Kako optustiti negativne emocije i zaploviti morem spokoja i ljubavi

Rodila sam se šezdesetineke prošlog veka u jedno zimsko jutro, verujem na opštu radost svoje familije, posebno one najbliže. Verujem da sam bila željeno dete, oca i majke koji su se voleli, i njihovih roditelja koji su takođe voleli da se oni vole pa onda i željno čekali i mene. I tako sam ja došla na svet u to zimsko jutro.

Iskreno, verujem da mi je tada bilo svejedno koji je dan i mesec, bilo mi je bitno da tamo gde ću da živim da me vole. Mislim, verujem u to da mi je to bilo bitno tada. I tako, dobila sam baš to.

Tada. I narednih nekoliko godina.

Dok onda jednog dana više to nije bilo baš sve tako. Mama i tata se više nisu voleli, pa samim tim ni njihovi roditelji to sve nisu voleli, pa onda i članovi familije su počeli da vole različite stvari. Verujem da mene nisu prestali da vole, ni tada. Mislim, verujem da je tako.

E sada, u gomili zanimljivosti koji su se dešavali u mom životu (naravno, u svačijem ima zanimljivosti), neke zanimljivosti su mi baš bile sa prevelikim intenzitetom. Za mene prevelike vrednosti u ispoljavanju.

I onda su krenule te priče, pa ti si preosetljiva, tebi su samo emocije bitne, to je zato što si u horoskopu “ribe”. I tada je krenulo da, ne da ne volim, nego mrzim to što sam baš ja “ribe” u horoskopu. Plačljive, preosetljive, njanjave, previše povredljive, previše veruju drugima, a premalo hrabre, premalo sa svojim čvrstim stavom, premalo borci i sve ono što jedna tinejdžerka u svom traganju za svojim mestom pod nebom želi da je.

Em što sam u gomili svojih zanimljivosti u svom svakodnevnom životu pokušala ostati na nogama, i prikriti svoju njanjavost, ko god bi me pitao šta sam u horoskopu a ja rekla šta sam, usledilo je ono dobro poznato “ajoojj…” Dalje je svako dodavao svoju verziju.

A ja sam htela da budem neki lav ili bik ili ovan ili barem strelac…da sam se rodila u neko drugo jutro a ne u ono zimsko…

I tako…

Godine su prolazile, dolazile sve zanimljivije priče u moj život, a ja sam i dalje bila u borbi sa svojom preosetljivošću i sa svim onim što nosi znak “ribe”.

Tragala sam za nekim osobinama koji bi makar na momente ukazivale na stav, čvrstinu, hrabrost,samopouzdanje.

Ne kažem da tu i tamo nije bilo nekoga ko je sve te moje “riblje osobine” voleo i podržavao, ali to su bile blede podrške. Ili sam barem tada tako videla.

I ovo sve je bio još jedan od razloga mog ne voljenja sebe.

Život svoj sam zatoksikovala dobro. I redovno mu dodavala dozu toksina, u slučaju da je nekim čudima neki delić toksina krenuo iz njega.

Dok jednog dana, nisam pogledala drugu stranu cele moje priče zvane “ribe” u horoskopu.

Pogledala sam  i obratila pažnju i na onaj drugi deo teksta u opisu, koji govori koliko su to fine tanane duše, koje na svet gledaju očima srca, kojima je svet emocija svet kojim hodaju i emocije su ono na šta reaguju i čime se hrane.  Videla sam i to da su takve kakve su, baš kao i različite vrste zapravih riba, nekada u stanju krvnički braniti ono što smatraju bitnim u svom životu. Da su nekada itekako borbene i tada se najčešće neke druge krupne zveri iznenade i pobegnu. I videla koliko su, kako god da se (od)bace, one ipak sa lakoćom plivaju dalje. Elegantno i sa stilom.

Da, nekada se i ja zaista upecam na nešto što liči na ono što mi treba. I da, budem uhvaćena u klopku. O da, vrlo dobro mi je poznat taj osećaj. Međutim, znate koji mi je još osećaj dobro poznat? Kada se pokaže da ti koji su me upecali zapravo nisu hteli da mi naude, samo su hteli da se pohvale da me mogu imati i onda me vrate nazad tamo gde pripadam. Tamo gde je moj svet, tamo gde se dobro osećam.

Kao riba u vodi.

Od kada sam videla i ovu stranu priče, moj se život dooooobrim delom detoksikovao. Sav otrov koji sam dozvolila da lagano ulazi svih godina je mnogo brzo izašao iz mene. Kao da su se Čudesa umesala. Hihihiii….a kao nisu…

Od onda volim sebe. Takvu kakva sam, i sa ponosom odgovorim da sam “ribe” u horoskopu kada me neko pita. Jer bez mene, svetu bi falilo ravnoteža u osećajima u emocijama u onoj njanjavosti u onome da mi je srce bitnije od drugih bitnosti, u onoj finoj energiji koju osobe rođene u znaku “ribe” imaju.

Otkrila sam da sitnice koje su meni bitne u životu su zapravo stub i osnova života. O kojem se danas toliko priča, koje je danas (u odnosu na period mog odrastanja) bitan i značajan. O kojem se knjige pišu i drže motiacioni govori širom sveta.

Vremenom, videći i doživljavajući sebe drugačije, otkrila sam i šta sve mogu sa baš tim osobinama koje imam. Svet Access Consiousnessa mi je u tome ogromna podrška.

I šta je sve to još što ne vidim ni sada, a kada bih videla sve svoje osobine i talente i nadarenosti to bi u potpunosti promenilo moj život? Pa onda i život sveta oko mene?

Otkrijte ljubav prema sebi i u sebi i otkrićete život.

Pored ogromne uloge C vitamina i ostalih divota prirode u detoksikaciji, otkrivanje ljubavi u sebi je najvažniji sastojak. Setite se toga uvek. Svakodnevno.

I kako može još bolje od toga? 

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-otpustiti-negativne-emocije.html

Kako zavoljeti svoje tijelo?

Posmatrala sam ove godine na moru žene. I njihova tela. Različitih godina i različitih izgleda.

Videla sam ženu dosta punačku i godina otprilike četrdesetak, kako leži na ležaljci i kako joj njen partner, sa nežnošću i uživanjem maže kremu za sunčanje. Po leđima, po nogama, pa sa prednje strane, svugde gde je koža slobodna, gde nema kupaćeg kostima. Nisam primetila na njegovom licu i energiji kojom je zračio da mu nije bilo prijatno. Čak naprotiv. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji su imali podsmešljiv komentar na njegovu partnerku. 

Također, dve-tri ležaljke dalje, prelepa i po svim pravilima zgodnog tela sadašnjice, mlada preplanula devojka, koju njen partner sa uživanjem maže kremom za sunčanje. Po leđima, nogama i sa prednje strane, svugde gde je koža slobodna, gde nema kupaćeg kostima. Bilo je očigledno koliko uživa u tome. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji bi voleli da su na njegovom mestu.

Jedna bakica za lakše kretanje koristi štap. Koristi ga i na plaži. Da bi uživala i u hodanju u moru, ušla je u vodu sa štapom. Videlo se da joj je bitno da iskoristi sve načine da bi uživala. Sigurna sam da je na plaži bilo svakakvih komentara na “štapom u more”.

Na plaži gde smo mi boravili, samo jedna žena je bila u toplesu. I po pravilima lepog ženskog tela sadašnjice, nije bila po tim merilima. Ipak je slobodno stajala, u nekim momentima leđima okrenuta moru a spreda prema svima na plaži i tako razgovarala sa svojim prijateljima. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji su uživali u pogledu na nju i onih kojima se nije svideo to što vide.

I posmatrala sam i ostala žene. I u svakoj od njih videla onu lepota koju ima samim tim sto je žena. Svaka od tih ženskih tela imalo je svoju priču. Životnu. Bez obzira na godine. Jer njihova tela su spoljašnjost koja slikovito prikazuje njihov način razmišljanja, njihove stavove, njihove blokade, njihove strahove, njihove ljubavi, njihove doze dozvoljenog uživanja u sebi, u životu koji imaju.

Pomislila sam koliko li samo prosuđivanja ima svaka žena. Bilo da je po pravilima lepog izgleda ili ne. Koliko prosuđivanja ima svaka od nas prema sebi, prema svom telu, prema onome kakve smo a kakve bi trebale biti po nekim pravilima okoline u kojoj živimo.

Koliko prosuđivanja ima okolina na nas, bilo da smo potpuno u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima lepote ili da smo potpuno suprotno od njih.  

I dođem do toga, da mi žene sebi pravimo toliko neugode i neudobnosti i neprihvatanja same sebe, a kada bi sve to odbacili i uvideli koliko smo divna bića, koliko smo sjaj na ovoj planeti, kako smo dobili naša divna tela da bi mogli hodati ovom planetom i da zapravo, svoje telo, oblikujemo same. I da ako smo ga “preoblikovale” da ga možemo same dovesti u oblik koji nam je svidljiv. Za početak samim prestankom gledanja na svoje telo kao nešto što je ružno i neprivlačno i neudobno.

Drage žene, dobile smo tela jer bez njih ne možemo živeti ovde, zato, cenimo ga i volimo i uvažavajmo, pričajmo sa njim, komunicirajmo preko svih čula sa njim, pomazimo ga, ugodimo mu i onda posmatrajmo njegov odgovor.

Može biti da bude vrlo zanimljivih iznenađenja.

Ovo svako od nas može i sama,  a ako zatreba pomoć, potražimo nekoga ko nam može biti od koristi.

P.s. Ako ne znamo koga bi potražili, upitajmo svoje telo ko je ta osoba koja bi bila negujuća za nju…



tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-zavoljeti-svoje-tijelo.html

Ko to tamo štrči: želite li biti sretni ili "neko iz mase"?

Moje gostovanje na sajtu Sretna žena - zato što JESAM, i sretna i žena...
Uživanje je BITI SVOJ !
Hvala Danijela Jokić-Vaislay što si me pozvala da budem deo "Arabella - Magazin za sretnu ženu"

 http://www.sretnazena.com/2016/05/ko-to-tamo-strci-zelite-li-biti-sretni.html

Rodila sam se da vjerujem kao većina, toliko slična sa svim ostalima a opet toliko različita od ostalih. Vjerujem da je u tome dostojanstvenost našeg postojanja. Zapravo, jedna od dostojanstvenosti...

Odrastala sam kao i većina, u nekim stvarima i situacijama vrlo slično kao i ostali, a u nekim baš potpuno drugačije. Verujem da je i jedno i drugo ostavilo traga u mom životu. Rekla bih, isto kao i većini nas.

Većina želi da se ne izdvaja iz gomile, pa sam i ja tako htjela. Ne štrčeći. Zlatna sredina, u svemu idealno. Istinito ili ne, sada već znam da to uopšte nije bitno. Bitno je da li smo u toj zlatnoj sredini ili ispod ili iznad nje, MI sami, sretni i zadovoljni i u miru sa sobom.

Štrčala sam jako, na primjer, jer sam bila jedna od rijetkih kojoj su se roditelji razveli, tamo na polovini 70-tih godina prošlog vijeka. Teško sam se sa time mirila, zbog toliko razloga... Ne ulazim sada u detalje, davno bilo, a i nema koristi “u sitna crijevca” prevrtati nešto što je bilo davno. Barem ja tako mislim...

Onda sam štrčala zato što sam vjerovala u ljubav i dobrotu prijatelja, drugara, ma rekla bih svih, više nego ostali. Tako mi se činilo tada. I to me uvijek nekako klepalo po srcu i ranjavalo, rekla bih više nego većinu. Kasnije sam skontala da sam najmanje ja prihvaćala sebe i svoju situaciju i samim tim ni sebe nisam baš nešto voljela. Nisam baš nešto nalazila razloga zašto bih...

Onda sam se pred kraj prošlog vijeka, i ja razvela. Još uvijek sam dosta drugačija u odnosu na okolinu, žene su sklanjale svoje muževe od mene, oženjeni su me saletali, a ja sam tražila sebe... bila sam baš drugačija od većine. Ili barem, što je moja situacija ljubavne priče u braku bila jasno pokazana kakva je. Kasnije su se masovno oko mene razvodili. U tome sam bila u zlatnoj sredini neko vrijeme...

Onda sam ja prije skoro decenije, spojila moj život sa Njegovim, na skroz drugi način od većine, štrčala sam ponovo. Kroz jedno od mojih najtežih perioda u životu, bio je tu, bez da se posebno mješa, samo je tu... sada znam kao podrška, kao neko ko me prihvata i voli takvu kakva sam, kao ruka koja će pridržati kada zatreba, kao neko ko me čuva.. ne posesivno i ne gušeći, lagano, sa povjerenjem u mene, u sebe, u nas...

Ne kažem da nema takvih ljubavi i još možda i većih i ljepših i glamuroznijih, meni je OVO bilo potrebno. 

Da u odnosu na bivšeg partnera, koji mi je (i još uvijek to radi) pokazivao kako ne trebam, On mi pokazuje kako trebam. U međuvremenu smo od ispod minusa (u svemu) napravili solidno stanje (u svemu). Neki i zavide. Meni. I njemu. I nama. 

Štrčala sam i sa svojom bolešću koja mi se odjednom zadesila. Nije bila uobičajena. Mnogo nisam voljela sebe zbog toga. Kada sam se zavoljela (imala sam “sreću”, pa sam imala svoje pomagače u tome) i bolest je prošla. Neuobičajeno za ostale. A ja sam znala da sam sada svoja. 

U međuvremenu sam, za ovih mojih skoro 5 decenija života, naučila da se ljubav ne traži u drugima i drugim mjestima i situacijama, već prije svega u sebi, u svom domu, u svojim situacijama. 

Kada se tu na ovim mjestima pronađe, onda tek sve ima onog pravog smisla zašto smo se jednog dana rodili. 

Zašto smo nekada jako štrčali i bili jako na meti svega što ljubav nije. 

U ljubavi nema štrčiš i ne štrčiš. U ljubavi nema dobar si i nisi. U ljubavi nema ispravno si uradio ili nisi. U ljubavi jednostavno JESI. Jesi ti sam. Jesmo mi svi. I svi smo jedno. Svi smo ljubav.

Ko tu sada zapravo štrči, onaj koji jeste ljubav ili onaj koji nije? Rekla bih, najviše štrči onaj koji nije ono što uistinu jeste. Dok glumatamo i pokušavamo oponašati neke osobe, biti kao oni, mi tada najviše štrčimo. Ali ne u masi, nego u nama samima. Nešto bode i stiska i guši i zapinje i gnječi i svašta nešto u nama, samo zato što Duša naša, naša Anima, prepoznaje da to nije to. 

Bila sam nebrojeno puta u toj ulozi. I bila isto tako nebrojeno puta i u ulozi da sam ja Ja. Znate po čemu ih razlikujem? Po osjećaju. 

Po osjećaju lakoće i mira i zadovoljstva, kada sam ja Ja. U sebi, u duši. Tada sam i veličanstvena i moćna i ne osjećam nikakve prepreke niti kočnice niti granice mogućnosti. Tada osjećam ljubav u sebi, onu pravu, istinsku, izvornu. Koja ne štrči. Koja jeste. Veličanstvena i moćna.

Želim svima Vama da budete ono što jeste, uistinu. Tada će Vas primjetiti i obratiti Vam se osobe za koje ni ne znate da su na istoj planeti kao i Vi. Njihova obraćanja biće u pravcu još većeg rasta onog što ste Vi. I njihovog naravno, zato što su to što jesu. I taj rast će imati za osnovu ljubav i zadovoljstvo i lakoću i sreću i mir. A šta može iz toga da izraste?