Moj život u pet decenija

U prvoj deceniji mog života, moji roditelji su se razveli, i tada mi se prvi put srušio svet oko mene. Prvih par godina sam se šetala od jednog do drugog roditelja, i kada sam skontala da se sama trebam izboriti sa situacijom, počela sam se smešiti. Samopuzdanje na nuli. I ispod nule. Osmehom sam prikrivala sve što mi je bilo bolno. Tako su me mnogi upamtili po osmehu. Nije bio loš izbor.

Sa dvedesetak godina, udajem se sa željom da moj osmeh ima unutrašnju podlogu. Samopuzdanje i dalje ispod nule i jos i dobro potvrđeno, za šta se pobrinuo moj tadašnji muž i otac moje dece. Smešila sam se i dalje gde god sam bila.

Sa trideset godina sam razvedena, odbačena ne samo kao žena, nego kao osoba. Samopuzdanja tek nema. Drugi put mi se srušio svet oko mene. Dobijam epilepsiju. Tek tako. Iznenada, niotkuda. Napadi nisu česti, ali mi se dešavaju na ulici, na pešačkom, u kupatilu….a kada se osvestim, ja se smešim. I dalje.

Tada rešavam da pokrenem nešto u svom životu. Da se upoznam sa samopouzdanjem. Da vidim možemo li se mi družiti. Možda i zavoleti, čak.

Na taj put idem sama. Nemam podršku ni od koga, niko od mojih prijatelja nije u toj priči, niko kao ja ne želi toliko da promeni svoj život. Idem sama, čitam, učim, upijam. I dalje se smešim, ali povremeno ispod tog osmeha ima i podloge.

Sa četrdeset godina moje oboje dece odlazi u inostranstvo, kod svog oca, 2500 km udaljeno. Puštam ih da idu, jer želim da imaju mogućnosti rasti u obećanijoj zemlji, sa više mogućnosti. Rastajemo se i viđamo par puta godišnje. Oboje imaju jedva jednu i po deceniju života. Treći put se srušio svet oko mene. U javnosti se i dalje smešim, na skajp razgovorima sa njima se i dalje smešim, na njihove uplakane okice odgovaram da pruze šansu novoj okolini da se zavole i prihvate i smešim im se. Da ne vide koliko boli. A znam da znaju koliko….

Nakon toga, znam da moj život ima neku dublju svrhu nego samo da ustajem ujutru i ležem uveče a u međuvremenu automatske radnje. Sa epilepsijom se obračunavam jednostavno, objasnivši joj, da kako je došla, tako lepo može sada i da ode. I zaista odlazi. I nema je više.  Samopouzdanje mi je visoko odskočilo. Verujem sebi. Šta je to što ne mogu da preživim i bez koga i čega ne mogu da živim, kada sam sve ovo preživela? To me stavlja u poziciju da ne zavisim ni od koga i nisam vezana ni za koga, bez koga ne mogu. To mi daje ogromnu energiju slobode. Neslućenu.

Sve vise radim na odbacivanju svega sto me dira i koci i povredjuje i ne da mi lagodnost. Na njihova mesta postavljam jednostavnost, manje kocnica, ogranicenja, sve manje vezivanja za bilo koje situacije, ljude, dogadjaje koji bi mi postavljale bilo kakve granice i ogranicenja. Moj osmeh sve vise ima unutrasnjih razloga.

Sada više nisam sama. Pored mene je nekolicina pravih osoba koji su mi podrška kada posustanem i zapnem i padnem na nos. Znaju kako me brzo isceliti.

Za koji dan ću imati 50 godina. Imam partnera, deca su postali moćni mladi ljudi koje njihovi prijatelji i kolege vole i poštuju. Postala sam sertifikovani voditelj radionica, obuka, seminara za lični razvoj. Pre koji dan sam izdala knjigu. Knjigu koja je meni bila ogromna pomoć na mom putu do ovoga danas. Rođena je da bi i drugima kojima je potrebna podrška, to bila. Da im pokaže da se može promeniti puno toga. Stojim iza svake reči u toj knjizi lično.

Danas potpuno sigurna u sebe kažem da sam uspela. Jer jesam.

I dalje imam osmeh na licu. Samo što ovaj osmeh ima debelu podlogu da bude. Rekla bih da sam napravila ipak dobar izbor.

I šta je još sve moguće nadalje? 

Zašto JA da opraštam?

Mislim se nešto…

biće da su ljudi pobrkali zašto se nekome oprašta za nešto učinjeno, što nam se nije dopalo, što nas je povredilo, u nekom trenutku zaustavilo i zaledilo...

Činjenica je, da se opraštanjem ne oprašta određena akcija dotične osobe, nekada sprovedena, da bi se mi pokazali kao veći ljudi u odnosu na dotičnu osobu ili zato da bi se ta dotična osoba osećala olakšano, već zato što to direktno utiče na nas same. A mnogi ne opraštaju baš iz navedena prva dva razloga.

Našim novim izborom u akciji opraštanja, sa sebe skidamo teret koju je napravila nekada sprovedena akcije dotične osobe, koja je nama već od tada ogroman teret, koji je lepo spakovan u određenom delu našeg tela, i mi ga vučemo sa sobom. Time mi sami budemo olakšani za taj teret, kod nas samih se promeni energija, koja tako olakšano-izmenjena donosi potpuno novo energizovane situacije. E u tome je suština, u tome je preokret, u tome je promena! U nama! Drugačija energija privlači i dozvoljava primiti, takve Čudesne kreacije, ljudi i situacija, da ostajemo širom otvorenih očiju i širokog osmeha od iznenađenja.

Hoćemo li mi takve promene? Korenite? Koje donose promene u zdravstvenom stanju,

prilivu novca, prilivu pomoći, prilivu lakoće, prilivu radosti, prilivu obilja?

 Ili nam je i dalje dobro da se držimo uvređeni i povređeni i stiskamo negde u nekom dobro skrivenom delu svoga tela svu tu bol, dopuštajuci da i dalje zbog nje jecamo i krvarimo?

   Šta ako je moguće sa lakoćom

    pustiti, otpustiti sve vrste boli?

Prvi korak je biti zaista voljan za to, drugi se već sam od sebe namesti i dođe.

Hteti, zatražiti,otpustiti, dopustiti, primiti.

Provereno…

slika preuzeta na Čarobne misli

Njen život nakon odbačenog tereta - istinita priča

Pozvala sam je na kafu i ona je došla. Ta moja prijateljica o kojoj sam već dva puta pisala.

Prvi put u priči Je li vreme da se trgnete i promenite svoj život  gde sam opisala njenu situaciju, tuga, čemer, jad iz njenog ugla, i kako ja vidim iz mog ugla, sa namerom da je motivišem (jer sam joj odštampala priču o njoj). Nju a i druge.

Nakon nekih nedelju dana, dok sam joj takođe uz neku našu kafu pročitala tekst o njoj, desilo se ono što je napisano u tekstu Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta.

Ja sam već tada znala ono što će ona saznati vrlo uskoro, da bi mi danas pričala o sebi. O novoj njoj. Ne onoj koja je bila nekada dok sam joj ja zavidila, ne o onoj koja je bila dok joj ni malo nisam zavidila, nego o novoj njoj, koja je bila ona kojoj sam se ja radovala i uživala gledajući je i slušajući je.

Sve ono što je do sada stiskalo i od čega i koga je strahovala, sada joj je toliko neutralno da mu ne pridaje nikakav značaj, ni plus, ni minus. Bez emocija, osećaja, ravno… Telefon koji će zazvoniti nije pretnja. Neka zvoni, zato i jeste. A i zato što sada zna da sa druge strane može čuti divne glasove i divne vesti.  

Ciklus koji je zbog 50+ godina pre nekog vremena prestao da je posećuje, sada se radosno vratilo u njen život.  Čak i reakcija na bol u stomaku je propraćena srećom i radošću jer je ponovo uspostavljeni ciklus jasan znak da se probudila, da je itekako živa.

Lice joj je promenilo boju, podočnjaci nestali, osmeh joj je svo vreme dok priča.

Glavni lik njene tužne bivše priče na potpuno elegantan i potpuno neočekivani način izlazi iz njenog života. Bez drame, pretnji (od čega je strahovala da će biti), naglog odlaska bez reči…Nego lepo lagano… I to joj je ok, nema više patnje, tuge, ljubomore, osećaja odbačenosti… Samo mir i dopuštanje da ode svojim putem.

Nakon toliko dugih godina straha od leganja uveče, nesanice kojoj ni tablete baš nisu bile od koristi, ona leže sa osećajem radosti i zahvalnosti  i osećaja da je dobro… Ponovila je nekoliko puta : dobro mi je, dobro sam… dobro mi je…

Ponovo uživa u putovanju do ćerke, do kafice sa njom, uživa ponovo voziti, uživa ponovo biti među ljudima…

I svega ovoga dobija još, i još i još…

Istina, još ponekad oseti da nije potpuno ručna kočnica spuštena, još se ponekad probudi ne baš ustreptala, još ima starih uverenja koja se pojave, ali to je ponekad i nije jakog intenziteta. I na dobrom putu da i toga ne bude više…

Da, mnogo sam uživala danas gledajući je i slušajući je. To je potpuno nova osoba. Zapravo, to je prava ona. Bez maski, bez oklopa, bez straha, bez tuge… Na svom je talasu i jedri na njemu, elegantna, podmlađena, radosna…

P.s. za manje od dva meseca… Šta li je to naspram pet dugih godina…

Mnogo me raduje njena radost…

Rečem ja,  joy coach… heheheee…

slika preuzeta ovde Alo

Moj put do svakodnevne radosti

Jutro je i budim se. Otvaram oči i lagano postajem svesna gde sam. Da, u svom krevetu sam. U svojoj sobi, u svom domu.

Sretna sam i zadovoljna. Smešim se novom danu. I pitam se koje mi sve moćne nove avanture i primanja danas donosi. Na to se već nasmejem. Iz osmeha prelazim u smeh a ispod je radost. Radost.

Da li se i Vi budite na isti način?  Da li ste svako jutro nanovo radosni?

Iskreno, ja nisam uvek imala ovakav osećaj nakon buđenja. Bilo je i drugačijih buđenja, kada sam nakon otvaranja očiju, umesto osmeha postavljala neku obešenu liniju od usana na lice. A ispod toga se krio strah od novog dana, nezadovoljstvo zbog svega što je moj život. Nisam nalazila čak ni neki razlog zašto bih drugačije i mogla reagovati na novi dan.

Kako se desila promena kod mene?

Sada bih rekla, jednostavno sagledavanjem svoje situacije iz drugog ugla.

Najveća promena mi se počela dešavati kada sam počela biti zahvalna. Zahvalna za ono što imam, počevši od toga da sam i dalje živa, pa sam zdrava, što imam decu, partnera, što imam krevet gde mogu spavati, dom koji mogu ugrejati ili rashladiti po potrebi, imam veš koji mogu oprati u veš mašini, sudove iz kojeg jedemo, imam šta staviti u te sudove, imam dvorište gde je milion različitih nijansi zelene boje, gde ptice ne hajeći za sve pevaju svoju pesmu, imam telefon sa kojim mogu pričati i sa onima koji su mi geografski blizu i s onima koji nisu, i tako…

One stvari i situacije koje baš nisu bili po mom ukusu sam lagano stavljala u drugi plan, pitajući ih pe toga mogu li ja nešto da promenim i ako da, kako, a ako ne, pustila sam da se reše na svoj način. Čudno, ali su se uvek rešavale na one načine na koje je bilo najbolje za sve.

Mnogo sam čitala o raznim načinima i metodama i tehnikama koje se preporučuju da se koriste. I ponavljaju svakodnevno. I radila sam ih. Nekada i po više različitih, nekada samo po jednu, radila sam onako kako bih osećala da mi najviše koristi. Ali nije bilo dana da ne upotrebim bar jednu. Vremenom sam ih naučila još više, pa sam i njih koristila, da vidim kako deluju. Vremenom sam naučila sa kojima sam najviše na osećaju pripadanja i jedinstva samnom. I tako se moj život počeo menjati. U skladu sa onim što sam radila svakodnevno i što je iz tog osećaja proizilazilo i što sam dozvoljavala da mi se Čudesnoga desi i bude moja realnost.

Ostavila sam za sobom gomilu negativnih viđenja ljudi i situacija i reagovanja na iste, postavila sam slobodu da svako ima svoje viđenje svega što je i što ga okružuje i naučila da to nije moj zadatak da se time bavim, dozvolila sam da svako živi u svojoj zoni koju je izgradilo i da ma kako da mu je tesno i neugodno, da je to njegov izbor. I isto tako, da ako mu treba pomoć, da sam tu. Jer ako ništa drugo, mogu preneti svoje načine izlaska iz neugodnog života u vrlo, vrlo, vrlo ugodan.

Dragi ljudi, ovo kako jeste i ono kako je bilo do sada, ne mora da bude i ono što će biti. Svoju životnu zonu kreiramo sami. I uređujemo je sami. No, uz pomoć pravih osoba uvek je lakše, i jednostavnije i zabavnije.

Kada se ujutru probudite i ne bude Vam lakoća da usne namestite u smeh i osetite radost, potražite pomoć.

Radost i osmeh su naša prirodna stanja. Dozvolite im da budu prirodno Vaše svakodnevno društvo. 

Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html

Budite dobri prema sebi

Budite dobri prema sebi.

Verujem da kada je počelo da se kolektivno širi ova izjava, (možda nekada čak i molba) da je većina bila zbunjena.

Jedni zato što im je normalno i podrazumevano da se treba biti dobar prema sebi, a drugi zato što im je normalno i podrazumevano da se treba svima oko sebe ugoditi, a da biti dobar prema sebi…Zar nije zadatak drugih ljudi da budu dobri prema nama? 

I tako su zbunjeni  svako na svoj način, neki nastavili biti isto što i do tada, ili sada, (mnogi još uvek ne znaju da treba biti dobar prema sebi) ili su neki shvatili poruku i potpuno svesni (ne više zbunjeni) krenuli putem koji se zove - biti dobar prema sebi.

Načina kako to biti, ima veoma mnogo, ali suština je da svakako  “Svi putevi vode u Rim”, što znači, ići putem koji je svakome od nas najbliskiji.

ČITATI knjige koje su pune afirmacija, koje su pune mudrih priča i mudrih poruka tih priča, knjige koje podižu svesnost o svojoj moćnosti i veličanstvenosti i unikatnosti i razloga postojanja na baš ovoj planeti.

MEDITIRATI, svakodnevno, više minuta, više puta, u određeno vreme…kako god - bitno je da se bude sam sa sobom i svojim telom i svojom dušom. Potrebno je to za opstanak čoveka.

EDUCIRATI SE  i PRIMENJIVATI ono što se čulo, pročitalo, videlo i primenjivati to. Testirati da bi imali svoj lični stav i mišljenje o funkcionalnosti metoda i tehnika, a ne ponavljati tuđe priče. Jer to su i tuđa iskustva. Ne važi uvek da su nam tuđa iskustva dovoljna da bi znali šta i kako sa sobom. Da, treba poslušati šta drugi kažu, i o padu i o letu, ali i svako treba imati svoje padove i svoje letove. A vremenom se nauči kako sa padovima i letovima balansirati da budu korisni. Mada uvek jesu, samo nedostaje svesnost o njihovoj korisnosti.

Priroda sa svim svojim prirodnim Čudesima postoji da bi nama bilo prirodno biti na ovoj planeti. Primetimo to i uživajmo u svim lepotama koja su nam data. I opet svako na svoj način, kroz uređenje svoje terase, svoje bašte, svog dvorišta, kroz putovanja na sela, salaše, divljine, netaknute prostore ili kroz plaže i palme i uređene turističke kutke. Sve je divota.

Pronađite muziku koja vam prija i slušajte je. Prijatan osećj za uši istovremeno je blagotvorno i za telo i um i dušu. Biće vam zahvalni za taj osećaj. Ako ste otvoreni primetiti, iznenadićete se kako vam se sve mogu zahvaliti.

Budite dobri prema sebi, SLUŠAJTE svoje telo koje poručuje svojim načinom komunikacije da li je zadovoljno brigom ili nije. Ne brigom samo za sebe kao telo, nego brigom za vas kompletno, kao telo, um i duš. HRANITE SE onim što vam prija, ODMARAJTE kada osetite potrebu za odmorom (i dve minute zatvorenih očiju u toaletu nekada ima neverovatne učinke) , OSLUŠKUJTE I PRIMAJTE DIVOTU u sebe a što nije, ne dozvolite da dođe do vas ili ako i dođe, samo propustite - kako došlo tako neka i ode. POKAŽITE LJUBAV prema osobama ili aktivnostima – ljubav prema drugima ili nečemu je zapravo naš lični osećaj zadovoljstva kada smo u blizini osobe ili nečega (čak i u mislima…). Koristimo to što češće, efekti za nas su iznenađujući…

 slika preuzeta ovde  razbibriga.net

Pronađite svoje načine kako biti dobar prema sebi.

A univerzalno dobar metod za svakoga je čuvena krivudava linija koja nam se nalazi ispod nosa – naučimo baratati sa njom da češće njeni uglovi gledaju prema našim očima.

Svi volimo biti u blizini osoba koji imaju energiju koja je spoj mira, zadovoljstva, mudrosti, radosti, sreće, uspeha – a to su sve osobe koji su dobri prema sebi.

Da nisu, ne bi mogli biti ni prema drugima.

86400 svaki dan

Znate li da postoji jedna banka koja vam svakodnevno isporučuje 86400 (pa dadajte valutu po svom izboru)? Svakodnevno. Da trošite na šta i koga hoćete. Svakodnevno. Zvuči li Vam to primamljivo? Verujem da. Velikodušno i od srca, uvek za Vas. Ono što je zanimljivo je, da ima “uslov”: ne možete preneti da sledeći dan ništa, kako i na koga ste potrošili, potrošili ste, prenosa u sledeći dan nema. I ima još nešto: bez najave, jednog dana sve će to prestati. E sad, kada ovo znate, zamislite se i zapitajte šta raditi sa ovim svakodnevnim darom? Da li Vam i dalje zvuči primaljivo? Verujem da.

A da li znate da Vi svi to već svakako svakodnevno dobijate? Da, ta banka se zove Život, a tih 86400 nečega, su sekunde koje svakodnevno dobijate na dar. Već godinama. I dobijaćete ih još svakodnevno, neko vreme...Kako Vam sad to zvuči? Da li sada malo zastanete i zapitate se na šta i kako i koga trošite svoje svakodnevno na dar dobijene sekunde? Verujem da. Barem malo...

Znate, dosta olako shvatamo darove koje dobijamo shvatajući ih zdravo za gotovo. I sa jedne strane jeste tako, jer na to sve zaista imamo pravo. U smislu da imamo pravo i birati šta ćemo i kako i sa kim deliti svoj život. No međutim, da li je i svejedno KAKO ćemo, ŠTA ćemo i SA KIME ? Zato što to, hteli mi to priznati ili ne, ipak sami biramo. I odlučujemo. I ima tu neke veze u kojoj porodici, kojem gradu, kojoj državi, da li potpuno zdravi ili sa nekim nedostatkom, smo rođeni. No, svet je pun primera da ta veza nije nužno i odlučujuća za način daljneg života. Da je odlučujuće ko je šta uradio sa svim situacijima koje je dobio rođenjem.

Hajde malo da čačkamo po onim 86400 svakodnevnih sekundi. Koliko od toga potrošite na SEBE? Koliko poklonite toga za svoje ZDRAVLJE? Koliko toga poklonite na nešto što će OSTATI I POSLE VAS, kada Vam jednog dana banka prekine davanje? Koliko toga dajete onima koji Vam nikada neće moći vratiti?  Koliko na svoje NAJMILIJE? Koliko na svoje PRIJATELJE? Koliko na POSAO? Na koji način dajete sebi? Na koji način drugima?

Kada završite svoj dan, koliko ima što ste dali na nekoga ili nešto što će doneti “kamatu” u vidu dobrog osećaja i zadovoljstva pa se tako ima utisak da je 86400 puno, puno više?

Možda vredi zastati malo i razmisliti o ovome.....

Ja ću Vam reći kako ja trošim svoj svakodnevni dar.

Ne započinjem svesno trošenje bez da se ZAHVALIM što i dalje imam šta trošiti. Da se ZAPITAM kako mogu još bolje i kvalitetnije i kome i kako danas mogu pokloniti više. Vodim računa o svom fizičkom zdravlju - zato vežbam (“Tibetance” svakodnevno i pilates dva puta nedeljno i vozim biciklu svakodnevno, sem zimi...tada hodam). Ne vodim strogo računa šta jedem (zato što trenutno biram tako), ali sve što pojedem jedem sa zahvalnošću koje prenosim do svake ćelije, tako im šaljem poruku da je sve dobro...Pijem puno vode, svaki gutljaj je uz hvala, pa koliko gutljaja toliko hvala. Koristim svakodnevno suplemente (izabrala sam najbolje za sebe), zato što verujem da to mojim ćelijama koristi i da je tako naš odnos radosniji. Kada razgovaram ili kada komuniciram u pisanoj formi, uz to dodam osmeh, jer verujem da je on uvek dobrodošao, i meni i svima oko mene. Verujem da se taj osmeh onda prenosi i dalje.

Svakodnevno svojoj duši dajem nove doze znanja i osećaja koliko je divno već samo postojanje. Mozak je takođe aktivan, bez mojih misli i osećaja ne bi znao šta činiti sa mojim telom. Funkcionišemo zajedno u dogovoru, radimo brisanja i čišćenja i rušenja svega što nam nije lagodno i radimo na što svesnijem odabiru sa čime se družimo. Više puta u toku dana se zaustavim i zahvalim na svemu što imam i na svemu što ću tek imati, uključujući sve divne ljude koje imam i koje ću tek upoznati i pitam se “Kako može bolje od ovoga?”. I koristim Čudesna pitanja za otvaranje novih mogućnosti i izbora za sebe, svoj doprinos, za razvoj posla, za nova posla, za odnos sa svojim telom, za rešavanje situacija koje me zbunjuju, za sve što mi se pojavljuje a za koje želim lagodnije i radosnije rešenje. Ne zadržavam se na burlanju po “problemima” i ulaženju u drame i traume – tražim rešenja na načine koje su za MENE najlakši. I koji mi donose najviše. Koji mi donose mogućnosti uživanja i mogućnosti davanja, biti doprinos u nečijim životima. 

Naravno da kada radim u toku dana, nije uvek da radim samo što volim, ali i u tim radovima gledam da nađem nešto što volim.

 

Svako veče sa svojim čovekom popijemo čašu dobrog vina ili piva – mi to zovemo “naše opuštanje”. Svojoj deci govorim da ih volim. I pokazujem im onako kako znam. Sutra ću to uraditi možda na još bolji način.

Ovakvo trošenje mi donosi svakodnevno puno još toga, i zbog osećaja punoce, ispunjenosti, imam osećaj da Čudesnih sekundi imam više.

Da, mimo ovoga, ima dana kada svoje sekunde potrošim, rekla bih, bacim ih u vazduh. Zato što od svega nabrojanog, nešto više ili manje, izostavim. Zato što mi se desilo nešto ili neko pa sam olako potrošila svoje sekunde. Zato što nisam dovoljno poklonila sebi, drugima, nečemu...možda bi trebalo da mi bude žao, i delom i jeste ponekad, a onda opet shvatim da ništa od toga nije olako bačeno. Jer to bačeno je negde palo, kao seme, iz kojeg će niknuti baš to što će mi pokazivati to što jeste i zašto jeste. Ne krivim sebe, volim sebe i tada, zato što sam to ja. Takva kakva sam, ja sadašnja, a ako budem htela, biću svakodnevno još bolja. A ako ne budem htela, onda je ovo plafon mojih mogućnosti. A i tada ću voleti sebe.

Dozvoljavam da mi odlazi i dolazi sve što ima težnju i želju da dođe i ode. Pitam se KAKO BITI ja svoja, i od toga kako najveći doprinos mogu davati sebi i drugima? Kako u svemu naći radost i sreću i lakoću i mir?

Moja trenutna dešavanja su najbolji pokazatelj načina na koga i kako trošim svakodnevno mojih 86400 sekundi. Niti su bolja niti lepšsa niti lošija. Naredna moja dešavanja će pokazivati jasno moj odnos prema svakodnevnom daru od banke koja se život zove.

Zahvalna na svakom pojedinačnom i na svakoj kamati...

P.s. vrlo rado ću Vam detaljnije približiti kako i na koje načine možete VI kvalitetnije i ispunjenije da trošite svojih 86400. To će biti višestruko dobro, pre svega za Vas, pa za mene, a s obzirom da smo deo sveta, onda i za svet (uključujući i ljude i prirodu).

Darujem Vam od srca dva Čudesna pitanjca da uživate u svemu novome što ce Vam doneti...

-  Što ako smo mnogo veći od svega što smo dosad smatrali da jesmo?

 

- U čemu je moja najveća snaga i znanje koje može da bude doprinos meni i čovečanstvu?