Ako ne odmorimo mozak, ni godisnji odmor pomoći nam neće!

Možda nije prava letnja tema, a možda baš i jeste. Dođeš, budeš i odeš.

Kada ćeš doći, koliko ćeš biti i kada ćeš otići, nepoznanica i dalje. Verujem da se nikakvim prognozama i planiranjima i dogovaranjima i uklapanjima ni jedan od ova tri procesa ne mogu tačno znati. Ako mene pitate, meni je skroz ok što je tako… Ima onu dozu čarobne čudesne čarolije nepoznatog…

Sa druge strane verujem da svi mi biramo sva ova tri procesa. I početak i trajanje i kraj. Meni lično to tek zvuči čudesno čarobno!!

Bude mi žao pomalo što toga većina nas nije svesna, ili ne uvek ili ne sve vreme…

Većina ljudi previše razmišlja. Stalno je u nekim razmišljanjima, čak i ako prevrću jedno te isto razmišljanje,  mnogo sebe daju u to. Valjda zato što se tako čini da su zaposleni, da nešto veliko, moćno i bitno za svet rešavaju. Ne kažem da se nekada ne rešavaju začovečanstvo bitne stvari, mislim na ona razmišljanja nas većine sa planete, razumete me, verujem… Tim zdušnim razmišljanjima najčešće izazivaju sažaljenje okoline koja ih zdušno žali. A u ovom energetskom svetu, svaka energija žalosti dodaje još po paket na sve sirote koji su žaljeni, pa oni onda zaista postaju jadni jer već od tužnog i punog žalosti energetskog okruženja, zaista ne vide izlaz, ne vide drugačiji izbor. I prođe onaj proces bivanja ovde natovaren sažaljenima i tugama i sumornim licima sa opuštenim usnama. I kada im to određenog momenta dosadi, pa odu, opet pakovanja žalosti. Ubi čoveka preogromna žalost, a onda dobija i nakon svog odlaska još doze toga.

A šta je još sve drugačije moguće?

Umesto silovitog, svakodnevnog, istog, iz petnih žila razmišljanja, gde se vrlo često ne maknemo sa istog mesta, bi li bilo promena kada bi više bili svesni sebe i svog postojanja i fenomenalne energije čiji smo deo, i dozvolili da nam sa samog izvora životne energije dođu rešenja svih naših razmišljanja? Kako? Traženjem, postavljanjem pitanja i dopuštanjem da budemo i da nam bude. Na primer : Koje su sve načini da se ova situacija reši? Šta ne vidim a kada bih video to bi u potpunosti promenilo situaciju ? Čudesno je da se tada pojave takva rešavanja do kojih mi ne bi došli našim načinima razmišljanja.

Mnogi svoje bivanje ovde provedu u trnom stanju, i čak su i ponosni na to, hvale se. Naviknuti da trpe, izveštili se u tome, pa se i ne štrecaju više. Nije to loše. Nego… šta ako ima i bolje od toga? Šta ako bi biranje da se ne bude u trpnom stanju nego u aktivnom, radosnom stanju takođe bilo ok za njih? Ili, u šta verujem, još bi im se više svidelo. No, nepoznanica im je to, zato mnogi ipak biraju i dalje trpna stanja.

Kako iz toga ? Postajanjem svesni da je to naše svakodnevno bivanje trpno stanje, čak i kad se uz to stalno smešimo, da je to nas izbor da budemo tako, i svesnim odabirom drugačijeg stanja. Drugim putem teško da može, a uz to, ovo je i najjednostavniji način. Sada stop trpno stanje! Sada biram drugačije! Hajde da vidim kako će mi biti!

Svet neće stati ni ako nikada ne idemo na odmor, niti ako svako malo idemo na odmor. Nekolikominutni, nekolikosatni, nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, nekoliko godina… Pitanje je šta biramo za sebe? Zaslužujemo li odmor ili nam i nije baš potreban (hehe…) pa i ne idemo…godinama, decenijama… 

Gde je granica do koje se vuče, i vuče i vuče pa i kada je ručna povučena a put i uzan, i grbav, i čvornovat…?  Dokle a da sebi ne dodelimo titulu neuspešnog, nedoslednog, neistrajnog…? Koje bi promene bile kada bi sve gledali samo kao na jedan izbor, koji se kao takav, može i promeniti? Uvek kada za nas taj izbor više nije ni radosno ni udobno, ni izazovno, ni zabavno, ni inspirativno?

I tako, dođose mi ova razmišljanja u vreo letnji dan, kada je do mene stigla vest da je jedan od meni dragih ljudi, noćas izabrao otići. Ne mogu reći da me nije zaustavilo u momentu, jer mnogo toga divnoga nas vezuje, i zahvalna sam što je bila deo mog života i mog odrastanja i što je ostavila puno dublju poruku za mene, nego što je možda planirala.

Jedno je sigurno, neću je napakovati paketom sažaljenja i tuge. 

Poslaću joj zahvalnost otkucajima svog srca orošenu suzama…i znam da ce osetiti i razumeti…

I kao i sva druga razmišljanja i ovo su samo neka od mojih razmišljanja na određene teme, protkane ličnim iskustvima i doživljajima. Svaka misao deo je mojih dosadašnjih izbora. Buduća razmišljanja biće na osnovu budućih izbora. 

Moje bivanje ovde je Čudesno i svakim danom sve Čudesnije. I kako može još bolje od toga?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/ako-ne-odmorimo-mozak-ni-godisnji-odmor.html

Kako ukloniti stres iz svog zivota?

Ne, neću te sažaljevati zbog situacije u kojoj si. Ne zato što te ne volim. Volim te, znaš to. Ali od sažaljevanja nemaš koristi. Ni ti ni ja. Ne sažaljevajući te, mogu ti pomoći. 

Činis li nešto da te leđa i noge ne bole? Činiš li nešto da ne budeš u stalnom stresu, bez obzira na posao koji radiš? Činiš li nešto da ti odnosi sa ljudima bolje funkcionišu? Činiš li nešto da imaš manje svakodnevnih obaveza? Činiš li nešto da je finansijska situacija bolja? Činiš li nešto da imaš više opuštenih druženja sa prijateljima? 

Na sve ovo, tvoji odgovori su da ne možeš ništa promenti jer su okolnosti takve. Da se ne mogu promeniti. Već godinama su takve… I zato je tvoja priča tužna i neki te zbog te situacije žale.

No ni to njihovo žaljenje tebe svih ovih godina nije ti donelo pomaka u smislu da ti bude bolje. Naprotiv, cela priča nastavlja da raste i uvećava se.

A organizam, telo i psiha sve slabiji.  Pucaju lagano.

Vreme je za promene. Sada, odmah. 

Pokreni se.

Kao prvo, ujutru kada se probudiš, pre nego ustaneš, istegli se. Protegni se. Diši. Oseti da dišeš. Oseti svoje telo od temena do nožnih prstića. Ono je i danas sa tobom! Promrdaj ga malo, izvrni se na jednu pa na drugu stranu, uvij kičmu, ona nije od drveta, zašto si napravio da se oseća ukočeno kao da je od drveta? Dok se protežešs, imaj osmeh na licu, budi sretan što imaš telo oko tvog osećaja koji ti izaziva osmeh.

Zapitaj se pre nego ustaneš, kakve te sve divote danas čekaju, kome možeš biti od pomoći i ko će tebi biti od pomoći danas? Osmehni se još više, zamisli koliko toga divnoga te čeka.

Obezbedi sebi redovne obroke, ako mene pitaš, ne mora biti po pravilima, ali neka bude više dnevnih, ne samo jedan u predvečerje, kada si toliko gladan da bi i stoljnak sa sve tanjirom i escajgom pojeo. 

Koristi  pomoć koju imas ponuđenu, izaberi sebi neku suplementaciju koja je prirodna. Voleće to tvoje ćelije, jer ne unosiš im hranom dovoljno koliko im je potrebno da budu zdrave. Pomogneš ti njima, oni će ti to velikodušno zahvaliti.

Pronađi vežbe koje su ti prihvatljive, u kojima se dobro osećaš dok ih radiš. Radi ih ako ne svaki dan, dva puta nedeljno. Možeš izabrati da li otići negde ili gledati kući sa neta i vežbaj.

Da li zaista jedino ti možeš obaviti sve poslovne obaveze koje imaš? Da li zaista ne postoji barem jedna osoba koja bi vrlo rado preuzela deo? I osećala se korisnije? Ili je u pitanju da nemaš poverenja da nekome prepustiš? Šta bi se tada kod tebe promenilo? Šta bi izgubio? U svojim očima o sebi, posebno? 

Komunikacija sa drugima ne funckioniše dobro kada ne želimo da funkcioniše, jer svakome od njih prilazimo sa određenom predstavom koju smo stvorili, pa im prilazimo sa spremljenim kordonom i za napad i za odbranu. Tu svako čuje šta hoće i govori ono što ne misli. Šta bi bilo kada bi se promenio sam početak pristupa ljudima?

Sa stalnim svakodnevnim stresom nema se ni volje družiti se sa ljudima, čak ni u opuštenoj varijanti, pijuckanja i čavrljanja i smeha. Tako prestaješ da imaš i slobodnog vremena i vremena koje će biti za druženja, kakve god vrste. 

Da li je zaista stres jedina mogućnost koju imaš da izabereš svakog dana iznova? Šta bi bilo kada bi, umesto stresa, sutra ujutru, izabrao da dan bude radostan i da ti budeš radostan u njemu, pa šta god da se dešava u njemu? I da se držiš toga ceo dan, šta god da je, da umesto stresne reakcije, reaguješ radošću? Nemoguće je? A ni probao nisi….

Traži pomoć, traži da ti se pojave osobe koji ti mogu biti od pomoći, traži da ti se pojave situacije koje ti mogu biti od pomoći, traži, traži, traži…pa ćes i dobiti. I Biblija tako kaže. 

Neću te sažaljevati, jer ti možeš biti osoba kojoj se ljudi dive i od koga mogu učiti kako se živi. U svakom pogledu. 

Tu sam da ti pomognem u tome, ako želiš.

Da živiš radosno. 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-ukloniti-stres-iz-svog-zivota.html

Da li bi hteli da provirite iz kutije?

Šta mislite koliki smo bili kada smo se rodili?

Maleni?

A šta ako smo bili beskonačno veliki pa smo se samo smanjili da bi stali u ovozemaljsko telo koje zovemo novorođenče?

Hmmm…. Zaista, šta onda?

Da se poigramo malo sa tom mogućnošću…

Tako beskonačno veliki smanjili smo se da stanemo u maleno telo, i to telo je postepeno krenulo da raste… I u nekom momentu je dostiglo visinu od 2 metra, više manje dva-tri decimetra…

No se pitam, da li je to dovoljno veliko za nas beskonačne koji jesmo zapravo?

I pitam se koliko smo na tom putu “rasta” do svoje maximalne telesne visine smanjivali i sve ono što jesmo unutar te visine?

Koliko prilagođavanja i uklapanja u zamišljene prihvaćene modele naših roditelja, pa prijatelja, pa učitelja, partnera…. Koliko smo na tom putu našeg “rasta” sebe umanjivali da bi se uklopili u stvarnost koja nam je predstavljana da je “realna”?

Ako na taj način posmatramo sebe, zar ne dobijamo potpuno drugačiju sliku svega što zovemo “ja” i što zovemo “život”?

Zar nam se onda ne čini da smo oko sebe podigli dobre črvste stranice kutije iz koje provirujemo eventualno ponekad a najviše živimo unutar nje?

slika preuzeta ovde themayfairy.com

Sećam se koliko puta sam bila upitana od mojih učitelja ne bi li da izađem iz svoje kutije? Da izađem i da onda pogledam na sebe i svoju situaciju. Sećam se tog perioda kada nisam razumela šta to zapravo znači, i kakve kutije spominju i otkud ja u nekoj kutiji?

I sećam se i kada sam u jednom momentu shvatila tu priču o kutiji i meni.

Ne, nije to samo zona komfora i izlazak iz nje. To je odjednom progledavanje i prodisanje širokim plućima i gledanje širom otvorenim očima, koji vide dalje od stranica čuvene kutije. Tu je prostor, tu je svest, tu su beskrajne mogućnosti, tu je sve energija, tu se oseća svoja energija, tu se oseća energija svega što postoji, tu se oseća energija jednosti…

Možete li zamisliti kakav bi Vam bio život van kutije? Zapravo, pre toga pitanje je, želite li život van kutije?

Jer, čak i ako je ukrašena i doterana kutija - kutija je i dalje kutija....

Jer ako da, to je moguća realnost. Koja se postiže tako da čak krenemo i sa tim pitanjem “Kakav bi mi život bio da nisam u kutiji?”

Pitanja su fenomenalan izbor za sagledavanje toliko toga što ne vidimo i čak ne razumemo sada trenutno. Svaki put kada se nađemo u pitanju, oko nas se podigne energija svega što postoji iza toga što pitamo i ona se pokrene i poteče da nam energiju koja je odgovor, materijalizuje u ono što mi možemo sa našim čulima prepoznati (videti, čuti, osetiti…)

Pozivam vas da podignete svoje glavice i podignete se jos više i više i  izađete iz svoje kutije i onda se osetite još većim i većim i dosegnite ako možete granice svoga “ja”. 

Sa tog pogleda, šta vidite?

I šta je još moguće da vidite? I šta sve odbijate da vidite?

Pozivam Vas da osetite energiju koja jeste, da osetite energiju moćnog kreatora i stvaraoca koji uistinu jeste.

I da se zapitate : “Koje su moje beskonačne mogućnosti u mom životu?

Mali trikovi za prevladavanje svakodnevnog stresa

U gostima na sajtu www.sretnazena.com 

Nekada se znamo osjećati kao sijalica koja je pregorjela. Koja je bila toliko puta paljena i gašena i ostavljana da gori da se toliko užari da već taman da dođe do pucanja, naiđe nekim čudom neki odmor… I ohladimo se malo, opustimo svoje nategnute ži(v)ce i postavimo u stav “spreman”. I tako u krug. Dok ne pregorimo. Mislim i sijalica i mi sami. 

Ostatak teksta možete pročitati na
http://www.sretnazena.com/2016/07/mali-trikovi-za-prevladavanje.html