Moj život u pet decenija

U prvoj deceniji mog života, moji roditelji su se razveli, i tada mi se prvi put srušio svet oko mene. Prvih par godina sam se šetala od jednog do drugog roditelja, i kada sam skontala da se sama trebam izboriti sa situacijom, počela sam se smešiti. Samopuzdanje na nuli. I ispod nule. Osmehom sam prikrivala sve što mi je bilo bolno. Tako su me mnogi upamtili po osmehu. Nije bio loš izbor.

Sa dvedesetak godina, udajem se sa željom da moj osmeh ima unutrašnju podlogu. Samopuzdanje i dalje ispod nule i jos i dobro potvrđeno, za šta se pobrinuo moj tadašnji muž i otac moje dece. Smešila sam se i dalje gde god sam bila.

Sa trideset godina sam razvedena, odbačena ne samo kao žena, nego kao osoba. Samopuzdanja tek nema. Drugi put mi se srušio svet oko mene. Dobijam epilepsiju. Tek tako. Iznenada, niotkuda. Napadi nisu česti, ali mi se dešavaju na ulici, na pešačkom, u kupatilu….a kada se osvestim, ja se smešim. I dalje.

Tada rešavam da pokrenem nešto u svom životu. Da se upoznam sa samopouzdanjem. Da vidim možemo li se mi družiti. Možda i zavoleti, čak.

Na taj put idem sama. Nemam podršku ni od koga, niko od mojih prijatelja nije u toj priči, niko kao ja ne želi toliko da promeni svoj život. Idem sama, čitam, učim, upijam. I dalje se smešim, ali povremeno ispod tog osmeha ima i podloge.

Sa četrdeset godina moje oboje dece odlazi u inostranstvo, kod svog oca, 2500 km udaljeno. Puštam ih da idu, jer želim da imaju mogućnosti rasti u obećanijoj zemlji, sa više mogućnosti. Rastajemo se i viđamo par puta godišnje. Oboje imaju jedva jednu i po deceniju života. Treći put se srušio svet oko mene. U javnosti se i dalje smešim, na skajp razgovorima sa njima se i dalje smešim, na njihove uplakane okice odgovaram da pruze šansu novoj okolini da se zavole i prihvate i smešim im se. Da ne vide koliko boli. A znam da znaju koliko….

Nakon toga, znam da moj život ima neku dublju svrhu nego samo da ustajem ujutru i ležem uveče a u međuvremenu automatske radnje. Sa epilepsijom se obračunavam jednostavno, objasnivši joj, da kako je došla, tako lepo može sada i da ode. I zaista odlazi. I nema je više.  Samopouzdanje mi je visoko odskočilo. Verujem sebi. Šta je to što ne mogu da preživim i bez koga i čega ne mogu da živim, kada sam sve ovo preživela? To me stavlja u poziciju da ne zavisim ni od koga i nisam vezana ni za koga, bez koga ne mogu. To mi daje ogromnu energiju slobode. Neslućenu.

Sve vise radim na odbacivanju svega sto me dira i koci i povredjuje i ne da mi lagodnost. Na njihova mesta postavljam jednostavnost, manje kocnica, ogranicenja, sve manje vezivanja za bilo koje situacije, ljude, dogadjaje koji bi mi postavljale bilo kakve granice i ogranicenja. Moj osmeh sve vise ima unutrasnjih razloga.

Sada više nisam sama. Pored mene je nekolicina pravih osoba koji su mi podrška kada posustanem i zapnem i padnem na nos. Znaju kako me brzo isceliti.

Za koji dan ću imati 50 godina. Imam partnera, deca su postali moćni mladi ljudi koje njihovi prijatelji i kolege vole i poštuju. Postala sam sertifikovani voditelj radionica, obuka, seminara za lični razvoj. Pre koji dan sam izdala knjigu. Knjigu koja je meni bila ogromna pomoć na mom putu do ovoga danas. Rođena je da bi i drugima kojima je potrebna podrška, to bila. Da im pokaže da se može promeniti puno toga. Stojim iza svake reči u toj knjizi lično.

Danas potpuno sigurna u sebe kažem da sam uspela. Jer jesam.

I dalje imam osmeh na licu. Samo što ovaj osmeh ima debelu podlogu da bude. Rekla bih da sam napravila ipak dobar izbor.

I šta je još sve moguće nadalje? 

"Neko to od gore vidi sve..."

Svakome bude neki period kada se desi zastoj u životu, pa sve što se pokuša pomeriti ide mnoogo na “gurku” i to na uzbrdici i još pod opterećenjem…

A onda prođe i takav period.

Pa dođe potpuno drugačiji od tog.

Možda to i nema veze sa nama i našom energijom, nego je to scenario onog “Nekog koji od gore vidi sve pa i naše konce taj Neko povlači”, ne znam..

Meni je ipak draža misao da mi imamo itekako veliki udeo u scenariju svog života.

Zadnjih nekoliko dana je u mom životu nastupio, posle gurke perioda, period koji mi se veoma dopada sa svim što donosi sa sobom.

Nekome je možda malo i beznačajno, ja ne mogu a da ih ne primetim i ne ubrojim u prava Čudesa koja su meni došla u zadnjih par dana

1.    Besplatan manikir tretman – iskreno, ne znam razlog…

2.  Moj Čovek, nakon prošlonedeljne povrede potpuno saniran, ni traga od povrede (p.s. tu sam malo i ja umešala prste sa svojim “Čudesnim znanjem i razgovorom sa energijama” )

3.  Dobila besplatan put i boravak i noćenje na Zlatiboru plus sa fenomenalnim predavanjem i ko zna kakvim još mogućnostima za koje ni ne znam… :D

4.  Odredili datum za novi Access Temeljni tečaj sa Snježanom Gottstein u Novom Sadu u septembru – ovo šta će tek doneti, eeee… to se nee može niti u pokušaju predvideti

5.  Ponuđen dar da za svega 20 eura dobijem 30 dana svakojutarnjeg energetskog povlačenja svog obilja u svoj život Sam u momentu prihvatila! U sledećem je već bilo uplaćeno a u sledećem je već Snježana imala na svom računu – meni je  sve to itekako Čudesno!

6.  Razgovarala duže sa sinom svojim jedinim, i razumela sve njegove želje i poglede i shvatanja i stavove koji su “malo” drugačiji od mojih, ali zato potpuno iz srca prihvatam i podržavam sa ljubavlju, gde god bio, šta god radio

7.  Tražila sam više lakoće i radosti u svakodnevne obaveze i to dobila – ne znam kako je došlo do toga, ali je došlo

8.  One sitnije darove, poput zagrljaja i reči “hvala”, “volim te”, "nemoj ti, ja ću...", ne nabrajam ovde, ali ih u sebi itekako brojim i zahvaljujem i blagosiljam

9.  Možda je sve ovo zato što sam tražila više i lakoće i više radosti i pitala se koliko sam darova spremna pozvati u svoj život – I oni pristižu i pristižu i pristižu…

10.               Bars tretmani drugima, tokom davanja drugome su mi toliko toga oslobodili, nije uvek bilo ovolikoo intenzivno, ne mogu a da ih ne ubrojim u darove – mnooogo smeća otišlo od mene

11. I kako može još bolje od ovoga? I šta je još moguće što ne mogu još ni da zamislim?

I ako je ovo scenario onog “Nekoga od gore” koji je sada povukao konce pa mi je ovo namenio, hvala Mu…

A ako ima dobrim delom veze sa mnom, znam da je On od gore ipak u to umešan, pa Mu hvala što me toliko podržava i voli

Zajedno smo mnogo moćni…. Ne mislim samo na mene i Njega…

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Zahvalnost, Čudesna pitanjca i Bars tretman

Svi već dobro znamo da kada zaista tražimo neko rešenje, neku promenu, onda zaista i nađemo.

Meni je u mojim traganjima Access doneo veliki deo promena i rešavanja dosta toga tugaljivog, nesigurnog, nesvesnog… Nakon što sam počela primenjivati naučeno, a i dalje tragati za još, moja životna priča je umnogome drugačija.

Prestavljam vam Access Consciousness, kao način i metod i alat za više lakoće, radosti i obilja u životu i što je mnogo bitnije, za više svesnosti.

Acccess Consciousness (pristup svesti) je skup takvih alata, i verbalnih i telesnih, koji nam pomažu da proširimo svoju svesnost o sebi i životu uopšte, tako da imamo više i lakoće i radosti u bilo kom delu svog života : u zdravstvenom delu, delu komunikacija, partnerskim ili poslovnim odnosima, finansijskom stanju, poslovanju...

Access je drugačiji pogled na život. Drugačiji u smislu da je mnogo lepše i radosnije živeti bez stalnog osuđivanja ili prosuđivanje sebe ili drugih, da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već živeti svesni sebe, svojih postupaka, svojih akcija koje činimo, šta činimo, a ne da kao autopiloti mehanički ODRAĐUJEMO svoj život.

Ono što nama čini kočnicu da bi živeli drugačije svaki dan su naši stavovi i mišljenja i tačke gledišta,  koje smo pokupili tokom života. Mnogi od njih nas bukvalno drže u jednom mestu godinama, zato što nismo spremni pogledati šta se krije iza toga? Ima li nečega i izvan tih stavova, uverenja, mišljenja? I nekada je nekome potrebna pomoć da se reši SAMO DA POGLEDA ima li nečega izvan toga. A kada vidi, nekome je potrebna pomoć i da se snađe. I ma kako čudno zvučalo, mnogima je TEŠKO DA SE SNAĐU u boljem okruženju i životu.

Jer to nije opšte prihvaćeno. Nije uobičajeno da se ne bude u stresu, u stalnom strahu za nekoga ili nešto, u svakodnevnoj drami i traumi. A onda, ako niste takvi, okolina Vas neće prihvatati i voleti. No da li je zaista tako?

Ako mislite da nije i ako želite izaći iz takvog načina života, velika pomoć je Access Consciousness, i u sklopu njega Bars tretman.

Barsi su tačke koje se dodiruju na glavi ispod kojih su svi elektromagnetni zapisi o svim mislima, osećajima, stavovima, uverenjima, tačkama gledišta, koje smo pokupili tokom životu a vezanu su za brige, strahove, novac, kontrolu, kreativnost, starenje, telo, sexualnost, zahvalnost, tugu, radost, iscelenje… Dodirom Bars tačaka, moždani talasi se usporavaju, telo je čak i u teta stanju, mada je osoba budna i svesna (osoba može i da spava ako tako želi, Barsi svakako deluju). Mi se tada nalazimo u modu da otpuštamo sve nepotrebno i budemo spremni za dopuštanje.  Za otpuštanje svako zna da treba, i to je sada već većini prihvaćen proces za koji znaju da treba da se prođe. Ali zašto spominjemo dopuštanje? Dopuštanje je skoro još mističnije za mnoge, jer radimo da dozvolimo da imamo više radosti i lakoće. Sećate se, već sam rekla, iako čudno, no mnogi ne dozvoljavaju sebi ni da se oproste od stresa, da prekinu svoj svakodnevni odnos sa stresom, a kamoli da imaju više radosti. Možda zvuči čudno, ovome se trebamo učiti. Iako je radost naše prirodno stanje, što više godina imamo, sve ga se manje sećamo. Sem ako nismo odlučili i izabrali da ne bude tako (kao ja na primer).

I ceo Access i sam Bars tretman su alati koji mogu biti od pomoći da prekinete sa jednim načinom života i živite drugačije. Primenjuje se u svim oblastima gde želite nešto promeniti.

Access se u osnovi temelji na pitanjima, slični su afirmativnim izjavama, samo u obliku pitanja. Pitanja su ta koja otvaraju mogućnosti, koja kada se postave, podignu energiju i samo to nešto je prodrmano i spremno na menjanje. Pitanja osnažuju, dok svako zaključivanje, na osnovu informacija našeg uma sa kojim raspolaže, a raspolaže sa onim što smo mi u njega postavili, su ograničenja. Zaustavljaju tok energije, a KADA SE TOK ENERGIJE U NAMA ZAUSTAVI, ili ga pristisnemo u nameri da ga umirimo da ne divlja previše, lagano na tom mestu najpre od nedostatka energije samim tim i tuge, prvo jedna ćelija uvene, pa druga i treća, nakon toga tkivo, pa organ i ceo organizam. I onda smo bolesni. I sad, odakle krenuti sa lečenjem? Pored lekova, koji u prvoj liniji smiruju situaciju kada je organizam ugrožen i kada boli, valja se rešiti samog uzroka, a on je ona potisnuta energija koju smo mi sami potisnuli. Znači, nju treba osloboditi. Jedan od načina je Bars tretman i korišćenje pitanja. S tim što to “bolest”, možemo koristiti ne samo za zdravstveno stanje, nego i za bolest u odnosima, u poslu, u novcu…

Evo par primera.

- Svako jutro, umesto kuknjave što je sat ili mobilni  opet  zazvonio, uz lepo fino teglenje da se prodrmamo i lakše fizički pokrenemo, postavimo pitanje : Koje me moćne i veličanstvene avanture i primanja danas čekaju? Kome ja mogu biti danas od pomoći? Nasmešite se usput i pustite da energija pitanja ode, i da Vam tokom celog dana šalje odgovore na Vaše pitanje.

- Umesto da ste na partnera ljuti, iz već gomile razloga zbog kojih to možemo biti, zapitajte se : Šta ja mogu promeniti kod sebe da bi naš odnos imao više radosti i lakoce i ljubavi? Ili : Koji doprinos možemo biti jedni drugima?

- Umesto da samo gledamo u novčanik ili bankovni račun i pljujemo jer nema dovoljno u njemu koliko bi hteli, postavimo pitanje: Koje su beskonačne mogućnosti priliva finansijskih sredstava iz izvora koje sada još ni ne znam da postoje?

- Umesto da tapkate u mestu sa Vašim poslovanjem, bilo da je Vaše lično ili ste negde zaposleni, pitajte: Poslovanje, šta ja mogu da učinim za tebe da se razviješ? Šta ti je potrebno da bi se razvio?

- Umesto da tugujete i dramite nad situacijom u kojem ste zarobljeni kao u nekoj kutiji, zapitajte se: Šta bi bilo da izađem iz kutije? Kakav je život van moje kutije?

I ovo su samo neki od primera i neki od oblasti u kojima funkcionise Access i njegov alat pitanja.

Pored njega, ZAHVALNOST za sve što imate, jeste i činite  i što ćete tek imati, biti i činiti je osnova za promenu u životu. Osvrnite se oko sebe i primetite šta sve imate a ni ne primećujete da imate, pa uzimate za nebitno, potpuno nevažno. A imate telo, oči, noge, ruke, mozak, auto, mobilni, decu, roditelje, prijatelje, krevete, escajg, čaše, ormane, garderobu, usisivač… dalje nabrajajte Vi…

Zašto je bitna zahvalnost? Zato što svaka energiju koja je u Vama privlači još toga i još toga sa takvom energijom, a zahvalnost ima energiju sa najvišom frekvencijom, i ona privlači još toga sa takvom energijom, a to su ljubav, radost, znanje, sloboda, poboljšanja... I zapravo, zašto bi uopšte nešto više boljega dobijali, ako niste zahvalni za ovo što trenutno imate?

Ako koristite pitanja svaki dan, i ako primećujete na čemu sve treba da ste zahvalni, ne postoji mogućnost da se život ne promeni i da u Vašem životu nemate više i radosti i lakoće i obilja.

I za kraj, na sve ovo, dodajte jedno Čudesno pitanjce, a to je: I kako može još bolje od ovoga? I pustite, da Vam se svaki put nakon ovog pitanja, život potrudi da Vam pokaže.  A hoće, verujte, jedna čeka već da pokaže. Samo Vi nikako da zatražite. 

Čudesna pitanjca možete svaki dan čitati u FB grupi Život koji volim, evo ovde

 https://www.facebook.com/groups/1673867066220978/

I setite se da ih i koristite svakodnevno....inače su samo gomila slova na jednom mestu....

slike preuzete  Taksu Healing Haven  , Infinite Space  i    Posts from the Path

Istinita priča jedne posebne grane orhideje

Ovo je priča o jednoj posebnoj grani orhideje.

Otišla sam u cvećaru da kupim cveće za poklon jednoj devojci za njen 18. rođendan.

Skoro uvek idem u tu cvećaru, jer mi se dopada njihova ponuda i sam ambijent.

Ušla sam unutra, tamo je jedan mladi momak cvećarki objašnjavao šta želi.

Cvećarka je držala granu orhideje i sa izuzetnim zanimanjem gledala u njega. Rekla mu je cenu, čekajući njegovu reakciju. Cena je bila…pa…relativna. Za mladog momka - osetila sam da njemu nije bila bitna cena. Bila je bitna namera koju je orhideja trebala učiniti još posebnijom.

Ta predivna grana predivne orhideje. Zapravo….samo njen sam vrh…

Na opšte čuđenje cvećarke, momak je zatražio da odseče sam vrh te grane, koja je bila kruna cele biljke, cela poveća šaka predivnih latica orhideje. Prava divota kreacije prirode.

Da, razumeo je da je to zaista šteta što se tiče grane, ali ona tako cela nije mogla da stane u unutrašnji džep njegovog kaputa. A bilo je namenjeno da tamo stane, da u određenom momentu elegantno izvuče iz džepa i pokloni je uz naklon. Pokazao nam je kako će to izgledati...Osetila sam svu bitnost ne samo tog nekog budućeg momenta, nego i ovog sadašnjeg a i prethodnih koji su prethodili sadašnjem. I koji će graditi i buduće momente.

Uz ćaskanje nas troje  i odsecanje vrha grane i plaćanje, prokomentarila sam nešto u dva navrata, što mu se dopalo jer mi je pružio ruku u vidu petaka, koji sam prihvatila naravno… Bio je zadivljeno zaljubljeno uzbuđen, ja sam osetila tu energiju i prigrlila je… Razumeli smo se…

Odsečen predivan vrh orhideje je stavio u svoj unutrašnji džep kaputa, platio cenu cele grane, uzeo elegantno ostatak grane, okrenuo se prema meni, nasmešio, pružio ruku u znak zahvalnosti i podrške i predao mi granu. Celu granu predivnih cvetova orhideje sa odsečenim vrhom.

Nisam ni tren razmišljala da li je ok da je ja dobijem, znala sam da jeste. Zbog njega. Zbog toga što sam ga razumela. Zbog momenta koji mu je sve bliže. Uspela sam nekako pored    “hvalaa…” složiti rečenicu u mom stilu, na šta se nasmejao, zahvalio i istrčao napolje… U susret koji je njemu toliko bitan da mu nije bila bitna ni cena cveta ni šteta odsecanja dela grane.

Cvećarka je bila vidno iznenađena celom scenom, od početka ulaska mladića do njegovog izlaska iz cvećare. Nije mogla sakriti da mi naglasi da li sam svesna šta sam ja na poklon dobila.

Naravno da sam svesna. Dobila sam osećaj bitnog momenta jednog potpuno nepoznatog mladića čijem sam bitnom momentu slučajno bila svedok.

Kako okrenuti novi list u životu?

Kako bi mogli početi menjati svoj život? Promene su teške ili lake u zavisnosti od našeg stava prema promenama.  Evo nekoliko primera kako početi.

Početi živeti iz zahvalnosti. Primećivati šta je sve oko nas i ko je sve oko nas. Kakav bi bio život da toga svega nema? Da li bi hteli videti to? 

Početi primećivati kada nam je određeni deo tela u grču. Možda vilica, možda ramena, možda noge, pa hodamo kao da su štake. Šta možemo primiti ako smo u grču? Šta bi bilo kada bi opustili svoje telo, primetili da u grču ne funkcioniše kako treba? Možda bi sa opuštenim telom i naša duša bila opuštenija? Možda bi tada mogli više primati, više svega? Korisnih informacija, kreativnih ideja?

Početi imati poverenja u život. Ne verujem da život ima nameru da nas muči i prisiljava na izrabljivanje, što naših tela, što duše. No, ako mu ne damo poverenje, život nema drugo nego da nam da ono u šta verujemo.

Početi se više osmehivati. Sebi, ljudima oko nas, prilikama koje nam se pružaju. Početi od iskrivljenih usana koje su u grču, pustiti da se usne osmehuju na opušten, prirodan nacin. Početi se više smejati. Pronalaziti razloge za smejanje. Nije istina da ih nema. Umesto traganja i kačenja na signale opasnosti i straha, kačiti se na informacije koje nude pronalaženje radosti u svakom danu. Nije istina da ih nema.

Početi davati drugima iz asortimana onoga što imamo. Nije istina da će toga onda biti sve manje i da na kraju za nas neće ostati. Davanjem se pokreće energija koja za posledicu ima još više priliva te energije koja se daje. Početi imati poverenja u energiju koja je stalno u pokretu i obnavljanju. 

Početi imati poverenja u primanja. Nije istina da sve što dobijemo od nekoga, ima u pozadini nameru iskorišćavanja i stvaranja obaveza. 

Početi živeti bez stalnog osuđivanja ljudi i situacija i bez prosuđivanja istih.Stalnom namerom pronalazati u svemu manu i grešku i lošu nameru, trujemo sami sebe. Svoju dušu koja onda otruje naše telo. Život bez prosuđivanja i osuđivanja je laganiji, protočniji, u stalnom dopuštanju da se ljudi i situacije dešavaju i otvorenoj svesti da biramo kako na njih reagovati. 

Početi izaći iz automatskog načina života gde reagujemo na osnovu stavova koje smo pokupili da treba reagovati, iz različitih razloga. Šta ako bi mogli reagovati na sve svesno, svesni da imamo izbore menjati dosadašnje reakcije, koje su nam uglavnom donosivale stres i dramu?

Početi otvoriti širom ruke i biti spremni prihvatiti sve što nam dolazi. Nije istina da će do nas doći bilo šta što nije namenjeno nama. 

Pa vi sada svako za sebe, procenite da li su počeci teški ili laki za vas. 

Ovo su neki od mojih početaka, koji su meni bili lagani. 

I zanimljivo je, i dalje ih sve koristim, mada sam se dobrim odmakla od početka menjanja svog života. A zar nije svaki novi dan i novi početak?

objavljeno na http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-okrenuti-novi-list-u-zivotu.html

Kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane

Priča je izmišljena a možda i nije.

Isto kao što su i likovi u priči izmišljeni a možda i nisu.

Došla je do dna dna. Onog fizičkog, kada telo više ne može da izdrži nošenje uverenja i stavova koji se tegle decenijama.

Uvek je znala da treba nešto promeniti, bila svesna svega, i opet je birala da se i dalje iscrpljuje. Zato što se raznorazni dugovi, nekad davno prikačeni na i uz sebe, trebaju vratiti. I nije reč samo o novčanim dugovima. Da bar jeste…

Oni koji je najviše vole hteli su pomoći svako na svoj način onako kako je najbolje umeo. U silnoj želji da joj se pomogne, bilo je i molbi i traženja i zahtevanja i pretnji…

Uzalud…

Padala je sve više i sve češće. Bukvalno. Bila ugruvana, izranjavana, iznutra već odavno, a onda je već i spolja postalo vidljivo. Sve više…

Da li je bilo vreme za kraj tome?

Da li je bilo vreme za početak nečega novog?

Da li uvek kraj nečega znači i početak nečega drugog?

Da li je uvek za početak nečega drugog neophodan kraj onog prvog?

Da li je zaista ovo jedini način na koji se može živeti Trenutno?

Da li postoje i druge mogućnosti opstanka SADA? Preživljavanja ? Ili življenja? Već i DANAS?

Ili se treba dočekati to neko sutra, koje već odavno ne dolazi…Valjda zato što je uvek danas?

A kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane.

Nestane, a zapravo samo tog izmučenog tela nema više. Duša je i dalje živa, i tako izranjavana traga za nekim novim telom. Da nastavi biti ranjavana? Ili da novim telom isceli sve svoje rane?

Ili nastane osoba, sa novim uverenjima, sa novim stavovima, sa novim načinima življenja. Čisto kao izbor da bude tako. Zbog sebe, svog tela, svoje duše. Zbog svojih najmilijih kojima je potrebna radosna i nasmejana i sretna. Zbog njih, jer takva pokazuje da i oni mogu i trebaju takvi biti. Da bi i oni mogli svojim potomcima pokazati isto to. Da bi se prekinuo lanac teškog, mukotrpnog, bezodmornog, bezradosnog života i živeo opušteniji i laganiji život.  

Bilo je vreme da izabere, došla je do zadnjeg izbora.

I onda je presekla. Uradila je to. Po ceni da izgubi sve što je gradila i u šta je ulagala, materijalnog i nematerijalnog, stala je i pustila da se reši samo od sebe kako god zna i ume. Dopustila je da drugi pomognu. Ko kako i čime može. Dopustila da pokaže da ne može sve sama i da ne može uvek biti aktivna. I da ne mora.

I šta se desilo?

Podržana je. Prihvaćena. Pomognuta. Od ljudi, od Boga, od Života.

Na načine kakve samo život sa Bogom može da namesti.

Odjednom se sve posložilo. Odjednom se sve namestilo. Odjednom je sve živnulo. Novim dahom, novim sjajem.

Odlučena da se prepusti, odlučena da dozvoli, odlučena da će i dalje biti voljena i cenjena, iako nije u punoj ratnoj opremi sa svim naoružanjem za preživljavanje, njeno telo se iscelilo i duša se osećala bezbedno u tom telu.

Da li je jedini način življena samo ako smo stalno u gard poziciji, čak ako je ta pozicija sa osmehom? Gde je već i osmeh u startnoj poziciji za napad?

Začudo, kada spustimo svoje gardove, iskežene usne koje glume osmeh, spustimo svoje naoružanje, uvučemo bodlje, spustimo svu odbranu, za koju naivno mislimo da samo uz nju možemo preživeti, dolazimo do stanja kada Živimo. Slobodno, lagodno, radosno, svesno.

Ponovo potvrđeno.

Na njenu radost. Na radost onih koji je vole.

E da, i ona i priča su izmišljene.

A možda i nisu…

slika preuzeta ovde Wall321