Svarajmo zajednički svoje radosne živote!

Pre nekoliko godina, o tome baš nisu nešto posebno pričali u ovim krajevima. Tek–tek je nekolicina počela to koristiti. A samo je nekolicina u tome videla nešto ogromno, veliko, nešto što će promeniti, što će povezivati ljude širom planete, bez obzira gde se nalaze. 

Ona je bila među onim oduševljenima time. Uhhh… kako su joj samo svetlile i caklile oči od uzbuđenja i radosti njenog srca i duše pri samoj pomisli na to. Na sve mogućnosti koje pruža i koje može imati sa time. Na nasmejana lica koja će upoznavati i sa kojima će biti u kontaktu. Na zajedničku viziju života koju kreiraju zajedno. Pomažući se, deleći međusobno novo sticana iskustva, upotpunjujući sa životnim iskustvom, filovano sa vizijama budućnosti. A sretni zbog sada, radosni što su sada zajedno. Uhhh…. pričala je o tome ushićeno, misleći da i drugi vide ono što ona vidi, vidi očima svoje ustreptale duše.

A drugi to nisu videli. Zapravo, bledo su videli i nju i kako su onda uopšte mogli videti makar i obrise onoga što ona tako jasno vidi. I nju su videli svojim viđenjem onoga što im je već poznato, i već viđeno u njihovom svetu. To što je ona videla, toga nije bilo u njihovom svetu.

Okružena onima koji su joj najbliži i koji su hteli videti makar delić onoga veličanstvenoga što ona vidi, ali im nije išlo, do onih koji zapravo ni nju nisu videli, a kamoli njene vizije, stajala je tako nevidljiva. 

Verovala je u svoje vizije no bila je usamljena u tome u svojoj okolini. Ono par njih koji su bili slični njoj, bili su takođe vrlo nevidljivi ostalima. Vremenom su postali potpuno nevidljivi. Razumna okolina oko njih je bila jača... 

Povukla se.  Nije glasno pričala o svojim vizijama. Osećala je da je niko neće čuti, jer je ne slusaju, jer im nije bilo bitno njeno verovanje. Bilo je suviše ružičasto, a ona suviše bleda…

Od svoje vizije nije odustala. Nikada. Bilo je suviše živo u njoj. No trebala je postati vidljiva. Rešila je da ojača sebe, učila je, edukovala se, gutala knjige, gutala video snimke, posećivala seminare, radionice. Bilo je onih koji su se podsmevali tome. Nije marila za takve osećaje drugih. Vremenom je osećala da postaje ispravljenija. Podignutije glave. I osećala je da je počinju primećivati, da više nije toliko bleda za druge. Nije više toliko nevidljiva. 

Znanje koje je bila njena odlična investicija je jačalo i ona je počela sijati. Iznutra. Svest o o sebi i svetu oko sebe se toliko počelo širiti da je postala svetlost koju su počeli i drugi primećivati. 

U njen život su se počele pojavljivati osobe o kakvima je sanjarila pre nekoliko godina i znala tokom svih godina da su tu i da će se međusobno pronaći. 

I jesu. Jeesu…

Na potpuno neočekivane načine, u potpuno neočekivano vreme, potpuno neočekivane osobe, postale su deo njene stvarnosti. Među njima jedan dobar broj onih koji su je povukli još više vrhu i još dublje u svesnost o svojoj moćnosti i oni kojima je ona svakodnevno svetionik širenja njihove svesti o njihovoj moćnosti i beskonačnim mogućnostima.

I sada je okružena ljudima sa kojima zajednički stvaraju svoje radosne živote.

Neki od onih koji su je videli nevidljivom, otišli su svojim putevima, sa osobama koje su jasno videli. I neka su. I trebali su tako. Jer i ona je to radila…

Neki koji su hteli videti nešto a nisu mogli, vremenom su i oni videli. Kako? Hmm…na neke Čudesne načine, njenom promenom i njenim unutrašnjim sjajem, oni su se na Čudesne načine takođe promenili. I videli su jedni druge drugačije. Hteli su se videti! E, to im je donelo bezgranično velike dobiti. Dobiti o kojima nisu znali ni da mogu postojati.

A oni koji su svo vreme videli i više od ono što je ona videla, i bili joj uvek podrška, takvi zauvek imaju svoje posebno mesto u njenom životu. 

Naravno da se njena vizija slika, od koje joj oči sjaje preslikavajući suštinu duše i srca i dalje razvija. Sada zna da tome nema kraja. Jer se radi o beskonačnom uživanju i zaljubljenosti u život.

Put do ovde jeste bio duži i sporiji i mnogi drugi su taj put prešli puno, puno, puno brže i lakše. No ovo je bio njen put. 

I kako god dugačak i spor bio, zna da je od mnogih i dalje i brži i kraći i jednostavniji, i kao takav im može biti svetlosna poruka da ne odustaju.

Ako je pitate, uvek će reći huuu…kako je sve ovo Čudesno! I tek će biti Čudesno! 

Svi koji su se pronašli u ovoj priči, i treba da su se pronašli.

A svi drugi, ako želite, pridružite joj se. Znate gde ćete je naći. Tamo gde su Čudesa…

text objavljen na 

http://www.sretnazena.com/2017/03/stvarajmo-zajednicki-svoje-radosne.html

Šta nas to odvlači od realizacije naših snova?

Gostujući tekst na portalu

http://www.sretnazena.com/2016/08/sta-nas-to-odvlaci-od-realizacije-nasih.html

Na kraju svog života ljudi najčešće žale za svim onim što nisu uradili. Manje žale za ono što su uradili pa nije ispalo baš onako kako je bilo očekivano.

Šta se zapravo krije u tom žalu za onim što nije urađeno, a više nema vremena u ovom životu?

Postavila sam sebi to pitanje i došla do odgovora da se sve to svodi na snove koju su nekada postojali a koji su negdje šutnuti i zatureni i tamo negdje ostavljeni. Zaboravljeni? Da… Ponekad bi se u nekom razgovoru sjetitili svojih snova i onoga što su nekada htjeli i uraditi, a nisu…

Zapitala sam se i zašto nisu? Ili šta je to što nas odvuče od svojih snova… zato što vjerujem da se takvi snovi ne bi pojavili baš nama da ne trebaju da budu i doživljeni.

Pa zašto onda ipak nisu doživljeni….

Rekla bih da najviše zato što se nisu uklapali u kalupe realnog, normalnog, sigurnog, ozbiljnog i sličnog - po mjerilima okoline.

A kakve veze imaju naši lični snovi sa mjerilima okoline?

Po svemu sudeći, ne veliku i ogromnu, nego najveću. Životnu ulogu. Iz životne potrebe za pripadanjem i odobravanjem. Da, neko će dodati i zbog potrebe preživljavanja, jer treba redovno, konstanto, mjesečno zarađivati. A to se ne može od snova. 

I opet sam se zapitala, da li zaista ne može da se živi (zarađuje) od snova? 

Ovo već jako upada u diskutabilna pitanja i mnogo se divna diskusija može razviti. Zato što je svijet sve više pun onih koji javno pričaju i pokazaju da žive veoma lagodno radeći ono što im je oduvijek bio san. I svakog dana ih je sve više.

Mogu li uopšte ti naši snovi biti potpuno potisnuti, da nestanu potpuno? Hmmm….dolazi mi neki odgovor da je to nemoguće. 

Snovi su dio nas i žele se materijalizovati, žele izađu u život. Guraju i guraju i stiskaju i pritiskaju i bodu i javljaju da su i dalje živi, na svakakve načine nam skreću pažnju. Nekada su baš i mnogo bučni i glasni, rekla bih da zvuče kao plač, jecaj... I pokazuju se, no su drugačije odjeveni pa se ne prepoznaju na prvi pogled. A drugi im se rijetko uputi…

Ne može se sakriti ono što je u nama, što je ne dio nas, nego sam izvor. Naši snovi su ono zbog čega smo došli, da ih živimo i pokazujemo svijetu, da svijet iz njega crpi inspiraciju, motivaciju, energiju. Ne može se sakriti.

Zar nije onda jednostavnije pustiti ih na slobodu, živjeti ih, uživati u njima – ne može ne biti doprinos i drugima, svijetu. Ne može jer je to energija koja teče, koja leprša, koja poskakuje, koja leti, koja dotiče, koja iscjeljuje, koja umiruje, koja energizuje.

Pustimo svoje snove da se materijalizuju. Da budu vidljivi na način na koji pomoću naših čula možemo da ih prepoznamo. Inače će se pokazivati na svoje načine. A to nije to zbog čega su nastali.

Čekam sa radošću da se upoznam sa svim Vašim snovima. I znam da nisam jedina.

P.s.  Priznajem da u meni ima još snova koji sjede i čekaju da se ožive. I sve sam spremnija da ih pokažem svijetu. Zato što vidim kako je kada sam nekim svojim snovima dozvolila da žive. Pogotovo što znam i razloge zbog čega se nalaze baš tamo gdje jesu…

I da… sve su ovo samo moja razmišljanja o snovima...

Živimo li svoje snove ili nečije tuđe?

Moj gostujući tekst na http://www.sretnazena.com/…/zivimo-li-svoje-snove-ili-necij…

Pitam se, kako bi svijet izgledao kada bi svako od nas išao za svojim snovima? Ne za najčešće neostvarenim snovima svojih roditelja, nego svako za svojim snom. Onom snu u kojem se osjeća radosno i sretno svaki dan.

Vjerujem da u svijetu postoje i neke čudne čini, koje su nam usadili ko zna kada i ko zna ko i njihova glavna uloga je da nas ometaju u radosnom životu življenja onoga što volimo. Vjerujem da su sa nekom svrhom i namjerom nama, ljudskoj rasi na planeti zemlji, dodati.

I razni razlozi mi padaju na pamet. Od toga da su htjeli da unesu nemir, nezadovljstvo, svađu, zavist, ljubomoru i slične divote, do toga da su nam dodati da bi ih snagom čovjeka na planeti zemlji savladali i izbrisali. Zauvijek. 

Vjerujem također da ništa u životima stanovnika planete zemlje nije bez veze prisutno. Niti jedna stvar niti jedan osjećaj….

Svako od nas može vrlo jednostavno da vidi kuda je on sam ili njegovi bližnji ili njegovi prijatelji, poznanici, saradnici stigao radeći ono što je okolina i kolektivna svijest smatrala za normalnim raditi. I ne kažem da je svako u tome nesretan. Daleko od toga. No, šta ako jedan izvrstan pekar koji pravi izvrsna peciva zato što je pekaru naslijedio od svog oca koji je opet od svog, sanjao o tome da je frizer? Kakve bi frizure on umio napraviti, koliko bi zadovoljnih mušterija imao, kojim bi sve svjetskim destinacijama prisustvovao kao majstor frizura, koje bi ljude upoznao, koliko bi života promijenio svojim pristupom i svojim frizerskim bravurijama, koliko bi novaca dobivao, šta bi sve sa tim novcima mogao raditi, koga darovati, koga pomagati, koliko bi on sam sa sobom bio zadovoljniji….?

No, da, naravno i kao pekar  je bitan za svijet, i kao pekar dočekuje svoje mušterije nasmijan, i kao pekar je u mogućnosti da daruje, pomaže i da je zadovoljan sobom jer daje osnovnu hranu stanovništvu.

Ali biti frizer….? Putovati svijetom, upoznavati razne zanimljive ljude i uljepšavati ih…?

A kako se tek osjeća onaj koji zato što su mu porezana krila na putu do raditi i živjeti svoje snove, negdje utučen i krajnje nezadovoljan sobom i svojim boravkom na planeti zemlji, upravo kreira svoju novu bolest zbog koje će imati makar malo pažnje, makar dio one pažnje koju bi imao da je nastavio slikati i dozvolio da mu život pokaže da se od slikanja može i raskosno živjeti. 

No, ovo su samo moja razmišljanja dok se u sebi sjećam sebe prije nekoliko decenija u igri koju sam najviše voljela a to je slušam te, tu sam za tebe, znaš li koliko si divna osoba i vidjeti ono što osoba ne vidi a što mijenja svijet. I kakve veze sad to ima sa završenim ekonomskim fakultetom. I kako može biti bolje od toga?