Bars tretman...zato što je bitno...

Pre više od godinu dana radila sam Bars tretman jednoj divnoj mladoj ženici i njenom mužu. Imali su nekih zastoja u određenim životnim oblastima, no to što mi se mnogo dopalo kod njih je njihova privrženost, poštovanje jedno drugog i ljubav. Ono što je oboma smetalo je da još uvek nikako trudnoća da se desi.

Bili su toliko oduševljeni da su hteli i Bars obuku, da bi jedno drugom mogli raditi tretmane. Kada god požele i osete potrebu.

Uskoro, iz nekog razloga, nisu i dalje birali da žele obuku. Tražili su samo tretman i nakon mesec dana, ponovo sam im radila. Oboma.

Nakon kraćeg vremena, ponovo njoj.

Nakon toga, ostali smo u odnosu “tu smo, ako osetimo potrebu da se vidimo, čujemo se”, i nastavili svako svoj zivot.

Pre koji mesec sam je pozvala da se vidimo, rekla mi je vrlo rado, ali ona se pre koji dan porodila, pa joj baš i nije zgodno….

Mnogo me je obradovala vest. Toliko, da mi je došlo da je pitam, kako se to desilo, od kada? Shvatila sam da su ta pitanja suvišna….otprilike se zna kako se desilo i otprilike se i zna kada se desilo, kada se beba sad rodila….

Što se mene tiče, ja znam da su Barsi odigrali još pre oko godinu dana ulogu koju su trebali – otpustili su ono što je bila najveća blokada da se trudnoća desi, i ma kako da je tada fokus bio na nečem drugom, i na rešavanju nekih drugih trenutnih dešavanja i stanja, izgleda da je trudnoća ipak bila oboma najbitnija.

Njenim dešavanjem mnogo toga se može namestiti  drugačije.

Rođenjem bebe tek se mnogo toga može namestiti  drugačije.

Volela bih kada bi bili svesni toga da su tih par Bars tretmana odigrali bitnu ulogu u kreiranju njihove nove realnosti. Ne zato da bi meni odali priznanje, jer nisam ja ta koja je otklonila ono što je njima bilo smetnja, to su njih dvoje uradili, već da prigrle i nastave dalje kreacije sa lakoćom, da imaju još više radosti i obilja u životu. Sada ih više nije samo dvoje. Bitno je šta će maleno biće da usvaja tokom odrastanja.

Bitno je….

A tek da izaberu da ipak završe i Bars obuku…Oboje...

slika skinut sa Moderno Roditeljstvo

"Neko to od gore vidi sve..."

Svakome bude neki period kada se desi zastoj u životu, pa sve što se pokuša pomeriti ide mnoogo na “gurku” i to na uzbrdici i još pod opterećenjem…

A onda prođe i takav period.

Pa dođe potpuno drugačiji od tog.

Možda to i nema veze sa nama i našom energijom, nego je to scenario onog “Nekog koji od gore vidi sve pa i naše konce taj Neko povlači”, ne znam..

Meni je ipak draža misao da mi imamo itekako veliki udeo u scenariju svog života.

Zadnjih nekoliko dana je u mom životu nastupio, posle gurke perioda, period koji mi se veoma dopada sa svim što donosi sa sobom.

Nekome je možda malo i beznačajno, ja ne mogu a da ih ne primetim i ne ubrojim u prava Čudesa koja su meni došla u zadnjih par dana

1.    Besplatan manikir tretman – iskreno, ne znam razlog…

2.  Moj Čovek, nakon prošlonedeljne povrede potpuno saniran, ni traga od povrede (p.s. tu sam malo i ja umešala prste sa svojim “Čudesnim znanjem i razgovorom sa energijama” )

3.  Dobila besplatan put i boravak i noćenje na Zlatiboru plus sa fenomenalnim predavanjem i ko zna kakvim još mogućnostima za koje ni ne znam… :D

4.  Odredili datum za novi Access Temeljni tečaj sa Snježanom Gottstein u Novom Sadu u septembru – ovo šta će tek doneti, eeee… to se nee može niti u pokušaju predvideti

5.  Ponuđen dar da za svega 20 eura dobijem 30 dana svakojutarnjeg energetskog povlačenja svog obilja u svoj život Sam u momentu prihvatila! U sledećem je već bilo uplaćeno a u sledećem je već Snježana imala na svom računu – meni je  sve to itekako Čudesno!

6.  Razgovarala duže sa sinom svojim jedinim, i razumela sve njegove želje i poglede i shvatanja i stavove koji su “malo” drugačiji od mojih, ali zato potpuno iz srca prihvatam i podržavam sa ljubavlju, gde god bio, šta god radio

7.  Tražila sam više lakoće i radosti u svakodnevne obaveze i to dobila – ne znam kako je došlo do toga, ali je došlo

8.  One sitnije darove, poput zagrljaja i reči “hvala”, “volim te”, "nemoj ti, ja ću...", ne nabrajam ovde, ali ih u sebi itekako brojim i zahvaljujem i blagosiljam

9.  Možda je sve ovo zato što sam tražila više i lakoće i više radosti i pitala se koliko sam darova spremna pozvati u svoj život – I oni pristižu i pristižu i pristižu…

10.               Bars tretmani drugima, tokom davanja drugome su mi toliko toga oslobodili, nije uvek bilo ovolikoo intenzivno, ne mogu a da ih ne ubrojim u darove – mnooogo smeća otišlo od mene

11. I kako može još bolje od ovoga? I šta je još moguće što ne mogu još ni da zamislim?

I ako je ovo scenario onog “Nekoga od gore” koji je sada povukao konce pa mi je ovo namenio, hvala Mu…

A ako ima dobrim delom veze sa mnom, znam da je On od gore ipak u to umešan, pa Mu hvala što me toliko podržava i voli

Zajedno smo mnogo moćni…. Ne mislim samo na mene i Njega…

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Kada imaš svoje snove, znaš sta je tebi važno

Bila sam osoba koja nije sebe vrednovala, koja je mislila da će biti voljena ako se podređeno ponaša, da se samo radom i radom i radom može zaslužiti poštovanje, da je uživanje nešto što će biti ok kada se dođe u neke poznije godine, da je ženi sa decom ok ako su u strahu od muškog u kući… jer to sam videla i  rekli su mi da je tako, a ja sam poverovala. Jesam, jer nisam verovala da postoji drugačije, a i nije bilo u mojoj okolini nekoga ko bi mi rekao da je i drugačije moguće. A tek pokazao!

Sa svojih trideset godina lekari su mi konstatovali dijagnozu, od koje se ne umire ali je neizlečiva, što znači do kraja života uz lekove i da je poželjno da uvek imam nekog kraj sebe.

U proteklih dvadeset godina, od svoje dece sam bila fizički odvojena, na duže ili kraće vremenske intervale, neko vreme od oboje više od 2500 km, viđala sam svoju decu godišnje maximum tri meseca, pa onda i manje. Nakon toga su se njih dvoje odvojili jedno od drugog, nakon decenije i po života zajedno, što je tek bila trauma, pa je ona od tada kod mene a on je ostao kod svog oca, 2500 km daleko od nas. Pa smo se viđali max mesec dana u jednoj godini.

Sa svojim sadašnjim partnerom smo u nekom momentu, pre deset godina, ostali istovremeno bez posla, bez bilo kakvih primanja, bez dovoljno novca za preživeti mesec, hraniti se i platiti račune. Ovo navedeno je u najgrubljim crtama, mnogo toga ima što neki određeni ljudi sem mene još znaju, a ima i toga što sem mene i osobe sa kime se dešavalo, niko drugi ne zna još uvek.

I znam da se ovo ne razlikuje od većine drugih, vaših priča.Niti mislim da je moja priča najtužnija. Nije ni poenta u tome. Poenta je da po ko zna koji put podvučem i naglasim da je to bilo nekada, a da već odavno puno toga nema.

Da se ne mora ostati u priči u kojoj smo trenutno a nismo sretni. Početak je krenuo kada mi se upalila sijalica da ja vredim. U doba kada sam do toga došla, internet se tek pojavio i nije bilo ni ovoliko pomoći i podrške, kao što sada ima, osobi koja je rešila da prekine sa svojom tužnom pričom. Vrlo malo pomoći sa strane.

Naredni veliki trenutak promene je bio, kada sam rešila da je dosta kukanja da mi je partner neophodan da bi i ja i deca imali ispunjen i radostan život. Zavolila sam samu sebe. I tada je mogao i mene neko da zavoli, neko ko je takođe potpun  i kada je sam.

Sledeće veliko otkriće je bilo kada sam se odvojila na duže i na daleko od moje dece. Kada mogu bez njih da živim, mogu i bez bilo koga drugog – od tako nisam očajnički vezana ni za koga i otkačila sam se od očekivanja koje neko ili neki odnos treba da mi ispuni. To je donelo mnogo jednostavnosti u moj život.

Meni je u životu važno da sa svojom decom imam dobar odnos i da oni međusobno imaju dobar odnos, da je među nama ljubav uvek i bila i biće, bez obzira na trenutna stanja.

Bez ozbira na sva tumbanja, padanja i podizanja, što pojedinačno što zajednički, to danas svi troje živimo. Uspela sam. Uspeli smo.

U međuvremenu, moje bolesti više nema, raskinula sam odnos sa njom, jednostavno, zaustavivši je svojom odlukom, rekavši sebi i njoj da je dosta. I da što smo se do tada družili, družili smo se, shvatila sam zašto je došla, i da je sada vreme da ode. Dale smo jedna drugoj što smo trebali i imali dati. Od tada više cenim i svoje telo i svoj organizam. Hranim je i negujem da nam bude dobro. Uspela sam i tu.

Moj partner mi je pokazao da je emotivni odnos, odnos između dvoje slobodnih i svesnih ljudi, koji mogu i sami da žive i nisu zajedno zato što ne mogu bez onog drugog preživeti, nego zato što je u dvoje mnogo lepše. Pokazivanjima ljubavi smo se više puta zajednički učili, što zato što nismo bili naučeni, što zato što smo bili povređivani, pa iz straha nismo pokazivali ljubav. Prevazišli smo to zajedno. Mada, i dalje učimo i radimo na našem odnosu. Svakom novom stepenicom nam je sve lepše. Uspeli smo. I uspevamo i dalje.

Iz nezaposlenosti, hrabro smo pokrenuli svoje privatno poslovanje. Ta hrabrost je bila direktno od Boga podržana, zato smo i pregurali i opstali. Iz zahvalnosti što je od Boga podržana, poslovanje je temeljeno na kvalitetu i poštovanju ljudi. Uspeli smo.

Vreme i novac uložen u moje lične edukacije, jer mi je važno to, je znanje koje prenosim drugima, svakome ko je odlučio da se pokrene iz svoje tužne priče. Bilo uopšte životne tužne priče ili samo određenog tužnog dela.

Svaki dan mi je pun uzbuđenja i zanimljivosti i nikada nije isti kao prethodni. Nemam perioda dosađivanja. Imam periode kada sam opuštenija i radosnija i zadovoljnije i kada nisam. Glavna razlika u odnosu na nekada i u odnosu na neke iz mog okruženja, je da znam šta uraditi sa tim periodima. Znam kako sa njima…

Kada znaš šta je tebi važno, znaćeš i šta trebaš raditi da ih ostvariš.Uvek ćeš imati pomoćnike koji će biti voljni da ti pomognu, potraži ih i zatraži da ti pomognu.

Ako budete zatražili moju pomoć, znajte da sa mnom možete da idete samo u pravcu kako jednostavnim putem doći do vaše radosti. Znam da može tako, sama sam svedok tome. 

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2017/04/kada-imas-svoje-snove-znas-sta-je-tebi.html