Istinita priča jedne posebne grane orhideje

Ovo je priča o jednoj posebnoj grani orhideje.

Otišla sam u cvećaru da kupim cveće za poklon jednoj devojci za njen 18. rođendan.

Skoro uvek idem u tu cvećaru, jer mi se dopada njihova ponuda i sam ambijent.

Ušla sam unutra, tamo je jedan mladi momak cvećarki objašnjavao šta želi.

Cvećarka je držala granu orhideje i sa izuzetnim zanimanjem gledala u njega. Rekla mu je cenu, čekajući njegovu reakciju. Cena je bila…pa…relativna. Za mladog momka - osetila sam da njemu nije bila bitna cena. Bila je bitna namera koju je orhideja trebala učiniti još posebnijom.

Ta predivna grana predivne orhideje. Zapravo….samo njen sam vrh…

Na opšte čuđenje cvećarke, momak je zatražio da odseče sam vrh te grane, koja je bila kruna cele biljke, cela poveća šaka predivnih latica orhideje. Prava divota kreacije prirode.

Da, razumeo je da je to zaista šteta što se tiče grane, ali ona tako cela nije mogla da stane u unutrašnji džep njegovog kaputa. A bilo je namenjeno da tamo stane, da u određenom momentu elegantno izvuče iz džepa i pokloni je uz naklon. Pokazao nam je kako će to izgledati...Osetila sam svu bitnost ne samo tog nekog budućeg momenta, nego i ovog sadašnjeg a i prethodnih koji su prethodili sadašnjem. I koji će graditi i buduće momente.

Uz ćaskanje nas troje  i odsecanje vrha grane i plaćanje, prokomentarila sam nešto u dva navrata, što mu se dopalo jer mi je pružio ruku u vidu petaka, koji sam prihvatila naravno… Bio je zadivljeno zaljubljeno uzbuđen, ja sam osetila tu energiju i prigrlila je… Razumeli smo se…

Odsečen predivan vrh orhideje je stavio u svoj unutrašnji džep kaputa, platio cenu cele grane, uzeo elegantno ostatak grane, okrenuo se prema meni, nasmešio, pružio ruku u znak zahvalnosti i podrške i predao mi granu. Celu granu predivnih cvetova orhideje sa odsečenim vrhom.

Nisam ni tren razmišljala da li je ok da je ja dobijem, znala sam da jeste. Zbog njega. Zbog toga što sam ga razumela. Zbog momenta koji mu je sve bliže. Uspela sam nekako pored    “hvalaa…” složiti rečenicu u mom stilu, na šta se nasmejao, zahvalio i istrčao napolje… U susret koji je njemu toliko bitan da mu nije bila bitna ni cena cveta ni šteta odsecanja dela grane.

Cvećarka je bila vidno iznenađena celom scenom, od početka ulaska mladića do njegovog izlaska iz cvećare. Nije mogla sakriti da mi naglasi da li sam svesna šta sam ja na poklon dobila.

Naravno da sam svesna. Dobila sam osećaj bitnog momenta jednog potpuno nepoznatog mladića čijem sam bitnom momentu slučajno bila svedok.

Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html