok?

Da li je bilo ok tada, kada smo stigli i zastali i ostali na tom mestu?

Da li će dalje, na drugom mestu, biti ok?

A ša ako je i tada bilo ok i sada je i nadalje će biti, bez obzira gde se nalazili?

U nekom trenutku smo voleli nešto i nekoga, a u nekom narednom više ne.

Šta ako to ne znači da nismo dosledni i da ne znamo šta hoćemo? Nego je samo do naših izbora? Koji se mogu menjati. Svaka promena dovodi do nove priče. Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče.

Znam za jednu sjajnu ženicu. Školovala se za ekonomistu, koji će raditi u kancelariji. I radila je. Dok nije došlo do nekih promena koje su je maknule sa tog mesta. Nije htela kukati i tugovati, pa je prihvatila da radi i u smenama u proizvodnji, fizički rad, koji nije zahtevao puno pameti. Samo rutine fizičkih pokreta. To je svako, pa i ona, znao, da je samo privremeno. I jeste bilo privremeno. Usudila se toliko se izmaknuti sa svog dobro poznatog mesta poslovanja, koji je godinama pre toga radila, dodaću vrlo uspešno, i otisnuti se u nove države i nove poslove.  

Poslove o kojima nije ni mislila da će ikada raditi. Nikada pre. Do tada, kada se pojavila ta mogućnost, kao izbor promene u njenom životu. Da radi kao negovateljica. Bez završene medicinske škole, ali sa željom da vidi šta se krije u tom izazovu, radila je stručne poslove medinskog osoblja. Vrlo uspesno. Ono što me zadivilo, bilo je, kada je rekla da uživa kada kupa bakicu. Bakicu kod koje radi. Da li je zavolela taj posao? Rekla bih da jeste. Koji će biti njeni daljni izbori, ko to zna. Sigurno znam jedno, a to je da će uvek naći da radi ono, u čemu će iz raznih razloga, nekada samo njoj poznatih, uživati.

Nekada se desi da se klackamo u izboru, šta odlučiti. Pa se klackamo, čas nas vuče jedna, as druga strana. Ili tabanamo u mestu. I čini se, da nema mogućnosti da se bilo šta promeni.

I u pravu smo. Samo nam se čini. Jer, uvek će se desiti neka nova mogućnost, koja će voditi na neku stranu. Da li ćemo je prihvatiti, je do nas. 

Šta se sve može promeniti ako prihvatimo ponuđenu mogućnost? Pa šta ako ubrzo vidimo da nam to nije bila pametna odluka? Tada, opet će postojati mogućnost izbora, ostati, tabanati u tom mestu, ili krenuti drugim putem. 

I uvek, uvek će biti tih situacija.

Ne verujete?

Dajte malo bacite pogled iza ramane, gde ste sve bili i šta ste sve radili i koje ste sve izbore imali i koje ste sve izbore prihvatili i koje sve izbore niste prihvatili.

No, vidite?

Zar nije moćno?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/05/ako-se-usudimo-menjati-zivecemo-drugacije-price.html

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Ne mijenjajte partnera, već ga bolje upoznajte!

Rodili smo se iz ljubavi. Da, znam da će neko reći da se ne rađaju sva deca tako da se mama i tata vole i da sa ljubavlju čekaju svoje dete. Mislim na drugačiju ljubav. Mislim da se svi rađamo iz ljubavi prema životu. Svom životu.

I kasnije, svih godina, budimo se iz istog razloga. Iz ljubavi prema svom životu. Da nije tako, ne bi se više probudili, i kada jednog dana se ipak ne probudimo, biće to zato što smo izabrali drugu ljubav.

Ne, ne prema smrti. Prema drugim izazovima, u nekom drugom obliku, u nekom drugom telu.

Vreme između te dve ljubavi, je vreme koje živimo u ovoj dimenziji, u ovom telu. U tom vremenu, svi mi iskazujemo ljubav, neprekidno. Prema sebi, prema drugima.

No, razlikujemo se u načinima na koji to činimo.

Mada zvuči čudno, iz ljubavi prema sebi, neko odluči da je iskazuje tako što će više obraćati pažnju šta drugi žele i misle, nego šta njemu/njoj zaista prija. Pa će dozvoliti čak i fizičko, psihičko ponižavanje. Neki će dozvoliti biti bolesni. Neshvaćeni. Odbačeni.

Na različite načine ćemo pokazivati svoju ljubav prema nekome ili nečemu. Stalno se brinuti nad nekim, nečim, biti u strahu nad njima, iskazivati svoju ljubav rečima, dodirom, uslugama, poklonima…

Na različite načine ćemo tražiti, dozvoliti i primati ljubav od drugih. Bićemo različiti i u pogledu količina. 

I svi ovi načini davanja i primanja ljubavi se mogu menjati. Možda polagano, vremenom. Možda jednostavno, u nekom momentu, samom odlukom, izborom. Zato što u nekom momentu osetimo da može biti i drugačija i da bi nam ti načini više prijali. 

Ljubav, moćni izvor i razlog života, mnogi oduvek žele definisati. Pa, ma kako to lepo sročili i dalje ostaje nepotpuna definicija. 

A osećam da je i ona, kao sve drugo, tako jednostavna. 

Ona ima želju da postoji i da slobodno živi. Da je ne uslovljavaju, da je ne stiskaju, da je ne ograničavaju. Ni prostorno, ni formalnostima. Da je previše ne tumače. Ljubav želi da bude među nama, slobodna u svojoj Čudesnoj moći. Ne da nas ispunjava ili ispražnjava, ona nema zapreminu, ona je svugde. Na različite načine. Trebamo je videti, primetiti a ona će nam stalno, na razne načine skretati pažnju da je vidimo. 

 

Život će nam biti lepši i radosniji kada je budemo videli svugde, u svemu i u svakome.

Kao, kada partner sa Vama ide na koncert koji je u gradu udaljen 200 km a pri tome uopste ne voli tog izvođača, ali ga zato Vi volite…

Nije uvek neophodno promeniti partnera zato što ne osećate njegovu/njenu ljubav prema Vama na način koji bi Vi to hteli. Može biti da je ona itekako prisutna, samo na način na koji to Vaš partner ume pokazati.

Dobro je onda porazgovarati sa njim/njom i reći jedno drugom svoje želje. Može biti da ćete se vrlo prijatno iznenaditi oboje, kada shvatite koliko je ljubav zaista prisutna, samo je ne vidite.

A ako posle takvog razgovora, shvatite da Vama ne prijaju njegovi/njeni načini, budite toliko slobodni da pustite svog partnera i sebe i oboje potrazite druge osobe.

Iz ljubavi prema sebi i partneru.

Budite isto tako slobodni da potražite pomoć za Vaš bolji ljubavni odnos. 

Iz ljubavi prema ljubavi…

text objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/02/ne-mijenjajte-partnera-vec-ga-bolje.html