Ne mijenjajte partnera, već ga bolje upoznajte!

Rodili smo se iz ljubavi. Da, znam da će neko reći da se ne rađaju sva deca tako da se mama i tata vole i da sa ljubavlju čekaju svoje dete. Mislim na drugačiju ljubav. Mislim da se svi rađamo iz ljubavi prema životu. Svom životu.

I kasnije, svih godina, budimo se iz istog razloga. Iz ljubavi prema svom životu. Da nije tako, ne bi se više probudili, i kada jednog dana se ipak ne probudimo, biće to zato što smo izabrali drugu ljubav.

Ne, ne prema smrti. Prema drugim izazovima, u nekom drugom obliku, u nekom drugom telu.

Vreme između te dve ljubavi, je vreme koje živimo u ovoj dimenziji, u ovom telu. U tom vremenu, svi mi iskazujemo ljubav, neprekidno. Prema sebi, prema drugima.

No, razlikujemo se u načinima na koji to činimo.

Mada zvuči čudno, iz ljubavi prema sebi, neko odluči da je iskazuje tako što će više obraćati pažnju šta drugi žele i misle, nego šta njemu/njoj zaista prija. Pa će dozvoliti čak i fizičko, psihičko ponižavanje. Neki će dozvoliti biti bolesni. Neshvaćeni. Odbačeni.

Na različite načine ćemo pokazivati svoju ljubav prema nekome ili nečemu. Stalno se brinuti nad nekim, nečim, biti u strahu nad njima, iskazivati svoju ljubav rečima, dodirom, uslugama, poklonima…

Na različite načine ćemo tražiti, dozvoliti i primati ljubav od drugih. Bićemo različiti i u pogledu količina. 

I svi ovi načini davanja i primanja ljubavi se mogu menjati. Možda polagano, vremenom. Možda jednostavno, u nekom momentu, samom odlukom, izborom. Zato što u nekom momentu osetimo da može biti i drugačija i da bi nam ti načini više prijali. 

Ljubav, moćni izvor i razlog života, mnogi oduvek žele definisati. Pa, ma kako to lepo sročili i dalje ostaje nepotpuna definicija. 

A osećam da je i ona, kao sve drugo, tako jednostavna. 

Ona ima želju da postoji i da slobodno živi. Da je ne uslovljavaju, da je ne stiskaju, da je ne ograničavaju. Ni prostorno, ni formalnostima. Da je previše ne tumače. Ljubav želi da bude među nama, slobodna u svojoj Čudesnoj moći. Ne da nas ispunjava ili ispražnjava, ona nema zapreminu, ona je svugde. Na različite načine. Trebamo je videti, primetiti a ona će nam stalno, na razne načine skretati pažnju da je vidimo. 

 

Život će nam biti lepši i radosniji kada je budemo videli svugde, u svemu i u svakome.

Kao, kada partner sa Vama ide na koncert koji je u gradu udaljen 200 km a pri tome uopste ne voli tog izvođača, ali ga zato Vi volite…

Nije uvek neophodno promeniti partnera zato što ne osećate njegovu/njenu ljubav prema Vama na način koji bi Vi to hteli. Može biti da je ona itekako prisutna, samo na način na koji to Vaš partner ume pokazati.

Dobro je onda porazgovarati sa njim/njom i reći jedno drugom svoje želje. Može biti da ćete se vrlo prijatno iznenaditi oboje, kada shvatite koliko je ljubav zaista prisutna, samo je ne vidite.

A ako posle takvog razgovora, shvatite da Vama ne prijaju njegovi/njeni načini, budite toliko slobodni da pustite svog partnera i sebe i oboje potrazite druge osobe.

Iz ljubavi prema sebi i partneru.

Budite isto tako slobodni da potražite pomoć za Vaš bolji ljubavni odnos. 

Iz ljubavi prema ljubavi…

text objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/02/ne-mijenjajte-partnera-vec-ga-bolje.html

Kako optustiti negativne emocije i zaploviti morem spokoja i ljubavi

Rodila sam se šezdesetineke prošlog veka u jedno zimsko jutro, verujem na opštu radost svoje familije, posebno one najbliže. Verujem da sam bila željeno dete, oca i majke koji su se voleli, i njihovih roditelja koji su takođe voleli da se oni vole pa onda i željno čekali i mene. I tako sam ja došla na svet u to zimsko jutro.

Iskreno, verujem da mi je tada bilo svejedno koji je dan i mesec, bilo mi je bitno da tamo gde ću da živim da me vole. Mislim, verujem u to da mi je to bilo bitno tada. I tako, dobila sam baš to.

Tada. I narednih nekoliko godina.

Dok onda jednog dana više to nije bilo baš sve tako. Mama i tata se više nisu voleli, pa samim tim ni njihovi roditelji to sve nisu voleli, pa onda i članovi familije su počeli da vole različite stvari. Verujem da mene nisu prestali da vole, ni tada. Mislim, verujem da je tako.

E sada, u gomili zanimljivosti koji su se dešavali u mom životu (naravno, u svačijem ima zanimljivosti), neke zanimljivosti su mi baš bile sa prevelikim intenzitetom. Za mene prevelike vrednosti u ispoljavanju.

I onda su krenule te priče, pa ti si preosetljiva, tebi su samo emocije bitne, to je zato što si u horoskopu “ribe”. I tada je krenulo da, ne da ne volim, nego mrzim to što sam baš ja “ribe” u horoskopu. Plačljive, preosetljive, njanjave, previše povredljive, previše veruju drugima, a premalo hrabre, premalo sa svojim čvrstim stavom, premalo borci i sve ono što jedna tinejdžerka u svom traganju za svojim mestom pod nebom želi da je.

Em što sam u gomili svojih zanimljivosti u svom svakodnevnom životu pokušala ostati na nogama, i prikriti svoju njanjavost, ko god bi me pitao šta sam u horoskopu a ja rekla šta sam, usledilo je ono dobro poznato “ajoojj…” Dalje je svako dodavao svoju verziju.

A ja sam htela da budem neki lav ili bik ili ovan ili barem strelac…da sam se rodila u neko drugo jutro a ne u ono zimsko…

I tako…

Godine su prolazile, dolazile sve zanimljivije priče u moj život, a ja sam i dalje bila u borbi sa svojom preosetljivošću i sa svim onim što nosi znak “ribe”.

Tragala sam za nekim osobinama koji bi makar na momente ukazivale na stav, čvrstinu, hrabrost,samopouzdanje.

Ne kažem da tu i tamo nije bilo nekoga ko je sve te moje “riblje osobine” voleo i podržavao, ali to su bile blede podrške. Ili sam barem tada tako videla.

I ovo sve je bio još jedan od razloga mog ne voljenja sebe.

Život svoj sam zatoksikovala dobro. I redovno mu dodavala dozu toksina, u slučaju da je nekim čudima neki delić toksina krenuo iz njega.

Dok jednog dana, nisam pogledala drugu stranu cele moje priče zvane “ribe” u horoskopu.

Pogledala sam  i obratila pažnju i na onaj drugi deo teksta u opisu, koji govori koliko su to fine tanane duše, koje na svet gledaju očima srca, kojima je svet emocija svet kojim hodaju i emocije su ono na šta reaguju i čime se hrane.  Videla sam i to da su takve kakve su, baš kao i različite vrste zapravih riba, nekada u stanju krvnički braniti ono što smatraju bitnim u svom životu. Da su nekada itekako borbene i tada se najčešće neke druge krupne zveri iznenade i pobegnu. I videla koliko su, kako god da se (od)bace, one ipak sa lakoćom plivaju dalje. Elegantno i sa stilom.

Da, nekada se i ja zaista upecam na nešto što liči na ono što mi treba. I da, budem uhvaćena u klopku. O da, vrlo dobro mi je poznat taj osećaj. Međutim, znate koji mi je još osećaj dobro poznat? Kada se pokaže da ti koji su me upecali zapravo nisu hteli da mi naude, samo su hteli da se pohvale da me mogu imati i onda me vrate nazad tamo gde pripadam. Tamo gde je moj svet, tamo gde se dobro osećam.

Kao riba u vodi.

Od kada sam videla i ovu stranu priče, moj se život dooooobrim delom detoksikovao. Sav otrov koji sam dozvolila da lagano ulazi svih godina je mnogo brzo izašao iz mene. Kao da su se Čudesa umesala. Hihihiii….a kao nisu…

Od onda volim sebe. Takvu kakva sam, i sa ponosom odgovorim da sam “ribe” u horoskopu kada me neko pita. Jer bez mene, svetu bi falilo ravnoteža u osećajima u emocijama u onoj njanjavosti u onome da mi je srce bitnije od drugih bitnosti, u onoj finoj energiji koju osobe rođene u znaku “ribe” imaju.

Otkrila sam da sitnice koje su meni bitne u životu su zapravo stub i osnova života. O kojem se danas toliko priča, koje je danas (u odnosu na period mog odrastanja) bitan i značajan. O kojem se knjige pišu i drže motiacioni govori širom sveta.

Vremenom, videći i doživljavajući sebe drugačije, otkrila sam i šta sve mogu sa baš tim osobinama koje imam. Svet Access Consiousnessa mi je u tome ogromna podrška.

I šta je sve to još što ne vidim ni sada, a kada bih videla sve svoje osobine i talente i nadarenosti to bi u potpunosti promenilo moj život? Pa onda i život sveta oko mene?

Otkrijte ljubav prema sebi i u sebi i otkrićete život.

Pored ogromne uloge C vitamina i ostalih divota prirode u detoksikaciji, otkrivanje ljubavi u sebi je najvažniji sastojak. Setite se toga uvek. Svakodnevno.

I kako može još bolje od toga? 

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-otpustiti-negativne-emocije.html

Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html

Je li vrijeme da se trgnete i promijenite svoj život?

Imam jednu drugaricu, dugogodišnju. Družimo se oko dve decenije. Iskreno, bilo je do pre nekih nekoliko godina da sam joj zavidela na njenom životu. Imala je slobodu, imala je dovoljno finansijskih sredstava za kupiti bilo šta želi, za otići gde želi, za ne razmišljati kako sutra. Imala je auto i u njemu uvek benzina. Imala je stav koji je odavao sigurnost u sebe. Nije ulazila u dramatične priče, rešavala je svoje situacije rekla bih opušteno i lagano.

Onda se u nekom životnom momentu desio životni period koji traje već duže vremena, gde se sve to promenilo. Toliko da joj ni blizu ne zavidim na životu koji ima. Zapravo, ja sada vidim sve ono što ona ima i koji oooo… itekako jesu da se zahvali na njima, na svim blagodetima, ali ona ih ne vidi, ona ih ne živi i samim tim i ja na njen život ne gledam kao pre.

Njen život je ona sama pretvorila u jednu tužnu priču. Ono što je još tužnije je da ona sama ne želi iz nje izaći. I ma kako da joj je mučno i ma kako da se trza na zvonjenje telefona ili poruke na telefonu, jer je najčešće dočeka sa druge strane bes i gnev i optuživanje i provociranje, ona ne menja situaciju. Ostaje u tom mučenju same sebe. Sa druge strane je osoba koja joj žestoko na sve moguce načine skreće pažnju da samu sebe ranjava i  kažnjava i muči - ipak negde uvek prevagne strah od prestanka tog odnosa. 

Strah od… od čega zaboga? Da će ostati sama? Pa sama je. Da neće imati sa kime popričati? Pa tu osobu svakako nema za priču. Strah da će biti zapravo, istinski prihvaćena takva divna kakva je i voljena takva kakva je? Hmmm… rekla bih da je to… Nema smisla? Nema… Zaista nema… Nema zaista za sve koji su sa strane u toj priči. Pogotovo nema za one koji su jednoga dana presekli i izabrali da će dozvoliti da im život pokaže ljubav, prihvatanje, nežnost, brižnost jer je to nije luxuz nego osnovna potreba naša.

Pitam se koliko su duboki neki stavovi i zaključci doneti ko zna kada i zbog čega koji ne dozvoljavaju primanja svega dobroga koje život sa nestrpljenjem čeka da da? Pitam se koliko su duboka uverenja da ljubav ne postoji? 

Da ljubav koja oplemenjuje bića i koja je usmerena na slobodan rast i razvoj pojedinca ne postoji? Da ne postoji ljubav u kojem slobodno možemo biti ono što ziasta jesmo? Bez šminke, bez lažnih osmeha, bez lažnih priča?

I bez obzira na sve naše zajedničke priče, na sve pročitane knjige o prihvatanju i voljenju sebe, bez obzira na saznanje o načinima kako se to može sa više ili manje lakoće promeniti, ona i dalje ostaje nepromenjena. Na čuđenje svih njenih najmilijih i čuđenje svojih prijatelja, uključujući i mene.

I to je njen izbor. Živeti kao žrtva koju neko može, kada god se oseti lično ugrožen da izvređa, da omalovažavi, da zgazi, da izgnječi, da iscedi, ne bi li se osećao makar na malo, moćno i veliko.

I definitivno nije tu akcenat na drugoj osobi nego isključivo na njoj. Ona je ta koja živi ovaj život i koja i dalje bira da ga živi na ovaj način. Da leže i budi se, pod uslovom da usput uspe malo i da odspava, sa istim osećajem bezvrednosti i nebitnosti i nemoći.

Ja znam da će jednoga dana to se sve promeniti. Da će jednoga dana se trgnuti i odlučiti i izabrati biti slobodno, radosno, sretno biće koje živi  i uživa u svakom svom novom danu, sa ogromnom zahvalnošću i uvažavanju svega divnoga što ima i koga ima u svom životu.

Ovo je priča koju pričam uz njeno znanje da je pričam. Jer je ona tražila, pošto zna da pišem životne priče, da napišem njenu priču. Možda će nekome pomoći. Možda će nekoga da trgne. Možda će neko na osnovu ovoga promeniti svoj život.

A ja se pitam, šta ako ovo bude nju trgnulo? Da kada ima napisana priča o njoj, progleda i vidi. I izabere da menja. Sada.

Odmah. 

objavljeno na  http://www.sretnazena.com/2016/09/je-li-vrijeme-da-se-trgnete-i.html

Od razbijene usne do Mainza

Jedan period mog života je obeležen i po malo grubljim milovanjima. Pa i razbijene usne. Ne, nije bilo da mi je usna visila, i nije bilo svakodnevno – blago meni! – ali je bilo.

I verovatno je neko sada začuđen, i verovatno neko prestrašen (“to se meni nikada ne bi moglo desiti”)  i verovatno je nekome sve to dobro poznato…i od svih tih divnih žena , koja god reakcija da im je, svako ima i svoj razlog i svoj izvor dopuštanja (nedopuštanja).

Moj je bio nedostatak vere u sebe i svoje ljudske vrednosti i kvalitete i strah. Od čega strah? Za nepoverovati, ali od napuštanja. Čak i takve (takvih) osoba koje se prema meni ophode na načine koji nije prijatan. U bilo kom smislu. Nije povređjivanje samo fizičko.

U tom periodu, kao amajlija podsećaonica na sebe, posetila me je i jedna bolest. Koja je trajala deceniju, i više. Ne baš bezazlenu. Dok nisam nadošla da i je i takvo ophođenje prema meni kao i baš ta bolest, zapravo samo “ubadanje prsta u oko” da progledam. Pa sam onda i progledala.

Usledilo je moje upijanje svakakvog učenja, znanja, čitanje knjiga, slušanje, gledanje, svakoga za koga sam znala da je nekada nešto veliko promenio u svom životu. Od bilo kakvog pada do neke određene visine stigao. Bila je to moja životna priča. Bio je to moj zov duše. Da se konačno pogledam i vidim ko sam zaista i kolika sam zaista i šta mogu, a šta nije moja priča.

Koliko sam samo napredaovala od tada! Kada sada pogledam na sebe u tom periodu!

I koliko sam ponosna na sebe što sam izdržala i ostala normalna kada su moje oboje dece, koji su tada imali 13 i 14 godina, otišli od mene 2500 km daleko. I kada smo se viđali 2-3 puta godišnje, ukupno godišnje maximum dva meseca. A bili do tada nerazdvojni. Onaj ko zna za taj osećaj nerazdvojnosti, zna…

Od tada se pitam, da li postoji osoba bez koje ja ne bih mogla živeti? Hmmm….

Znala sam da to što sam postala, je vrednost. Znala sam da to kakva sam postala, je vrednost. I da to može biti pomoć onima kojima je potrebna. Jer sam u sebi pronašla svetlost i da trebam pokazati i drugima kako mogu.

Iz tog nekog razloga, ja sam bila jedan vikend u Mainzu. Da svoju svetlost ponudim drugima i da uzmu onoliko koliko im je potrebno. I verujem da jesu uzeli. Svako od njih, svako na svoj način.

A šta sam ja dobila?

Ja sam dobila saznanje o sebi, o tome da još imam raditi na tome da slobodno pokažem svoju vrednost. I da verujem sebi. Jer nekome je potrebno baš toliko i do tog nivoa. Da je iznad, ne bi razumeo.

Naučila sam da je potpuno ok slobodno pokazati svoju  ranjivost, i da se slobodno iskaže ako se osećamo  ranjeno – oni koji to razumeju, razumeće nas, oni koji ne, oni nam zaista nisi ni bitni…trenutno ili zauvek…

Jedna od retkih koji su sa naših prostora bili POZVANI da dodju u državu gde mnogi žele, je nekada sebi dozvolila puno nepoštovanja prema sebi. Mnogo rekla bih. Previše.

I kako god imao neko mišljenje o meni, ja sam bila u Mainzu, kao voditelj Access Bars obuke. Zato što sam JA bila tamo, 4 osobe su naučili nešto novo, dobili su konkretno znanje i medjunarodni certifikat da su Bars praktičari, i imaju alat da rade na razvoju sebe, da pomognu svojim dragim osobama ili da zarađuju za svoj život. To je njihov izbor. Ja sam svoje, što sam tada mogla, dala. Od srca. Iz duše.
I od srca i duše im se svakome od njih ponaosob zahvaljujem. Bez njih takvih ja danas ne bih ovo sve znala. 

I mada znam da će svako ovu priču razumeti na svoj način, što je i ok, ono što bih htela da iz ovoga izvučem, je to da sam neko ko je od razbijene usne stigao u drugu državu, u Mainz, kao gost, kao neko ko priča o jednom od puteva kako doći do svog života koji će voleti. Ono što bih htela da podvučem je da svaka žena zna da postoji način kako krenuti na put do stizanje sebe i kako se strah od napuštanja preokreće. Ljubav je ipak nešto drugo. I postoji. Svedok sam tome već skoro deceniju. I nekih drugih ljubavi takođe.

I ponosna sam na sebe.

I tek ću biti, na putu sam do sebe.
Idem svojim putem. 
Svi drugi putevi, koliko god veličanstveni bili, nisam JA.

I još nešto bitno. Ovo JA SADA, nisam iz moranja, iz mode, iz trenutnog hira. Ovo ja sam zato što u ovome uživam, zato što to volim, zato što znam tačno koliko sada mogu dati. A sledećeg momenta već, još više. Ili ću do kraja svog života uvek ostati na ovom nivou i davati ovoliko. Znam da je i to itekako dovoljno za mnoge divne duše koje ne znaju da uopšte mogu i bilo šta drugo do trpiti.

Život je uživanje, uživajmo ga.

“Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.”

slika preuzeta Ovde

Brinuti se ili živeti? Pitanje je sad!

Brinem se zato što…

Kajem se, osećam grižu savesti zato što…

Žao mi je zato što…

Sigurna sam da ćemo na mesto ovih tačkica znati staviti dosta toga, bez nekog dužeg razmišljanja. Pa razloga za to barem ima koliko hoćeš (ili nećeš, hmmm…)

Iza svega ovoga, nalazi se šta?

Ogromna količina vremena i energije koju potrošimo na ova “kreiranja”. 

A iza toga, se nalazi da se sve to podrazumeva, zar to ne radi svako? Zar to nije normalno? Zaista, koliko li su samo nenormalni oni koji na brigu, kajanje i žaljenje i tugu ne troše vreme. Phhh…

A iza svega toga, stoji još nešto : nametnuto verovanje od ko zna koliko generacija unazad koje se tako pažljivo čuvano prenosi na svaku narednu, jer DOK SE BAVIMO sa ovakim stanjima nemamo vremena za živeti život i voleti ga, a osećamo negde u dubini da bi to tako trebalo…. Jer ako smo ok, pa čak ako još i uživamo u svom životu, kako onda neko može da utiče na nas, da nas usmerava u pravcu kojem ti drugi žele, kako mogu da imaju moć nad nama…I šta će onda oni jadni?

I da ne bi bili jadni, onda mi, zbog toga DA BI POKAZALI poštovanje i ljubav, radimo kako nam je sugerisano. Ooo, da, mislim ovde i na roditelje! I da, i na nas koji smo roditelji… !

I šta sada? Ima li kraja ? Ili je ovo to i tako će biti i na dalje?

Ooo, da ima kraja!

KADA?

Sada! Odmah sada! 

KAKO?

Zaustaviti se, skontati situaciju, pogledati je takvu kakva je, i IZABRATI da je tu kraj. I da biramo da od sada, svoje živote živimo (ne trošimo!) u otvorenosti na drugačije mogućnosti i izbore, na takve gde potpuno svesni biramo od sada pa nadalje imati lakoću i radost. Onu lakoću i radost koja je za nas to. Svakodnevno.

Nemoguće je? Da li ste probali pa znate da je nemoguće?

Jeste, ali bez rezultata? Probajte ponovo.

Jeste i imate rezultate? Uradite ponovo i ponovo i ponovo i uvek ponovo.

Ceo život se ne može iz korena promenti u par sekundi. Ali ono što može, da u par sekundi promenimo biranja, odnosno iz mora mogućnosti, šta biramo. Pojedinačno.

Sada vezano za doručak, sada za kako se obratiti osobi kraj nas, sada za promeniti frizuru, sada za krenuti na rekreaciju,sada za nazvati nekog svog dragog, sada za otići kod nekoga, sada za uzeti C vitamin, sada za poslati novi CV za posao, sada za očistiti dom, sada za proveriti svoje zdravstveno stanje, sada za reći deci da im verujemo i volimo bez obira na sve, sada za dati partneru više slobode i poverenja, sada za pokloniti nešto nekome ko neće vratiti nikako, sada za prihvatiti i zavoleti ono u čemu jesmo i što trenutno imamo, sada za prihvatiti i voleti SEBE! Dozvoliti da SEBE pokaze sebe, šta ga najviše raduje i u čemu najviše uživa! Ne brinite, SEBE nije egoista, neće štetiti drugima…Čak naprativ! Tek će tada SEBE biti doprinos! Drugima. Svetu. Sebi.

I tako svaki dan, po neki novi izbor i uskoro ćemo samo primetiti da smo u drugačijoj realnosti, gde se prihvata sve kako je i pita kako se i šta novo može birati, koje će dovesti do još više svega što volimo.

Ja probala to i funkcioniše. Hajde sada i vi.

Šta ćete izgubiti?

Pa hoćete, silna dobro poznata stanja brinjenja za nešto ili nekoga, pljuvanja po drugima, ogromne količine tuge zbog koječega, dobar deo stresa, depresije, bespomoćnosti…

A šta ćete dobiti?

Puno novih ovorenih vrata (mogućnosti) koje niste videli, niste znali ni da mogu postojati, puno osećaja zadovoljstva, zahvalnosti, ljubavi, dobrote, mira…

I ako izaberete promeniti život koji ne volite, tako se menja. Jednostavno. Bez puno filozofiranja i razmišljanja. Jednostavno se izabere da se bude u životu koji se voli, koji je lakoća i radost. Obilje, u svakom smislu, dolazi tada obilato. Jer obilje voli gde se voli.

Budimo MI sada, bez obzira koliko nam je godina, oni koji će sada prekinuti da naredne generacije budu sa naše strane upakovane u brigu, kajanje, žaljenje…

Bolje da ih ušuškamo u mogućnosti izbora da svako živi onakav život kakav on voli.

To onda preokreće realnost svih nas, sada, i u budućnosti.

I kako može još bolje od toga?