Zahvalnost, Čudesna pitanjca i Bars tretman

Svi već dobro znamo da kada zaista tražimo neko rešenje, neku promenu, onda zaista i nađemo.

Meni je u mojim traganjima Access doneo veliki deo promena i rešavanja dosta toga tugaljivog, nesigurnog, nesvesnog… Nakon što sam počela primenjivati naučeno, a i dalje tragati za još, moja životna priča je umnogome drugačija.

Prestavljam vam Access Consciousness, kao način i metod i alat za više lakoće, radosti i obilja u životu i što je mnogo bitnije, za više svesnosti.

Acccess Consciousness (pristup svesti) je skup takvih alata, i verbalnih i telesnih, koji nam pomažu da proširimo svoju svesnost o sebi i životu uopšte, tako da imamo više i lakoće i radosti u bilo kom delu svog života : u zdravstvenom delu, delu komunikacija, partnerskim ili poslovnim odnosima, finansijskom stanju, poslovanju...

Access je drugačiji pogled na život. Drugačiji u smislu da je mnogo lepše i radosnije živeti bez stalnog osuđivanja ili prosuđivanje sebe ili drugih, da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već živeti svesni sebe, svojih postupaka, svojih akcija koje činimo, šta činimo, a ne da kao autopiloti mehanički ODRAĐUJEMO svoj život.

Ono što nama čini kočnicu da bi živeli drugačije svaki dan su naši stavovi i mišljenja i tačke gledišta,  koje smo pokupili tokom života. Mnogi od njih nas bukvalno drže u jednom mestu godinama, zato što nismo spremni pogledati šta se krije iza toga? Ima li nečega i izvan tih stavova, uverenja, mišljenja? I nekada je nekome potrebna pomoć da se reši SAMO DA POGLEDA ima li nečega izvan toga. A kada vidi, nekome je potrebna pomoć i da se snađe. I ma kako čudno zvučalo, mnogima je TEŠKO DA SE SNAĐU u boljem okruženju i životu.

Jer to nije opšte prihvaćeno. Nije uobičajeno da se ne bude u stresu, u stalnom strahu za nekoga ili nešto, u svakodnevnoj drami i traumi. A onda, ako niste takvi, okolina Vas neće prihvatati i voleti. No da li je zaista tako?

Ako mislite da nije i ako želite izaći iz takvog načina života, velika pomoć je Access Consciousness, i u sklopu njega Bars tretman.

Barsi su tačke koje se dodiruju na glavi ispod kojih su svi elektromagnetni zapisi o svim mislima, osećajima, stavovima, uverenjima, tačkama gledišta, koje smo pokupili tokom životu a vezanu su za brige, strahove, novac, kontrolu, kreativnost, starenje, telo, sexualnost, zahvalnost, tugu, radost, iscelenje… Dodirom Bars tačaka, moždani talasi se usporavaju, telo je čak i u teta stanju, mada je osoba budna i svesna (osoba može i da spava ako tako želi, Barsi svakako deluju). Mi se tada nalazimo u modu da otpuštamo sve nepotrebno i budemo spremni za dopuštanje.  Za otpuštanje svako zna da treba, i to je sada već većini prihvaćen proces za koji znaju da treba da se prođe. Ali zašto spominjemo dopuštanje? Dopuštanje je skoro još mističnije za mnoge, jer radimo da dozvolimo da imamo više radosti i lakoće. Sećate se, već sam rekla, iako čudno, no mnogi ne dozvoljavaju sebi ni da se oproste od stresa, da prekinu svoj svakodnevni odnos sa stresom, a kamoli da imaju više radosti. Možda zvuči čudno, ovome se trebamo učiti. Iako je radost naše prirodno stanje, što više godina imamo, sve ga se manje sećamo. Sem ako nismo odlučili i izabrali da ne bude tako (kao ja na primer).

I ceo Access i sam Bars tretman su alati koji mogu biti od pomoći da prekinete sa jednim načinom života i živite drugačije. Primenjuje se u svim oblastima gde želite nešto promeniti.

Access se u osnovi temelji na pitanjima, slični su afirmativnim izjavama, samo u obliku pitanja. Pitanja su ta koja otvaraju mogućnosti, koja kada se postave, podignu energiju i samo to nešto je prodrmano i spremno na menjanje. Pitanja osnažuju, dok svako zaključivanje, na osnovu informacija našeg uma sa kojim raspolaže, a raspolaže sa onim što smo mi u njega postavili, su ograničenja. Zaustavljaju tok energije, a KADA SE TOK ENERGIJE U NAMA ZAUSTAVI, ili ga pristisnemo u nameri da ga umirimo da ne divlja previše, lagano na tom mestu najpre od nedostatka energije samim tim i tuge, prvo jedna ćelija uvene, pa druga i treća, nakon toga tkivo, pa organ i ceo organizam. I onda smo bolesni. I sad, odakle krenuti sa lečenjem? Pored lekova, koji u prvoj liniji smiruju situaciju kada je organizam ugrožen i kada boli, valja se rešiti samog uzroka, a on je ona potisnuta energija koju smo mi sami potisnuli. Znači, nju treba osloboditi. Jedan od načina je Bars tretman i korišćenje pitanja. S tim što to “bolest”, možemo koristiti ne samo za zdravstveno stanje, nego i za bolest u odnosima, u poslu, u novcu…

Evo par primera.

- Svako jutro, umesto kuknjave što je sat ili mobilni  opet  zazvonio, uz lepo fino teglenje da se prodrmamo i lakše fizički pokrenemo, postavimo pitanje : Koje me moćne i veličanstvene avanture i primanja danas čekaju? Kome ja mogu biti danas od pomoći? Nasmešite se usput i pustite da energija pitanja ode, i da Vam tokom celog dana šalje odgovore na Vaše pitanje.

- Umesto da ste na partnera ljuti, iz već gomile razloga zbog kojih to možemo biti, zapitajte se : Šta ja mogu promeniti kod sebe da bi naš odnos imao više radosti i lakoce i ljubavi? Ili : Koji doprinos možemo biti jedni drugima?

- Umesto da samo gledamo u novčanik ili bankovni račun i pljujemo jer nema dovoljno u njemu koliko bi hteli, postavimo pitanje: Koje su beskonačne mogućnosti priliva finansijskih sredstava iz izvora koje sada još ni ne znam da postoje?

- Umesto da tapkate u mestu sa Vašim poslovanjem, bilo da je Vaše lično ili ste negde zaposleni, pitajte: Poslovanje, šta ja mogu da učinim za tebe da se razviješ? Šta ti je potrebno da bi se razvio?

- Umesto da tugujete i dramite nad situacijom u kojem ste zarobljeni kao u nekoj kutiji, zapitajte se: Šta bi bilo da izađem iz kutije? Kakav je život van moje kutije?

I ovo su samo neki od primera i neki od oblasti u kojima funkcionise Access i njegov alat pitanja.

Pored njega, ZAHVALNOST za sve što imate, jeste i činite  i što ćete tek imati, biti i činiti je osnova za promenu u životu. Osvrnite se oko sebe i primetite šta sve imate a ni ne primećujete da imate, pa uzimate za nebitno, potpuno nevažno. A imate telo, oči, noge, ruke, mozak, auto, mobilni, decu, roditelje, prijatelje, krevete, escajg, čaše, ormane, garderobu, usisivač… dalje nabrajajte Vi…

Zašto je bitna zahvalnost? Zato što svaka energiju koja je u Vama privlači još toga i još toga sa takvom energijom, a zahvalnost ima energiju sa najvišom frekvencijom, i ona privlači još toga sa takvom energijom, a to su ljubav, radost, znanje, sloboda, poboljšanja... I zapravo, zašto bi uopšte nešto više boljega dobijali, ako niste zahvalni za ovo što trenutno imate?

Ako koristite pitanja svaki dan, i ako primećujete na čemu sve treba da ste zahvalni, ne postoji mogućnost da se život ne promeni i da u Vašem životu nemate više i radosti i lakoće i obilja.

I za kraj, na sve ovo, dodajte jedno Čudesno pitanjce, a to je: I kako može još bolje od ovoga? I pustite, da Vam se svaki put nakon ovog pitanja, život potrudi da Vam pokaže.  A hoće, verujte, jedna čeka već da pokaže. Samo Vi nikako da zatražite. 

Čudesna pitanjca možete svaki dan čitati u FB grupi Život koji volim, evo ovde

 https://www.facebook.com/groups/1673867066220978/

I setite se da ih i koristite svakodnevno....inače su samo gomila slova na jednom mestu....

slike preuzete  Taksu Healing Haven  , Infinite Space  i    Posts from the Path

Kako ukloniti stres iz svog zivota?

Ne, neću te sažaljevati zbog situacije u kojoj si. Ne zato što te ne volim. Volim te, znaš to. Ali od sažaljevanja nemaš koristi. Ni ti ni ja. Ne sažaljevajući te, mogu ti pomoći. 

Činis li nešto da te leđa i noge ne bole? Činiš li nešto da ne budeš u stalnom stresu, bez obzira na posao koji radiš? Činiš li nešto da ti odnosi sa ljudima bolje funkcionišu? Činiš li nešto da imaš manje svakodnevnih obaveza? Činiš li nešto da je finansijska situacija bolja? Činiš li nešto da imaš više opuštenih druženja sa prijateljima? 

Na sve ovo, tvoji odgovori su da ne možeš ništa promenti jer su okolnosti takve. Da se ne mogu promeniti. Već godinama su takve… I zato je tvoja priča tužna i neki te zbog te situacije žale.

No ni to njihovo žaljenje tebe svih ovih godina nije ti donelo pomaka u smislu da ti bude bolje. Naprotiv, cela priča nastavlja da raste i uvećava se.

A organizam, telo i psiha sve slabiji.  Pucaju lagano.

Vreme je za promene. Sada, odmah. 

Pokreni se.

Kao prvo, ujutru kada se probudiš, pre nego ustaneš, istegli se. Protegni se. Diši. Oseti da dišeš. Oseti svoje telo od temena do nožnih prstića. Ono je i danas sa tobom! Promrdaj ga malo, izvrni se na jednu pa na drugu stranu, uvij kičmu, ona nije od drveta, zašto si napravio da se oseća ukočeno kao da je od drveta? Dok se protežešs, imaj osmeh na licu, budi sretan što imaš telo oko tvog osećaja koji ti izaziva osmeh.

Zapitaj se pre nego ustaneš, kakve te sve divote danas čekaju, kome možeš biti od pomoći i ko će tebi biti od pomoći danas? Osmehni se još više, zamisli koliko toga divnoga te čeka.

Obezbedi sebi redovne obroke, ako mene pitaš, ne mora biti po pravilima, ali neka bude više dnevnih, ne samo jedan u predvečerje, kada si toliko gladan da bi i stoljnak sa sve tanjirom i escajgom pojeo. 

Koristi  pomoć koju imas ponuđenu, izaberi sebi neku suplementaciju koja je prirodna. Voleće to tvoje ćelije, jer ne unosiš im hranom dovoljno koliko im je potrebno da budu zdrave. Pomogneš ti njima, oni će ti to velikodušno zahvaliti.

Pronađi vežbe koje su ti prihvatljive, u kojima se dobro osećaš dok ih radiš. Radi ih ako ne svaki dan, dva puta nedeljno. Možeš izabrati da li otići negde ili gledati kući sa neta i vežbaj.

Da li zaista jedino ti možeš obaviti sve poslovne obaveze koje imaš? Da li zaista ne postoji barem jedna osoba koja bi vrlo rado preuzela deo? I osećala se korisnije? Ili je u pitanju da nemaš poverenja da nekome prepustiš? Šta bi se tada kod tebe promenilo? Šta bi izgubio? U svojim očima o sebi, posebno? 

Komunikacija sa drugima ne funckioniše dobro kada ne želimo da funkcioniše, jer svakome od njih prilazimo sa određenom predstavom koju smo stvorili, pa im prilazimo sa spremljenim kordonom i za napad i za odbranu. Tu svako čuje šta hoće i govori ono što ne misli. Šta bi bilo kada bi se promenio sam početak pristupa ljudima?

Sa stalnim svakodnevnim stresom nema se ni volje družiti se sa ljudima, čak ni u opuštenoj varijanti, pijuckanja i čavrljanja i smeha. Tako prestaješ da imaš i slobodnog vremena i vremena koje će biti za druženja, kakve god vrste. 

Da li je zaista stres jedina mogućnost koju imaš da izabereš svakog dana iznova? Šta bi bilo kada bi, umesto stresa, sutra ujutru, izabrao da dan bude radostan i da ti budeš radostan u njemu, pa šta god da se dešava u njemu? I da se držiš toga ceo dan, šta god da je, da umesto stresne reakcije, reaguješ radošću? Nemoguće je? A ni probao nisi….

Traži pomoć, traži da ti se pojave osobe koji ti mogu biti od pomoći, traži da ti se pojave situacije koje ti mogu biti od pomoći, traži, traži, traži…pa ćes i dobiti. I Biblija tako kaže. 

Neću te sažaljevati, jer ti možeš biti osoba kojoj se ljudi dive i od koga mogu učiti kako se živi. U svakom pogledu. 

Tu sam da ti pomognem u tome, ako želiš.

Da živiš radosno. 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-ukloniti-stres-iz-svog-zivota.html

Kako okrenuti novi list u životu?

Kako bi mogli početi menjati svoj život? Promene su teške ili lake u zavisnosti od našeg stava prema promenama.  Evo nekoliko primera kako početi.

Početi živeti iz zahvalnosti. Primećivati šta je sve oko nas i ko je sve oko nas. Kakav bi bio život da toga svega nema? Da li bi hteli videti to? 

Početi primećivati kada nam je određeni deo tela u grču. Možda vilica, možda ramena, možda noge, pa hodamo kao da su štake. Šta možemo primiti ako smo u grču? Šta bi bilo kada bi opustili svoje telo, primetili da u grču ne funkcioniše kako treba? Možda bi sa opuštenim telom i naša duša bila opuštenija? Možda bi tada mogli više primati, više svega? Korisnih informacija, kreativnih ideja?

Početi imati poverenja u život. Ne verujem da život ima nameru da nas muči i prisiljava na izrabljivanje, što naših tela, što duše. No, ako mu ne damo poverenje, život nema drugo nego da nam da ono u šta verujemo.

Početi se više osmehivati. Sebi, ljudima oko nas, prilikama koje nam se pružaju. Početi od iskrivljenih usana koje su u grču, pustiti da se usne osmehuju na opušten, prirodan nacin. Početi se više smejati. Pronalaziti razloge za smejanje. Nije istina da ih nema. Umesto traganja i kačenja na signale opasnosti i straha, kačiti se na informacije koje nude pronalaženje radosti u svakom danu. Nije istina da ih nema.

Početi davati drugima iz asortimana onoga što imamo. Nije istina da će toga onda biti sve manje i da na kraju za nas neće ostati. Davanjem se pokreće energija koja za posledicu ima još više priliva te energije koja se daje. Početi imati poverenja u energiju koja je stalno u pokretu i obnavljanju. 

Početi imati poverenja u primanja. Nije istina da sve što dobijemo od nekoga, ima u pozadini nameru iskorišćavanja i stvaranja obaveza. 

Početi živeti bez stalnog osuđivanja ljudi i situacija i bez prosuđivanja istih.Stalnom namerom pronalazati u svemu manu i grešku i lošu nameru, trujemo sami sebe. Svoju dušu koja onda otruje naše telo. Život bez prosuđivanja i osuđivanja je laganiji, protočniji, u stalnom dopuštanju da se ljudi i situacije dešavaju i otvorenoj svesti da biramo kako na njih reagovati. 

Početi izaći iz automatskog načina života gde reagujemo na osnovu stavova koje smo pokupili da treba reagovati, iz različitih razloga. Šta ako bi mogli reagovati na sve svesno, svesni da imamo izbore menjati dosadašnje reakcije, koje su nam uglavnom donosivale stres i dramu?

Početi otvoriti širom ruke i biti spremni prihvatiti sve što nam dolazi. Nije istina da će do nas doći bilo šta što nije namenjeno nama. 

Pa vi sada svako za sebe, procenite da li su počeci teški ili laki za vas. 

Ovo su neki od mojih početaka, koji su meni bili lagani. 

I zanimljivo je, i dalje ih sve koristim, mada sam se dobrim odmakla od početka menjanja svog života. A zar nije svaki novi dan i novi početak?

objavljeno na http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-okrenuti-novi-list-u-zivotu.html

"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...

Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta

Trebala sam da radim nešto na svom blogu. Osetila sam entuzijazam zbog toga.

A onda u jednom momentu nemir.

Morala sam ustati od stola, od računara. Ostila sam da moram napolje, šetati, po suncu, gde je prostor, prostranstvo... Osetila sam da moram na Palić, kraj vode...

Odjednom sam osetila i da trebam nazvati. Baš nju. D. Uzela mobilni, pozvala je, pitala je da li je slobodna i rekla joj da idemo na Palić. Da ćemo se naći kraj teniskih terena. Ko prva stigne, čeka drugu. Ne sećam se da smo ikakada imale ovakav dogovor....

Kada smo se videla pitala me je šta se desilo. Zbog čega sam je tako pozvala. Nisam tada osetila da ima neki poseban razlog. Rekla sam istinu, imala sam potrebu šetati, biti na Paliću i da sam je pozvala da mi se pridruži. I da bih ja svakako bila tu...

Hodale smo, sele na sunce kraj vode i pile kafu. I pričale kao i inače, ni po čemu se nije razlikovalo od dosadašnjih druženja. Sunce je zašlo a mi smo krenule nazad.

I tada mi je došlo da joj postavim pitanje. Na šta je ona odgovorila, na šta sam je ja opet upitala i ona odgovorila. Onda sam je zaustavila u hodanju. Stale smo. Osetila sam da se ovaj momenat ne sme propustiti. Ljudi su prolazili na šetalištu a mi smo sa strane stajali i radili proces odbacivanja onoga nečega što je davi i guši i koči i ne da da se pokrene u radost, lakoću, slobodu života. I bilo je jeze i hladnoće i boli kod nje a ja sam samo radila Access proces koji sam učila i koji znam, radila sam na njenom oslobađanju.

Ljudi su prolazili i dalje mirno šetajući a to je bilo toliko nebitno... Nakon određenog vremena osetila se lakša energija.... Osetila sam je ja, ali i ona. Osetila je više prostora u svom telu, osetila je gubitak težine koji ju je do malopre stiskao.

Znala sam da je za ovaj put, to bilo toliko.  Bilo je vreme da krenemo kući.

A onda, na nekoliko koraka iznad nas, iz pravca vode, odjednom se pojavilo nešto, napravilo široki luk ispred nas, pa krenulo u našem pravcu, stalo tačno iznad nas na nekoliko sekundi i velikom brzinom otišlo u suprotnom pravcu od nas. D. je bila blago rečeno šokirana prizorom a ja sam znala sam da je zajedno sa tim nečim otišlo i ono što je moju D. stiskalo. Zauvek.

A ostali ljudi oko nas i iza i ispred su i dalje mirno hodali, ne primećujući ništa, ne primećujući da je ogroman teret moje drugarice zauvek napustilo dotadašnje mesto boravka.

Da nam je ovo neko pričao, rekli bi da izmišlja.  A mi smo to doživele. I znamo da jesmo. I mada ovo nije moj prvi slučaj čudnih dešavanja na pokrenuti proces oslobađanja tereta, priznajem da me i dalje iznenađuju načini na koji se dešavaju otpuštanja. Kako se prikazuju na načine na koji mi sa svojih pet čula možemo da potvrdimo.

Pitam se, da li ćemo ikada shvatiti koliko smo moćni i koliko možemo i koliko toga još, ne da ne znamo, nego nismo svesni da znamo.

     I šta bi bilo kada bi toga bili svesni?

p.s. Sada znam i zašto nisam mogla ostati raditi na mom blogu. Bilo je nešto bitnije što sam trebala uraditi.

slika preuzeta www.astral.com.hr

Umesto biciklom idemo pešice

Razmišljam tako (što je dobro, znači da koristim mozak kada ga već imam, hihihi) koliko ljudi provode vremena u življenju sa okovima prikačenih za sebe. I koliko još troše vremena za preživljavanje ponovo svega toga u prepričavanjima svega toga. I koliko se tu energije potroši, svoje energije, i onda i energije svih uključenih u tu priču, svih u svojoj okolini. Često se završava sa “Ma šta ćes, tako je i ne može drugačije”  ili “Ma ja sam takav i to mi je” i tako... Ili što je recimo bolja varijanta, sa “Ma biće to sve dobro” ili “Daće Bog”, međutim, na to se odvoji vrlo kratko vremena i mnogo manje energije. Valjda ne preostane ništa više nakon iscrpljućeg dela elaboriranja šta sve steže i stiska i davi i ždere i uništava.

Access Consciousness me je naučio da ne procenjujem i ne kategorizujem ni na dobro ni na loše ili ispravno i pogrešno, i hvala mu na tome, neizmerno. Mnogo mi je olakšao život. Zato ne želim ni o ovome gore napisano da prosuđujem.  Želja mi je nešto drugo, želja mi je da se zajedno upitamo: Šta nam to svima donosi? Donosi li nam mir i spokoj i zadovoljstvo? Činimo li time dobro za svet, za čovečanstvo, za nekoga? Ako da, izvolimo nastaviti tako. Međutim, često ne bude baš tako.

Osećam kao neku grehotu u današnje vreme globalnog delenja raznih alata i tehnika i metoda za lakši i radosniji život, ne koristiti ih. Dostupnost svakome prema želji i mogućnostima. Besplatno uživo ili preko internet veza ili sa novčanom nadoknadom, uživo ili preko internet veza. Obilje mogućnosti, obilje izbora. I tehnika i predavača.

Imamo parkiranu biciklu pred kućom, znamo je voziti, a mi ipak, uvek, svugde idemo pešice. Ne kažem da je pešice loš način, ali ako želimo brže i lakše stići, biciklom je lakše.

Načini i alati su nam dostupni. Znamo i kako se koriste. A mi ih ne koristimo. I dalje hodamo pešice, usput gunđajući i žaleći se koliko je teško i naporno i kako nas sve boli….i čak dodamo i  da je lako onima koji brže stižu tamo gde i mi želimo stići. A ne vidimo “delić” da ONI VOZE BICIKLU. Isto takvu kakvu i mi imamo, samo je ne koristimo. Ne koristimo zato što ne želimo.  Možda iz straha da ne padnemo. Jer šta će biti ako padnemo pred svima? A šta će biti ako ne padnemo? Možda čak strah i od toga? Strah šta ako uspemo? Zanimljivi su ti strahovi...od silnih strahova da se odbranimo, podigli smo silne zidove, dobro se uz njih pričvrstili okovima  i kao bezbedni smo tako. A u nama se sve urušava, nevidljivo spolja ali iznutra, bez životne radosti, sve otkazuje. Zašto biramo zidove i okove?

Hajdemo, sada, ovog momenta, zastati i na nekoliko trenutaka spustiti sve zidove oko nas i otključati se od svih okova, i dubokim udahom raširiti pluća i osetiti kako se izdižemo i povećavamo...Oseća se razlika?

A tek kada zamislimo da umesto bicikle koristimo automobil? Ili avion? Kakav bi nam bio život tada? Huuuu....Ako ne znamo voziti, potražimo pomoć onih koji znaju. Usudimo se zatražiti i pitati one koji znaju i pri tome se ne osećajmo manjim i lošijim, nego naprotiv, otvorenima i željnima novih saznanja. I željnima dostizanja novih visina. Sa lakoćom i radošću.

Pružam vam svima mogućnost ako želite da putujemo zajedno, da mi se obratite, biće mi zadovoljstvo da Vam prenesem sve metode koje zaista mogu biti od koristi i pomoći Vam na Vašem životnom putovanju.  Potrudiću se da postanu deo Vas i da njihovo korišćenje postane prirodni deo Vašeg života. Jer to i jesu. Prirodni deo nas, koji nam je dat prvim udahom i biće do zadnjeg izdaha. Izaberimo svakodnevnu lakoću i radost i obilje. Ja jesam....hajdemo zajedno, pružam vam obe moje ruke da se zajedno konektujemo na Čudesa.

Šta je sve još moguće što sada još ne možemo da vidimo?

Ima li šanse da poslovni svet današnjice razbistri glavu?

Kuda ide ovaj posao i poslovni svet zajedno sa njim u današnje vreme?

Ima li šanse poslovni svet da se istinski opusti?

Kako ja vidim poslovni svet – vredni, radni, marljivi, obrazovani, stvaraoci, naviknuti na rad pod pritiskom, naviknuti da je klijent uvek u pravu (i kada nije) naviknuti da je šef, direktor uvek u pravu (i kada nije), naviknuti da radnog vremena nema, naviknuti da je prioritet uvek posao, obaveze na poslu i za posao, i da je lični, privatni život negde nakon toga.Pogrešila sam negde? Izostavila nešto?

I prihvata se tako i to je ok. I žene i muškarci. Slobodno vreme koje preostane, podeli se na spavanje (odmor) i na obavljanje obaveza koja spadaju u privatan život – briga o deci, održavanje stambenog prostora ali i PRONAĆI partnera, OBEZBEDITI stambeni prostor, DRUŽENJE sa prijateljima, fizičke aktivnost.... No, IMA LI se još snage, energije, volje nakon radnog vremena (koje i nije uvek jasno definisano kada je) ?

Tu i tamo se pojavi iskrica da bi bilo mnogo dobro nekada se kvalitetno relaxirati, opustiti, otpustiti teret koji se natovario na leđa, na mesto onog odbačenog, otpuštenog, nepotrebnog tereta postaviti radost, ispunjenost, zadovoljstvo, mir, ljubav, sreću....

Može li to? Zaista?

Ja imam rešenje. Znam da može.

Predlažem da isprobate Acess Bars tretman. On postavljaju Vaše telo u mod kada se TELO POTPUNO RELAXIRA, u mod kada je TELO SPREMNO DA ODBACI NEPOTREBAN TERET i spremno da vidi nova rešenja i prihvati nova gledišta koja donose olakšanje i lakše radosnije nove priče. Dešava se to tako da se Bars tačke, koje se nalaze na glavi (ako je to nekome značajno, ima 32 bars tačke) lagano dodiruju, u ležećem položaju.

Nakon tretmana, koji traje 60-90 minuta, poslovni čovek se oseća OPUŠTENO, lagodnije u svojoj koži, NAPETOST JE NESTALA, deo STRESA JE NESTAO, SPREMAN JE za nove poslovne uspehe na zadovoljstvo svojih klijenata i svojih pretpostavljenih. Popravlja se opšte stanje, lakše se i kvalitetnije spava, BISTRIJE SE VIDI, otvaraju se nove mogućnosti i stvaraju novi izbori. Doprinos za sebe, za klijente, za kolege, za ukućane, za ljude oko sebe je višestruk i neprocenjiv.

Voleli biste to?

A ulaganje u sebe je i dalje još uvek Vaša najbolja investicija, zar ne ?

Izaberite lagan način da bi Vaša kreativnost i uspešnost u bilo kom pogledu bila još kreativnija i uspešnija.

ZAR TO NE ZASLUŽUJETE? !

Zainteresovali ste se?

Pitajte me kako....?

Porukom u inbox ili  porukom na konektovaninacudesa@gmail

Surferi svog života

Slušam i čitam u ovo doba kada mnogi rade na buđenju i širenju svesnoti, kod sebe prvo a onda i drugih. Mada zna to da se radi i obrnuto, ima koji bi prvo kod drugih da probude i šire njihovu svesnost a svoju su tek načeli….pa da…

I uglavnom nailazim da  većina govori, verovatno tako i smatra, da je buđenje teško, da je proces koji treba da traje, da ne može preko noći, da se puno treba raditi da bi se postigla svesnost…

I onda mi dođe da se zapitam, a šta ako ne mora sve biti tako? Šta ako je sve ovo samo još nekoliko novih programa, stavova koje ubacujemo i to svesno, u sebe? I onda zaista i tako bude, ne...?

Šta bi bilo kada bi verovali da buđenje nije teško, već naprotiv, prelepo a samim tim i lagano...šta bi bilo kada ne bi verovali u to da je potrebno da prođe puno vremena da bi shvatili šta je svesno uživanje u životu? Šta bi bilo kada bi razmišljali da evo, ja već sada posmatram sebe, ljude oko mene, situacije drugačije nego juče? Čak, zašto ne i pre pola sata? Šta bi bilo kada bi verovali da menjanje stavova i mišljenja koje imamo nije teško, bez obzira koliko godina ih vučemo sa sobom? Nego evo, ja sada biram da ovo više ne vučem sa sobom, zato što mi je dosadilo druženje sa njim?

Posmatram mlade generacije i već sam počela da pričam da sam njihov fan, hahhha....jer ih većinu ne pogađa da moraju kao što su se njihovi roditelji ponašali, da moraju poštovani one koje samo po formi treba da poštuju, a sadržaja u poštovanju tog nekoga ili nečega nema ni u tragovima...posmatram ih i vidim koliko su puni snage i elana, da i mi svi prethodni smo nekada bili, no dok smo se mi dozvolili utisnuti u okvire koje su nam nametnuli da bi bili prihvaćeni (mislim na većinu nas), njima to nije najbitnije, oni bez obraćanja pažnje da to što rade nije put za siguran i stabilan život idu i ne osvrću se....i znate šta je zanimljivo? Nailaze na podrške i potvrde za svoja uverenja. I ne mislim ovde samo na mlade koji se bave motivacijama, mislim i na mlade koji postižu uspehe kao mladi naučnici, sportisti, kao mladi zaposleni u zanatima, u kreiranju novih zanata....šta li ce sve novoga doneti na ovaj svet? Iskreirati ono  što jos sada ne možemo ni zamisliti da mi moglo da postoji....

I da se vratim na lako, teško priču sa početka....

Šta bi bilo kada ne bi pridavali toliki značaj šta trebamo po kojim fazama da odradimo da bi bili svaki dan zadovoljni i sa osmehom?  Nego samo pustimo da budemo...takvi kakvi jesmo sada....i da prihvatimo da smo sada baš ovakvi, možda smoreni, mozda tužni, možda besni, možda zavidni, možda šta god...i da kažemo ok, sada sam ovakav i šta mogu sa ovim? Mogu prihvatiti i umiriti sebe da je ok i ovako ili se boriti sa svim što takva stanja probuđuju uključujući i to da ih teramo od sebe (jer se ne uklapaju u priču o pozitivnom životu) ili da izabaremo da prihvatimo i dozvolimo da samo od sebe prođe kada prođe a za to vreme da se bavimo nečim drugim...najčešće baš iz takvih stanja rađaju se nove životne stvarnosti...

Živeti kvalitetno i svesno svoj život ne znači da nema perioda bez ushićenja i poleta...ne, to znači da ima i dana kada nismo na talasima, već sedimo na obali sa svojom daskom za surfovanje i gledamo i ništa radimo...na izgled...a iznutra, tada je period kada se može biti : telo odmara i priprema za nove letove, tada se rađaju nove ideja za laški način surfovanja, tada se okupljaju novi ljudi sa kojima možemo zajedno surfovat i i ko zna šta sve još, koje se sve nove mogućnosti tada otvaraju...razumete.... ?Ono kako mi posmatramo takve periode određuje na koji ih način prihvatamo i na osnovu naših izbora pogleda na njih, stvaraju se i prilike...za novo surfovanje....na novim talasima...sa novim ljudima...na novim prostorima...

Da li je ovo zaista jednostavno ili teško, izbor je naš...

Eto, malo sam se pitala....

A šta ako je sve ovo samo moja zanimljiva tačka gledišta?

Hehehhee....može biti...no meni je dobro...a kako može još bolje od ovoga?

P.s. bilo bi superiška znati šta vi mislite o ovome svemu...