Zašto JA da opraštam?

Mislim se nešto…

biće da su ljudi pobrkali zašto se nekome oprašta za nešto učinjeno, što nam se nije dopalo, što nas je povredilo, u nekom trenutku zaustavilo i zaledilo...

Činjenica je, da se opraštanjem ne oprašta određena akcija dotične osobe, nekada sprovedena, da bi se mi pokazali kao veći ljudi u odnosu na dotičnu osobu ili zato da bi se ta dotična osoba osećala olakšano, već zato što to direktno utiče na nas same. A mnogi ne opraštaju baš iz navedena prva dva razloga.

Našim novim izborom u akciji opraštanja, sa sebe skidamo teret koju je napravila nekada sprovedena akcije dotične osobe, koja je nama već od tada ogroman teret, koji je lepo spakovan u određenom delu našeg tela, i mi ga vučemo sa sobom. Time mi sami budemo olakšani za taj teret, kod nas samih se promeni energija, koja tako olakšano-izmenjena donosi potpuno novo energizovane situacije. E u tome je suština, u tome je preokret, u tome je promena! U nama! Drugačija energija privlači i dozvoljava primiti, takve Čudesne kreacije, ljudi i situacija, da ostajemo širom otvorenih očiju i širokog osmeha od iznenađenja.

Hoćemo li mi takve promene? Korenite? Koje donose promene u zdravstvenom stanju,

prilivu novca, prilivu pomoći, prilivu lakoće, prilivu radosti, prilivu obilja?

 Ili nam je i dalje dobro da se držimo uvređeni i povređeni i stiskamo negde u nekom dobro skrivenom delu svoga tela svu tu bol, dopuštajuci da i dalje zbog nje jecamo i krvarimo?

   Šta ako je moguće sa lakoćom

    pustiti, otpustiti sve vrste boli?

Prvi korak je biti zaista voljan za to, drugi se već sam od sebe namesti i dođe.

Hteti, zatražiti,otpustiti, dopustiti, primiti.

Provereno…

slika preuzeta na Čarobne misli

"Neko to od gore vidi sve..."

Svakome bude neki period kada se desi zastoj u životu, pa sve što se pokuša pomeriti ide mnoogo na “gurku” i to na uzbrdici i još pod opterećenjem…

A onda prođe i takav period.

Pa dođe potpuno drugačiji od tog.

Možda to i nema veze sa nama i našom energijom, nego je to scenario onog “Nekog koji od gore vidi sve pa i naše konce taj Neko povlači”, ne znam..

Meni je ipak draža misao da mi imamo itekako veliki udeo u scenariju svog života.

Zadnjih nekoliko dana je u mom životu nastupio, posle gurke perioda, period koji mi se veoma dopada sa svim što donosi sa sobom.

Nekome je možda malo i beznačajno, ja ne mogu a da ih ne primetim i ne ubrojim u prava Čudesa koja su meni došla u zadnjih par dana

1.    Besplatan manikir tretman – iskreno, ne znam razlog…

2.  Moj Čovek, nakon prošlonedeljne povrede potpuno saniran, ni traga od povrede (p.s. tu sam malo i ja umešala prste sa svojim “Čudesnim znanjem i razgovorom sa energijama” )

3.  Dobila besplatan put i boravak i noćenje na Zlatiboru plus sa fenomenalnim predavanjem i ko zna kakvim još mogućnostima za koje ni ne znam… :D

4.  Odredili datum za novi Access Temeljni tečaj sa Snježanom Gottstein u Novom Sadu u septembru – ovo šta će tek doneti, eeee… to se nee može niti u pokušaju predvideti

5.  Ponuđen dar da za svega 20 eura dobijem 30 dana svakojutarnjeg energetskog povlačenja svog obilja u svoj život Sam u momentu prihvatila! U sledećem je već bilo uplaćeno a u sledećem je već Snježana imala na svom računu – meni je  sve to itekako Čudesno!

6.  Razgovarala duže sa sinom svojim jedinim, i razumela sve njegove želje i poglede i shvatanja i stavove koji su “malo” drugačiji od mojih, ali zato potpuno iz srca prihvatam i podržavam sa ljubavlju, gde god bio, šta god radio

7.  Tražila sam više lakoće i radosti u svakodnevne obaveze i to dobila – ne znam kako je došlo do toga, ali je došlo

8.  One sitnije darove, poput zagrljaja i reči “hvala”, “volim te”, "nemoj ti, ja ću...", ne nabrajam ovde, ali ih u sebi itekako brojim i zahvaljujem i blagosiljam

9.  Možda je sve ovo zato što sam tražila više i lakoće i više radosti i pitala se koliko sam darova spremna pozvati u svoj život – I oni pristižu i pristižu i pristižu…

10.               Bars tretmani drugima, tokom davanja drugome su mi toliko toga oslobodili, nije uvek bilo ovolikoo intenzivno, ne mogu a da ih ne ubrojim u darove – mnooogo smeća otišlo od mene

11. I kako može još bolje od ovoga? I šta je još moguće što ne mogu još ni da zamislim?

I ako je ovo scenario onog “Nekoga od gore” koji je sada povukao konce pa mi je ovo namenio, hvala Mu…

A ako ima dobrim delom veze sa mnom, znam da je On od gore ipak u to umešan, pa Mu hvala što me toliko podržava i voli

Zajedno smo mnogo moćni…. Ne mislim samo na mene i Njega…

Prigovarati ili ne prigovarati? To je pitanje!

Ne verujte da je svako prigovaranje neminovno nikome i ničemu ne koristi. Da, može biti da je u pitanju samo definisanje same reči prigovaranje, no ovu reč svi više-manje znamo i koristimo. Za različite vrste prigovaranja.

Ali ako ne kažemo nekome da nam se nešto ne dopada, da nam ne prija, kako uopšte taj neko drugi može znati da je tako? Svaki put fino kulturno vaspitani oćutimo i isklimamo glavicama kao da je sve ok i kako nam prija i godi i kako se i nama to sve baš tako uklapa i poklapa…a u sebi ceo vulkan proključao. 

I kakva korist od vulkana? Bljuje vatru i sve što ima u sebi izbacuje, no gde? U našu unutrašnjost. Gde ostaje i taloži se i povremeno pusta signale da je prisutno i da bi vrlo rado otišao izvan nas. 

No, mi fino kulturno vaspitani, naučeni smo i da takve signale trebamo umirivati. Posle toga postanemo bolesni, no, ako fino vaspitani želimo i dalje biti dobro prihvaćeni, to je sasvim za očekivati. Pogotovo ako već imamo više od tri decenije života. Podrazumeva se da se od nečega boluje.

No, da se vratim na prigovaranje.

Kakve koristi možemo imati ako ga primenjujemo?

Ako prigovorim i kažem da meni ne treba da se u sitna crevca do perfekcije sređuje moj prostor i neguje moje telo, onda to znači da to meni nije toliko bitno i samim tim znači da druga osoba koja je u interakciji samnom, ima opušteniji pristup i slobodnije može da obavlja to što radi i samim tim i ostane još više slobodnog vremena za druge aktivnosti. A ono što je i meni bitno – kada pre završimo sa radovima, ostaje i meni slobodnog vremena za druge radove i aktivnosti, uključujući i uživanje na moj način. A ako mi je potrebno do prefekcije raditi, onda sve dok se do toga ne dovede, troši se vreme na dovođenje do toga. Trošimo ga na obe strane. Ovako, kada se zna da se ide do perfekcije, nema razmišljanja – što pre se do nje stigne, pre se može nešto drugo raditi.

Ako nekome kažem da mi ne prija da u to doba idem negde ili jedem ili radim neku fizičku aktivnost a druga osoba me je vrlo srdačno pozvala, dajem prostora da moje mesto zauzme neko ko će u tome više uživati od mene. Tada, kada to za mene nije uživanje. Kada bude, tada će i poziv biti oberučke prihvaćen. Takođe, dajem prostor i osobi koja me pozvala da dođe do veće i bolje mogućnosti sadržajnije provedenog vremena, jer je sa osobom kojoj će to tog momenta biti veći doprinos nego meni. Samim tim, veći doprinos i za osobu koja je pozvala. Veći doprinos za mene, jer sebi dajem slobodu da biram. 

Svaki put kada se prigovara, ne mora neminovno da bude samo forme radi. 

Nekada je u pitanju sama suština odnosa. Da, to onda obično zovemo fino kulturno odbijanje na učtiv način. Govorim ti šta mi se dopada i šta mi prija, a šta ne, tako i ako ti odmah ne odgovara, vrlo brzo shvatiš, jer ti se pokaze vrlo očigledno, i budeš zahvalan što sam onda prigovarala. Jer bi inače puno toga suštinskog propustio. 

Zovite kako želite, no obratite pažnju na suštinu.

p.s. Moja razmišljanja nakon što smo obe, na jednom mestu našeg zajedničkog angažmana, jedna drugoj rekle, kako je ona to tako  radila meni, zato što je mislila da meni tako treba, a ja rekla njoj kako sam ja ćutala jer nisam htela da budem neko ko prigovara...

Fine kulturne obe.

Sada obe znamo kako sledeći put. Na obostranu našu radost. Već se unapred radujem sledećem susretu.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/07/prigovarati-ili-ne-prigovarati-to-je.html

Ko zaslužuje odmor ?

Idete negde na odmor?

Ili,dajete li sebi odmor od svakodnevnog radnog dana, na neki Vaš način, način koji Vama prija?

Pojavilo mi se Čudesno pitanjce u meni, kada ispod slika gde je neko na odmoru, u komentarima piše, zaslužio si/zaslužila si.

I jeste to lepa kulturna rečenica i dobar osećaj, rekla bih empatija prema osobi koja je na odmoru.

I to naravno jeste sve lepo i ok, i ne ulazim u procenjivanje je li iskreno ili ne, ispravno, pogrešno, dobro, loše i slične kategorizacije.

Pojavi mi se pitanje : Ko su osobe koje ne zaslužuju odmor? Šta su one uradile ili šta nisu uradile? Po čemu se oni razlikuju od ovih koji idu na odmor i zaslužili su?

I posebno, kada komentar daje osoba koja neće nikuda na odmor, niti će imati odmor.

Zaista misli za sebe da nije zaslužila odmor? :)

<3

slika preuzeta ovde http://www.iserbia.rs/novosti/kako-izbeci-zamku-godisnjih-odmora-759/

Život nije samo besomučno jurcanje za poslom!

Reče nekada davno čuveni Hans Kristijan Andersen: “Nije dovoljno samo živeti – rece leptir…Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća.“

Pa ko šta oseti iz ove njegove misli, čini mi se da ni gosp. Hans nije drugačiji efekat hteo, kada je napisao ovu svoju misao.

U meni se pokrenulo izuzetna bitnost, da pored svakodnevnih obaveza, imamo vremena za uživanje u suncu, slobodi i primetiti cveće oko nas. Sve to pod jednim imenom, za pauzu.

Kada se treba praviti pauza? Sada. Odnosno, upravo tada kada se oseti potreba za njom. Kada u talasu rada dođe pad energije, e tada. Tada u toku dana, tada u sred nedelje, tada u sred meseca, tada u sred godine. Da li će to nešto naškoditi poslu? Da li će svet zbog toga prestati da postoji? Zemlja prestati da se okreće? Neće. To naravno svi dobro znamo. Ipak… Ipak se ne držimo toga. Jer smo u ubeđenjima, raznim stavovima i tačkama gledišta, da to nije dozvoljeno. Možda ćemo biti proglašeni neodgovornim? Prema poslu, prema porodici, prema čovečanstvu?

A da li bi bilo neodgovorno prema poslu, porodici, čovečanstvu, ako nas nepoštovanje unutrašnjeg zova za pauzom, dovede u stanje bolesti, pa budemo nesposobni za bilo kakav rad? O tome se ne misli. Ili ako se i pomisli, to se odmah odbaci. Čudno je to, zar ne?

I koje je to pravilo koje slepo sledimo, kada je dozvoljeno napraviti pauzu, odmor? Da li ste ikada razmišljali o tome?

Šta ako bi sledeći potrebu organizma za pauzom, nakon nje doveli do veće i poboljšanije aktivnosti? Šta ako bi nakon pauze bili efektivniji i tako bili veći doprinos i sebi i poslu i porodici i čovečanstvu?

Ljudi dragi, život nije samo besomučno jurcanje na ili za poslom. Istrošimo se tako vrlo brzo, ne stignemo primetiti ni rast dece, ni naše sazrevanje, ni promenu na biljkama, kod kućnih ljubimaca… I zarađeni novac, koliko god da je, ne umemo ni kvalitetno potrošiti, niti uživati u darovima koje donosi.

A novac je također energija, koja voli da uživa zajedno sa njegovim kreatorom. Tužno mu je samo se štancati i stavljati na gomilu ili trošiti na razne situacije, koje njegovim vlasnicima neće doneti užitak, već samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ili čak i “hirovitih” potreba, u kojima se istinski ne uživa. 

I tako novac, jadan, stvara se i nestaje, nemanjući prostora i vremena da se pokaže koliko različitih užitaka može priuštiti ljudima kod kojih boravi. I kako ga takvi užitci umnožavaju?

Kada je vreme za užitak? Za pauzu? Ako osetite da je sada, onda je sada.

Sve posle toga je iznuđivanje na užitak i zloupotreba energije novca.

Mislite o tome dok ste na ovoj planeti i dok vas život svako jutro probudi.

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/zivot-nije-samo-besomucno-jurcanje-za.html

Kada imaš svoje snove, znaš sta je tebi važno

Bila sam osoba koja nije sebe vrednovala, koja je mislila da će biti voljena ako se podređeno ponaša, da se samo radom i radom i radom može zaslužiti poštovanje, da je uživanje nešto što će biti ok kada se dođe u neke poznije godine, da je ženi sa decom ok ako su u strahu od muškog u kući… jer to sam videla i  rekli su mi da je tako, a ja sam poverovala. Jesam, jer nisam verovala da postoji drugačije, a i nije bilo u mojoj okolini nekoga ko bi mi rekao da je i drugačije moguće. A tek pokazao!

Sa svojih trideset godina lekari su mi konstatovali dijagnozu, od koje se ne umire ali je neizlečiva, što znači do kraja života uz lekove i da je poželjno da uvek imam nekog kraj sebe.

U proteklih dvadeset godina, od svoje dece sam bila fizički odvojena, na duže ili kraće vremenske intervale, neko vreme od oboje više od 2500 km, viđala sam svoju decu godišnje maximum tri meseca, pa onda i manje. Nakon toga su se njih dvoje odvojili jedno od drugog, nakon decenije i po života zajedno, što je tek bila trauma, pa je ona od tada kod mene a on je ostao kod svog oca, 2500 km daleko od nas. Pa smo se viđali max mesec dana u jednoj godini.

Sa svojim sadašnjim partnerom smo u nekom momentu, pre deset godina, ostali istovremeno bez posla, bez bilo kakvih primanja, bez dovoljno novca za preživeti mesec, hraniti se i platiti račune. Ovo navedeno je u najgrubljim crtama, mnogo toga ima što neki određeni ljudi sem mene još znaju, a ima i toga što sem mene i osobe sa kime se dešavalo, niko drugi ne zna još uvek.

I znam da se ovo ne razlikuje od većine drugih, vaših priča.Niti mislim da je moja priča najtužnija. Nije ni poenta u tome. Poenta je da po ko zna koji put podvučem i naglasim da je to bilo nekada, a da već odavno puno toga nema.

Da se ne mora ostati u priči u kojoj smo trenutno a nismo sretni. Početak je krenuo kada mi se upalila sijalica da ja vredim. U doba kada sam do toga došla, internet se tek pojavio i nije bilo ni ovoliko pomoći i podrške, kao što sada ima, osobi koja je rešila da prekine sa svojom tužnom pričom. Vrlo malo pomoći sa strane.

Naredni veliki trenutak promene je bio, kada sam rešila da je dosta kukanja da mi je partner neophodan da bi i ja i deca imali ispunjen i radostan život. Zavolila sam samu sebe. I tada je mogao i mene neko da zavoli, neko ko je takođe potpun  i kada je sam.

Sledeće veliko otkriće je bilo kada sam se odvojila na duže i na daleko od moje dece. Kada mogu bez njih da živim, mogu i bez bilo koga drugog – od tako nisam očajnički vezana ni za koga i otkačila sam se od očekivanja koje neko ili neki odnos treba da mi ispuni. To je donelo mnogo jednostavnosti u moj život.

Meni je u životu važno da sa svojom decom imam dobar odnos i da oni međusobno imaju dobar odnos, da je među nama ljubav uvek i bila i biće, bez obzira na trenutna stanja.

Bez ozbira na sva tumbanja, padanja i podizanja, što pojedinačno što zajednički, to danas svi troje živimo. Uspela sam. Uspeli smo.

U međuvremenu, moje bolesti više nema, raskinula sam odnos sa njom, jednostavno, zaustavivši je svojom odlukom, rekavši sebi i njoj da je dosta. I da što smo se do tada družili, družili smo se, shvatila sam zašto je došla, i da je sada vreme da ode. Dale smo jedna drugoj što smo trebali i imali dati. Od tada više cenim i svoje telo i svoj organizam. Hranim je i negujem da nam bude dobro. Uspela sam i tu.

Moj partner mi je pokazao da je emotivni odnos, odnos između dvoje slobodnih i svesnih ljudi, koji mogu i sami da žive i nisu zajedno zato što ne mogu bez onog drugog preživeti, nego zato što je u dvoje mnogo lepše. Pokazivanjima ljubavi smo se više puta zajednički učili, što zato što nismo bili naučeni, što zato što smo bili povređivani, pa iz straha nismo pokazivali ljubav. Prevazišli smo to zajedno. Mada, i dalje učimo i radimo na našem odnosu. Svakom novom stepenicom nam je sve lepše. Uspeli smo. I uspevamo i dalje.

Iz nezaposlenosti, hrabro smo pokrenuli svoje privatno poslovanje. Ta hrabrost je bila direktno od Boga podržana, zato smo i pregurali i opstali. Iz zahvalnosti što je od Boga podržana, poslovanje je temeljeno na kvalitetu i poštovanju ljudi. Uspeli smo.

Vreme i novac uložen u moje lične edukacije, jer mi je važno to, je znanje koje prenosim drugima, svakome ko je odlučio da se pokrene iz svoje tužne priče. Bilo uopšte životne tužne priče ili samo određenog tužnog dela.

Svaki dan mi je pun uzbuđenja i zanimljivosti i nikada nije isti kao prethodni. Nemam perioda dosađivanja. Imam periode kada sam opuštenija i radosnija i zadovoljnije i kada nisam. Glavna razlika u odnosu na nekada i u odnosu na neke iz mog okruženja, je da znam šta uraditi sa tim periodima. Znam kako sa njima…

Kada znaš šta je tebi važno, znaćeš i šta trebaš raditi da ih ostvariš.Uvek ćeš imati pomoćnike koji će biti voljni da ti pomognu, potraži ih i zatraži da ti pomognu.

Ako budete zatražili moju pomoć, znajte da sa mnom možete da idete samo u pravcu kako jednostavnim putem doći do vaše radosti. Znam da može tako, sama sam svedok tome. 

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2017/04/kada-imas-svoje-snove-znas-sta-je-tebi.html

Zahvalnost, Čudesna pitanjca i Bars tretman

Svi već dobro znamo da kada zaista tražimo neko rešenje, neku promenu, onda zaista i nađemo.

Meni je u mojim traganjima Access doneo veliki deo promena i rešavanja dosta toga tugaljivog, nesigurnog, nesvesnog… Nakon što sam počela primenjivati naučeno, a i dalje tragati za još, moja životna priča je umnogome drugačija.

Prestavljam vam Access Consciousness, kao način i metod i alat za više lakoće, radosti i obilja u životu i što je mnogo bitnije, za više svesnosti.

Acccess Consciousness (pristup svesti) je skup takvih alata, i verbalnih i telesnih, koji nam pomažu da proširimo svoju svesnost o sebi i životu uopšte, tako da imamo više i lakoće i radosti u bilo kom delu svog života : u zdravstvenom delu, delu komunikacija, partnerskim ili poslovnim odnosima, finansijskom stanju, poslovanju...

Access je drugačiji pogled na život. Drugačiji u smislu da je mnogo lepše i radosnije živeti bez stalnog osuđivanja ili prosuđivanje sebe ili drugih, da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već živeti svesni sebe, svojih postupaka, svojih akcija koje činimo, šta činimo, a ne da kao autopiloti mehanički ODRAĐUJEMO svoj život.

Ono što nama čini kočnicu da bi živeli drugačije svaki dan su naši stavovi i mišljenja i tačke gledišta,  koje smo pokupili tokom života. Mnogi od njih nas bukvalno drže u jednom mestu godinama, zato što nismo spremni pogledati šta se krije iza toga? Ima li nečega i izvan tih stavova, uverenja, mišljenja? I nekada je nekome potrebna pomoć da se reši SAMO DA POGLEDA ima li nečega izvan toga. A kada vidi, nekome je potrebna pomoć i da se snađe. I ma kako čudno zvučalo, mnogima je TEŠKO DA SE SNAĐU u boljem okruženju i životu.

Jer to nije opšte prihvaćeno. Nije uobičajeno da se ne bude u stresu, u stalnom strahu za nekoga ili nešto, u svakodnevnoj drami i traumi. A onda, ako niste takvi, okolina Vas neće prihvatati i voleti. No da li je zaista tako?

Ako mislite da nije i ako želite izaći iz takvog načina života, velika pomoć je Access Consciousness, i u sklopu njega Bars tretman.

Barsi su tačke koje se dodiruju na glavi ispod kojih su svi elektromagnetni zapisi o svim mislima, osećajima, stavovima, uverenjima, tačkama gledišta, koje smo pokupili tokom životu a vezanu su za brige, strahove, novac, kontrolu, kreativnost, starenje, telo, sexualnost, zahvalnost, tugu, radost, iscelenje… Dodirom Bars tačaka, moždani talasi se usporavaju, telo je čak i u teta stanju, mada je osoba budna i svesna (osoba može i da spava ako tako želi, Barsi svakako deluju). Mi se tada nalazimo u modu da otpuštamo sve nepotrebno i budemo spremni za dopuštanje.  Za otpuštanje svako zna da treba, i to je sada već većini prihvaćen proces za koji znaju da treba da se prođe. Ali zašto spominjemo dopuštanje? Dopuštanje je skoro još mističnije za mnoge, jer radimo da dozvolimo da imamo više radosti i lakoće. Sećate se, već sam rekla, iako čudno, no mnogi ne dozvoljavaju sebi ni da se oproste od stresa, da prekinu svoj svakodnevni odnos sa stresom, a kamoli da imaju više radosti. Možda zvuči čudno, ovome se trebamo učiti. Iako je radost naše prirodno stanje, što više godina imamo, sve ga se manje sećamo. Sem ako nismo odlučili i izabrali da ne bude tako (kao ja na primer).

I ceo Access i sam Bars tretman su alati koji mogu biti od pomoći da prekinete sa jednim načinom života i živite drugačije. Primenjuje se u svim oblastima gde želite nešto promeniti.

Access se u osnovi temelji na pitanjima, slični su afirmativnim izjavama, samo u obliku pitanja. Pitanja su ta koja otvaraju mogućnosti, koja kada se postave, podignu energiju i samo to nešto je prodrmano i spremno na menjanje. Pitanja osnažuju, dok svako zaključivanje, na osnovu informacija našeg uma sa kojim raspolaže, a raspolaže sa onim što smo mi u njega postavili, su ograničenja. Zaustavljaju tok energije, a KADA SE TOK ENERGIJE U NAMA ZAUSTAVI, ili ga pristisnemo u nameri da ga umirimo da ne divlja previše, lagano na tom mestu najpre od nedostatka energije samim tim i tuge, prvo jedna ćelija uvene, pa druga i treća, nakon toga tkivo, pa organ i ceo organizam. I onda smo bolesni. I sad, odakle krenuti sa lečenjem? Pored lekova, koji u prvoj liniji smiruju situaciju kada je organizam ugrožen i kada boli, valja se rešiti samog uzroka, a on je ona potisnuta energija koju smo mi sami potisnuli. Znači, nju treba osloboditi. Jedan od načina je Bars tretman i korišćenje pitanja. S tim što to “bolest”, možemo koristiti ne samo za zdravstveno stanje, nego i za bolest u odnosima, u poslu, u novcu…

Evo par primera.

- Svako jutro, umesto kuknjave što je sat ili mobilni  opet  zazvonio, uz lepo fino teglenje da se prodrmamo i lakše fizički pokrenemo, postavimo pitanje : Koje me moćne i veličanstvene avanture i primanja danas čekaju? Kome ja mogu biti danas od pomoći? Nasmešite se usput i pustite da energija pitanja ode, i da Vam tokom celog dana šalje odgovore na Vaše pitanje.

- Umesto da ste na partnera ljuti, iz već gomile razloga zbog kojih to možemo biti, zapitajte se : Šta ja mogu promeniti kod sebe da bi naš odnos imao više radosti i lakoce i ljubavi? Ili : Koji doprinos možemo biti jedni drugima?

- Umesto da samo gledamo u novčanik ili bankovni račun i pljujemo jer nema dovoljno u njemu koliko bi hteli, postavimo pitanje: Koje su beskonačne mogućnosti priliva finansijskih sredstava iz izvora koje sada još ni ne znam da postoje?

- Umesto da tapkate u mestu sa Vašim poslovanjem, bilo da je Vaše lično ili ste negde zaposleni, pitajte: Poslovanje, šta ja mogu da učinim za tebe da se razviješ? Šta ti je potrebno da bi se razvio?

- Umesto da tugujete i dramite nad situacijom u kojem ste zarobljeni kao u nekoj kutiji, zapitajte se: Šta bi bilo da izađem iz kutije? Kakav je život van moje kutije?

I ovo su samo neki od primera i neki od oblasti u kojima funkcionise Access i njegov alat pitanja.

Pored njega, ZAHVALNOST za sve što imate, jeste i činite  i što ćete tek imati, biti i činiti je osnova za promenu u životu. Osvrnite se oko sebe i primetite šta sve imate a ni ne primećujete da imate, pa uzimate za nebitno, potpuno nevažno. A imate telo, oči, noge, ruke, mozak, auto, mobilni, decu, roditelje, prijatelje, krevete, escajg, čaše, ormane, garderobu, usisivač… dalje nabrajajte Vi…

Zašto je bitna zahvalnost? Zato što svaka energiju koja je u Vama privlači još toga i još toga sa takvom energijom, a zahvalnost ima energiju sa najvišom frekvencijom, i ona privlači još toga sa takvom energijom, a to su ljubav, radost, znanje, sloboda, poboljšanja... I zapravo, zašto bi uopšte nešto više boljega dobijali, ako niste zahvalni za ovo što trenutno imate?

Ako koristite pitanja svaki dan, i ako primećujete na čemu sve treba da ste zahvalni, ne postoji mogućnost da se život ne promeni i da u Vašem životu nemate više i radosti i lakoće i obilja.

I za kraj, na sve ovo, dodajte jedno Čudesno pitanjce, a to je: I kako može još bolje od ovoga? I pustite, da Vam se svaki put nakon ovog pitanja, život potrudi da Vam pokaže.  A hoće, verujte, jedna čeka već da pokaže. Samo Vi nikako da zatražite. 

Čudesna pitanjca možete svaki dan čitati u FB grupi Život koji volim, evo ovde

 https://www.facebook.com/groups/1673867066220978/

I setite se da ih i koristite svakodnevno....inače su samo gomila slova na jednom mestu....

slike preuzete  Taksu Healing Haven  , Infinite Space  i    Posts from the Path

Svarajmo zajednički svoje radosne živote!

Pre nekoliko godina, o tome baš nisu nešto posebno pričali u ovim krajevima. Tek–tek je nekolicina počela to koristiti. A samo je nekolicina u tome videla nešto ogromno, veliko, nešto što će promeniti, što će povezivati ljude širom planete, bez obzira gde se nalaze. 

Ona je bila među onim oduševljenima time. Uhhh… kako su joj samo svetlile i caklile oči od uzbuđenja i radosti njenog srca i duše pri samoj pomisli na to. Na sve mogućnosti koje pruža i koje može imati sa time. Na nasmejana lica koja će upoznavati i sa kojima će biti u kontaktu. Na zajedničku viziju života koju kreiraju zajedno. Pomažući se, deleći međusobno novo sticana iskustva, upotpunjujući sa životnim iskustvom, filovano sa vizijama budućnosti. A sretni zbog sada, radosni što su sada zajedno. Uhhh…. pričala je o tome ushićeno, misleći da i drugi vide ono što ona vidi, vidi očima svoje ustreptale duše.

A drugi to nisu videli. Zapravo, bledo su videli i nju i kako su onda uopšte mogli videti makar i obrise onoga što ona tako jasno vidi. I nju su videli svojim viđenjem onoga što im je već poznato, i već viđeno u njihovom svetu. To što je ona videla, toga nije bilo u njihovom svetu.

Okružena onima koji su joj najbliži i koji su hteli videti makar delić onoga veličanstvenoga što ona vidi, ali im nije išlo, do onih koji zapravo ni nju nisu videli, a kamoli njene vizije, stajala je tako nevidljiva. 

Verovala je u svoje vizije no bila je usamljena u tome u svojoj okolini. Ono par njih koji su bili slični njoj, bili su takođe vrlo nevidljivi ostalima. Vremenom su postali potpuno nevidljivi. Razumna okolina oko njih je bila jača... 

Povukla se.  Nije glasno pričala o svojim vizijama. Osećala je da je niko neće čuti, jer je ne slusaju, jer im nije bilo bitno njeno verovanje. Bilo je suviše ružičasto, a ona suviše bleda…

Od svoje vizije nije odustala. Nikada. Bilo je suviše živo u njoj. No trebala je postati vidljiva. Rešila je da ojača sebe, učila je, edukovala se, gutala knjige, gutala video snimke, posećivala seminare, radionice. Bilo je onih koji su se podsmevali tome. Nije marila za takve osećaje drugih. Vremenom je osećala da postaje ispravljenija. Podignutije glave. I osećala je da je počinju primećivati, da više nije toliko bleda za druge. Nije više toliko nevidljiva. 

Znanje koje je bila njena odlična investicija je jačalo i ona je počela sijati. Iznutra. Svest o o sebi i svetu oko sebe se toliko počelo širiti da je postala svetlost koju su počeli i drugi primećivati. 

U njen život su se počele pojavljivati osobe o kakvima je sanjarila pre nekoliko godina i znala tokom svih godina da su tu i da će se međusobno pronaći. 

I jesu. Jeesu…

Na potpuno neočekivane načine, u potpuno neočekivano vreme, potpuno neočekivane osobe, postale su deo njene stvarnosti. Među njima jedan dobar broj onih koji su je povukli još više vrhu i još dublje u svesnost o svojoj moćnosti i oni kojima je ona svakodnevno svetionik širenja njihove svesti o njihovoj moćnosti i beskonačnim mogućnostima.

I sada je okružena ljudima sa kojima zajednički stvaraju svoje radosne živote.

Neki od onih koji su je videli nevidljivom, otišli su svojim putevima, sa osobama koje su jasno videli. I neka su. I trebali su tako. Jer i ona je to radila…

Neki koji su hteli videti nešto a nisu mogli, vremenom su i oni videli. Kako? Hmm…na neke Čudesne načine, njenom promenom i njenim unutrašnjim sjajem, oni su se na Čudesne načine takođe promenili. I videli su jedni druge drugačije. Hteli su se videti! E, to im je donelo bezgranično velike dobiti. Dobiti o kojima nisu znali ni da mogu postojati.

A oni koji su svo vreme videli i više od ono što je ona videla, i bili joj uvek podrška, takvi zauvek imaju svoje posebno mesto u njenom životu. 

Naravno da se njena vizija slika, od koje joj oči sjaje preslikavajući suštinu duše i srca i dalje razvija. Sada zna da tome nema kraja. Jer se radi o beskonačnom uživanju i zaljubljenosti u život.

Put do ovde jeste bio duži i sporiji i mnogi drugi su taj put prešli puno, puno, puno brže i lakše. No ovo je bio njen put. 

I kako god dugačak i spor bio, zna da je od mnogih i dalje i brži i kraći i jednostavniji, i kao takav im može biti svetlosna poruka da ne odustaju.

Ako je pitate, uvek će reći huuu…kako je sve ovo Čudesno! I tek će biti Čudesno! 

Svi koji su se pronašli u ovoj priči, i treba da su se pronašli.

A svi drugi, ako želite, pridružite joj se. Znate gde ćete je naći. Tamo gde su Čudesa…

text objavljen na 

http://www.sretnazena.com/2017/03/stvarajmo-zajednicki-svoje-radosne.html