Kako da se rešimo neprijatnih stvari i ljudi u našem životu?

Odlučimo se povremeno na nešto staviti kraj i početi ispočetka, gde god da je taj početak.

Mnogi to vole povezati sa nekim kalendarskim terminom, početak radne nedelje (čak i ako je utorak tekuće nedelje), početak narednog meseca (čak i ako je tek 5.u tekućem mesecu) ili od Nove godine (da, iako ima još dosta do završetka ove u kojoj smo).

Zašto to biramo tako?

U pravu ste, većina sveta to tako radi. I što bi mi bili drugačiji, zar ne? I ovo je jedan od najčešćih razloga. A zapravo ga možemo nazvati pravim imenom i reći, jedan od najčešće korišćenih izgovora.

Drugi najčešći razlog je da tako odlažemo akciju, koju svakako trebamo pokrenuti. Kada god da je i koliko god vremena imamo do tog termina, akciju ipak mi pokrećemo. Nema bez nas promene. Nema! Da, i ovo možemo nazvati pravim imenom – izgovor.

Pitam se, čije živote mi zapravo živimo? Svoje ili svih u našem užem/širem okruženju?

  

Da li je zaista potrebno da se ponašamo kao drugi? Da li je to jedini način da imamo ljude oko sebe? Jer da nismo takvi kao drugi, ti svi drugi ne bi hteli biti sa nama? Šta je sve to što se krije iza ovakvog stava? 

Zapitajte se i kada saznate, zapitajte se da li je to jedini način na koji možete živeti? Ili postoji još nešto, neki drugačiji način života? I kako bi se osećali u tom nekom drugačijem načinu? Lakše ? Teže?

Brajan Trejsi je davnih dana govorio da progutamo već tu žabu, i to što pre, kada je već svakako trebamo progutati. Na to je takođe davno, dr Zoran Đinđić rekao da ako već trebamo gutati žabe, progutamo prvo najveću. Nakon nje će ostale biti lakše.

Stavite u te žabe sve što vam u svom životu nije prijatno, na šta ne gledate sa oduševljenjem i milinom. Vi sami najbolje znate šta je to.

I krenite u akciju. Bez odlaganja. Bez određivanja termina od kada bi mogli početi da pokrenete akciju.Dobro znate već da što pre nešto počnete pre ćete i završiti. A pri tom, neće biti vremena da se tome pridoda i nadovežu još po neke slične “divote”, pa da imate još veću hrpu “divota” od kojih vam se jutrom uopšte ne ustaje.

Koji je danas dan, koji je datum? Baš onaj koji treba da je. Danas je taj dan za akciju menjanja. Sada krenite. Stavite tačku na ono što želite, započnite sada ono što već odavno želite, pa čak ako i nije najveća žaba, i mala žaba da se proguta je veći napredak nego da se i dalje gledate.

A znate šta je još zanimljivo? Često te žabe, ma kolike da su, i nisu tako strašne koliko nam se čini. Čak, dešava se i da u samom trenu naše odluke da je progutamo, ona se raspline i nestane.

Sve što postoji uključujući i nas same je čista energija. Tako i žabe. Našom odlukom da je pojedemo, energija žabe se pokrene i u samom procesu desi se transformacija te energije. U šta? Kako? To je već posao univerzuma i Boga, ne mešajmo se u njihove poslove.

I ako nam zatreba pomoć oko procesa, uvek imamo osobe kojima se možemo obratiti za pomoć. Prave osobe će znati kako nam akcija gutanja žaba može biti najlakše.

I sama sam ih potražila već odavno i od onda ne prestajem da zatražim kada god osetim potrebu za pomoći.  Koristi su uvek obostrane i s obzirom da je reč o energiji, samim tim korisne i za svet koji nas okružuje.

Ako osetite da vam mogu pomoći, potražite me.

Da maknemo već te žabe iz Vašeg života!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-da-se-rijesimo-neprijatnih-svari-i-ljudi.html

Njen život nakon odbačenog tereta - istinita priča

Pozvala sam je na kafu i ona je došla. Ta moja prijateljica o kojoj sam već dva puta pisala.

Prvi put u priči Je li vreme da se trgnete i promenite svoj život  gde sam opisala njenu situaciju, tuga, čemer, jad iz njenog ugla, i kako ja vidim iz mog ugla, sa namerom da je motivišem (jer sam joj odštampala priču o njoj). Nju a i druge.

Nakon nekih nedelju dana, dok sam joj takođe uz neku našu kafu pročitala tekst o njoj, desilo se ono što je napisano u tekstu Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta.

Ja sam već tada znala ono što će ona saznati vrlo uskoro, da bi mi danas pričala o sebi. O novoj njoj. Ne onoj koja je bila nekada dok sam joj ja zavidila, ne o onoj koja je bila dok joj ni malo nisam zavidila, nego o novoj njoj, koja je bila ona kojoj sam se ja radovala i uživala gledajući je i slušajući je.

Sve ono što je do sada stiskalo i od čega i koga je strahovala, sada joj je toliko neutralno da mu ne pridaje nikakav značaj, ni plus, ni minus. Bez emocija, osećaja, ravno… Telefon koji će zazvoniti nije pretnja. Neka zvoni, zato i jeste. A i zato što sada zna da sa druge strane može čuti divne glasove i divne vesti.  

Ciklus koji je zbog 50+ godina pre nekog vremena prestao da je posećuje, sada se radosno vratilo u njen život.  Čak i reakcija na bol u stomaku je propraćena srećom i radošću jer je ponovo uspostavljeni ciklus jasan znak da se probudila, da je itekako živa.

Lice joj je promenilo boju, podočnjaci nestali, osmeh joj je svo vreme dok priča.

Glavni lik njene tužne bivše priče na potpuno elegantan i potpuno neočekivani način izlazi iz njenog života. Bez drame, pretnji (od čega je strahovala da će biti), naglog odlaska bez reči…Nego lepo lagano… I to joj je ok, nema više patnje, tuge, ljubomore, osećaja odbačenosti… Samo mir i dopuštanje da ode svojim putem.

Nakon toliko dugih godina straha od leganja uveče, nesanice kojoj ni tablete baš nisu bile od koristi, ona leže sa osećajem radosti i zahvalnosti  i osećaja da je dobro… Ponovila je nekoliko puta : dobro mi je, dobro sam… dobro mi je…

Ponovo uživa u putovanju do ćerke, do kafice sa njom, uživa ponovo voziti, uživa ponovo biti među ljudima…

I svega ovoga dobija još, i još i još…

Istina, još ponekad oseti da nije potpuno ručna kočnica spuštena, još se ponekad probudi ne baš ustreptala, još ima starih uverenja koja se pojave, ali to je ponekad i nije jakog intenziteta. I na dobrom putu da i toga ne bude više…

Da, mnogo sam uživala danas gledajući je i slušajući je. To je potpuno nova osoba. Zapravo, to je prava ona. Bez maski, bez oklopa, bez straha, bez tuge… Na svom je talasu i jedri na njemu, elegantna, podmlađena, radosna…

P.s. za manje od dva meseca… Šta li je to naspram pet dugih godina…

Mnogo me raduje njena radost…

Rečem ja,  joy coach… heheheee…

slika preuzeta ovde Alo

"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...

Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta

Trebala sam da radim nešto na svom blogu. Osetila sam entuzijazam zbog toga.

A onda u jednom momentu nemir.

Morala sam ustati od stola, od računara. Ostila sam da moram napolje, šetati, po suncu, gde je prostor, prostranstvo... Osetila sam da moram na Palić, kraj vode...

Odjednom sam osetila i da trebam nazvati. Baš nju. D. Uzela mobilni, pozvala je, pitala je da li je slobodna i rekla joj da idemo na Palić. Da ćemo se naći kraj teniskih terena. Ko prva stigne, čeka drugu. Ne sećam se da smo ikakada imale ovakav dogovor....

Kada smo se videla pitala me je šta se desilo. Zbog čega sam je tako pozvala. Nisam tada osetila da ima neki poseban razlog. Rekla sam istinu, imala sam potrebu šetati, biti na Paliću i da sam je pozvala da mi se pridruži. I da bih ja svakako bila tu...

Hodale smo, sele na sunce kraj vode i pile kafu. I pričale kao i inače, ni po čemu se nije razlikovalo od dosadašnjih druženja. Sunce je zašlo a mi smo krenule nazad.

I tada mi je došlo da joj postavim pitanje. Na šta je ona odgovorila, na šta sam je ja opet upitala i ona odgovorila. Onda sam je zaustavila u hodanju. Stale smo. Osetila sam da se ovaj momenat ne sme propustiti. Ljudi su prolazili na šetalištu a mi smo sa strane stajali i radili proces odbacivanja onoga nečega što je davi i guši i koči i ne da da se pokrene u radost, lakoću, slobodu života. I bilo je jeze i hladnoće i boli kod nje a ja sam samo radila Access proces koji sam učila i koji znam, radila sam na njenom oslobađanju.

Ljudi su prolazili i dalje mirno šetajući a to je bilo toliko nebitno... Nakon određenog vremena osetila se lakša energija.... Osetila sam je ja, ali i ona. Osetila je više prostora u svom telu, osetila je gubitak težine koji ju je do malopre stiskao.

Znala sam da je za ovaj put, to bilo toliko.  Bilo je vreme da krenemo kući.

A onda, na nekoliko koraka iznad nas, iz pravca vode, odjednom se pojavilo nešto, napravilo široki luk ispred nas, pa krenulo u našem pravcu, stalo tačno iznad nas na nekoliko sekundi i velikom brzinom otišlo u suprotnom pravcu od nas. D. je bila blago rečeno šokirana prizorom a ja sam znala sam da je zajedno sa tim nečim otišlo i ono što je moju D. stiskalo. Zauvek.

A ostali ljudi oko nas i iza i ispred su i dalje mirno hodali, ne primećujući ništa, ne primećujući da je ogroman teret moje drugarice zauvek napustilo dotadašnje mesto boravka.

Da nam je ovo neko pričao, rekli bi da izmišlja.  A mi smo to doživele. I znamo da jesmo. I mada ovo nije moj prvi slučaj čudnih dešavanja na pokrenuti proces oslobađanja tereta, priznajem da me i dalje iznenađuju načini na koji se dešavaju otpuštanja. Kako se prikazuju na načine na koji mi sa svojih pet čula možemo da potvrdimo.

Pitam se, da li ćemo ikada shvatiti koliko smo moćni i koliko možemo i koliko toga još, ne da ne znamo, nego nismo svesni da znamo.

     I šta bi bilo kada bi toga bili svesni?

p.s. Sada znam i zašto nisam mogla ostati raditi na mom blogu. Bilo je nešto bitnije što sam trebala uraditi.

slika preuzeta www.astral.com.hr

Hvala i Čudesa

“Nikada ne znaš kakav rezultat može doneti kada govoriš „HVALA“. Budi otvoren za čudesa.“ Mabel Katz

Zatekao me ovaj tekst na čudesnom FB da me podseti šta sam pre tri godine postavila.

Ako i nemam dokaze za ranije deljenje „hvala“efekata, evo barem ove od pre tri godine.

Nemam običaj da postavljam bilo šta u šta iz svog iskustva nisam uverena ili nešto u što cela ja ne verujem. Što znači da sam poverovala i koristila reč “hvala“...

I jel se desilo nešto u protekle tri godine?

Preneću vam skraćeni sled događaja.

Verujem da sam do otkrivanja čuvene Mabel i njenih čuvenih reči od kojih svakodnevno nebrojeno puta koristim reč „hvala“, došla od mojih direktnih mentora kompanije Calivita Int. I od ostalih fenomenalnih ljudi iz kompanije koji su imali već svoja saznanja o uspehu i imali su potrebu da to prenesu i podele nesebično sa svima koji ih žele čuti.

„Svako ko ima neko znanje koje može biti od koristi za druge ljude, ima obavezu da to znanje prenese.“

Bila je ovo ideja vodilja čuvene dr Sedlak ( doktorice od koga su mnoge generacije Calivitanaca učile holistički pristup – odavno, od pre više od dve decenije)

Urezalo mi se u svest...a još više u srce ova misao....i vodila sam se njome, ako ne i pre, od tada sigurno (to je negde početak 2010.godine )

Calivita učenje mi je otvaralo oči i širilo svest brže i delotvornije nego sve do tada što sam naučila o životu. ( a bilo je vrlo,vrlo simpatičnih životnih lekcija :D )

Uskoro nakon ove objave u 2013., čudesa me u životu konektuju na sada već Brend „Tim Sinergija - Jutarnja kafa“ i sa Norom pokrećemo svakodnevne on-line emisije sa misijom da povežemo ljude koji znaju i koji žele znati što više o ličnom razvoju. Na razne načine. Iz različitih iskustava. Nora i ja smo rasle svakodnevno i zahvaljivale se svakodnevno – jedna drugoj i svima koje smo upoznavali i sve više svemu što imamo i što cemo tek imati.

Putevi svima nama su različiti, srca nam skakuću na različite impulse, i prateći svoj lični impuls, godinu dana nakon objave sa početka teksta, sa Snežanom  u Subotici  formiramo „Razgovorima do uspeha“, čiji cilj je bio da se subotička dobra energija probudi i da se subotičani uživo upoznaju sa što više različitih učenja i tehnika za svoj lični rast. Bila je to zaista divna godina, predavači i sugrađani u zajedničkoj želji da život zaista bude lepše mesto.

Prošle godine, ili dve godine nakon objave „hvala“ teksta postajem sertifikovani Access Bars praktičar i ubrzo i Bars facilitator, završavam još nekoliko fenomenalnih Access Consciousness tehnika koja mi onda i formalno i neformalno omogućuju da svoja saznanja i iskustva prenesem i delim drugima, svima koji žele čuti šta imam reći. A imam.

Ovo je trenutno moj period života u kojem se osećam zaista korisnom. Za sebe. I za ostatak sveta. (ako je to i samo jedan  čovek, ne bitno, i jedan je ostatak sveta)

Kada sam i kada upotrebljavam reč “hvala“ ?

Rekla bih svugde i stalno...evo primera :

Kada pijem vodu dok gutam izgovaram u sebi hvala, hvala, hvala...dok god gutam...

Kada se ujutru probudim, kada se protegnem i dok se smešim i pozdravljam svet sa „evo meeee“, govorim i hvala...hvala što sam „evo me“...

Dok uključujem mašinu za pranje veša, dok stavljam veš za pranje (šta će mi mašina ako nemam šta staviti?)

Kada sam besna ili u nekom drugom neradosnom osećaju (tapkam po karate zoni na šaci i ponavljam hvala, hvala, hvala...jedan od načina kako se prebacujem na ono stanje koje više prija)

Dok hodam do prodavnice ( mogu hodati)

Kada sam pokupovala potrebno (jer sam imala mogućnost da to uradim)

Dok širim veš na dvorištu, hvala suncu i vetriću što će osušiti i sunčati naš veš...

Dok gledam u slike meni najdražih osoba...

Dok gledam u slike meni poznatih i nepoznatih osoba koji se smeše dok menjaju svet na bolje...

Dok gledam naše divno dvorište koliko je moćno u svojoj prirodnosti...

Dok gledam puno dvorište maslačaka, koji se i nakon košenja trave opet i opet pojave i sijaju i sijaju...

Kada svakodnevno gledam šta sam uradila i dokle sam stigla....

Radost je naše prirodno stanje, počnimo sa „HVALA“ i krenimo iz svoje trenutne realnosti da stignemo u realnost gde su naši snovi.

Isečak iz nastanka Konektovani na Čudesa

Kažu da je ove nedelje počelo proleće. I još kažu da proleće označava nove početke, nova cvetanja, nove lepote...i zajedno sa tim prirodinim prolećem, tačno mogu reći da je i u mom životu došlo proleće. Zapravo, došlo doba kada nešto kreće da se rađa, da cveta i da širi svoje prirodne kapacitete u svim smerovima i pravcima i na očigled svih onih koji žele to videti.

Pre nepunih mesec dana, bila sam na svoje ogromno zadovoljstvo gost u emisiji Tim Sinergija kod Nore. Tema je bila Kada se čudesa dosađuju. Tema koja mi je koji dan pre toga dosla kao inspiracijska misao i koju sam kao takvu prihvatila. E sad...

Tokom te emisije, u nekom momentu, bez najave i nagoveštaja i pripreme mene za to, izrekla sam deo rečenice u kojoj sam spomenula da sam se “konektovala na čudesa”.

Neko od gledalaca je postavio pitanje Kako ja to radim? I ja sam tada to objasnila...na svoj način kako to radim... :)

A ta divna osoba, koga je baš to interesovalo, pretpostavljam zato što nije znao kako se to može konektovani neko na čudesa, upravo je tada bio konektovan na Čudesa! I možda toga još nije svestan, ali vrlo uskoro će videti. :)

Zašto to kažem? Zato što je to pitanje za sada još uvek meni nepoznatog gledaoca, kod mene pokrenulo lavinu dešavanja koji su rezultat konektovanja na Čudesa. Između ostalog, ovaj blog koji upravo gledate, grupa na fb, stranica na fb, you tube kanal i još ponešto, sve sa imenom Konektovani na Čudesa! I ako mislite da je to kod mene pokrenulo čudesa i kakve to veze ima sa njim ? Oooo...daa..ima... Ima i te kako ! Zar mislite da se energija koja je kod mene pokrenuta zato što je on to dotakao, da njega to ne zahvata ? Zar zaista mislite da će on iz cele ove čudesne energije da ostane netaknut? A energija kao i voda je nezaustavljiva...I onda prenesite ovo i na ostale ljude u našem okruženju...okruženje svi stanovnici planete Zemlje.....Osećate li tu beskonačnu energiju ? ...

Ovo je kratko objašnjenje, već koliko ja mogu kratko nešto da objasnim, početak stvaranja nečega novog za mene i takođe za mnoge od vas koji će zajedno samnom biti Čudesanci....

Jeste li sada spremni pokazati se i promeniti svet ? <3

Isečak iz nastanka Konektovani na Čudesa

Kažu da je ove nedelje počelo proleće. I još kažu da proleće označava nove početke, nova cvetanja, nove lepote...i zajedno sa tim prirodinim prolećem, tačno mogu reći da je i u mom životu došlo proleće. Zapravo, došlo doba kada nešto kreće da se rađa, da cveta i da širi svoje prirodne kapacitete u svim smerovima i pravcima i na očigled svih onih koji žele to videti.

Pre nepunih mesec dana, bila sam na svoje ogromno zadovoljstvo gost u emisiji Tim Sinergija kod Nore. Tema je bila Kada se čudesa dosađuju. Tema koja mi je koji dan pre toga dosla kao inspiracijska misao i koju sam kao takvu prihvatila. E sad...

Tokom te emisije, u nekom momentu, bez najave i nagoveštaja i pripreme mene za to, izrekla sam deo rečenice u kojoj sam spomenula da sam se “konektovala na čudesa”.

Neko od gledalaca je postavio pitanje Kako ja to radim? I ja sam tada to objasnila...na svoj način kako to radim... :)

A ta divna osoba, koga je baš to interesovalo, pretpostavljam zato što nije znao kako se to može konektovani neko na čudesa, upravo je tada bio konektovan na Čudesa! I možda toga još nije svestan, ali vrlo uskoro će videti. :)

Zašto to kažem? Zato što je to pitanje za sada još uvek meni nepoznatog gledaoca, kod mene pokrenulo lavinu dešavanja koji su rezultat konektovanja na Čudesa. Između ostalog, ovaj blog koji upravo gledate, grupa na fb, stranica na fb, you tube kanal i još ponešto, sve sa imenom Konektovani na Čudesa! I ako mislite da je to kod mene pokrenulo čudesa i kakve to veze ima sa njim ? Oooo...daa..ima... Ima i te kako ! Zar mislite da se energija koja je kod mene pokrenuta zato što je on to dotakao, da njega to ne zahvata ? Zar zaista mislite da će on iz cele ove čudesne energije da ostane netaknut? A energija kao i voda je nezaustavljiva...I onda prenesite ovo i na ostale ljude u našem okruženju...okruženje svi stanovnici planete Zemlje.....Osećate li tu beskonačnu energiju ? ...

Ovo je kratko objašnjenje, već koliko ja mogu kratko nešto da objasnim, početak stvaranja nečega novog za mene i takođe za mnoge od vas koji će zajedno samnom biti Čudesanci....

Jeste li sada spremni pokazati se i promeniti svet ? <3