Život nije samo besomučno jurcanje za poslom!

Reče nekada davno čuveni Hans Kristijan Andersen: “Nije dovoljno samo živeti – rece leptir…Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća.“

Pa ko šta oseti iz ove njegove misli, čini mi se da ni gosp. Hans nije drugačiji efekat hteo, kada je napisao ovu svoju misao.

U meni se pokrenulo izuzetna bitnost, da pored svakodnevnih obaveza, imamo vremena za uživanje u suncu, slobodi i primetiti cveće oko nas. Sve to pod jednim imenom, za pauzu.

Kada se treba praviti pauza? Sada. Odnosno, upravo tada kada se oseti potreba za njom. Kada u talasu rada dođe pad energije, e tada. Tada u toku dana, tada u sred nedelje, tada u sred meseca, tada u sred godine. Da li će to nešto naškoditi poslu? Da li će svet zbog toga prestati da postoji? Zemlja prestati da se okreće? Neće. To naravno svi dobro znamo. Ipak… Ipak se ne držimo toga. Jer smo u ubeđenjima, raznim stavovima i tačkama gledišta, da to nije dozvoljeno. Možda ćemo biti proglašeni neodgovornim? Prema poslu, prema porodici, prema čovečanstvu?

A da li bi bilo neodgovorno prema poslu, porodici, čovečanstvu, ako nas nepoštovanje unutrašnjeg zova za pauzom, dovede u stanje bolesti, pa budemo nesposobni za bilo kakav rad? O tome se ne misli. Ili ako se i pomisli, to se odmah odbaci. Čudno je to, zar ne?

I koje je to pravilo koje slepo sledimo, kada je dozvoljeno napraviti pauzu, odmor? Da li ste ikada razmišljali o tome?

Šta ako bi sledeći potrebu organizma za pauzom, nakon nje doveli do veće i poboljšanije aktivnosti? Šta ako bi nakon pauze bili efektivniji i tako bili veći doprinos i sebi i poslu i porodici i čovečanstvu?

Ljudi dragi, život nije samo besomučno jurcanje na ili za poslom. Istrošimo se tako vrlo brzo, ne stignemo primetiti ni rast dece, ni naše sazrevanje, ni promenu na biljkama, kod kućnih ljubimaca… I zarađeni novac, koliko god da je, ne umemo ni kvalitetno potrošiti, niti uživati u darovima koje donosi.

A novac je također energija, koja voli da uživa zajedno sa njegovim kreatorom. Tužno mu je samo se štancati i stavljati na gomilu ili trošiti na razne situacije, koje njegovim vlasnicima neće doneti užitak, već samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ili čak i “hirovitih” potreba, u kojima se istinski ne uživa. 

I tako novac, jadan, stvara se i nestaje, nemanjući prostora i vremena da se pokaže koliko različitih užitaka može priuštiti ljudima kod kojih boravi. I kako ga takvi užitci umnožavaju?

Kada je vreme za užitak? Za pauzu? Ako osetite da je sada, onda je sada.

Sve posle toga je iznuđivanje na užitak i zloupotreba energije novca.

Mislite o tome dok ste na ovoj planeti i dok vas život svako jutro probudi.

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/zivot-nije-samo-besomucno-jurcanje-za.html

Zahvalnost, Čudesna pitanjca i Bars tretman

Svi već dobro znamo da kada zaista tražimo neko rešenje, neku promenu, onda zaista i nađemo.

Meni je u mojim traganjima Access doneo veliki deo promena i rešavanja dosta toga tugaljivog, nesigurnog, nesvesnog… Nakon što sam počela primenjivati naučeno, a i dalje tragati za još, moja životna priča je umnogome drugačija.

Prestavljam vam Access Consciousness, kao način i metod i alat za više lakoće, radosti i obilja u životu i što je mnogo bitnije, za više svesnosti.

Acccess Consciousness (pristup svesti) je skup takvih alata, i verbalnih i telesnih, koji nam pomažu da proširimo svoju svesnost o sebi i životu uopšte, tako da imamo više i lakoće i radosti u bilo kom delu svog života : u zdravstvenom delu, delu komunikacija, partnerskim ili poslovnim odnosima, finansijskom stanju, poslovanju...

Access je drugačiji pogled na život. Drugačiji u smislu da je mnogo lepše i radosnije živeti bez stalnog osuđivanja ili prosuđivanje sebe ili drugih, da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već živeti svesni sebe, svojih postupaka, svojih akcija koje činimo, šta činimo, a ne da kao autopiloti mehanički ODRAĐUJEMO svoj život.

Ono što nama čini kočnicu da bi živeli drugačije svaki dan su naši stavovi i mišljenja i tačke gledišta,  koje smo pokupili tokom života. Mnogi od njih nas bukvalno drže u jednom mestu godinama, zato što nismo spremni pogledati šta se krije iza toga? Ima li nečega i izvan tih stavova, uverenja, mišljenja? I nekada je nekome potrebna pomoć da se reši SAMO DA POGLEDA ima li nečega izvan toga. A kada vidi, nekome je potrebna pomoć i da se snađe. I ma kako čudno zvučalo, mnogima je TEŠKO DA SE SNAĐU u boljem okruženju i životu.

Jer to nije opšte prihvaćeno. Nije uobičajeno da se ne bude u stresu, u stalnom strahu za nekoga ili nešto, u svakodnevnoj drami i traumi. A onda, ako niste takvi, okolina Vas neće prihvatati i voleti. No da li je zaista tako?

Ako mislite da nije i ako želite izaći iz takvog načina života, velika pomoć je Access Consciousness, i u sklopu njega Bars tretman.

Barsi su tačke koje se dodiruju na glavi ispod kojih su svi elektromagnetni zapisi o svim mislima, osećajima, stavovima, uverenjima, tačkama gledišta, koje smo pokupili tokom životu a vezanu su za brige, strahove, novac, kontrolu, kreativnost, starenje, telo, sexualnost, zahvalnost, tugu, radost, iscelenje… Dodirom Bars tačaka, moždani talasi se usporavaju, telo je čak i u teta stanju, mada je osoba budna i svesna (osoba može i da spava ako tako želi, Barsi svakako deluju). Mi se tada nalazimo u modu da otpuštamo sve nepotrebno i budemo spremni za dopuštanje.  Za otpuštanje svako zna da treba, i to je sada već većini prihvaćen proces za koji znaju da treba da se prođe. Ali zašto spominjemo dopuštanje? Dopuštanje je skoro još mističnije za mnoge, jer radimo da dozvolimo da imamo više radosti i lakoće. Sećate se, već sam rekla, iako čudno, no mnogi ne dozvoljavaju sebi ni da se oproste od stresa, da prekinu svoj svakodnevni odnos sa stresom, a kamoli da imaju više radosti. Možda zvuči čudno, ovome se trebamo učiti. Iako je radost naše prirodno stanje, što više godina imamo, sve ga se manje sećamo. Sem ako nismo odlučili i izabrali da ne bude tako (kao ja na primer).

I ceo Access i sam Bars tretman su alati koji mogu biti od pomoći da prekinete sa jednim načinom života i živite drugačije. Primenjuje se u svim oblastima gde želite nešto promeniti.

Access se u osnovi temelji na pitanjima, slični su afirmativnim izjavama, samo u obliku pitanja. Pitanja su ta koja otvaraju mogućnosti, koja kada se postave, podignu energiju i samo to nešto je prodrmano i spremno na menjanje. Pitanja osnažuju, dok svako zaključivanje, na osnovu informacija našeg uma sa kojim raspolaže, a raspolaže sa onim što smo mi u njega postavili, su ograničenja. Zaustavljaju tok energije, a KADA SE TOK ENERGIJE U NAMA ZAUSTAVI, ili ga pristisnemo u nameri da ga umirimo da ne divlja previše, lagano na tom mestu najpre od nedostatka energije samim tim i tuge, prvo jedna ćelija uvene, pa druga i treća, nakon toga tkivo, pa organ i ceo organizam. I onda smo bolesni. I sad, odakle krenuti sa lečenjem? Pored lekova, koji u prvoj liniji smiruju situaciju kada je organizam ugrožen i kada boli, valja se rešiti samog uzroka, a on je ona potisnuta energija koju smo mi sami potisnuli. Znači, nju treba osloboditi. Jedan od načina je Bars tretman i korišćenje pitanja. S tim što to “bolest”, možemo koristiti ne samo za zdravstveno stanje, nego i za bolest u odnosima, u poslu, u novcu…

Evo par primera.

- Svako jutro, umesto kuknjave što je sat ili mobilni  opet  zazvonio, uz lepo fino teglenje da se prodrmamo i lakše fizički pokrenemo, postavimo pitanje : Koje me moćne i veličanstvene avanture i primanja danas čekaju? Kome ja mogu biti danas od pomoći? Nasmešite se usput i pustite da energija pitanja ode, i da Vam tokom celog dana šalje odgovore na Vaše pitanje.

- Umesto da ste na partnera ljuti, iz već gomile razloga zbog kojih to možemo biti, zapitajte se : Šta ja mogu promeniti kod sebe da bi naš odnos imao više radosti i lakoce i ljubavi? Ili : Koji doprinos možemo biti jedni drugima?

- Umesto da samo gledamo u novčanik ili bankovni račun i pljujemo jer nema dovoljno u njemu koliko bi hteli, postavimo pitanje: Koje su beskonačne mogućnosti priliva finansijskih sredstava iz izvora koje sada još ni ne znam da postoje?

- Umesto da tapkate u mestu sa Vašim poslovanjem, bilo da je Vaše lično ili ste negde zaposleni, pitajte: Poslovanje, šta ja mogu da učinim za tebe da se razviješ? Šta ti je potrebno da bi se razvio?

- Umesto da tugujete i dramite nad situacijom u kojem ste zarobljeni kao u nekoj kutiji, zapitajte se: Šta bi bilo da izađem iz kutije? Kakav je život van moje kutije?

I ovo su samo neki od primera i neki od oblasti u kojima funkcionise Access i njegov alat pitanja.

Pored njega, ZAHVALNOST za sve što imate, jeste i činite  i što ćete tek imati, biti i činiti je osnova za promenu u životu. Osvrnite se oko sebe i primetite šta sve imate a ni ne primećujete da imate, pa uzimate za nebitno, potpuno nevažno. A imate telo, oči, noge, ruke, mozak, auto, mobilni, decu, roditelje, prijatelje, krevete, escajg, čaše, ormane, garderobu, usisivač… dalje nabrajajte Vi…

Zašto je bitna zahvalnost? Zato što svaka energiju koja je u Vama privlači još toga i još toga sa takvom energijom, a zahvalnost ima energiju sa najvišom frekvencijom, i ona privlači još toga sa takvom energijom, a to su ljubav, radost, znanje, sloboda, poboljšanja... I zapravo, zašto bi uopšte nešto više boljega dobijali, ako niste zahvalni za ovo što trenutno imate?

Ako koristite pitanja svaki dan, i ako primećujete na čemu sve treba da ste zahvalni, ne postoji mogućnost da se život ne promeni i da u Vašem životu nemate više i radosti i lakoće i obilja.

I za kraj, na sve ovo, dodajte jedno Čudesno pitanjce, a to je: I kako može još bolje od ovoga? I pustite, da Vam se svaki put nakon ovog pitanja, život potrudi da Vam pokaže.  A hoće, verujte, jedna čeka već da pokaže. Samo Vi nikako da zatražite. 

Čudesna pitanjca možete svaki dan čitati u FB grupi Život koji volim, evo ovde

 https://www.facebook.com/groups/1673867066220978/

I setite se da ih i koristite svakodnevno....inače su samo gomila slova na jednom mestu....

slike preuzete  Taksu Healing Haven  , Infinite Space  i    Posts from the Path

Aktivno slušanje - za frizere i sve koji to nisu

Imam jednu divnu prijateljicu, frizerku, koja me je neki dan podsetila ponovo na jednostavnost života.

Priča mi kako joj dolaze nove i nove mušterije u salon i govore zbog čega odlaze od nekih frizerki koji su, na dobrom glasu i sa vrlo zvučnim imenima salona.

Kažu one, frizerke ih ne slušaju šta žele da im se uradi sa kosom. Naravno da svaka frizerka pita ali i ne sluša odgovor, pa samim tim ni ne čuje šta joj mušterija govori. Samim tim, teško će mušterija i biti zadovoljna rezultatom. Pa čak iako je to vrhunski ošišano ili ofarbano ili isfenirano ili šta god već.

Hmmm…daa…

Podseti me to na pročitanu knjigu koja je, doduše vezana za network marketing, no, rekla bih da je vezana za život i odnose uopšte. Priča se tamo o pojmu aktivno slušanje. Šta znači to? Kada postavimo pitanje osobi sa kojom komuniciramo, dok ona odgovara, u svojoj glavi ne tražimo koji ćemo odgovor dati, ne kalkulišemo šta će ona to reći do kraja svoje misli (kao da znamo unapred šta druga osoba misli), ne čekamo da što pre završi svoju misao da bi mi mogli se nadovezati sa našom…nego slušamo do kraja i samo slušamo i tako onda i čujemo.. I tek kada osoba završi, onda odgovaramo. Nije u pitanju samo fino kulturno ponašanje. To je samo forma. U pitanju je sama suština zašto tako. Zato što ćemo jedino tako moći saznati šta zaista nas sagovornik želi reci, šta ga zanima, šta ga muči, za šta traži rešenje, za šta traži pomoć, šta želi dati…I tek kada to znamo, zaista i možemo biti od pomoći. Ponuditi svoju direktnu pomoć, dati predlog, uraditi nešto, biti podrška…

E sada, ono što je zanimljivo u celoj priči je, da ovo nije važno samo za network marketing, niti samo za poslovni odnos. Isto se odnosi i na našu decu, partnera, roditelje, prijatelje, komšije….

I onda, nije čudno da, ma koliko stručni bili u nečemu, određene osobe odlaze od nas kod onih koji će im zaista pomoći. P.s. stručnost (u bilo čemu) se i dalje podrazumeva.

I kao frizerka i kao roditelj i kao prijatelj…

Možete izgubiti ili dobiti mušterije ali i izgubiti i dobiti puno više od toga.

Dobro je da aktivno slušanje uvek možemo naučiti i primenjivati.

Ako ne znate gde, potražite nekoga stručnog… 

slika skinuta sa Web Komšija

Kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane

Priča je izmišljena a možda i nije.

Isto kao što su i likovi u priči izmišljeni a možda i nisu.

Došla je do dna dna. Onog fizičkog, kada telo više ne može da izdrži nošenje uverenja i stavova koji se tegle decenijama.

Uvek je znala da treba nešto promeniti, bila svesna svega, i opet je birala da se i dalje iscrpljuje. Zato što se raznorazni dugovi, nekad davno prikačeni na i uz sebe, trebaju vratiti. I nije reč samo o novčanim dugovima. Da bar jeste…

Oni koji je najviše vole hteli su pomoći svako na svoj način onako kako je najbolje umeo. U silnoj želji da joj se pomogne, bilo je i molbi i traženja i zahtevanja i pretnji…

Uzalud…

Padala je sve više i sve češće. Bukvalno. Bila ugruvana, izranjavana, iznutra već odavno, a onda je već i spolja postalo vidljivo. Sve više…

Da li je bilo vreme za kraj tome?

Da li je bilo vreme za početak nečega novog?

Da li uvek kraj nečega znači i početak nečega drugog?

Da li je uvek za početak nečega drugog neophodan kraj onog prvog?

Da li je zaista ovo jedini način na koji se može živeti Trenutno?

Da li postoje i druge mogućnosti opstanka SADA? Preživljavanja ? Ili življenja? Već i DANAS?

Ili se treba dočekati to neko sutra, koje već odavno ne dolazi…Valjda zato što je uvek danas?

A kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane.

Nestane, a zapravo samo tog izmučenog tela nema više. Duša je i dalje živa, i tako izranjavana traga za nekim novim telom. Da nastavi biti ranjavana? Ili da novim telom isceli sve svoje rane?

Ili nastane osoba, sa novim uverenjima, sa novim stavovima, sa novim načinima življenja. Čisto kao izbor da bude tako. Zbog sebe, svog tela, svoje duše. Zbog svojih najmilijih kojima je potrebna radosna i nasmejana i sretna. Zbog njih, jer takva pokazuje da i oni mogu i trebaju takvi biti. Da bi i oni mogli svojim potomcima pokazati isto to. Da bi se prekinuo lanac teškog, mukotrpnog, bezodmornog, bezradosnog života i živeo opušteniji i laganiji život.  

Bilo je vreme da izabere, došla je do zadnjeg izbora.

I onda je presekla. Uradila je to. Po ceni da izgubi sve što je gradila i u šta je ulagala, materijalnog i nematerijalnog, stala je i pustila da se reši samo od sebe kako god zna i ume. Dopustila je da drugi pomognu. Ko kako i čime može. Dopustila da pokaže da ne može sve sama i da ne može uvek biti aktivna. I da ne mora.

I šta se desilo?

Podržana je. Prihvaćena. Pomognuta. Od ljudi, od Boga, od Života.

Na načine kakve samo život sa Bogom može da namesti.

Odjednom se sve posložilo. Odjednom se sve namestilo. Odjednom je sve živnulo. Novim dahom, novim sjajem.

Odlučena da se prepusti, odlučena da dozvoli, odlučena da će i dalje biti voljena i cenjena, iako nije u punoj ratnoj opremi sa svim naoružanjem za preživljavanje, njeno telo se iscelilo i duša se osećala bezbedno u tom telu.

Da li je jedini način življena samo ako smo stalno u gard poziciji, čak ako je ta pozicija sa osmehom? Gde je već i osmeh u startnoj poziciji za napad?

Začudo, kada spustimo svoje gardove, iskežene usne koje glume osmeh, spustimo svoje naoružanje, uvučemo bodlje, spustimo svu odbranu, za koju naivno mislimo da samo uz nju možemo preživeti, dolazimo do stanja kada Živimo. Slobodno, lagodno, radosno, svesno.

Ponovo potvrđeno.

Na njenu radost. Na radost onih koji je vole.

E da, i ona i priča su izmišljene.

A možda i nisu…

slika preuzeta ovde Wall321

Znate li koji je to najvažniji faktor za ostvarivanje naših ciljeva?

Započinje Nova godina i sa njom većina nas postavlja nove ciljeve i kreće u akciju da se isti realizuju. Šta je bitno znati vezano za to?

Ono, bez kojeg ništa od postavljenog nema smisla, sam JA. Da li je to zaista moj cilj, moja želja? Jer ako samo pratim čemu okolina smatra da bih trebao da težim, sam proces ima falinku sopstvene strasne energije kao osnovnog pokretača. 

Onda, ako je to zaista moja želja, na koji način ću doći do njega? Da li prateći već utabane staze kojima su mnogi prošli i dostigli neviđene uspehe? Tipa, što izmišljati toplu vodu kada je već izmišljena? A šta ako bi išli svojim načinom do cilja, ne zato da bi bili strašno pametni i da bi nam neko dizao spomenik u znak zahvalnosti, nego samo zato što nas sopstvena strasna energija vuče drugim još neutabanim stazama? Realno, i topla voda dok nije izmišljena ljudi su koristili druge dobro utabane načine za pripremu tople vodce. Dok neko nije krenuo drugim putem, do tada potpuno nepoznatim, potpuno ludim i došao do tople vode kako je sada koristimo.

Svi smo različiti, neko od nas je pronalazač tople vode a neko korisnik. I bez jednog i bez drugoj, bila bi besmislena ta topla voda.

Šta je za mene lakše? Šta je za mene uzbudljivije? Šta je za mene izazovnije? Od čega srce želi da mi se rastopi od miline samo dok pomisli i na putovanje do cilja a kamoli na sam cilj?

I ne verujem u to da put do cilja treba da je težak i posut trnjem. Zapravo, šta je za mene teško a šta nije. I zapravo, da li ono što je trnje drugima, da li je i meni to? I da li zaista nije moguće doći do uspeha i cilja ako se usput zabavljamo?

Volim li biti okružen sa velikim brojem ljudi, sarađivati sa njima, družiti se sa njima, ili volim sa manjim brojem ljudi, i poslovnu i privatnu varijantu?

Da li sam po prirodi mirnija osoba a da bi opstao kreiram se u bučniju i napadačkiju osobu? Ili obrnuto, pokušavam biti miran i staložen dok u meni ključa energija vodopada od koje zastaje dah?

Zašto bih se uklapao u okvire normi koje su postavili drugi ljudi, kada je moj život izvan toga? Kao i zašto bih probijao granice koje su postavili drugi oko mene, ako se ja tu dobro osećam i to je moj teren za stvaranje – samo zato što sa svih stana se priča o tome? Šta je istina za mene?

 

Da li zaista “prespavam” dragoceno vreme ako se dva dana duže odmaram i kao ništa ne radim, dok drugi već vredno rade? A šta ako meni ta dva dana donesu nakon toga puno više nego da sam i ta dva dana bio aktivan? Isto tako, zašto bih se odmarao dva dana samo zato što je praznik i svi odmaraju, ako mene moje telo i duša vuku u stvaranje? Šta meni više donosi?

Kada smo rođeni, rođeni smo kao svoji. Plakali, spavali, gunđali, smešili se, prohodali, progovorili…onda kada smo to osećali da trebamo. I ravno nam je bilo da li je beba pored nas jela više ili manje od nas, da li je prvu reč rekla pre ili posle nego mi. I okolina nas je tako prihvatila. Možda je malo gunđala i verovatno je okolina upoređivala i komentarisala da smo ili mnogo napredni ili u normali ili malo u zaostatku za ostalim bebama, međutim, to nam je bilo toliko totalno nebitno. Bili smo svoji.

Pa budimo i dalje svoji.

I cela ova priča je priča o sebi.

I svačija priča o sebi je drugačija.

Budimo svoji, putujmo na svoj način do svojih ciljeva.

Sve drugo su blede kopije tuđih priča.

Pa čak i ako je dragocena staklena cipelica put koja vodi u život koji se sanja, ona je i dalje Pepeljugina.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/01/znate-li-koji-je-to-najvazniji-faktor.html

Recite dragim osobama da ih volite, prije nego za to bude kasno...

Neki dan smo ispratili moju drugaricu na njeno zadnje putovanje…

Pitali me neki, koliko je ljudi bilo i kako je bilo… Bilo je tačno onoliko koliko je trebalo da bude, došli oni koji su hteli i svako je sa sobom doneo, bio i odneo odatle ono što je trebao. Neko tugu, nevericu, razočarenje u poredak u životu, u Boga, neko poruku, i da ne ređam dalje. Svako zna za sebe.

Bila je premlada i previše puna planova i ako tako gledam, zaista mi nije jasno zašto je ipak u određenom momentu, kada je mogla birati na koju stranu, ipak odlučila otići na drugu. Nepoznatu. Možda baš zbog toga? Koliko je bila otvorena za sve u životu, uvek za nove avanture, ta strana joj je bila zaista nepoznata. A opet, samo je ona znala čega je bila previše. A čega premalo.

Nije mi svejedno. Bez obzira na svo poštovanje njene odluke za odlazak… Pitam se da li smo nas dve dovoljno jedna drugoj rekle, dale, učinile… U nekom momentu bih rekla, da smo u tom periodu našeg druženja dale jedna drugoj sve što smo mogle. Mislim da nije ostalo puno toga neizrečenog. Ali ima neki drugi osećaj u meni. 

Mogle smo jedna drugoj i dalje davati. Taj mi deo nedostaje. Razvijale smo se svaka na svom životnom putu, koji ne mogu reći da je imao puno dodirnih tačaka, sem što smo kao duše prepoznale jedna u drugoj one vrednosti koje su nam bitne. I u mnogome smo bile različite  a opet smo imale toliko toga i pričati i ponuditi i dati jedna drugoj. 

I ostade mi u sećaju njen uvek široki osmeh, njeno potrčavanje prema autu u kojem je čekam jer misli da kasni, a ja joj vičem da samo lagano, sa sve torbicom i torbom i napakovana , i uvek spremna i željna slikanja, da ima što više slika, da se uvek vidi gde je, da širi otpimizam gde god se pojavi i ko god je vidi. Da, znam da je imala nekada i drugačiji period života, no ja je znam ovakvu. Pojavi mi se sada pitanje, da nije možda ubrzala previše svoj život, ono ga baš uskovitlala, ostavila svugde trag da je bila, pa je tih njenih 40 godina protutnjilo kao da je 2,5 puta više…

Ono što sumnjam, je da takva kakva je bila, nije dovoljno i dovoljno puta rekla svima koliko ih voli i zato mislim da će se svima nama u nekom obliku još dugo zahvaljivati i slati nam ljubav.

Koliko je u svom životu imala grešaka, pogrešnih izbora i šta je sve po nama mogla drugačije da uradi, ostaje svakome od nas da ima neko svoje mišljenje. 

Ja znam da je radila kako je mislila da je tog trenutka najbolje i za nju i njenu okolinu.  Kako je to drugima izgledalo, je jedna druga priča. 

Vrlo često, prave istine o drugima ne znamo, samo nagađamo i pretpostavljamo i u tome vrlo lako pogrešimo. Ispod svačije površine koja je nama vidljiva, nalazi se ogromno bogatstvo strahova, tuge, kompleksa, samokontrole, uverenja, prosuđivanja, samoprekora, zavisti, ljubavi, topline, empatije, blagosti, dobrote…

Svako od nas na površini pokaže ono što sam izabere da će pokazati.

Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.

Sijaj i dalje draga V. ja te takvu pamtim…

text objavljen na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/11/recite-dragim-osobama-da-ih-volite.html

Šta nas to odvlači od realizacije naših snova?

Gostujući tekst na portalu

http://www.sretnazena.com/2016/08/sta-nas-to-odvlaci-od-realizacije-nasih.html

Na kraju svog života ljudi najčešće žale za svim onim što nisu uradili. Manje žale za ono što su uradili pa nije ispalo baš onako kako je bilo očekivano.

Šta se zapravo krije u tom žalu za onim što nije urađeno, a više nema vremena u ovom životu?

Postavila sam sebi to pitanje i došla do odgovora da se sve to svodi na snove koju su nekada postojali a koji su negdje šutnuti i zatureni i tamo negdje ostavljeni. Zaboravljeni? Da… Ponekad bi se u nekom razgovoru sjetitili svojih snova i onoga što su nekada htjeli i uraditi, a nisu…

Zapitala sam se i zašto nisu? Ili šta je to što nas odvuče od svojih snova… zato što vjerujem da se takvi snovi ne bi pojavili baš nama da ne trebaju da budu i doživljeni.

Pa zašto onda ipak nisu doživljeni….

Rekla bih da najviše zato što se nisu uklapali u kalupe realnog, normalnog, sigurnog, ozbiljnog i sličnog - po mjerilima okoline.

A kakve veze imaju naši lični snovi sa mjerilima okoline?

Po svemu sudeći, ne veliku i ogromnu, nego najveću. Životnu ulogu. Iz životne potrebe za pripadanjem i odobravanjem. Da, neko će dodati i zbog potrebe preživljavanja, jer treba redovno, konstanto, mjesečno zarađivati. A to se ne može od snova. 

I opet sam se zapitala, da li zaista ne može da se živi (zarađuje) od snova? 

Ovo već jako upada u diskutabilna pitanja i mnogo se divna diskusija može razviti. Zato što je svijet sve više pun onih koji javno pričaju i pokazaju da žive veoma lagodno radeći ono što im je oduvijek bio san. I svakog dana ih je sve više.

Mogu li uopšte ti naši snovi biti potpuno potisnuti, da nestanu potpuno? Hmmm….dolazi mi neki odgovor da je to nemoguće. 

Snovi su dio nas i žele se materijalizovati, žele izađu u život. Guraju i guraju i stiskaju i pritiskaju i bodu i javljaju da su i dalje živi, na svakakve načine nam skreću pažnju. Nekada su baš i mnogo bučni i glasni, rekla bih da zvuče kao plač, jecaj... I pokazuju se, no su drugačije odjeveni pa se ne prepoznaju na prvi pogled. A drugi im se rijetko uputi…

Ne može se sakriti ono što je u nama, što je ne dio nas, nego sam izvor. Naši snovi su ono zbog čega smo došli, da ih živimo i pokazujemo svijetu, da svijet iz njega crpi inspiraciju, motivaciju, energiju. Ne može se sakriti.

Zar nije onda jednostavnije pustiti ih na slobodu, živjeti ih, uživati u njima – ne može ne biti doprinos i drugima, svijetu. Ne može jer je to energija koja teče, koja leprša, koja poskakuje, koja leti, koja dotiče, koja iscjeljuje, koja umiruje, koja energizuje.

Pustimo svoje snove da se materijalizuju. Da budu vidljivi na način na koji pomoću naših čula možemo da ih prepoznamo. Inače će se pokazivati na svoje načine. A to nije to zbog čega su nastali.

Čekam sa radošću da se upoznam sa svim Vašim snovima. I znam da nisam jedina.

P.s.  Priznajem da u meni ima još snova koji sjede i čekaju da se ožive. I sve sam spremnija da ih pokažem svijetu. Zato što vidim kako je kada sam nekim svojim snovima dozvolila da žive. Pogotovo što znam i razloge zbog čega se nalaze baš tamo gdje jesu…

I da… sve su ovo samo moja razmišljanja o snovima...