Moj život u pet decenija

U prvoj deceniji mog života, moji roditelji su se razveli, i tada mi se prvi put srušio svet oko mene. Prvih par godina sam se šetala od jednog do drugog roditelja, i kada sam skontala da se sama trebam izboriti sa situacijom, počela sam se smešiti. Samopuzdanje na nuli. I ispod nule. Osmehom sam prikrivala sve što mi je bilo bolno. Tako su me mnogi upamtili po osmehu. Nije bio loš izbor.

Sa dvedesetak godina, udajem se sa željom da moj osmeh ima unutrašnju podlogu. Samopuzdanje i dalje ispod nule i jos i dobro potvrđeno, za šta se pobrinuo moj tadašnji muž i otac moje dece. Smešila sam se i dalje gde god sam bila.

Sa trideset godina sam razvedena, odbačena ne samo kao žena, nego kao osoba. Samopuzdanja tek nema. Drugi put mi se srušio svet oko mene. Dobijam epilepsiju. Tek tako. Iznenada, niotkuda. Napadi nisu česti, ali mi se dešavaju na ulici, na pešačkom, u kupatilu….a kada se osvestim, ja se smešim. I dalje.

Tada rešavam da pokrenem nešto u svom životu. Da se upoznam sa samopouzdanjem. Da vidim možemo li se mi družiti. Možda i zavoleti, čak.

Na taj put idem sama. Nemam podršku ni od koga, niko od mojih prijatelja nije u toj priči, niko kao ja ne želi toliko da promeni svoj život. Idem sama, čitam, učim, upijam. I dalje se smešim, ali povremeno ispod tog osmeha ima i podloge.

Sa četrdeset godina moje oboje dece odlazi u inostranstvo, kod svog oca, 2500 km udaljeno. Puštam ih da idu, jer želim da imaju mogućnosti rasti u obećanijoj zemlji, sa više mogućnosti. Rastajemo se i viđamo par puta godišnje. Oboje imaju jedva jednu i po deceniju života. Treći put se srušio svet oko mene. U javnosti se i dalje smešim, na skajp razgovorima sa njima se i dalje smešim, na njihove uplakane okice odgovaram da pruze šansu novoj okolini da se zavole i prihvate i smešim im se. Da ne vide koliko boli. A znam da znaju koliko….

Nakon toga, znam da moj život ima neku dublju svrhu nego samo da ustajem ujutru i ležem uveče a u međuvremenu automatske radnje. Sa epilepsijom se obračunavam jednostavno, objasnivši joj, da kako je došla, tako lepo može sada i da ode. I zaista odlazi. I nema je više.  Samopouzdanje mi je visoko odskočilo. Verujem sebi. Šta je to što ne mogu da preživim i bez koga i čega ne mogu da živim, kada sam sve ovo preživela? To me stavlja u poziciju da ne zavisim ni od koga i nisam vezana ni za koga, bez koga ne mogu. To mi daje ogromnu energiju slobode. Neslućenu.

Sve vise radim na odbacivanju svega sto me dira i koci i povredjuje i ne da mi lagodnost. Na njihova mesta postavljam jednostavnost, manje kocnica, ogranicenja, sve manje vezivanja za bilo koje situacije, ljude, dogadjaje koji bi mi postavljale bilo kakve granice i ogranicenja. Moj osmeh sve vise ima unutrasnjih razloga.

Sada više nisam sama. Pored mene je nekolicina pravih osoba koji su mi podrška kada posustanem i zapnem i padnem na nos. Znaju kako me brzo isceliti.

Za koji dan ću imati 50 godina. Imam partnera, deca su postali moćni mladi ljudi koje njihovi prijatelji i kolege vole i poštuju. Postala sam sertifikovani voditelj radionica, obuka, seminara za lični razvoj. Pre koji dan sam izdala knjigu. Knjigu koja je meni bila ogromna pomoć na mom putu do ovoga danas. Rođena je da bi i drugima kojima je potrebna podrška, to bila. Da im pokaže da se može promeniti puno toga. Stojim iza svake reči u toj knjizi lično.

Danas potpuno sigurna u sebe kažem da sam uspela. Jer jesam.

I dalje imam osmeh na licu. Samo što ovaj osmeh ima debelu podlogu da bude. Rekla bih da sam napravila ipak dobar izbor.

I šta je još sve moguće nadalje? 

Kako svet postaje bolje mesto

Znate ono, na sve strane se sad čita i spominje koliko smo bitan deo na ovoj planeti i kako da nas nema, ovaj svet ne bi bio isti…

Šta bi bilo da nema, na primer, mene….

Moji mama i tata se ne bi mnogo radovali onog zimskog jutra pre skoro pola veka, kada sam se rodila, i ne samo oni, već ni bliza familija a ni njihovi prijatelji.

Što je naravno, logično.

Međutim, njihovo radovanje je kao energija radosti otišla i u druge pravce i smerove, nije se zaustavila samo u našoj sobi ili ajmo malo šire, našem dvorištu. Otišla je prema njihovim prijateljima, komšijama koji su onda preneli na svoje prijatelje i komšije i tako dalje… 

Ne mislim da su se svi radovali što sam se ja rodila, mislim da se prenela energija radosti i dalje je svako ko se konektovao na tu energiju bio radostan zbog svojih razloga. A i ako nije imao razlog, možda je samo osetio pirkanje energije radosti i radovao se bez razloga… Samo zato što se konektovao na radost… I onda iz tog konektovanja se rodio i razlog …

Da čudno je kako je to poređano…

Da nije bilo takvog tog zimskog jutra od pre skoro pola veka, ja danas ne bih mogla da budem doprinos da se jedno divno biće konektuje na energiju radosti.  Jedno divno biće koje je samo trebalo podsetiti koliko je zapravo moćna i šta sve može. I da se energija koja se nekim čudima povukla ne znamo gde, može samo jednostavnim izborom vratiti iz ne znamo odakle u nju. I da u tom procesu je najbitnije da ona to želi, da ona to bira da bude tako.

I tako, kada se konektujemo na energiju Čudesa, i svesno biramo da budemo na nju konektovani, onada se Čudesa iz sekunde u sekundu pokazuju. Budemo li otvoreni da ih primetimo, vidimo i primimo, postajemo izvor čudesne energije koja se onda prenosi u svim smerovima i pravcima po našoj planeti i dotiče ljude koji jesu spremni da je primete vide i prime, koji onda dalje to prenose drugim ljudima koji su spremni...i tako dalje….

Tako svet postaje bolje mesto za sve nas.

A sve je krenulo od mene.

A sve kreće od Vas…

Zahvalna Access Consciousness zato što : Osnažuje ljude kako bi znaju da znaju!

slike preuzete ovde

astrotarot.com.hr

tinkturedrsulca.com

Snovi jedne daske za peglanje

Drvo je u početku bilo tanušno i mnogo mlado. Puno entuzijazma pružalo se svaki dan sve više prema gore, osećajući da sve dolazi odatle, protiče kroz njega i odlazi u zemlju. Osećalo je taj prirodni tok energije. Vremenom su mu dolazili razni pritisci, duvali neki za njega mnogo jaki vetrovi, nekada je bilo više nego pretoplo, nekada više premokro, nekada premalo toplo, nekada premalo mokro, nekada pravo blagostanje oko sebe. I neka druga drveća su rasla kraj njega, nekada ga zaklanjali više nego mu je to bilo prirodno, mada je osećao da je to zaklanjanje zapravo njihova briga za njega.

Drvo je vremenom iz dana u dan sve više napredovalo i sve više jačalo. Počelo je dobijati obrise pravog moćnog drveta. Videlo se da će biti doprinos ovoj planeti i njenim stanovnicima. Na razne načine. Zapravo, svako oko njega je video razne načine kako bi to drvo bilo doprinos svima. 

Svako iz svog nekog osećaja, iz svojih uverenja, gledajući kroz svoje filtere stavova i mišljenja i iskustava. Što svojih ličnih, što tuđih.

A drvo je raslo i videlo sebe ne statičnog i nepokretnog, prikovanog za zemlju suviše jakim vezama. Videlo je sebe slobodnog, neustrašivog, kako putuje po svetu, kopnom i kako juriša na talasima svetskih okeana i mora. Kako ga svakodnevno maze i lickaju i drže u zagrljaju, kako se ponose sa njime, kako je prisutan u radosti, veselju, uzbuđenjima, kako se druži sa ljudima koji su slobodnih umova i srca i duša, zaljubljenih u svet, u život.

I svuda bi svakome prenosio priču o svojim korenima, odakle je potekao i ko ga je sve branio i čuvao.

Svaka njegova ćelija je bila u ovoj priči.

Onda su jednoga dana krenule priče da ce doći neki koji će ga naučiti kakav je zapravo život i da život nisu sanjarenja o slobodnom, radosnom, uzbuđujućem svakom danu, jer gde ima takvih ljudi koji će sa njim činiti i živeti tako. I da će da istrune negde sam, odbačen od svih.

I da je bolje za njega da smisli šta bi mogao da bude, ako već želi da se mrdne sa svog mesta, nešto što će biti “nešto redovno”.

I postade daska za peglanje.

Nije da ga ne nose sa sobom, nije da ga ne maze, nije da nije koristan za svet i čovečanstvo…I voli kada vidi svoje drage osobe da su lepi i sretni i da tu ima i njegovog doprinosa. I zna da je koristan. I trudi se da divnoj duši koja se najviše druži sa njim bude što lakši za druženje, pa se vrlo često sam namesti i postavi u najudobniji položaj za druženje. I dotle je i sretan. No, uvek ga rastuži da se zapravo obraduju kada se više ne druže sa njim i kada ga sa uzdahom olakšanja sklone u ćošak neke prostorije da nikome ne smeta….

I onda, kada se nađe sam sa sobom, čezne i razmišlja o svim onim moćnim, ogromnim talasima i ljudima sa ogromnim osmesima i punih uzbuđenja i životne radosti, kako zajedno lepršaju u životnom zanosu slobode.

I PITA SE…

"GLJIVIM" dan

Dođu tako nekada oni dani, znate oni, kada nam se ništa ne mili…kada se oseća da su glava i telo i um i duša i srce i svi naši organi puni. Ili su možda prazni? Hmmm...biće da je to već naš lični osećaj punoće ili praznine svakog od nas. Ali to i nije bitno, osećaj je uglavnom isti.

I ima znate ona pametna misao koja kaže da će i lepi momenti i ružni momenti - proći. I hoće. Znamo to već svi. I opet će doći i opet će i proći...

Znate li po čemu se razlikuju ti momenti koji prolaze? Po tome KAKO su prošli. I KAKO smo ih mi doživeli. I KAKO smo se osećali u toj prolaznosti lepog i ružnoga.

Neko će reći da je to tako nebitno. Ja ću reći da je to najbitnije. Ako tu ne budemo prisutni, ako i te momente ne živimo u potpunosti, KADA ćemo i ŠTA zapravo čekamo?

Meni je danas jedan od tih momenata, jedan takav dan, kada sam puna ili prazna, potpuno... Moja jedna draga prijateljica kaže za te takve momente, takve dane, da se “gljivi”. Dopada mi se. Mnogo mi lepše i lakše bude, kada sebi i mojoj okolini kažem da ja danas “gljivim”.

Kako provodim svoj “gljivim” dan? Pre svega sam svesna da je takav i onda ga takvog i prihvatim. Pustim ga da bude takav. Ne opirem se i ne teram sebe da se to promeni. Čak se ne trudim ni da mislim pozitivnije. Puštam osećaje da me vode, pratim ih i ponašam se u skladu sa njima. Uradim bitne i hitne stvari. Zar i u prirodi ne bude takvih dana kada se ništa ne dešava (mislim, naizgled ništa!) kada niti duva niti greje niti pada niti išta....i nemam utisak da se zbog toga priroda nešto posebno nervira. Kada prođe “gljivim” period, odjednom se pojavi sva divota i čudesnost (čak i kada ne izgleda tako!) koju smo u mogućnosti videti i osetiti svojim čulima, a koja je rezultat onoga što se u “gljivim” periodu  stvaralo.

I onda sam i ja mirna, jer znam i verujem, da je ovo period kada se stvara nešto novo i veće od do sada. I dozvoljavam mu da bude miran i smiren period inkubacije. I punjenja. I rasta. I odmora. Zato što znam i verujem da kada ovaj period prođe, dolazi novi drugačiji, radosniji i znam i to, još kvalitetniji period, kakvog sada još ne mogu ni zamisliti. A možda je to razlog zašto volim i “gljivim” period?

Moj “gljivim” dan mi je danas u nekom momentu izrodio želju da napišem ovo. Možda nekome od vas bude korisno, da znate, da kada ste u ovakvom danu ili periodu, sem što znate da će proći, obratite pažnju i šta ćete u međuvremenu činiti i osećati.

A to već znam da svi znate, da osećaji kreiraju nove događaje, ljude i situacije.

Kada svesno prihvatimo sve i volimo sve, shvatimo koliko je sve Čudesno. Pa i “gljivim” period.

Ja to tako, a vi?