Neverovatno koliko tužnih ljudi ima na svetu...

Neverovatno koliko tužnih ljudi ima na svetu jer su svoju prirodu, svoju žensku/mušku energiju utisnuli, ugurali, nagurali u toliko uske okvire jedne zatvorene kutije, između čijih okvira pokušavaju da žive.

Kažem pokušavaju - jer spolja gledano, oni su vrlo često, uspešni, sa dobrim fizičkim, negovanih izgledom, novčano situirani, u poslovnom svetu uvažavani, stambeno obezbeđeni, sa svojim porodicama, prijateljima, autima, putovanjima....

To su vrlo često ljudi koji su nama uzor, reper gde hoćemo da budemo, jer spolja gledajući, sve je fenomenalno.

Iznutra, nedostaje im slobodna lepršavost, razigranost, one prve, osnovne, radost i zadovoljsto pokretačke energije - svoje ženstvenosti ili muževnosti. One izvorne.

A sve što je potisnutio i stisnuto ima vibraciju skučenosti, i budoke ukorenjene patnje, koja se prenosi globalno na sve ljude, posebno, najtužnije, na potomke. Njima se daruje ista ta tiha pogurana patnja .

Zaista je to jedini izbor?

Zaista je to neophodno da darujemo svojoj deci?

Zaista je to energija koju trebamo da širimo planetom?

Zar nije već došlo vreme da se svako od nas, konačno izvuče iz učaurene, umotane, puž pozicije, unutar stisnute malene kutije? Da se pokida i ispravimo u onu svoju veličanstvenu veličinu koju uistinu i jesmo?

Koliki smo zaista?

Ne kao biće (to već znamo da smo ogromni) nego naše telo? Koliko je ono zaista? Kada mu damo da bude u onoj veličini koja jeste? Kako tada izgleda naše telo?

Kada ga ispunimo Čudesnom predivnom energijom ženstvenosti koju kao žena imamo i jesmo?

Ili Čudesnom muževnom energijom koju muškarci zaista imaju i jesu?

Bez osuđivanja i prosuđivanja, prihvatajući sebe onim što jesmo, kakvi jesmo?

Uistinu?

Ako smo voljni to videti, ako smo voljni biti to, ako smo voljni živeti i kreirati iz te energije zahvalnosti za ono što jesmo, i doprinosa koji takvi možemo biti – šta se onda pojavljuje u nama, izmeđju nas, oko nas?

Možda manje nasilništva, manje silnih borbi i ratova, manje isfrustriranih pojedinaca?

Šta mi kao pojedinci možemo učiniti da se planeta oslobodi hronične, duboke patnje njenih Čudesnih stanovnika?

Pozivam nas, da sve što god možemo, učinimo to!

Svojim primerom prvo – što znači da prvo sebe oslobodimo okvira kutije u koju smo se ugurali i budemo ona lepršava, oslobođena, radosna, svetlucava, kreativna, energija Čudesne žene ili Čudesnog muskarca koji jesmo.

Upotrebimo sve alate i svu pomoć koju možemo dobiti da ovo budemo.

I onda to proširimo dalje.

Verujem da će da vredi.

Znam da vredi.

A možda sam ja samo neko sa ružičastim naočarima koji živi u oblacima mašte?

Pa ako hoćete i vi, ja ću vam vrlo rado pokazati kako se iz puž pozicije i tihe patnje ide u radost.

Ako ne odmorimo mozak, ni godisnji odmor pomoći nam neće!

Možda nije prava letnja tema, a možda baš i jeste. Dođeš, budeš i odeš.

Kada ćeš doći, koliko ćeš biti i kada ćeš otići, nepoznanica i dalje. Verujem da se nikakvim prognozama i planiranjima i dogovaranjima i uklapanjima ni jedan od ova tri procesa ne mogu tačno znati. Ako mene pitate, meni je skroz ok što je tako… Ima onu dozu čarobne čudesne čarolije nepoznatog…

Sa druge strane verujem da svi mi biramo sva ova tri procesa. I početak i trajanje i kraj. Meni lično to tek zvuči čudesno čarobno!!

Bude mi žao pomalo što toga većina nas nije svesna, ili ne uvek ili ne sve vreme…

Većina ljudi previše razmišlja. Stalno je u nekim razmišljanjima, čak i ako prevrću jedno te isto razmišljanje,  mnogo sebe daju u to. Valjda zato što se tako čini da su zaposleni, da nešto veliko, moćno i bitno za svet rešavaju. Ne kažem da se nekada ne rešavaju začovečanstvo bitne stvari, mislim na ona razmišljanja nas većine sa planete, razumete me, verujem… Tim zdušnim razmišljanjima najčešće izazivaju sažaljenje okoline koja ih zdušno žali. A u ovom energetskom svetu, svaka energija žalosti dodaje još po paket na sve sirote koji su žaljeni, pa oni onda zaista postaju jadni jer već od tužnog i punog žalosti energetskog okruženja, zaista ne vide izlaz, ne vide drugačiji izbor. I prođe onaj proces bivanja ovde natovaren sažaljenima i tugama i sumornim licima sa opuštenim usnama. I kada im to određenog momenta dosadi, pa odu, opet pakovanja žalosti. Ubi čoveka preogromna žalost, a onda dobija i nakon svog odlaska još doze toga.

A šta je još sve drugačije moguće?

Umesto silovitog, svakodnevnog, istog, iz petnih žila razmišljanja, gde se vrlo često ne maknemo sa istog mesta, bi li bilo promena kada bi više bili svesni sebe i svog postojanja i fenomenalne energije čiji smo deo, i dozvolili da nam sa samog izvora životne energije dođu rešenja svih naših razmišljanja? Kako? Traženjem, postavljanjem pitanja i dopuštanjem da budemo i da nam bude. Na primer : Koje su sve načini da se ova situacija reši? Šta ne vidim a kada bih video to bi u potpunosti promenilo situaciju ? Čudesno je da se tada pojave takva rešavanja do kojih mi ne bi došli našim načinima razmišljanja.

Mnogi svoje bivanje ovde provedu u trnom stanju, i čak su i ponosni na to, hvale se. Naviknuti da trpe, izveštili se u tome, pa se i ne štrecaju više. Nije to loše. Nego… šta ako ima i bolje od toga? Šta ako bi biranje da se ne bude u trpnom stanju nego u aktivnom, radosnom stanju takođe bilo ok za njih? Ili, u šta verujem, još bi im se više svidelo. No, nepoznanica im je to, zato mnogi ipak biraju i dalje trpna stanja.

Kako iz toga ? Postajanjem svesni da je to naše svakodnevno bivanje trpno stanje, čak i kad se uz to stalno smešimo, da je to nas izbor da budemo tako, i svesnim odabirom drugačijeg stanja. Drugim putem teško da može, a uz to, ovo je i najjednostavniji način. Sada stop trpno stanje! Sada biram drugačije! Hajde da vidim kako će mi biti!

Svet neće stati ni ako nikada ne idemo na odmor, niti ako svako malo idemo na odmor. Nekolikominutni, nekolikosatni, nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, nekoliko godina… Pitanje je šta biramo za sebe? Zaslužujemo li odmor ili nam i nije baš potreban (hehe…) pa i ne idemo…godinama, decenijama… 

Gde je granica do koje se vuče, i vuče i vuče pa i kada je ručna povučena a put i uzan, i grbav, i čvornovat…?  Dokle a da sebi ne dodelimo titulu neuspešnog, nedoslednog, neistrajnog…? Koje bi promene bile kada bi sve gledali samo kao na jedan izbor, koji se kao takav, može i promeniti? Uvek kada za nas taj izbor više nije ni radosno ni udobno, ni izazovno, ni zabavno, ni inspirativno?

I tako, dođose mi ova razmišljanja u vreo letnji dan, kada je do mene stigla vest da je jedan od meni dragih ljudi, noćas izabrao otići. Ne mogu reći da me nije zaustavilo u momentu, jer mnogo toga divnoga nas vezuje, i zahvalna sam što je bila deo mog života i mog odrastanja i što je ostavila puno dublju poruku za mene, nego što je možda planirala.

Jedno je sigurno, neću je napakovati paketom sažaljenja i tuge. 

Poslaću joj zahvalnost otkucajima svog srca orošenu suzama…i znam da ce osetiti i razumeti…

I kao i sva druga razmišljanja i ovo su samo neka od mojih razmišljanja na određene teme, protkane ličnim iskustvima i doživljajima. Svaka misao deo je mojih dosadašnjih izbora. Buduća razmišljanja biće na osnovu budućih izbora. 

Moje bivanje ovde je Čudesno i svakim danom sve Čudesnije. I kako može još bolje od toga?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/ako-ne-odmorimo-mozak-ni-godisnji-odmor.html