Moj život u pet decenija

U prvoj deceniji mog života, moji roditelji su se razveli, i tada mi se prvi put srušio svet oko mene. Prvih par godina sam se šetala od jednog do drugog roditelja, i kada sam skontala da se sama trebam izboriti sa situacijom, počela sam se smešiti. Samopuzdanje na nuli. I ispod nule. Osmehom sam prikrivala sve što mi je bilo bolno. Tako su me mnogi upamtili po osmehu. Nije bio loš izbor.

Sa dvedesetak godina, udajem se sa željom da moj osmeh ima unutrašnju podlogu. Samopuzdanje i dalje ispod nule i jos i dobro potvrđeno, za šta se pobrinuo moj tadašnji muž i otac moje dece. Smešila sam se i dalje gde god sam bila.

Sa trideset godina sam razvedena, odbačena ne samo kao žena, nego kao osoba. Samopuzdanja tek nema. Drugi put mi se srušio svet oko mene. Dobijam epilepsiju. Tek tako. Iznenada, niotkuda. Napadi nisu česti, ali mi se dešavaju na ulici, na pešačkom, u kupatilu….a kada se osvestim, ja se smešim. I dalje.

Tada rešavam da pokrenem nešto u svom životu. Da se upoznam sa samopouzdanjem. Da vidim možemo li se mi družiti. Možda i zavoleti, čak.

Na taj put idem sama. Nemam podršku ni od koga, niko od mojih prijatelja nije u toj priči, niko kao ja ne želi toliko da promeni svoj život. Idem sama, čitam, učim, upijam. I dalje se smešim, ali povremeno ispod tog osmeha ima i podloge.

Sa četrdeset godina moje oboje dece odlazi u inostranstvo, kod svog oca, 2500 km udaljeno. Puštam ih da idu, jer želim da imaju mogućnosti rasti u obećanijoj zemlji, sa više mogućnosti. Rastajemo se i viđamo par puta godišnje. Oboje imaju jedva jednu i po deceniju života. Treći put se srušio svet oko mene. U javnosti se i dalje smešim, na skajp razgovorima sa njima se i dalje smešim, na njihove uplakane okice odgovaram da pruze šansu novoj okolini da se zavole i prihvate i smešim im se. Da ne vide koliko boli. A znam da znaju koliko….

Nakon toga, znam da moj život ima neku dublju svrhu nego samo da ustajem ujutru i ležem uveče a u međuvremenu automatske radnje. Sa epilepsijom se obračunavam jednostavno, objasnivši joj, da kako je došla, tako lepo može sada i da ode. I zaista odlazi. I nema je više.  Samopouzdanje mi je visoko odskočilo. Verujem sebi. Šta je to što ne mogu da preživim i bez koga i čega ne mogu da živim, kada sam sve ovo preživela? To me stavlja u poziciju da ne zavisim ni od koga i nisam vezana ni za koga, bez koga ne mogu. To mi daje ogromnu energiju slobode. Neslućenu.

Sve vise radim na odbacivanju svega sto me dira i koci i povredjuje i ne da mi lagodnost. Na njihova mesta postavljam jednostavnost, manje kocnica, ogranicenja, sve manje vezivanja za bilo koje situacije, ljude, dogadjaje koji bi mi postavljale bilo kakve granice i ogranicenja. Moj osmeh sve vise ima unutrasnjih razloga.

Sada više nisam sama. Pored mene je nekolicina pravih osoba koji su mi podrška kada posustanem i zapnem i padnem na nos. Znaju kako me brzo isceliti.

Za koji dan ću imati 50 godina. Imam partnera, deca su postali moćni mladi ljudi koje njihovi prijatelji i kolege vole i poštuju. Postala sam sertifikovani voditelj radionica, obuka, seminara za lični razvoj. Pre koji dan sam izdala knjigu. Knjigu koja je meni bila ogromna pomoć na mom putu do ovoga danas. Rođena je da bi i drugima kojima je potrebna podrška, to bila. Da im pokaže da se može promeniti puno toga. Stojim iza svake reči u toj knjizi lično.

Danas potpuno sigurna u sebe kažem da sam uspela. Jer jesam.

I dalje imam osmeh na licu. Samo što ovaj osmeh ima debelu podlogu da bude. Rekla bih da sam napravila ipak dobar izbor.

I šta je još sve moguće nadalje? 

Zašto JA da opraštam?

Mislim se nešto…

biće da su ljudi pobrkali zašto se nekome oprašta za nešto učinjeno, što nam se nije dopalo, što nas je povredilo, u nekom trenutku zaustavilo i zaledilo...

Činjenica je, da se opraštanjem ne oprašta određena akcija dotične osobe, nekada sprovedena, da bi se mi pokazali kao veći ljudi u odnosu na dotičnu osobu ili zato da bi se ta dotična osoba osećala olakšano, već zato što to direktno utiče na nas same. A mnogi ne opraštaju baš iz navedena prva dva razloga.

Našim novim izborom u akciji opraštanja, sa sebe skidamo teret koju je napravila nekada sprovedena akcije dotične osobe, koja je nama već od tada ogroman teret, koji je lepo spakovan u određenom delu našeg tela, i mi ga vučemo sa sobom. Time mi sami budemo olakšani za taj teret, kod nas samih se promeni energija, koja tako olakšano-izmenjena donosi potpuno novo energizovane situacije. E u tome je suština, u tome je preokret, u tome je promena! U nama! Drugačija energija privlači i dozvoljava primiti, takve Čudesne kreacije, ljudi i situacija, da ostajemo širom otvorenih očiju i širokog osmeha od iznenađenja.

Hoćemo li mi takve promene? Korenite? Koje donose promene u zdravstvenom stanju,

prilivu novca, prilivu pomoći, prilivu lakoće, prilivu radosti, prilivu obilja?

 Ili nam je i dalje dobro da se držimo uvređeni i povređeni i stiskamo negde u nekom dobro skrivenom delu svoga tela svu tu bol, dopuštajuci da i dalje zbog nje jecamo i krvarimo?

   Šta ako je moguće sa lakoćom

    pustiti, otpustiti sve vrste boli?

Prvi korak je biti zaista voljan za to, drugi se već sam od sebe namesti i dođe.

Hteti, zatražiti,otpustiti, dopustiti, primiti.

Provereno…

slika preuzeta na Čarobne misli

Kad se stvari jednostavno poslože...

Nije mi se išlo…Osetila sam čak i malaksalost, čak me i glava zabolela, kao da sam ostala bez energije. 

Telo mi je slalo signale da i ne trebam da idem.

U meni se probudio osećaj odgovornosti jer sam obećala da ću doći, pa sam potpuno odbacila mogućnost da ja budem ta koja će otkazati. 

Setila sam se šta znam, pa sam pustila sa lakoćom da se odvija u pravcu kojem treba. Niti sam vizualizirala, niti sam prizivala, niti sam se opirala…pustila dam da energija teče. Mogla sam je napitati u tom njenom toku.

Poruku sam pročitala dosta kasnije nakon što je bila napisana i poslata meni. Druga strana je otklazala susret. 

Iako, zaista iskreno, žao mi je, jer znam da bi sastanak bio obostrano koristan, ipak  znam  da je ovaj put i meni i drugoj strani nešto drugo bitnije i u nekoj drugoj priči ćemo dati veći doprinos. I primiti naravno.

Nasmešila sam se, namignula i zahvalila Mu.

Opet je genijalan.

Dalji tok dana će pokazati razloge ovakve preraspodele dnevnih akcija.

No znam, da će kako god se odvijao ostatak dana, biti sa razlogom takav.

Sklapam dlanove, pa usne na njih  i zahvaljujem…

P.s. Zanimljivo, nisam više malaksala i bez energije…

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/07/kad-se-stvari-jednostavno-posloze.html

Kada imaš svoje snove, znaš sta je tebi važno

Bila sam osoba koja nije sebe vrednovala, koja je mislila da će biti voljena ako se podređeno ponaša, da se samo radom i radom i radom može zaslužiti poštovanje, da je uživanje nešto što će biti ok kada se dođe u neke poznije godine, da je ženi sa decom ok ako su u strahu od muškog u kući… jer to sam videla i  rekli su mi da je tako, a ja sam poverovala. Jesam, jer nisam verovala da postoji drugačije, a i nije bilo u mojoj okolini nekoga ko bi mi rekao da je i drugačije moguće. A tek pokazao!

Sa svojih trideset godina lekari su mi konstatovali dijagnozu, od koje se ne umire ali je neizlečiva, što znači do kraja života uz lekove i da je poželjno da uvek imam nekog kraj sebe.

U proteklih dvadeset godina, od svoje dece sam bila fizički odvojena, na duže ili kraće vremenske intervale, neko vreme od oboje više od 2500 km, viđala sam svoju decu godišnje maximum tri meseca, pa onda i manje. Nakon toga su se njih dvoje odvojili jedno od drugog, nakon decenije i po života zajedno, što je tek bila trauma, pa je ona od tada kod mene a on je ostao kod svog oca, 2500 km daleko od nas. Pa smo se viđali max mesec dana u jednoj godini.

Sa svojim sadašnjim partnerom smo u nekom momentu, pre deset godina, ostali istovremeno bez posla, bez bilo kakvih primanja, bez dovoljno novca za preživeti mesec, hraniti se i platiti račune. Ovo navedeno je u najgrubljim crtama, mnogo toga ima što neki određeni ljudi sem mene još znaju, a ima i toga što sem mene i osobe sa kime se dešavalo, niko drugi ne zna još uvek.

I znam da se ovo ne razlikuje od većine drugih, vaših priča.Niti mislim da je moja priča najtužnija. Nije ni poenta u tome. Poenta je da po ko zna koji put podvučem i naglasim da je to bilo nekada, a da već odavno puno toga nema.

Da se ne mora ostati u priči u kojoj smo trenutno a nismo sretni. Početak je krenuo kada mi se upalila sijalica da ja vredim. U doba kada sam do toga došla, internet se tek pojavio i nije bilo ni ovoliko pomoći i podrške, kao što sada ima, osobi koja je rešila da prekine sa svojom tužnom pričom. Vrlo malo pomoći sa strane.

Naredni veliki trenutak promene je bio, kada sam rešila da je dosta kukanja da mi je partner neophodan da bi i ja i deca imali ispunjen i radostan život. Zavolila sam samu sebe. I tada je mogao i mene neko da zavoli, neko ko je takođe potpun  i kada je sam.

Sledeće veliko otkriće je bilo kada sam se odvojila na duže i na daleko od moje dece. Kada mogu bez njih da živim, mogu i bez bilo koga drugog – od tako nisam očajnički vezana ni za koga i otkačila sam se od očekivanja koje neko ili neki odnos treba da mi ispuni. To je donelo mnogo jednostavnosti u moj život.

Meni je u životu važno da sa svojom decom imam dobar odnos i da oni međusobno imaju dobar odnos, da je među nama ljubav uvek i bila i biće, bez obzira na trenutna stanja.

Bez ozbira na sva tumbanja, padanja i podizanja, što pojedinačno što zajednički, to danas svi troje živimo. Uspela sam. Uspeli smo.

U međuvremenu, moje bolesti više nema, raskinula sam odnos sa njom, jednostavno, zaustavivši je svojom odlukom, rekavši sebi i njoj da je dosta. I da što smo se do tada družili, družili smo se, shvatila sam zašto je došla, i da je sada vreme da ode. Dale smo jedna drugoj što smo trebali i imali dati. Od tada više cenim i svoje telo i svoj organizam. Hranim je i negujem da nam bude dobro. Uspela sam i tu.

Moj partner mi je pokazao da je emotivni odnos, odnos između dvoje slobodnih i svesnih ljudi, koji mogu i sami da žive i nisu zajedno zato što ne mogu bez onog drugog preživeti, nego zato što je u dvoje mnogo lepše. Pokazivanjima ljubavi smo se više puta zajednički učili, što zato što nismo bili naučeni, što zato što smo bili povređivani, pa iz straha nismo pokazivali ljubav. Prevazišli smo to zajedno. Mada, i dalje učimo i radimo na našem odnosu. Svakom novom stepenicom nam je sve lepše. Uspeli smo. I uspevamo i dalje.

Iz nezaposlenosti, hrabro smo pokrenuli svoje privatno poslovanje. Ta hrabrost je bila direktno od Boga podržana, zato smo i pregurali i opstali. Iz zahvalnosti što je od Boga podržana, poslovanje je temeljeno na kvalitetu i poštovanju ljudi. Uspeli smo.

Vreme i novac uložen u moje lične edukacije, jer mi je važno to, je znanje koje prenosim drugima, svakome ko je odlučio da se pokrene iz svoje tužne priče. Bilo uopšte životne tužne priče ili samo određenog tužnog dela.

Svaki dan mi je pun uzbuđenja i zanimljivosti i nikada nije isti kao prethodni. Nemam perioda dosađivanja. Imam periode kada sam opuštenija i radosnija i zadovoljnije i kada nisam. Glavna razlika u odnosu na nekada i u odnosu na neke iz mog okruženja, je da znam šta uraditi sa tim periodima. Znam kako sa njima…

Kada znaš šta je tebi važno, znaćeš i šta trebaš raditi da ih ostvariš.Uvek ćeš imati pomoćnike koji će biti voljni da ti pomognu, potraži ih i zatraži da ti pomognu.

Ako budete zatražili moju pomoć, znajte da sa mnom možete da idete samo u pravcu kako jednostavnim putem doći do vaše radosti. Znam da može tako, sama sam svedok tome. 

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2017/04/kada-imas-svoje-snove-znas-sta-je-tebi.html

Kako ukloniti stres iz svog zivota?

Ne, neću te sažaljevati zbog situacije u kojoj si. Ne zato što te ne volim. Volim te, znaš to. Ali od sažaljevanja nemaš koristi. Ni ti ni ja. Ne sažaljevajući te, mogu ti pomoći. 

Činis li nešto da te leđa i noge ne bole? Činiš li nešto da ne budeš u stalnom stresu, bez obzira na posao koji radiš? Činiš li nešto da ti odnosi sa ljudima bolje funkcionišu? Činiš li nešto da imaš manje svakodnevnih obaveza? Činiš li nešto da je finansijska situacija bolja? Činiš li nešto da imaš više opuštenih druženja sa prijateljima? 

Na sve ovo, tvoji odgovori su da ne možeš ništa promenti jer su okolnosti takve. Da se ne mogu promeniti. Već godinama su takve… I zato je tvoja priča tužna i neki te zbog te situacije žale.

No ni to njihovo žaljenje tebe svih ovih godina nije ti donelo pomaka u smislu da ti bude bolje. Naprotiv, cela priča nastavlja da raste i uvećava se.

A organizam, telo i psiha sve slabiji.  Pucaju lagano.

Vreme je za promene. Sada, odmah. 

Pokreni se.

Kao prvo, ujutru kada se probudiš, pre nego ustaneš, istegli se. Protegni se. Diši. Oseti da dišeš. Oseti svoje telo od temena do nožnih prstića. Ono je i danas sa tobom! Promrdaj ga malo, izvrni se na jednu pa na drugu stranu, uvij kičmu, ona nije od drveta, zašto si napravio da se oseća ukočeno kao da je od drveta? Dok se protežešs, imaj osmeh na licu, budi sretan što imaš telo oko tvog osećaja koji ti izaziva osmeh.

Zapitaj se pre nego ustaneš, kakve te sve divote danas čekaju, kome možeš biti od pomoći i ko će tebi biti od pomoći danas? Osmehni se još više, zamisli koliko toga divnoga te čeka.

Obezbedi sebi redovne obroke, ako mene pitaš, ne mora biti po pravilima, ali neka bude više dnevnih, ne samo jedan u predvečerje, kada si toliko gladan da bi i stoljnak sa sve tanjirom i escajgom pojeo. 

Koristi  pomoć koju imas ponuđenu, izaberi sebi neku suplementaciju koja je prirodna. Voleće to tvoje ćelije, jer ne unosiš im hranom dovoljno koliko im je potrebno da budu zdrave. Pomogneš ti njima, oni će ti to velikodušno zahvaliti.

Pronađi vežbe koje su ti prihvatljive, u kojima se dobro osećaš dok ih radiš. Radi ih ako ne svaki dan, dva puta nedeljno. Možeš izabrati da li otići negde ili gledati kući sa neta i vežbaj.

Da li zaista jedino ti možeš obaviti sve poslovne obaveze koje imaš? Da li zaista ne postoji barem jedna osoba koja bi vrlo rado preuzela deo? I osećala se korisnije? Ili je u pitanju da nemaš poverenja da nekome prepustiš? Šta bi se tada kod tebe promenilo? Šta bi izgubio? U svojim očima o sebi, posebno? 

Komunikacija sa drugima ne funckioniše dobro kada ne želimo da funkcioniše, jer svakome od njih prilazimo sa određenom predstavom koju smo stvorili, pa im prilazimo sa spremljenim kordonom i za napad i za odbranu. Tu svako čuje šta hoće i govori ono što ne misli. Šta bi bilo kada bi se promenio sam početak pristupa ljudima?

Sa stalnim svakodnevnim stresom nema se ni volje družiti se sa ljudima, čak ni u opuštenoj varijanti, pijuckanja i čavrljanja i smeha. Tako prestaješ da imaš i slobodnog vremena i vremena koje će biti za druženja, kakve god vrste. 

Da li je zaista stres jedina mogućnost koju imaš da izabereš svakog dana iznova? Šta bi bilo kada bi, umesto stresa, sutra ujutru, izabrao da dan bude radostan i da ti budeš radostan u njemu, pa šta god da se dešava u njemu? I da se držiš toga ceo dan, šta god da je, da umesto stresne reakcije, reaguješ radošću? Nemoguće je? A ni probao nisi….

Traži pomoć, traži da ti se pojave osobe koji ti mogu biti od pomoći, traži da ti se pojave situacije koje ti mogu biti od pomoći, traži, traži, traži…pa ćes i dobiti. I Biblija tako kaže. 

Neću te sažaljevati, jer ti možeš biti osoba kojoj se ljudi dive i od koga mogu učiti kako se živi. U svakom pogledu. 

Tu sam da ti pomognem u tome, ako želiš.

Da živiš radosno. 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-ukloniti-stres-iz-svog-zivota.html

Čudesna lakoća komuniciranja

Znati komunicirati je veština. I kao i svaka druga se uči. Nekome je kao prirodni talenat, pa taj ima manje za učenje, samo za daljne razvijanje. Neko je naučio u svojoj roditeljskoj kući, rastao sa time, neko je to trebao da uči od samih osnova van roditeljske kuće.

Gde god se nalazili u odnosu sa dobrim komuniciranjem, uvek može bolje od trenutnog. Šta zapravo znači dobro komunicirati? To znači reći jasno ono što želimo i znači saslušati drugog da kaže što on želi. I tu se najviše i zapetljamo. Ili na jednoj ili na drugoj strani, a pogotovo je zanimljivo kada su sa obe strane osobe, koji niti govore jasno niti slušaju pažljivo.

Pre samog početka bilo kakve komunikacije, vrlo je korisno da spustimo svoje zidove i barijere koje smo podigli u odnosu na dotičnu osobu ili situaaciju u kojoj smo. Naoružani sa bodljama niti jedna komunikacija ne može biti uspešna, ni za jednu stranu. Kada smo bez bodlji, tada govorimo i čujemo jasno.

Jasno reći šta imamo, znači bez okolo-naokolo pa nigde, znači bez optuživanja druge osobe, bez napada na drugog, znači bez podilaženja i umanjivanja sebe i stavljanja sebe u žrtveni položaj, znači bez vikanja…

Šta je to što želim ZAISTA postići razgovorom? Šta je to što me ZAISTA pritiska u odnosu sa drugom osobom pa to želim rešiti? Šta ZAISTA osećam u vezi onoga što želim reći? Šta ZAISTA želim postići?

Ako tako postupim, druga strana će imati tačne informacije šta se od nje očekuje. A izbor je na njoj da li može, hoće, želi da nam u tome pomogne, da ispuni, da uradi…

Nakon toga, naš je izbor da li odgovor druge strane nama odgovara, da li možemo, hoćemo, želimo to da prihvatimo, da živimo sa tim, šta možemo promeniti u vezi sa tim. Bez osuđivanja druge osobe. Ona je svoje rekla. Na nama je šta ćemo sa tim uraditi.

Sa druge strane, ako smo mi osoba kojoj se želi nešto saopštiti, dozvolimo joj da nam to od početka do kraja saopšti. Sve sto ima reći, pustiti da kaže, bez da je prekidamo u pola misli. I onda je naš izbor kako ćemo reagovati na to, da li se slažemo ili ne sa rečenim.

Strah ili tremu koju znamo osetiti pred neki razgovor, najčešće dolazi zato što smo u svojoj glavi već napravili scenario kako bi to moglo da se izdešava. I ne jedan, nego više njih. Čudno, najčešće ni jedan koji protiče lagano i na naše a još bolje obostrano zadovoljstvo. Znači, prvo izbaciti scenarije iz naše glave. 

Koje su moje beskonačne mogućnosti da ovaj razgovor donese puno više nego mogu/možemo očekivati? Koji doprinos možemo biti jedno drugom? I pustimo da se pokaže. Spustimo lepo dole svoje zidove i pustimo da nam se pokaže.

Ako sa druge strane imamo osobu koja je krutih stavova, netolerantna, puna zameranja i kritike, znači da smo već i pre samog komuniciranja doneli sud o toj osobi, i samim tim, ili se dobro naoružali ili se već videli unapred mrtvi pred njih. 

Koje vrednosti ja imam što sebe tako doživljavam? Koju vrednost imam u tome da sebe vidim kao večitog ratnika? Koju vrednosti imam da sebe vidim kao večitu žrtvu, koju niko ne razume već samo gazi? Koju vrednost vidim u tome da tu osobu doživljavam na taj način i kao večitu pretnju meni? Šta još ne vidim a kada bih video to bi potpuno promenio odnos mene i te druge osobe?

Šta ta druga osoba skriva svojim takvih reagovanjima? Koja se laž krije iza takvih reakcija?

Uvek imamo više izbora šta i kako postupati. 

Šta ako je sve jednostavnije da rešim, nego sam zamislio? Kako može biti još bolje od ovoga?

Nekada, od takvih osoba se trebamo jednostavno samo udaljiti. Za zauvek ili privremeno, pokazaće se.

A nekada, kada baš nikako ne znam kako, zatražim da se situacija sama od sebe reši, na način kako bi se ona sama od sebe rešila.

slika preuzeta na  Chronos doo

Aktivno slušanje - za frizere i sve koji to nisu

Imam jednu divnu prijateljicu, frizerku, koja me je neki dan podsetila ponovo na jednostavnost života.

Priča mi kako joj dolaze nove i nove mušterije u salon i govore zbog čega odlaze od nekih frizerki koji su, na dobrom glasu i sa vrlo zvučnim imenima salona.

Kažu one, frizerke ih ne slušaju šta žele da im se uradi sa kosom. Naravno da svaka frizerka pita ali i ne sluša odgovor, pa samim tim ni ne čuje šta joj mušterija govori. Samim tim, teško će mušterija i biti zadovoljna rezultatom. Pa čak iako je to vrhunski ošišano ili ofarbano ili isfenirano ili šta god već.

Hmmm…daa…

Podseti me to na pročitanu knjigu koja je, doduše vezana za network marketing, no, rekla bih da je vezana za život i odnose uopšte. Priča se tamo o pojmu aktivno slušanje. Šta znači to? Kada postavimo pitanje osobi sa kojom komuniciramo, dok ona odgovara, u svojoj glavi ne tražimo koji ćemo odgovor dati, ne kalkulišemo šta će ona to reći do kraja svoje misli (kao da znamo unapred šta druga osoba misli), ne čekamo da što pre završi svoju misao da bi mi mogli se nadovezati sa našom…nego slušamo do kraja i samo slušamo i tako onda i čujemo.. I tek kada osoba završi, onda odgovaramo. Nije u pitanju samo fino kulturno ponašanje. To je samo forma. U pitanju je sama suština zašto tako. Zato što ćemo jedino tako moći saznati šta zaista nas sagovornik želi reci, šta ga zanima, šta ga muči, za šta traži rešenje, za šta traži pomoć, šta želi dati…I tek kada to znamo, zaista i možemo biti od pomoći. Ponuditi svoju direktnu pomoć, dati predlog, uraditi nešto, biti podrška…

E sada, ono što je zanimljivo u celoj priči je, da ovo nije važno samo za network marketing, niti samo za poslovni odnos. Isto se odnosi i na našu decu, partnera, roditelje, prijatelje, komšije….

I onda, nije čudno da, ma koliko stručni bili u nečemu, određene osobe odlaze od nas kod onih koji će im zaista pomoći. P.s. stručnost (u bilo čemu) se i dalje podrazumeva.

I kao frizerka i kao roditelj i kao prijatelj…

Možete izgubiti ili dobiti mušterije ali i izgubiti i dobiti puno više od toga.

Dobro je da aktivno slušanje uvek možemo naučiti i primenjivati.

Ako ne znate gde, potražite nekoga stručnog… 

slika skinuta sa Web Komšija

Njen život nakon odbačenog tereta - istinita priča

Pozvala sam je na kafu i ona je došla. Ta moja prijateljica o kojoj sam već dva puta pisala.

Prvi put u priči Je li vreme da se trgnete i promenite svoj život  gde sam opisala njenu situaciju, tuga, čemer, jad iz njenog ugla, i kako ja vidim iz mog ugla, sa namerom da je motivišem (jer sam joj odštampala priču o njoj). Nju a i druge.

Nakon nekih nedelju dana, dok sam joj takođe uz neku našu kafu pročitala tekst o njoj, desilo se ono što je napisano u tekstu Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta.

Ja sam već tada znala ono što će ona saznati vrlo uskoro, da bi mi danas pričala o sebi. O novoj njoj. Ne onoj koja je bila nekada dok sam joj ja zavidila, ne o onoj koja je bila dok joj ni malo nisam zavidila, nego o novoj njoj, koja je bila ona kojoj sam se ja radovala i uživala gledajući je i slušajući je.

Sve ono što je do sada stiskalo i od čega i koga je strahovala, sada joj je toliko neutralno da mu ne pridaje nikakav značaj, ni plus, ni minus. Bez emocija, osećaja, ravno… Telefon koji će zazvoniti nije pretnja. Neka zvoni, zato i jeste. A i zato što sada zna da sa druge strane može čuti divne glasove i divne vesti.  

Ciklus koji je zbog 50+ godina pre nekog vremena prestao da je posećuje, sada se radosno vratilo u njen život.  Čak i reakcija na bol u stomaku je propraćena srećom i radošću jer je ponovo uspostavljeni ciklus jasan znak da se probudila, da je itekako živa.

Lice joj je promenilo boju, podočnjaci nestali, osmeh joj je svo vreme dok priča.

Glavni lik njene tužne bivše priče na potpuno elegantan i potpuno neočekivani način izlazi iz njenog života. Bez drame, pretnji (od čega je strahovala da će biti), naglog odlaska bez reči…Nego lepo lagano… I to joj je ok, nema više patnje, tuge, ljubomore, osećaja odbačenosti… Samo mir i dopuštanje da ode svojim putem.

Nakon toliko dugih godina straha od leganja uveče, nesanice kojoj ni tablete baš nisu bile od koristi, ona leže sa osećajem radosti i zahvalnosti  i osećaja da je dobro… Ponovila je nekoliko puta : dobro mi je, dobro sam… dobro mi je…

Ponovo uživa u putovanju do ćerke, do kafice sa njom, uživa ponovo voziti, uživa ponovo biti među ljudima…

I svega ovoga dobija još, i još i još…

Istina, još ponekad oseti da nije potpuno ručna kočnica spuštena, još se ponekad probudi ne baš ustreptala, još ima starih uverenja koja se pojave, ali to je ponekad i nije jakog intenziteta. I na dobrom putu da i toga ne bude više…

Da, mnogo sam uživala danas gledajući je i slušajući je. To je potpuno nova osoba. Zapravo, to je prava ona. Bez maski, bez oklopa, bez straha, bez tuge… Na svom je talasu i jedri na njemu, elegantna, podmlađena, radosna…

P.s. za manje od dva meseca… Šta li je to naspram pet dugih godina…

Mnogo me raduje njena radost…

Rečem ja,  joy coach… heheheee…

slika preuzeta ovde Alo

Moj put do svakodnevne radosti

Jutro je i budim se. Otvaram oči i lagano postajem svesna gde sam. Da, u svom krevetu sam. U svojoj sobi, u svom domu.

Sretna sam i zadovoljna. Smešim se novom danu. I pitam se koje mi sve moćne nove avanture i primanja danas donosi. Na to se već nasmejem. Iz osmeha prelazim u smeh a ispod je radost. Radost.

Da li se i Vi budite na isti način?  Da li ste svako jutro nanovo radosni?

Iskreno, ja nisam uvek imala ovakav osećaj nakon buđenja. Bilo je i drugačijih buđenja, kada sam nakon otvaranja očiju, umesto osmeha postavljala neku obešenu liniju od usana na lice. A ispod toga se krio strah od novog dana, nezadovoljstvo zbog svega što je moj život. Nisam nalazila čak ni neki razlog zašto bih drugačije i mogla reagovati na novi dan.

Kako se desila promena kod mene?

Sada bih rekla, jednostavno sagledavanjem svoje situacije iz drugog ugla.

Najveća promena mi se počela dešavati kada sam počela biti zahvalna. Zahvalna za ono što imam, počevši od toga da sam i dalje živa, pa sam zdrava, što imam decu, partnera, što imam krevet gde mogu spavati, dom koji mogu ugrejati ili rashladiti po potrebi, imam veš koji mogu oprati u veš mašini, sudove iz kojeg jedemo, imam šta staviti u te sudove, imam dvorište gde je milion različitih nijansi zelene boje, gde ptice ne hajeći za sve pevaju svoju pesmu, imam telefon sa kojim mogu pričati i sa onima koji su mi geografski blizu i s onima koji nisu, i tako…

One stvari i situacije koje baš nisu bili po mom ukusu sam lagano stavljala u drugi plan, pitajući ih pe toga mogu li ja nešto da promenim i ako da, kako, a ako ne, pustila sam da se reše na svoj način. Čudno, ali su se uvek rešavale na one načine na koje je bilo najbolje za sve.

Mnogo sam čitala o raznim načinima i metodama i tehnikama koje se preporučuju da se koriste. I ponavljaju svakodnevno. I radila sam ih. Nekada i po više različitih, nekada samo po jednu, radila sam onako kako bih osećala da mi najviše koristi. Ali nije bilo dana da ne upotrebim bar jednu. Vremenom sam ih naučila još više, pa sam i njih koristila, da vidim kako deluju. Vremenom sam naučila sa kojima sam najviše na osećaju pripadanja i jedinstva samnom. I tako se moj život počeo menjati. U skladu sa onim što sam radila svakodnevno i što je iz tog osećaja proizilazilo i što sam dozvoljavala da mi se Čudesnoga desi i bude moja realnost.

Ostavila sam za sobom gomilu negativnih viđenja ljudi i situacija i reagovanja na iste, postavila sam slobodu da svako ima svoje viđenje svega što je i što ga okružuje i naučila da to nije moj zadatak da se time bavim, dozvolila sam da svako živi u svojoj zoni koju je izgradilo i da ma kako da mu je tesno i neugodno, da je to njegov izbor. I isto tako, da ako mu treba pomoć, da sam tu. Jer ako ništa drugo, mogu preneti svoje načine izlaska iz neugodnog života u vrlo, vrlo, vrlo ugodan.

Dragi ljudi, ovo kako jeste i ono kako je bilo do sada, ne mora da bude i ono što će biti. Svoju životnu zonu kreiramo sami. I uređujemo je sami. No, uz pomoć pravih osoba uvek je lakše, i jednostavnije i zabavnije.

Kada se ujutru probudite i ne bude Vam lakoća da usne namestite u smeh i osetite radost, potražite pomoć.

Radost i osmeh su naša prirodna stanja. Dozvolite im da budu prirodno Vaše svakodnevno društvo. 

Kako očistiti prašinu negativnosti iz svog života?

Na svakom početku nečega je sve čisto. I na početku našeg života, i kada počistimo kuću, i kada započnemo neki odnos sa nekim…I onda krene sa prvom prašinicom. Pa dođe i druga i naredna…Nekada ni ne vidimo da je neka prašinica pala. Kada se tako skupi više prašinica, dešava se da ne želimo da vidimo da ima nešto što je zaprljalo to nešto naše. Valjda zato što nam nije dovoljno upaljeno svetlo…A onda kada primetimo i kada želimo da primetimo, obično preduzmemo neku akciju čišćenja. Površno ili detaljno. Pa smo neko vreme opet mirni, jer je sve opet čisto. I redovno je tada naš osećaj mnogo dobar. Kao da ponovo dišemo punim plućima.

Pitam se ponekad, ako nakon svakog čišćenja imamo fenomenalno dobar osećaj slobode i većeg prostora oko nas u kojem se lepo osećamo, zašto dozvolimo da zaprljamo ono što nas okružuje ili čak i delove svog života? A posebno sebe same?

Metla, voda su nam uvek pri ruci. Na svu sreću, većini nas jesu. I kanta gde možemo sipati veću količinu vode za čišćenje. I kanta za smeće gde možemo odložiti svoje smeće. I redovno će nam to smeće odneti službe koje su za to zadužene. I kanalizacija će odneti svu prljavu vodu koju u nju sipamo, sa lakoćom.

Zašto je onda ipak teško napraviti čišćenja?
Da li smo lenji? Ne bih rekla da je to pravi, ili barem ne jedini, razlog. Čini mi se da je više u pitanju da smo se nekim čudima navikli na prljavštinu oko i u nama. Čak se nekada i dobro osećamo u njoj. Čak se nekada plašimo šta će biti ako vidimo blještavilo čistoće.

Čudno je sve to…

Čudno čega se nekada bojimo. Videti jasno to, i šta i kako je zaista. Pa makar i rogato i repato, ali je barem tako. I tek onda, kada jasno vidimo sve i svakoga a pogotovo nas same, možemo nešto preduzeti. Preduzeti prave akcije. I rogato i repato ima svoje kvalitete. Ako ništa drugo, da pokaže da je takvo i da vidimo da ako nešto takvo postoji, postoji sigurno i drugačije od toga. Da ne kažem suprotno od toga. A kada je to drugačije, to znači i da naš život može biti drugačiji.

Prema tome, lepo lagano krenuti i izbacivati sve što je nepotrebno, sve što nam ne daje da slobodno sa lakoćom i radošću hodamo i živimo. Sve što nam oduzima i što nas  pritiska i što nas pravi manjima i nevažnijima i nebitnijima nego što jesmo. Prvo videti šta je sve to, uzeti kesu za smeće, potrpati sve u njega pa u kantu sa njim pa neka ga nose službe za to kvalifikovane. Pa nakon toga, kanta vode i krpa, i ne malo vode sa kojom ćemo samo zamazati  nego voda sa kojom ćemo sve pokupiti i očistiti i posle čega će prostor oko nas biti čst. Čist.  Voda, ta divna voda, toliko je sposobna da očisti sve što je za čišćenje i onda je tako prljavu ubaciti u kanalizaciju, tamo gde i jeste prljava voda, da je službe kvalifikovane za preradu vode kvalitetno prerade. Da se više nikada ne vrati u naš život. Pootvarajtre vrata i prozore, pustite da u uđe sveži vazduh, da stari ustajali ode napolje....Napolju on opet ide na preradu tamo gde se vazduh čisti...

Nakon ovih nekoliko jednostavnih akcija, lični osećaj je drugačiji. Lakše se diše, lakše se hoda, lakše je smejati se, lakše je živeti.

Ovako se čisti prostor oko nas.

Zanimljivo, i ljudi oko nas se čiste ovako. Neki budu očišćeni pa su i dalje u našem životu, neki budu očišćeni iz našeg života i poslati tamo gde će ih neko preuzeti. Rezultat je isti. Lakše se živi.

Zanimljivo je još i to, da i sami sebe čistimo ovako. Jer smo nekada baš zaprljani. Sa hranom koju jedemo, sa pićem koje pijemo, sa nefizičkom aktivnošću koja nas umrtvljuje, sa svojim stavovima, uverenjima, mišljenjima koje nas pritiskaju i prave od nas namaskirane ogranizme na dve noge koje hodaju zemljom.

I naravno, do nas samih je koliko će prostor oko nas, uključujući i ljude oko nas i uključujući posebno sebe, biti zaprljani  ili čisti.

Edukujmo se o načinima čišćenja, primenjujmo to, testirajmo na sebi koliko to NAMA funkcionise – igrajmo se, život jeste igra.  I nije najveći problem kada se zaprljamo tokom igre, nego ako to ne očistimo - takođe kroz igru.

Koliko li je sve jednostavno, zašto se toliko trudimo da dokažemo da nije?

Mislite o tome…

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-ocistiti-prasinu-negativnosti-iz.html