Kada imaš svoje snove, znaš sta je tebi važno

Bila sam osoba koja nije sebe vrednovala, koja je mislila da će biti voljena ako se podređeno ponaša, da se samo radom i radom i radom može zaslužiti poštovanje, da je uživanje nešto što će biti ok kada se dođe u neke poznije godine, da je ženi sa decom ok ako su u strahu od muškog u kući… jer to sam videla i  rekli su mi da je tako, a ja sam poverovala. Jesam, jer nisam verovala da postoji drugačije, a i nije bilo u mojoj okolini nekoga ko bi mi rekao da je i drugačije moguće. A tek pokazao!

Sa svojih trideset godina lekari su mi konstatovali dijagnozu, od koje se ne umire ali je neizlečiva, što znači do kraja života uz lekove i da je poželjno da uvek imam nekog kraj sebe.

U proteklih dvadeset godina, od svoje dece sam bila fizički odvojena, na duže ili kraće vremenske intervale, neko vreme od oboje više od 2500 km, viđala sam svoju decu godišnje maximum tri meseca, pa onda i manje. Nakon toga su se njih dvoje odvojili jedno od drugog, nakon decenije i po života zajedno, što je tek bila trauma, pa je ona od tada kod mene a on je ostao kod svog oca, 2500 km daleko od nas. Pa smo se viđali max mesec dana u jednoj godini.

Sa svojim sadašnjim partnerom smo u nekom momentu, pre deset godina, ostali istovremeno bez posla, bez bilo kakvih primanja, bez dovoljno novca za preživeti mesec, hraniti se i platiti račune. Ovo navedeno je u najgrubljim crtama, mnogo toga ima što neki određeni ljudi sem mene još znaju, a ima i toga što sem mene i osobe sa kime se dešavalo, niko drugi ne zna još uvek.

I znam da se ovo ne razlikuje od većine drugih, vaših priča.Niti mislim da je moja priča najtužnija. Nije ni poenta u tome. Poenta je da po ko zna koji put podvučem i naglasim da je to bilo nekada, a da već odavno puno toga nema.

Da se ne mora ostati u priči u kojoj smo trenutno a nismo sretni. Početak je krenuo kada mi se upalila sijalica da ja vredim. U doba kada sam do toga došla, internet se tek pojavio i nije bilo ni ovoliko pomoći i podrške, kao što sada ima, osobi koja je rešila da prekine sa svojom tužnom pričom. Vrlo malo pomoći sa strane.

Naredni veliki trenutak promene je bio, kada sam rešila da je dosta kukanja da mi je partner neophodan da bi i ja i deca imali ispunjen i radostan život. Zavolila sam samu sebe. I tada je mogao i mene neko da zavoli, neko ko je takođe potpun  i kada je sam.

Sledeće veliko otkriće je bilo kada sam se odvojila na duže i na daleko od moje dece. Kada mogu bez njih da živim, mogu i bez bilo koga drugog – od tako nisam očajnički vezana ni za koga i otkačila sam se od očekivanja koje neko ili neki odnos treba da mi ispuni. To je donelo mnogo jednostavnosti u moj život.

Meni je u životu važno da sa svojom decom imam dobar odnos i da oni međusobno imaju dobar odnos, da je među nama ljubav uvek i bila i biće, bez obzira na trenutna stanja.

Bez ozbira na sva tumbanja, padanja i podizanja, što pojedinačno što zajednički, to danas svi troje živimo. Uspela sam. Uspeli smo.

U međuvremenu, moje bolesti više nema, raskinula sam odnos sa njom, jednostavno, zaustavivši je svojom odlukom, rekavši sebi i njoj da je dosta. I da što smo se do tada družili, družili smo se, shvatila sam zašto je došla, i da je sada vreme da ode. Dale smo jedna drugoj što smo trebali i imali dati. Od tada više cenim i svoje telo i svoj organizam. Hranim je i negujem da nam bude dobro. Uspela sam i tu.

Moj partner mi je pokazao da je emotivni odnos, odnos između dvoje slobodnih i svesnih ljudi, koji mogu i sami da žive i nisu zajedno zato što ne mogu bez onog drugog preživeti, nego zato što je u dvoje mnogo lepše. Pokazivanjima ljubavi smo se više puta zajednički učili, što zato što nismo bili naučeni, što zato što smo bili povređivani, pa iz straha nismo pokazivali ljubav. Prevazišli smo to zajedno. Mada, i dalje učimo i radimo na našem odnosu. Svakom novom stepenicom nam je sve lepše. Uspeli smo. I uspevamo i dalje.

Iz nezaposlenosti, hrabro smo pokrenuli svoje privatno poslovanje. Ta hrabrost je bila direktno od Boga podržana, zato smo i pregurali i opstali. Iz zahvalnosti što je od Boga podržana, poslovanje je temeljeno na kvalitetu i poštovanju ljudi. Uspeli smo.

Vreme i novac uložen u moje lične edukacije, jer mi je važno to, je znanje koje prenosim drugima, svakome ko je odlučio da se pokrene iz svoje tužne priče. Bilo uopšte životne tužne priče ili samo određenog tužnog dela.

Svaki dan mi je pun uzbuđenja i zanimljivosti i nikada nije isti kao prethodni. Nemam perioda dosađivanja. Imam periode kada sam opuštenija i radosnija i zadovoljnije i kada nisam. Glavna razlika u odnosu na nekada i u odnosu na neke iz mog okruženja, je da znam šta uraditi sa tim periodima. Znam kako sa njima…

Kada znaš šta je tebi važno, znaćeš i šta trebaš raditi da ih ostvariš.Uvek ćeš imati pomoćnike koji će biti voljni da ti pomognu, potraži ih i zatraži da ti pomognu.

Ako budete zatražili moju pomoć, znajte da sa mnom možete da idete samo u pravcu kako jednostavnim putem doći do vaše radosti. Znam da može tako, sama sam svedok tome. 

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2017/04/kada-imas-svoje-snove-znas-sta-je-tebi.html

KAKO PRONAĆI SNAGU U SVOJOJ RANJIVOSTI?

Nije bila baš sigurna da je izbor dobar za nju. Po nekim usvojenim stavovima šta je dobro a šta nije, nije se baš uklapalo. 

A nalazila se u periodu svog života kada je uspela da vidi samo nagoveštaj sebe i onoga što zaista jeste. A ne onoga u šta su je neki uverili da jeste. 

Čudno, poverovala je nekolicini i uvukla se u sebe i napravila sebe mnogo manjom nego što jeste. A koliko tek manjom nego što su je veći broj ljudi videli. Ehhh….

Kada se sada seti tog perioda, zaista ništa nije ukazivalo da će to biti dobra odluka. Jedna od najboljih u njenom životu.

Naučena biti u stalnom stavu podignutih zidova odbrane oko sebe, i u ovu priču je ušla tako. Sa zidovima oko sebe, koji su trebali da je štite od povređivanja. Baš je zaista verovala da je sada očvrsla i da su povređivanja njena prošlost.

Moglo bi se reći da su zidovi oko nje odigrali svoju ulogu. Štitili su je. Mislila je da je bezbedna i zaštićena. 

Godinama je tako bilo.

Dok jedne godine nije osetila da tako zaštićena, zaštitila se i od onih finih emocija i osećaja koji čine lepotu života. Koji joj daju suštinu. 

A forma bez suštine je samo ljuštura, našminkana šarenim bojama.

Znala je da nešto nedostaje. 

Samo izvorište suštine života je bilo zatrpano i ograđeno. Nije imala slobodu da se razvija i bude  slobodna energija koja radosno treperi i privlači svo dobro koje život može dati. Iza podignutih zidova nije mogla ni davati koliko je njeno izvorište moglo davati. 

Bez davanja i bez primanja, mi budemo samo formalni oblik života.

Pa je rešila da prekine tu predstavu. Da spusti svoje zavese odbrane i dozvoli izvoru života u njoj da slobodno poteče. 

Da kaže šta i kada je nešto povređuje, da ponudi biti pomoć, da prihvati i ne osuđuje ono što jeste, da zatraži pomoć, da pokaže svoju slabost, svoje suze, svoju tugu, svoje radosti, svoje planove, svoje padove, svoju nesigurnost, svoje verovanje, svoju ljubav…

Gledajući spolja, nisu bile neke korenite promene odmah.

Ali iznutra, ogromne. Svet se promenio. Sve se promenilo.

Njen život više nije bila forma našminkana šarenim bojama, radost njenog života je bila proširena svesnost i zahvaljivanje, slobodna energija koja dotiče i stvara obilje.

I tek će…

I sada, kada pogleda u njegove oči, zna da je to bio dobar izbor za nju…

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-pronaci-snagu-u-svojoj-ranjivosti.html

Ne mijenjajte partnera, već ga bolje upoznajte!

Rodili smo se iz ljubavi. Da, znam da će neko reći da se ne rađaju sva deca tako da se mama i tata vole i da sa ljubavlju čekaju svoje dete. Mislim na drugačiju ljubav. Mislim da se svi rađamo iz ljubavi prema životu. Svom životu.

I kasnije, svih godina, budimo se iz istog razloga. Iz ljubavi prema svom životu. Da nije tako, ne bi se više probudili, i kada jednog dana se ipak ne probudimo, biće to zato što smo izabrali drugu ljubav.

Ne, ne prema smrti. Prema drugim izazovima, u nekom drugom obliku, u nekom drugom telu.

Vreme između te dve ljubavi, je vreme koje živimo u ovoj dimenziji, u ovom telu. U tom vremenu, svi mi iskazujemo ljubav, neprekidno. Prema sebi, prema drugima.

No, razlikujemo se u načinima na koji to činimo.

Mada zvuči čudno, iz ljubavi prema sebi, neko odluči da je iskazuje tako što će više obraćati pažnju šta drugi žele i misle, nego šta njemu/njoj zaista prija. Pa će dozvoliti čak i fizičko, psihičko ponižavanje. Neki će dozvoliti biti bolesni. Neshvaćeni. Odbačeni.

Na različite načine ćemo pokazivati svoju ljubav prema nekome ili nečemu. Stalno se brinuti nad nekim, nečim, biti u strahu nad njima, iskazivati svoju ljubav rečima, dodirom, uslugama, poklonima…

Na različite načine ćemo tražiti, dozvoliti i primati ljubav od drugih. Bićemo različiti i u pogledu količina. 

I svi ovi načini davanja i primanja ljubavi se mogu menjati. Možda polagano, vremenom. Možda jednostavno, u nekom momentu, samom odlukom, izborom. Zato što u nekom momentu osetimo da može biti i drugačija i da bi nam ti načini više prijali. 

Ljubav, moćni izvor i razlog života, mnogi oduvek žele definisati. Pa, ma kako to lepo sročili i dalje ostaje nepotpuna definicija. 

A osećam da je i ona, kao sve drugo, tako jednostavna. 

Ona ima želju da postoji i da slobodno živi. Da je ne uslovljavaju, da je ne stiskaju, da je ne ograničavaju. Ni prostorno, ni formalnostima. Da je previše ne tumače. Ljubav želi da bude među nama, slobodna u svojoj Čudesnoj moći. Ne da nas ispunjava ili ispražnjava, ona nema zapreminu, ona je svugde. Na različite načine. Trebamo je videti, primetiti a ona će nam stalno, na razne načine skretati pažnju da je vidimo. 

 

Život će nam biti lepši i radosniji kada je budemo videli svugde, u svemu i u svakome.

Kao, kada partner sa Vama ide na koncert koji je u gradu udaljen 200 km a pri tome uopste ne voli tog izvođača, ali ga zato Vi volite…

Nije uvek neophodno promeniti partnera zato što ne osećate njegovu/njenu ljubav prema Vama na način koji bi Vi to hteli. Može biti da je ona itekako prisutna, samo na način na koji to Vaš partner ume pokazati.

Dobro je onda porazgovarati sa njim/njom i reći jedno drugom svoje želje. Može biti da ćete se vrlo prijatno iznenaditi oboje, kada shvatite koliko je ljubav zaista prisutna, samo je ne vidite.

A ako posle takvog razgovora, shvatite da Vama ne prijaju njegovi/njeni načini, budite toliko slobodni da pustite svog partnera i sebe i oboje potrazite druge osobe.

Iz ljubavi prema sebi i partneru.

Budite isto tako slobodni da potražite pomoć za Vaš bolji ljubavni odnos. 

Iz ljubavi prema ljubavi…

text objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/02/ne-mijenjajte-partnera-vec-ga-bolje.html

Kako optustiti negativne emocije i zaploviti morem spokoja i ljubavi

Rodila sam se šezdesetineke prošlog veka u jedno zimsko jutro, verujem na opštu radost svoje familije, posebno one najbliže. Verujem da sam bila željeno dete, oca i majke koji su se voleli, i njihovih roditelja koji su takođe voleli da se oni vole pa onda i željno čekali i mene. I tako sam ja došla na svet u to zimsko jutro.

Iskreno, verujem da mi je tada bilo svejedno koji je dan i mesec, bilo mi je bitno da tamo gde ću da živim da me vole. Mislim, verujem u to da mi je to bilo bitno tada. I tako, dobila sam baš to.

Tada. I narednih nekoliko godina.

Dok onda jednog dana više to nije bilo baš sve tako. Mama i tata se više nisu voleli, pa samim tim ni njihovi roditelji to sve nisu voleli, pa onda i članovi familije su počeli da vole različite stvari. Verujem da mene nisu prestali da vole, ni tada. Mislim, verujem da je tako.

E sada, u gomili zanimljivosti koji su se dešavali u mom životu (naravno, u svačijem ima zanimljivosti), neke zanimljivosti su mi baš bile sa prevelikim intenzitetom. Za mene prevelike vrednosti u ispoljavanju.

I onda su krenule te priče, pa ti si preosetljiva, tebi su samo emocije bitne, to je zato što si u horoskopu “ribe”. I tada je krenulo da, ne da ne volim, nego mrzim to što sam baš ja “ribe” u horoskopu. Plačljive, preosetljive, njanjave, previše povredljive, previše veruju drugima, a premalo hrabre, premalo sa svojim čvrstim stavom, premalo borci i sve ono što jedna tinejdžerka u svom traganju za svojim mestom pod nebom želi da je.

Em što sam u gomili svojih zanimljivosti u svom svakodnevnom životu pokušala ostati na nogama, i prikriti svoju njanjavost, ko god bi me pitao šta sam u horoskopu a ja rekla šta sam, usledilo je ono dobro poznato “ajoojj…” Dalje je svako dodavao svoju verziju.

A ja sam htela da budem neki lav ili bik ili ovan ili barem strelac…da sam se rodila u neko drugo jutro a ne u ono zimsko…

I tako…

Godine su prolazile, dolazile sve zanimljivije priče u moj život, a ja sam i dalje bila u borbi sa svojom preosetljivošću i sa svim onim što nosi znak “ribe”.

Tragala sam za nekim osobinama koji bi makar na momente ukazivale na stav, čvrstinu, hrabrost,samopouzdanje.

Ne kažem da tu i tamo nije bilo nekoga ko je sve te moje “riblje osobine” voleo i podržavao, ali to su bile blede podrške. Ili sam barem tada tako videla.

I ovo sve je bio još jedan od razloga mog ne voljenja sebe.

Život svoj sam zatoksikovala dobro. I redovno mu dodavala dozu toksina, u slučaju da je nekim čudima neki delić toksina krenuo iz njega.

Dok jednog dana, nisam pogledala drugu stranu cele moje priče zvane “ribe” u horoskopu.

Pogledala sam  i obratila pažnju i na onaj drugi deo teksta u opisu, koji govori koliko su to fine tanane duše, koje na svet gledaju očima srca, kojima je svet emocija svet kojim hodaju i emocije su ono na šta reaguju i čime se hrane.  Videla sam i to da su takve kakve su, baš kao i različite vrste zapravih riba, nekada u stanju krvnički braniti ono što smatraju bitnim u svom životu. Da su nekada itekako borbene i tada se najčešće neke druge krupne zveri iznenade i pobegnu. I videla koliko su, kako god da se (od)bace, one ipak sa lakoćom plivaju dalje. Elegantno i sa stilom.

Da, nekada se i ja zaista upecam na nešto što liči na ono što mi treba. I da, budem uhvaćena u klopku. O da, vrlo dobro mi je poznat taj osećaj. Međutim, znate koji mi je još osećaj dobro poznat? Kada se pokaže da ti koji su me upecali zapravo nisu hteli da mi naude, samo su hteli da se pohvale da me mogu imati i onda me vrate nazad tamo gde pripadam. Tamo gde je moj svet, tamo gde se dobro osećam.

Kao riba u vodi.

Od kada sam videla i ovu stranu priče, moj se život dooooobrim delom detoksikovao. Sav otrov koji sam dozvolila da lagano ulazi svih godina je mnogo brzo izašao iz mene. Kao da su se Čudesa umesala. Hihihiii….a kao nisu…

Od onda volim sebe. Takvu kakva sam, i sa ponosom odgovorim da sam “ribe” u horoskopu kada me neko pita. Jer bez mene, svetu bi falilo ravnoteža u osećajima u emocijama u onoj njanjavosti u onome da mi je srce bitnije od drugih bitnosti, u onoj finoj energiji koju osobe rođene u znaku “ribe” imaju.

Otkrila sam da sitnice koje su meni bitne u životu su zapravo stub i osnova života. O kojem se danas toliko priča, koje je danas (u odnosu na period mog odrastanja) bitan i značajan. O kojem se knjige pišu i drže motiacioni govori širom sveta.

Vremenom, videći i doživljavajući sebe drugačije, otkrila sam i šta sve mogu sa baš tim osobinama koje imam. Svet Access Consiousnessa mi je u tome ogromna podrška.

I šta je sve to još što ne vidim ni sada, a kada bih videla sve svoje osobine i talente i nadarenosti to bi u potpunosti promenilo moj život? Pa onda i život sveta oko mene?

Otkrijte ljubav prema sebi i u sebi i otkrićete život.

Pored ogromne uloge C vitamina i ostalih divota prirode u detoksikaciji, otkrivanje ljubavi u sebi je najvažniji sastojak. Setite se toga uvek. Svakodnevno.

I kako može još bolje od toga? 

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-otpustiti-negativne-emocije.html

Kako napuniti svoje baterije u prirodi?

Insert iz mog teksta napisanog 07.jula 2016.

"Kada  odbacimo sve izgovore o svakodnevnoj borbi za svakodnevne životne obaveze, kada odbacimo vjerovanje da samo mi možemo uraditi sve poslove koje radimo, kada odbacimo gomilu uvjerenja koja nas toliko ograničavaju u životu da nas bukvalno guše, kada promijenimo odnos prema sebi i svojim svakodnevnim potrebama koji su nam zaista prioritet – šta onda ostaje?"

Ostatak se nalazi ovde

http://www.sretnazena.com/2016/07/kako-napuniti-svoje-baterije-u-prirodi.html

"GLJIVIM" dan

Dođu tako nekada oni dani, znate oni, kada nam se ništa ne mili…kada se oseća da su glava i telo i um i duša i srce i svi naši organi puni. Ili su možda prazni? Hmmm...biće da je to već naš lični osećaj punoće ili praznine svakog od nas. Ali to i nije bitno, osećaj je uglavnom isti.

I ima znate ona pametna misao koja kaže da će i lepi momenti i ružni momenti - proći. I hoće. Znamo to već svi. I opet će doći i opet će i proći...

Znate li po čemu se razlikuju ti momenti koji prolaze? Po tome KAKO su prošli. I KAKO smo ih mi doživeli. I KAKO smo se osećali u toj prolaznosti lepog i ružnoga.

Neko će reći da je to tako nebitno. Ja ću reći da je to najbitnije. Ako tu ne budemo prisutni, ako i te momente ne živimo u potpunosti, KADA ćemo i ŠTA zapravo čekamo?

Meni je danas jedan od tih momenata, jedan takav dan, kada sam puna ili prazna, potpuno... Moja jedna draga prijateljica kaže za te takve momente, takve dane, da se “gljivi”. Dopada mi se. Mnogo mi lepše i lakše bude, kada sebi i mojoj okolini kažem da ja danas “gljivim”.

Kako provodim svoj “gljivim” dan? Pre svega sam svesna da je takav i onda ga takvog i prihvatim. Pustim ga da bude takav. Ne opirem se i ne teram sebe da se to promeni. Čak se ne trudim ni da mislim pozitivnije. Puštam osećaje da me vode, pratim ih i ponašam se u skladu sa njima. Uradim bitne i hitne stvari. Zar i u prirodi ne bude takvih dana kada se ništa ne dešava (mislim, naizgled ništa!) kada niti duva niti greje niti pada niti išta....i nemam utisak da se zbog toga priroda nešto posebno nervira. Kada prođe “gljivim” period, odjednom se pojavi sva divota i čudesnost (čak i kada ne izgleda tako!) koju smo u mogućnosti videti i osetiti svojim čulima, a koja je rezultat onoga što se u “gljivim” periodu  stvaralo.

I onda sam i ja mirna, jer znam i verujem, da je ovo period kada se stvara nešto novo i veće od do sada. I dozvoljavam mu da bude miran i smiren period inkubacije. I punjenja. I rasta. I odmora. Zato što znam i verujem da kada ovaj period prođe, dolazi novi drugačiji, radosniji i znam i to, još kvalitetniji period, kakvog sada još ne mogu ni zamisliti. A možda je to razlog zašto volim i “gljivim” period?

Moj “gljivim” dan mi je danas u nekom momentu izrodio želju da napišem ovo. Možda nekome od vas bude korisno, da znate, da kada ste u ovakvom danu ili periodu, sem što znate da će proći, obratite pažnju i šta ćete u međuvremenu činiti i osećati.

A to već znam da svi znate, da osećaji kreiraju nove događaje, ljude i situacije.

Kada svesno prihvatimo sve i volimo sve, shvatimo koliko je sve Čudesno. Pa i “gljivim” period.

Ja to tako, a vi?

Iz očaja u mir...

Desila mi se situacija….delikatna...za mene… vrlo emotivna... povezana sa vrlo osetljivom pričom moga života...srcem i dušom povezana...

Situacija koju nisam TAKO očekivala...koja mi se ni malo nije dopadala...koja me je ranila, povredila...bura emocija se u meni pojavila...vrišti, puca, kulja na sve strane...hoće napolje a ja je ne puštam nego je uvećavam...

Izašla sam u dvorište među gomilu maslačaka koje su se radosno smešili obasjani sunčanim nebom...osećala sam se tako dobrodošlo...

...i onda sam dozvolila da izađe, na prirodan način..kroz cišćenje srca i duše, kroz suze...ali ne kroz suze očajnice...ovaj put ne!

...Dok su suze curile, napetost je izlazila lepo lagano, u sebi sam ponavljala, Bože verujem ti, pomozi mi da vidim ono što ne vidim kao što Ti to vidiš...i ponavljala pitanje Šta je to što ja ne vidim a kada bi videla, to bi u potpunosti promenilo celu situaciju? I sve što to ometa, pod&poc....i ponavljala i ponavljala...i verovala...i ponavljala i verovala...

Bila sam sama sa sobom i sa Njim....sigurna u veri, otvorena za čuti.

Vrlo brzo je usledilo smirivanje i onda lagano i potpuno smirenje...bilo mi je jasno, da pod takvim uslovima, na način koji mi se nudi, NE...to nije za mene. Postoji puno bolji način da se to ostvari. Puno lepši, dostojanstveniji. Za mene. I za sve oko mene.

Zatvorila sam ta vrata. Kroz ta vrata bila bih ono što ne želim sebi...dozvoljavam da mi se na tom mestu otvore nova vrata, koja će mi dati svu lepotu, radost, sreću, lakoću svega što zaslužujem...

Nema više besa, ljutnje, razočarenja...samo mir, radost, zahvalnost i vera...

Ponovo sam konektovana na Čudesa. Bog je uz mene. Verujem mu. Hvala mu. <3

Moje otkriće - Access Bars

Moje interesovanje za Barse je krenulo 2014. godine, kada je jedna moja prijateljica počela da mi spominje neka pitanja, da mi priča o nekakvim Barsima. Nakon prve moje radionice, kada sam postala Bars praktičar početkom marta 2013. godine,  već sledeći dan radila sam neke skraćene tretmane, po tačkama koje sam se sećala, mojima iz porodice. I kakvog li je bilo samo iznenađenja sa moje strane (a i njihove ), jer su svi osećali promenu kod sebe i nakon tog skraćenog tretmana u odnosu na pre! Iskreno, bila sam začuđena da nešto tako jednostavno tako brzo pokazuje razlike. I onda sam lagano krenula u traganje...hvala internetu i hvala što je mnogo toga dosputno na njemu, pa sam imala gde saznavati o Barsima, o Accessu uopšte. 

Kada sam skontala da “Pristup svesti” što je u prevodu Access Cosniousness, znači da Accessovi alati meni i drugima otvaraju vrata većoj svesnosti, ajme te sreće! Znate onu sliku, ledeni breg, pa je manji deo vidljiv a veći je u vodi, pa je onaj manji deo svest a veći nevidljivi, podsvest...šta ako se pomoću Accessa ta slika može sa lakoćom menjati? Da se svest povećava u odnosu na podsvest? I to bez nekog velikog napora i mukotrpnog rada? Šta ako ja sada imam jedan fantastičan alat u rukama kojim sa lakoćom uvećavam svoju svest i budem svesna sebe i sveta i života u kojem jesam i ako to mogu i kod drugih? Ajme, koliko je to bilo moćno otkriće za mene....i posebno, jer sam oduvek, mada se život moj pošteno trudio da me u tome opovrgne, osećala da je život u suštini zamišljen da nam bude jednostavan i lagodan i da ako otpustimo kojekakva ubeđenja u koje smo se uvukli, može biti konstantna igra, ples...i tu je Access Consciousness da mi dokaže da jesam u pravu...

Pored toga šo je Bars tretman  jedan od osnovnih alata Accessa, drugi veliki alat su pitanja, odnosno živeti u pitanjima. Kako to izgleda? Jednostavno! Svaku rečenicu koju bi inače izrekli u izjavnom obliku, pretvorite u pitanje. I ne tražite odgovor svojim umom, jer um jeste ograničen, i um kontrolišu naša stara uverenja i stavovi i logika. A događaji u našem životu se dešavaju u skladu sa njima, dešavaju nam se događaji koje smo mi sami svesno ili nesvesno kreirali. I zvuči to nelogično, verujem mnogima...jer ko je lud da u svoj život uvuče loše situacije i ljude? Na svesnom nivou verovatno vrlo mali broj...ali nesvesno, itekako...kako? Ako se složimo da je sve energija i da smo mi energija i da što smo u školi učili da energija ima svoju vibraciju i frekvenciju, onda možemo prihvatiti da i ljudi i događaji koje nam se dese imaju svoju frekvenciju. E sad, verujem u ono što mnogi učitelji govore, da svaka naša misao proizvodi određenu emociju, koja opet svaka ima svoju frekvenciju. Na internetu možete videti tu txv. Skalu emocija, gde kažu da one emocije koje nam baš ne pričinjavaju zadovoljstvo i radost imaju nižu frekvenicju u odnosu na one kada smo sretni i radosni i kada osećamo mir i ljubav. Tako onda kada imamo neke misli, one rađaju emociju i to određenu emociju koja ima i određenu frekvenciju. I ona takva ne može u naš život doneti niti ljude niti događaje sa manjom niti sa višom frekvencijom nego na kojoj je ona. Kao podešavanje stanica na radiu ili tv. Ne možemo želeti biti na stanici gde se pušta ozbiljna muzika a ono dugme postaviti na stanicu gde svira narodna! I šta trebamo uraditi da bi slušali muziku koju želimo? Pomeriti se sa te frekvencije. Jednostavno je, i to svi jako dobro znamo. Jer su nas tome naučili od davnina, još dok smo bili deca...isto tako su nas naučili i mnogim drugim stvarima, postavili nas na određene frekvencije u vezi mnogih životnih oblasti i ako ne promenimo svesno tu frekvenciju, uvek ćemo iznova i iznova slušati muziku koju zapravo niti volimo niti želimo....

Ako se probudila zainteresovanost u vama,obratite mi se, pitajte...

Pitanja uvek otvaraju nove mogućnosti.

I šta je sve moguće?