Zašto JA da opraštam?

Mislim se nešto…

biće da su ljudi pobrkali zašto se nekome oprašta za nešto učinjeno, što nam se nije dopalo, što nas je povredilo, u nekom trenutku zaustavilo i zaledilo...

Činjenica je, da se opraštanjem ne oprašta određena akcija dotične osobe, nekada sprovedena, da bi se mi pokazali kao veći ljudi u odnosu na dotičnu osobu ili zato da bi se ta dotična osoba osećala olakšano, već zato što to direktno utiče na nas same. A mnogi ne opraštaju baš iz navedena prva dva razloga.

Našim novim izborom u akciji opraštanja, sa sebe skidamo teret koju je napravila nekada sprovedena akcije dotične osobe, koja je nama već od tada ogroman teret, koji je lepo spakovan u određenom delu našeg tela, i mi ga vučemo sa sobom. Time mi sami budemo olakšani za taj teret, kod nas samih se promeni energija, koja tako olakšano-izmenjena donosi potpuno novo energizovane situacije. E u tome je suština, u tome je preokret, u tome je promena! U nama! Drugačija energija privlači i dozvoljava primiti, takve Čudesne kreacije, ljudi i situacija, da ostajemo širom otvorenih očiju i širokog osmeha od iznenađenja.

Hoćemo li mi takve promene? Korenite? Koje donose promene u zdravstvenom stanju,

prilivu novca, prilivu pomoći, prilivu lakoće, prilivu radosti, prilivu obilja?

 Ili nam je i dalje dobro da se držimo uvređeni i povređeni i stiskamo negde u nekom dobro skrivenom delu svoga tela svu tu bol, dopuštajuci da i dalje zbog nje jecamo i krvarimo?

   Šta ako je moguće sa lakoćom

    pustiti, otpustiti sve vrste boli?

Prvi korak je biti zaista voljan za to, drugi se već sam od sebe namesti i dođe.

Hteti, zatražiti,otpustiti, dopustiti, primiti.

Provereno…

slika preuzeta na Čarobne misli

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Čudesna lakoća komuniciranja

Znati komunicirati je veština. I kao i svaka druga se uči. Nekome je kao prirodni talenat, pa taj ima manje za učenje, samo za daljne razvijanje. Neko je naučio u svojoj roditeljskoj kući, rastao sa time, neko je to trebao da uči od samih osnova van roditeljske kuće.

Gde god se nalazili u odnosu sa dobrim komuniciranjem, uvek može bolje od trenutnog. Šta zapravo znači dobro komunicirati? To znači reći jasno ono što želimo i znači saslušati drugog da kaže što on želi. I tu se najviše i zapetljamo. Ili na jednoj ili na drugoj strani, a pogotovo je zanimljivo kada su sa obe strane osobe, koji niti govore jasno niti slušaju pažljivo.

Pre samog početka bilo kakve komunikacije, vrlo je korisno da spustimo svoje zidove i barijere koje smo podigli u odnosu na dotičnu osobu ili situaaciju u kojoj smo. Naoružani sa bodljama niti jedna komunikacija ne može biti uspešna, ni za jednu stranu. Kada smo bez bodlji, tada govorimo i čujemo jasno.

Jasno reći šta imamo, znači bez okolo-naokolo pa nigde, znači bez optuživanja druge osobe, bez napada na drugog, znači bez podilaženja i umanjivanja sebe i stavljanja sebe u žrtveni položaj, znači bez vikanja…

Šta je to što želim ZAISTA postići razgovorom? Šta je to što me ZAISTA pritiska u odnosu sa drugom osobom pa to želim rešiti? Šta ZAISTA osećam u vezi onoga što želim reći? Šta ZAISTA želim postići?

Ako tako postupim, druga strana će imati tačne informacije šta se od nje očekuje. A izbor je na njoj da li može, hoće, želi da nam u tome pomogne, da ispuni, da uradi…

Nakon toga, naš je izbor da li odgovor druge strane nama odgovara, da li možemo, hoćemo, želimo to da prihvatimo, da živimo sa tim, šta možemo promeniti u vezi sa tim. Bez osuđivanja druge osobe. Ona je svoje rekla. Na nama je šta ćemo sa tim uraditi.

Sa druge strane, ako smo mi osoba kojoj se želi nešto saopštiti, dozvolimo joj da nam to od početka do kraja saopšti. Sve sto ima reći, pustiti da kaže, bez da je prekidamo u pola misli. I onda je naš izbor kako ćemo reagovati na to, da li se slažemo ili ne sa rečenim.

Strah ili tremu koju znamo osetiti pred neki razgovor, najčešće dolazi zato što smo u svojoj glavi već napravili scenario kako bi to moglo da se izdešava. I ne jedan, nego više njih. Čudno, najčešće ni jedan koji protiče lagano i na naše a još bolje obostrano zadovoljstvo. Znači, prvo izbaciti scenarije iz naše glave. 

Koje su moje beskonačne mogućnosti da ovaj razgovor donese puno više nego mogu/možemo očekivati? Koji doprinos možemo biti jedno drugom? I pustimo da se pokaže. Spustimo lepo dole svoje zidove i pustimo da nam se pokaže.

Ako sa druge strane imamo osobu koja je krutih stavova, netolerantna, puna zameranja i kritike, znači da smo već i pre samog komuniciranja doneli sud o toj osobi, i samim tim, ili se dobro naoružali ili se već videli unapred mrtvi pred njih. 

Koje vrednosti ja imam što sebe tako doživljavam? Koju vrednost imam u tome da sebe vidim kao večitog ratnika? Koju vrednosti imam da sebe vidim kao večitu žrtvu, koju niko ne razume već samo gazi? Koju vrednost vidim u tome da tu osobu doživljavam na taj način i kao večitu pretnju meni? Šta još ne vidim a kada bih video to bi potpuno promenio odnos mene i te druge osobe?

Šta ta druga osoba skriva svojim takvih reagovanjima? Koja se laž krije iza takvih reakcija?

Uvek imamo više izbora šta i kako postupati. 

Šta ako je sve jednostavnije da rešim, nego sam zamislio? Kako može biti još bolje od ovoga?

Nekada, od takvih osoba se trebamo jednostavno samo udaljiti. Za zauvek ili privremeno, pokazaće se.

A nekada, kada baš nikako ne znam kako, zatražim da se situacija sama od sebe reši, na način kako bi se ona sama od sebe rešila.

slika preuzeta na  Chronos doo

Kako okrenuti novi list u životu?

Kako bi mogli početi menjati svoj život? Promene su teške ili lake u zavisnosti od našeg stava prema promenama.  Evo nekoliko primera kako početi.

Početi živeti iz zahvalnosti. Primećivati šta je sve oko nas i ko je sve oko nas. Kakav bi bio život da toga svega nema? Da li bi hteli videti to? 

Početi primećivati kada nam je određeni deo tela u grču. Možda vilica, možda ramena, možda noge, pa hodamo kao da su štake. Šta možemo primiti ako smo u grču? Šta bi bilo kada bi opustili svoje telo, primetili da u grču ne funkcioniše kako treba? Možda bi sa opuštenim telom i naša duša bila opuštenija? Možda bi tada mogli više primati, više svega? Korisnih informacija, kreativnih ideja?

Početi imati poverenja u život. Ne verujem da život ima nameru da nas muči i prisiljava na izrabljivanje, što naših tela, što duše. No, ako mu ne damo poverenje, život nema drugo nego da nam da ono u šta verujemo.

Početi se više osmehivati. Sebi, ljudima oko nas, prilikama koje nam se pružaju. Početi od iskrivljenih usana koje su u grču, pustiti da se usne osmehuju na opušten, prirodan nacin. Početi se više smejati. Pronalaziti razloge za smejanje. Nije istina da ih nema. Umesto traganja i kačenja na signale opasnosti i straha, kačiti se na informacije koje nude pronalaženje radosti u svakom danu. Nije istina da ih nema.

Početi davati drugima iz asortimana onoga što imamo. Nije istina da će toga onda biti sve manje i da na kraju za nas neće ostati. Davanjem se pokreće energija koja za posledicu ima još više priliva te energije koja se daje. Početi imati poverenja u energiju koja je stalno u pokretu i obnavljanju. 

Početi imati poverenja u primanja. Nije istina da sve što dobijemo od nekoga, ima u pozadini nameru iskorišćavanja i stvaranja obaveza. 

Početi živeti bez stalnog osuđivanja ljudi i situacija i bez prosuđivanja istih.Stalnom namerom pronalazati u svemu manu i grešku i lošu nameru, trujemo sami sebe. Svoju dušu koja onda otruje naše telo. Život bez prosuđivanja i osuđivanja je laganiji, protočniji, u stalnom dopuštanju da se ljudi i situacije dešavaju i otvorenoj svesti da biramo kako na njih reagovati. 

Početi izaći iz automatskog načina života gde reagujemo na osnovu stavova koje smo pokupili da treba reagovati, iz različitih razloga. Šta ako bi mogli reagovati na sve svesno, svesni da imamo izbore menjati dosadašnje reakcije, koje su nam uglavnom donosivale stres i dramu?

Početi otvoriti širom ruke i biti spremni prihvatiti sve što nam dolazi. Nije istina da će do nas doći bilo šta što nije namenjeno nama. 

Pa vi sada svako za sebe, procenite da li su počeci teški ili laki za vas. 

Ovo su neki od mojih početaka, koji su meni bili lagani. 

I zanimljivo je, i dalje ih sve koristim, mada sam se dobrim odmakla od početka menjanja svog života. A zar nije svaki novi dan i novi početak?

objavljeno na http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-okrenuti-novi-list-u-zivotu.html

Kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane

Priča je izmišljena a možda i nije.

Isto kao što su i likovi u priči izmišljeni a možda i nisu.

Došla je do dna dna. Onog fizičkog, kada telo više ne može da izdrži nošenje uverenja i stavova koji se tegle decenijama.

Uvek je znala da treba nešto promeniti, bila svesna svega, i opet je birala da se i dalje iscrpljuje. Zato što se raznorazni dugovi, nekad davno prikačeni na i uz sebe, trebaju vratiti. I nije reč samo o novčanim dugovima. Da bar jeste…

Oni koji je najviše vole hteli su pomoći svako na svoj način onako kako je najbolje umeo. U silnoj želji da joj se pomogne, bilo je i molbi i traženja i zahtevanja i pretnji…

Uzalud…

Padala je sve više i sve češće. Bukvalno. Bila ugruvana, izranjavana, iznutra već odavno, a onda je već i spolja postalo vidljivo. Sve više…

Da li je bilo vreme za kraj tome?

Da li je bilo vreme za početak nečega novog?

Da li uvek kraj nečega znači i početak nečega drugog?

Da li je uvek za početak nečega drugog neophodan kraj onog prvog?

Da li je zaista ovo jedini način na koji se može živeti Trenutno?

Da li postoje i druge mogućnosti opstanka SADA? Preživljavanja ? Ili življenja? Već i DANAS?

Ili se treba dočekati to neko sutra, koje već odavno ne dolazi…Valjda zato što je uvek danas?

A kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane.

Nestane, a zapravo samo tog izmučenog tela nema više. Duša je i dalje živa, i tako izranjavana traga za nekim novim telom. Da nastavi biti ranjavana? Ili da novim telom isceli sve svoje rane?

Ili nastane osoba, sa novim uverenjima, sa novim stavovima, sa novim načinima življenja. Čisto kao izbor da bude tako. Zbog sebe, svog tela, svoje duše. Zbog svojih najmilijih kojima je potrebna radosna i nasmejana i sretna. Zbog njih, jer takva pokazuje da i oni mogu i trebaju takvi biti. Da bi i oni mogli svojim potomcima pokazati isto to. Da bi se prekinuo lanac teškog, mukotrpnog, bezodmornog, bezradosnog života i živeo opušteniji i laganiji život.  

Bilo je vreme da izabere, došla je do zadnjeg izbora.

I onda je presekla. Uradila je to. Po ceni da izgubi sve što je gradila i u šta je ulagala, materijalnog i nematerijalnog, stala je i pustila da se reši samo od sebe kako god zna i ume. Dopustila je da drugi pomognu. Ko kako i čime može. Dopustila da pokaže da ne može sve sama i da ne može uvek biti aktivna. I da ne mora.

I šta se desilo?

Podržana je. Prihvaćena. Pomognuta. Od ljudi, od Boga, od Života.

Na načine kakve samo život sa Bogom može da namesti.

Odjednom se sve posložilo. Odjednom se sve namestilo. Odjednom je sve živnulo. Novim dahom, novim sjajem.

Odlučena da se prepusti, odlučena da dozvoli, odlučena da će i dalje biti voljena i cenjena, iako nije u punoj ratnoj opremi sa svim naoružanjem za preživljavanje, njeno telo se iscelilo i duša se osećala bezbedno u tom telu.

Da li je jedini način življena samo ako smo stalno u gard poziciji, čak ako je ta pozicija sa osmehom? Gde je već i osmeh u startnoj poziciji za napad?

Začudo, kada spustimo svoje gardove, iskežene usne koje glume osmeh, spustimo svoje naoružanje, uvučemo bodlje, spustimo svu odbranu, za koju naivno mislimo da samo uz nju možemo preživeti, dolazimo do stanja kada Živimo. Slobodno, lagodno, radosno, svesno.

Ponovo potvrđeno.

Na njenu radost. Na radost onih koji je vole.

E da, i ona i priča su izmišljene.

A možda i nisu…

slika preuzeta ovde Wall321

Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html

"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...