Od razbijene usne do Mainza

Jedan period mog života je obeležen i po malo grubljim milovanjima. Pa i razbijene usne. Ne, nije bilo da mi je usna visila, i nije bilo svakodnevno – blago meni! – ali je bilo.

I verovatno je neko sada začuđen, i verovatno neko prestrašen (“to se meni nikada ne bi moglo desiti”)  i verovatno je nekome sve to dobro poznato…i od svih tih divnih žena , koja god reakcija da im je, svako ima i svoj razlog i svoj izvor dopuštanja (nedopuštanja).

Moj je bio nedostatak vere u sebe i svoje ljudske vrednosti i kvalitete i strah. Od čega strah? Za nepoverovati, ali od napuštanja. Čak i takve (takvih) osoba koje se prema meni ophode na načine koji nije prijatan. U bilo kom smislu. Nije povređjivanje samo fizičko.

U tom periodu, kao amajlija podsećaonica na sebe, posetila me je i jedna bolest. Koja je trajala deceniju, i više. Ne baš bezazlenu. Dok nisam nadošla da i je i takvo ophođenje prema meni kao i baš ta bolest, zapravo samo “ubadanje prsta u oko” da progledam. Pa sam onda i progledala.

Usledilo je moje upijanje svakakvog učenja, znanja, čitanje knjiga, slušanje, gledanje, svakoga za koga sam znala da je nekada nešto veliko promenio u svom životu. Od bilo kakvog pada do neke određene visine stigao. Bila je to moja životna priča. Bio je to moj zov duše. Da se konačno pogledam i vidim ko sam zaista i kolika sam zaista i šta mogu, a šta nije moja priča.

Koliko sam samo napredaovala od tada! Kada sada pogledam na sebe u tom periodu!

I koliko sam ponosna na sebe što sam izdržala i ostala normalna kada su moje oboje dece, koji su tada imali 13 i 14 godina, otišli od mene 2500 km daleko. I kada smo se viđali 2-3 puta godišnje, ukupno godišnje maximum dva meseca. A bili do tada nerazdvojni. Onaj ko zna za taj osećaj nerazdvojnosti, zna…

Od tada se pitam, da li postoji osoba bez koje ja ne bih mogla živeti? Hmmm….

Znala sam da to što sam postala, je vrednost. Znala sam da to kakva sam postala, je vrednost. I da to može biti pomoć onima kojima je potrebna. Jer sam u sebi pronašla svetlost i da trebam pokazati i drugima kako mogu.

Iz tog nekog razloga, ja sam bila jedan vikend u Mainzu. Da svoju svetlost ponudim drugima i da uzmu onoliko koliko im je potrebno. I verujem da jesu uzeli. Svako od njih, svako na svoj način.

A šta sam ja dobila?

Ja sam dobila saznanje o sebi, o tome da još imam raditi na tome da slobodno pokažem svoju vrednost. I da verujem sebi. Jer nekome je potrebno baš toliko i do tog nivoa. Da je iznad, ne bi razumeo.

Naučila sam da je potpuno ok slobodno pokazati svoju  ranjivost, i da se slobodno iskaže ako se osećamo  ranjeno – oni koji to razumeju, razumeće nas, oni koji ne, oni nam zaista nisi ni bitni…trenutno ili zauvek…

Jedna od retkih koji su sa naših prostora bili POZVANI da dodju u državu gde mnogi žele, je nekada sebi dozvolila puno nepoštovanja prema sebi. Mnogo rekla bih. Previše.

I kako god imao neko mišljenje o meni, ja sam bila u Mainzu, kao voditelj Access Bars obuke. Zato što sam JA bila tamo, 4 osobe su naučili nešto novo, dobili su konkretno znanje i medjunarodni certifikat da su Bars praktičari, i imaju alat da rade na razvoju sebe, da pomognu svojim dragim osobama ili da zarađuju za svoj život. To je njihov izbor. Ja sam svoje, što sam tada mogla, dala. Od srca. Iz duše.
I od srca i duše im se svakome od njih ponaosob zahvaljujem. Bez njih takvih ja danas ne bih ovo sve znala. 

I mada znam da će svako ovu priču razumeti na svoj način, što je i ok, ono što bih htela da iz ovoga izvučem, je to da sam neko ko je od razbijene usne stigao u drugu državu, u Mainz, kao gost, kao neko ko priča o jednom od puteva kako doći do svog života koji će voleti. Ono što bih htela da podvučem je da svaka žena zna da postoji način kako krenuti na put do stizanje sebe i kako se strah od napuštanja preokreće. Ljubav je ipak nešto drugo. I postoji. Svedok sam tome već skoro deceniju. I nekih drugih ljubavi takođe.

I ponosna sam na sebe.

I tek ću biti, na putu sam do sebe.
Idem svojim putem. 
Svi drugi putevi, koliko god veličanstveni bili, nisam JA.

I još nešto bitno. Ovo JA SADA, nisam iz moranja, iz mode, iz trenutnog hira. Ovo ja sam zato što u ovome uživam, zato što to volim, zato što znam tačno koliko sada mogu dati. A sledećeg momenta već, još više. Ili ću do kraja svog života uvek ostati na ovom nivou i davati ovoliko. Znam da je i to itekako dovoljno za mnoge divne duše koje ne znaju da uopšte mogu i bilo šta drugo do trpiti.

Život je uživanje, uživajmo ga.

“Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.”

slika preuzeta Ovde

Brinuti se ili živeti? Pitanje je sad!

Brinem se zato što…

Kajem se, osećam grižu savesti zato što…

Žao mi je zato što…

Sigurna sam da ćemo na mesto ovih tačkica znati staviti dosta toga, bez nekog dužeg razmišljanja. Pa razloga za to barem ima koliko hoćeš (ili nećeš, hmmm…)

Iza svega ovoga, nalazi se šta?

Ogromna količina vremena i energije koju potrošimo na ova “kreiranja”. 

A iza toga, se nalazi da se sve to podrazumeva, zar to ne radi svako? Zar to nije normalno? Zaista, koliko li su samo nenormalni oni koji na brigu, kajanje i žaljenje i tugu ne troše vreme. Phhh…

A iza svega toga, stoji još nešto : nametnuto verovanje od ko zna koliko generacija unazad koje se tako pažljivo čuvano prenosi na svaku narednu, jer DOK SE BAVIMO sa ovakim stanjima nemamo vremena za živeti život i voleti ga, a osećamo negde u dubini da bi to tako trebalo…. Jer ako smo ok, pa čak ako još i uživamo u svom životu, kako onda neko može da utiče na nas, da nas usmerava u pravcu kojem ti drugi žele, kako mogu da imaju moć nad nama…I šta će onda oni jadni?

I da ne bi bili jadni, onda mi, zbog toga DA BI POKAZALI poštovanje i ljubav, radimo kako nam je sugerisano. Ooo, da, mislim ovde i na roditelje! I da, i na nas koji smo roditelji… !

I šta sada? Ima li kraja ? Ili je ovo to i tako će biti i na dalje?

Ooo, da ima kraja!

KADA?

Sada! Odmah sada! 

KAKO?

Zaustaviti se, skontati situaciju, pogledati je takvu kakva je, i IZABRATI da je tu kraj. I da biramo da od sada, svoje živote živimo (ne trošimo!) u otvorenosti na drugačije mogućnosti i izbore, na takve gde potpuno svesni biramo od sada pa nadalje imati lakoću i radost. Onu lakoću i radost koja je za nas to. Svakodnevno.

Nemoguće je? Da li ste probali pa znate da je nemoguće?

Jeste, ali bez rezultata? Probajte ponovo.

Jeste i imate rezultate? Uradite ponovo i ponovo i ponovo i uvek ponovo.

Ceo život se ne može iz korena promenti u par sekundi. Ali ono što može, da u par sekundi promenimo biranja, odnosno iz mora mogućnosti, šta biramo. Pojedinačno.

Sada vezano za doručak, sada za kako se obratiti osobi kraj nas, sada za promeniti frizuru, sada za krenuti na rekreaciju,sada za nazvati nekog svog dragog, sada za otići kod nekoga, sada za uzeti C vitamin, sada za poslati novi CV za posao, sada za očistiti dom, sada za proveriti svoje zdravstveno stanje, sada za reći deci da im verujemo i volimo bez obira na sve, sada za dati partneru više slobode i poverenja, sada za pokloniti nešto nekome ko neće vratiti nikako, sada za prihvatiti i zavoleti ono u čemu jesmo i što trenutno imamo, sada za prihvatiti i voleti SEBE! Dozvoliti da SEBE pokaze sebe, šta ga najviše raduje i u čemu najviše uživa! Ne brinite, SEBE nije egoista, neće štetiti drugima…Čak naprativ! Tek će tada SEBE biti doprinos! Drugima. Svetu. Sebi.

I tako svaki dan, po neki novi izbor i uskoro ćemo samo primetiti da smo u drugačijoj realnosti, gde se prihvata sve kako je i pita kako se i šta novo može birati, koje će dovesti do još više svega što volimo.

Ja probala to i funkcioniše. Hajde sada i vi.

Šta ćete izgubiti?

Pa hoćete, silna dobro poznata stanja brinjenja za nešto ili nekoga, pljuvanja po drugima, ogromne količine tuge zbog koječega, dobar deo stresa, depresije, bespomoćnosti…

A šta ćete dobiti?

Puno novih ovorenih vrata (mogućnosti) koje niste videli, niste znali ni da mogu postojati, puno osećaja zadovoljstva, zahvalnosti, ljubavi, dobrote, mira…

I ako izaberete promeniti život koji ne volite, tako se menja. Jednostavno. Bez puno filozofiranja i razmišljanja. Jednostavno se izabere da se bude u životu koji se voli, koji je lakoća i radost. Obilje, u svakom smislu, dolazi tada obilato. Jer obilje voli gde se voli.

Budimo MI sada, bez obzira koliko nam je godina, oni koji će sada prekinuti da naredne generacije budu sa naše strane upakovane u brigu, kajanje, žaljenje…

Bolje da ih ušuškamo u mogućnosti izbora da svako živi onakav život kakav on voli.

To onda preokreće realnost svih nas, sada, i u budućnosti.

I kako može još bolje od toga?

Kako Pobuditi Potencijale I Kreativnost U Sebi I Živjeti Životom Koji Volimo?

Novi tekst na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/05/kako-pobuditi-potencijale-i-kreativnost.html

Kako Pobuditi Potencijale I Kreativnost U Sebi I Živjeti Životom Koji Volimo?

Stanimo ispred ogledala i gledajmo.Šta vidimo? U prvom momentu, naravno sebe. U drugom, vjerovatno da frizura ne stoji savršeno, ili je stomak iskočio, izdajica jedna, ili osmjeh nije ispred savršenih zuba, a možda se već i na licu pojavila neka bora ili se oklembesilo ili potamnilo ili smežuralo ili....

Pa onda u sljedećem, možda vidimo da nam je građa tijela na mamu, a nos i usta na tatu, a da imamo ruke i prste kao baka, pa je kvalitet kose na dedu, a stav i držanje tijela na strinu...ili tetku? Uhhh...

I onda, kada se krene sa analiziranjem  kako izgledamo i na koga ličimo, dolazimo do toga da najmanje ličimo na sebe. Zapravo, da li znamo kako to “sebe” izgleda i kakvo je? 

Određene reakcije na određene situacije i ljude smo također pokupili što od rođaka što od ljudi iz okoline. I razmišljanja i poglede na život.

I jeste, u pravu ste, mi smo svi dio svega što nas okružuje. Ipak, ko smo zaista? Kakvi smo zaista? Kakvi želimo biti zaista? Bez da obraćamo pažnju da li će se to svidjeti određenim nama bitnim ljudima čije nam je mišljenje bitno ? Ili možda čak se želimo svidjeti svima?

 Možemo li se zamisliti kakvi smo kada sve svoje što nismo,mi spustimo, odbacimo, otpustimo? I pokažemo se u potpunoj veličini i moćnosti i originalnosti i unikatnosti? Koliki bi onda bili?

Ja kada god jesam ono što jesam, osjećam slobodu i osjećam bezgranični prostor i osjećam neograničenost. 

I kao takva sam zaista “korisna” svijetu čiji sam dio. Znam to između ostalog i po ljudima oko mene, podstaknem i njih da budu što jesu ili mi se pojave ljudi koji to već jesu.

Sigurna sam da svi znamo onu misao, budi u svemu najbolji što možes biti, bilo da si pekar, frizer, menadžer, domaćica, pecaroš, bloger, motivacioni govornik, predsjednik, čistač...

Možete li zamisliti Vašu dušu koja zna šta je i koje uloge najviše voli da igra sa Vama u ovom tijelu? 

Kada spustimo postavljene vrijednosti koje zapravo i nisu naše vrijednosti nego smo ih prihvatili jer smo vidjeli da neki imaju baš te vrijednosti, kada ne određujemo koliko je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, nego samo jesmo?  I pitamo se “Šta sa time mogu uraditi?” Ili “Šta mi to govori a što ja ne vidim?” – onda ćemo videti šta zaista jesmo i u čemu smo najbolji i u čemu i na koji način možemo najdublji trag ostaviti, da smo bili prisutni...

Meni se uvijek novi svijet otvarao kada sam dozvolila sebi biti što jesam a ne kalupiti sebe po tuđim kalupima. 

 Novi svijet koji mi se raduje i spremno je da me prihvati i pomogne ako zatrebam pomoć. I kada god ubacim sebe u neki kalup koji nije moj, osjetim koliko sam umanjena. Koliko sam stisnuta i koliko ne vidim koliko i šta mogu. 

Pa da, naravno da se dešava. I onda, kada toga postanem svjesna, ispravim se i odbacim sa sebe onaj ogroman plašt ograničenja i pustim ga da ode, da se transformiše u energiju koja će biti pokretačka i koja daje lakoću i radost. Zbog koje kažem da živim život koji volim.

Zaista, da li stvarno mislite da treba da budete mnogo manji nego što zaista jeste? Zbog nekoga kome smeta što sebi dozvoljavate biti i moćni i veličanstveni? 

Kakvi bi bili kada bi se pokazali sviuetu šta sve znate i možete? 

Lagano, radosno, bez napora? 

Probudite potencijale i kreativnosti u sebi! Kao domaćica, kao doktor, kao baštovan, kao preduzetnik, kao savjetnik, kao....ono što jeste.

Živite život koji volite, zbog toga ste ovdje.

Meni je to “uspjelo”, i ako pitate, reći ću vam kako....

Tim od kojeg se zidovi protresu

Kakvi su to ljudi oko mene? Kažu da, 5 ljudi sa kojima si svakodnevno u kontaktu predstavljaju zapravo tebe.  

I onda sam se dala razmišljati...o petoro ljudi sa kojima sam ja, SADA, U PRVOJ POLOVINI 2016.godine u kontaktu...

Ako pogledam moju PORODICU, sa kojima sam naravno u kontaktu, vrlo zanimljivo da u svakome od njih ima delova mene... Što sam pametna! Kako i ne bi bilo, kada smo zajedno, pa poprimamo jedni od drugih određene tikove, gestove, ponašanja, reagovanja i tako dalje... I većini je to ok, zapravo, to je normalno!

A ja se dala razmišljati, koliko smo MI zapravo BAŠ MI? Mislim, kakvi bismo bili, da smo zaista ono što jesmo, bez da pokupimo od drugih određene njihove delove? Jel Vam palo na pamet nekada da se upitate?  

Vidite, Access Consciousness, koju predstavlja grupa ljudi (zapravo to “grupa” je dosta fina cifra) koji su po celom svetu, već odavno koriste jednu tehniku, jedan alat, koji se zove Biomimetička Mimikrija. Tu se radi o jednom procesu da prestanemo oponašati bilo koga, iz jednog razloga, a to je da bi mi sami imali VIŠE SLOBODE biti ono što mi uistinu jesmo. E da, čuvena mimikrija....

No, ovo su samo moja razmišljanja...

I onda, počnem razmišljati o ljudima koji nisu moja porodica, ko su oni?

I nailazim na...takve moćne, fenomenalne osobe da mi se celo telo protrese kada pomislim na njih! Moja ekipa sa kojom sarađujem. Gde jedni od drugih učimo, dajući svako od nas ono u čemu je najbolji.

Pre nekoliko godina, sa mojom divnom dusom E. pričali smo i sanjarili o timu ljudi sa kojima ćemo biti okruženi i rekli smo tada: Imaćemo takav tim od kojih će se i zidovi protresti!

Sanjarila sam o tome i čekala da ih upoznam. I povremeno bila otvorena za to a ponekad baš i ne. Znala sam se nekada zatvoriti i sklupčati u svoju ljušturu i biti tamo ubeđena da sam zaštićena od svih mogućih povređivanja. Bilo koje vrste. Hehe...

E. je bila otvorenija i mimo mene je dozvoljavala da joj u život ulaze osobe sa kojima ima tim od kojeg se i zidovi protresu. Gledajući je tokom ovih godina i videći gde je i kako živi, meni dovoljno da joj verujem.

U nekom momentu između mog otvaranja i zatvaranja, osetila sam da sve manje imam potrebu ulaziti u kobojagi moju “odbrambenu” ljušturu. Upoznala sam sebe. Shvatila se i prihvatila se. I bila spremna videti ko su ti ljudi koji će biti moj tim od koje se i zidovi protresu.

Pojavila se A. Divota prava, koliko mi je samo bila potrebna kada je baš trebalo i tu je i dalje. Svakodnevno me izdigne za stepenicu više. Nekada i za nekoliko stepenica odjednom.

Na nekoj stepenici sam upoznala i divnu, divnu M. Konekcija na Čudesa direktna. Nisam znala da postoji zaista, i kako u ovoj realnosti izgleda, samo sam je prizivala....u svojim razmišljanjima, u svojim Čudesnim svakodnevnim pitanjcima... Kada sam je upoznala, potvrdila je odgovor na jedno od Čudesnih pitanjaca “Koje su to beskonačne mogućnosti za koje još ni ne znam da postoje?” Kada vidim šta je već sve za mene uradila, meni i više od dovoljno da joj verujem.

Kada mi se pojavila u životu S. bila sam zatečena zašto je od svih ljudi ovoga sveta odabrala baš mene da mi pomogne popeti se na neke stepenike lakše i radosnije. Penjanje stepenica sa njom je zabavno. Ona zna dobro i put i način. Kada vidim gde je, verujem joj. Meni dovoljno.

B. mi je ušla u život jer sam htela imati oko sebe osobu baš takvu. Koja voli da radi, ma ne voli, koja UŽIVA da radi, ono što ja baš i ne volim a kamoli uživam. A potrebno je, jer stepenica ima još. I baš je fora kada se nekoliko njih preskoče iz jednog zaleta!

I pored ovih petoro ljudi, svakodnevno nailazim na još divnih osoba, međusobno budemo doprinos, na kraće ili duže vreme, ali bez njih, moja REALNOST bi bila siromašnija. I nekako sam sigurna, i njihova bez mene.

ZAŠTO sam sve ovo napisala? I KOME OVO MOŽE DA KORISTI kada mnogi ne znate ni mene a još manje osobe koje su iza početnih slova njihovog imena?

Evo zašto !

- Da i na ovaj način izrazim svoju ZAHVALNOST što jesu baš to što jesu i što su takvi kakvi su, deo baš mog života.

- Da znate, da nekada nisam imala oko sebe osobe sa kojima je život stalno nadahnuće i rast i radost i lakoća. NISU MI SE DESILI PREKO NOĆI, ALI SU SE DESILI!

KADA?

Onda kada sam odbacila svoje odbrambene ljušture i pokazala se takvom kakvom sam, i da mi treba pomoć. Jer neke stvari ne znam kako. Jer neke stvari ne razumem. Jer ne mogu sve sama. Jer mi je nekada teško sa svojim msilima. Jer mi je draže da POKAŽEM svoje”slabosti” nego da se PRETVARAM koliko sam “čvrsta i jaka” ko zemlja.

Hmmm...ko zemlja....zar ta čvrsta i jaka zemlja nije upravo i ta zemlja koja dozvoli da iz njenih pukotina iznikne svakojaki cvetić koji je odlučio da “probije” tu čvrstu zemlju? Valjda zato što zna da će tako zajedno, svet biti lepše mesto za život....

Ljudi dragi, šta ako pokažete svoju ranjivost? Da li ste sigurni da ćete tada biti još više ranjeni? Ili dovoljno sebe ranjavate štiteći se od koječega i kojekoga...

Kako mogu biti doprinos Vašoj realnosti? 

86400 svaki dan

Znate li da postoji jedna banka koja vam svakodnevno isporučuje 86400 (pa dadajte valutu po svom izboru)? Svakodnevno. Da trošite na šta i koga hoćete. Svakodnevno. Zvuči li Vam to primamljivo? Verujem da. Velikodušno i od srca, uvek za Vas. Ono što je zanimljivo je, da ima “uslov”: ne možete preneti da sledeći dan ništa, kako i na koga ste potrošili, potrošili ste, prenosa u sledeći dan nema. I ima još nešto: bez najave, jednog dana sve će to prestati. E sad, kada ovo znate, zamislite se i zapitajte šta raditi sa ovim svakodnevnim darom? Da li Vam i dalje zvuči primaljivo? Verujem da.

A da li znate da Vi svi to već svakako svakodnevno dobijate? Da, ta banka se zove Život, a tih 86400 nečega, su sekunde koje svakodnevno dobijate na dar. Već godinama. I dobijaćete ih još svakodnevno, neko vreme...Kako Vam sad to zvuči? Da li sada malo zastanete i zapitate se na šta i kako i koga trošite svoje svakodnevno na dar dobijene sekunde? Verujem da. Barem malo...

Znate, dosta olako shvatamo darove koje dobijamo shvatajući ih zdravo za gotovo. I sa jedne strane jeste tako, jer na to sve zaista imamo pravo. U smislu da imamo pravo i birati šta ćemo i kako i sa kim deliti svoj život. No međutim, da li je i svejedno KAKO ćemo, ŠTA ćemo i SA KIME ? Zato što to, hteli mi to priznati ili ne, ipak sami biramo. I odlučujemo. I ima tu neke veze u kojoj porodici, kojem gradu, kojoj državi, da li potpuno zdravi ili sa nekim nedostatkom, smo rođeni. No, svet je pun primera da ta veza nije nužno i odlučujuća za način daljneg života. Da je odlučujuće ko je šta uradio sa svim situacijima koje je dobio rođenjem.

Hajde malo da čačkamo po onim 86400 svakodnevnih sekundi. Koliko od toga potrošite na SEBE? Koliko poklonite toga za svoje ZDRAVLJE? Koliko toga poklonite na nešto što će OSTATI I POSLE VAS, kada Vam jednog dana banka prekine davanje? Koliko toga dajete onima koji Vam nikada neće moći vratiti?  Koliko na svoje NAJMILIJE? Koliko na svoje PRIJATELJE? Koliko na POSAO? Na koji način dajete sebi? Na koji način drugima?

Kada završite svoj dan, koliko ima što ste dali na nekoga ili nešto što će doneti “kamatu” u vidu dobrog osećaja i zadovoljstva pa se tako ima utisak da je 86400 puno, puno više?

Možda vredi zastati malo i razmisliti o ovome.....

Ja ću Vam reći kako ja trošim svoj svakodnevni dar.

Ne započinjem svesno trošenje bez da se ZAHVALIM što i dalje imam šta trošiti. Da se ZAPITAM kako mogu još bolje i kvalitetnije i kome i kako danas mogu pokloniti više. Vodim računa o svom fizičkom zdravlju - zato vežbam (“Tibetance” svakodnevno i pilates dva puta nedeljno i vozim biciklu svakodnevno, sem zimi...tada hodam). Ne vodim strogo računa šta jedem (zato što trenutno biram tako), ali sve što pojedem jedem sa zahvalnošću koje prenosim do svake ćelije, tako im šaljem poruku da je sve dobro...Pijem puno vode, svaki gutljaj je uz hvala, pa koliko gutljaja toliko hvala. Koristim svakodnevno suplemente (izabrala sam najbolje za sebe), zato što verujem da to mojim ćelijama koristi i da je tako naš odnos radosniji. Kada razgovaram ili kada komuniciram u pisanoj formi, uz to dodam osmeh, jer verujem da je on uvek dobrodošao, i meni i svima oko mene. Verujem da se taj osmeh onda prenosi i dalje.

Svakodnevno svojoj duši dajem nove doze znanja i osećaja koliko je divno već samo postojanje. Mozak je takođe aktivan, bez mojih misli i osećaja ne bi znao šta činiti sa mojim telom. Funkcionišemo zajedno u dogovoru, radimo brisanja i čišćenja i rušenja svega što nam nije lagodno i radimo na što svesnijem odabiru sa čime se družimo. Više puta u toku dana se zaustavim i zahvalim na svemu što imam i na svemu što ću tek imati, uključujući sve divne ljude koje imam i koje ću tek upoznati i pitam se “Kako može bolje od ovoga?”. I koristim Čudesna pitanja za otvaranje novih mogućnosti i izbora za sebe, svoj doprinos, za razvoj posla, za nova posla, za odnos sa svojim telom, za rešavanje situacija koje me zbunjuju, za sve što mi se pojavljuje a za koje želim lagodnije i radosnije rešenje. Ne zadržavam se na burlanju po “problemima” i ulaženju u drame i traume – tražim rešenja na načine koje su za MENE najlakši. I koji mi donose najviše. Koji mi donose mogućnosti uživanja i mogućnosti davanja, biti doprinos u nečijim životima. 

Naravno da kada radim u toku dana, nije uvek da radim samo što volim, ali i u tim radovima gledam da nađem nešto što volim.

 

Svako veče sa svojim čovekom popijemo čašu dobrog vina ili piva – mi to zovemo “naše opuštanje”. Svojoj deci govorim da ih volim. I pokazujem im onako kako znam. Sutra ću to uraditi možda na još bolji način.

Ovakvo trošenje mi donosi svakodnevno puno još toga, i zbog osećaja punoce, ispunjenosti, imam osećaj da Čudesnih sekundi imam više.

Da, mimo ovoga, ima dana kada svoje sekunde potrošim, rekla bih, bacim ih u vazduh. Zato što od svega nabrojanog, nešto više ili manje, izostavim. Zato što mi se desilo nešto ili neko pa sam olako potrošila svoje sekunde. Zato što nisam dovoljno poklonila sebi, drugima, nečemu...možda bi trebalo da mi bude žao, i delom i jeste ponekad, a onda opet shvatim da ništa od toga nije olako bačeno. Jer to bačeno je negde palo, kao seme, iz kojeg će niknuti baš to što će mi pokazivati to što jeste i zašto jeste. Ne krivim sebe, volim sebe i tada, zato što sam to ja. Takva kakva sam, ja sadašnja, a ako budem htela, biću svakodnevno još bolja. A ako ne budem htela, onda je ovo plafon mojih mogućnosti. A i tada ću voleti sebe.

Dozvoljavam da mi odlazi i dolazi sve što ima težnju i želju da dođe i ode. Pitam se KAKO BITI ja svoja, i od toga kako najveći doprinos mogu davati sebi i drugima? Kako u svemu naći radost i sreću i lakoću i mir?

Moja trenutna dešavanja su najbolji pokazatelj načina na koga i kako trošim svakodnevno mojih 86400 sekundi. Niti su bolja niti lepšsa niti lošija. Naredna moja dešavanja će pokazivati jasno moj odnos prema svakodnevnom daru od banke koja se život zove.

Zahvalna na svakom pojedinačnom i na svakoj kamati...

P.s. vrlo rado ću Vam detaljnije približiti kako i na koje načine možete VI kvalitetnije i ispunjenije da trošite svojih 86400. To će biti višestruko dobro, pre svega za Vas, pa za mene, a s obzirom da smo deo sveta, onda i za svet (uključujući i ljude i prirodu).

Darujem Vam od srca dva Čudesna pitanjca da uživate u svemu novome što ce Vam doneti...

-  Što ako smo mnogo veći od svega što smo dosad smatrali da jesmo?

 

- U čemu je moja najveća snaga i znanje koje može da bude doprinos meni i čovečanstvu?