Kako u Novu Godinu kročiti sa zahvalnošću i vizijom?

Kažu da se ne treba osvrtati unazad, iza sebe, nego samo napred gledati. Jer ono što je bilo je prošlo svakako, tako je kako i ne može se menjati. 

Međutim, ako se osvrnemo iza i pogledamo unazad, zato da vidimo šta smo uradili, gde smo bili, kakvi smo bili, sa kime smo bili… da bi postali svesni sebe, onda je to čak i korisno. 

Ono što još može biti korisno u tom pogledu unazad, je da pronađemo one tačke, one bitne momente zbog kojih se možemo pohvaliti i zbog kojih trebamo biti ponosni na sebe. 

I ono što je još korisno, iz sadašnje pozicije u odnosu na prošlu neku poziciju je da, možemo promeniti svoj stav i gledište prema njoj. 

Odavno sam ove stvari naučila i primenjujem ih. Ne zato što mi je to neko rekao da moram, nego zato što sam probala kako bi bilo i to mi se dopalo.

Jedan pogled iza ramena, slike mog života, svesno ih primetim, smešim se, pohvaljujem sebe, vidim promenu, vidim rast i konstatujem zadovoljstvo. Ono lično, u meni, milo zadovoljstvo. I zahvalnost što su deo mene i mog života.

Vidim prve trenutne kada smo nakon odbrojavanja započeli novu 2016. godinu. Oko mene ljudi koje volim. Neki fizički prisutni, neki teritorijalno udaljeni, ali baš zato još bliži srcu. Svi sa svojim svečano zamišljenim i u sebi izrečenim željama. Ja sam htela otvorenost ka putu, gde ću biti ono što jesam i kao takva biti doprinos sebi i svetu oko mene, poželela sam lakoću i radost  i obilje. Pa po volji Boga neka bude šta u ovo upada.

I evo mojih slika koje vidim iz pogleda preko ramena.

Sa posebnim uzbuđenjem  vidim  slike Bars obuka koje sam imala, u Subotici, Novom Sadu i Nemačkoj i nasmejana lica novih Bars praktičara. Vidim sve vas koji ste ove godine bili kod mene, najviše na Bars tretmanu, ali i drugim Access tretmanima, i šta je to kod vas promenilo. Uspela sam da vas upoznam sa načinima i alatima sa kojima se promene lako dešavaju, ako želite da se dese. U bilo kom pogledu, materijalnom, zdravstvenom, u odnosima, komunikaciji, poslovnom, a pre svega u odnosu na sebe. Hvala im što su hteli da mogućnost promena čuju od mene.

Vidim jednu sjajnu, divnu osobu, udaljenu više od 400 km, koja je u gomili ljudi koji su u tom obimu, pronašla eto baš mene, uvela me još više u Čudesan Access svet, kroz razne obuke i radionice koje smo u zajedničkoj saradnji pružili svima koji su hteli više i kojima se dopada Accessov drugačiji pogled na život. Kada i njih vidim, vidim koliko je svako od nas, bez obzira koliko smo istu radionicu slušali, krenuo svojim putem osvajanja sveta, putem koji je svakome od nas najlakši i najviše radosti donosi. Gledajući na to, na sve te ljude, ponosna sam, da sam makar i malim delićem, ipak deo njihovog stvaranja Čudesnog života. Hvala im, bez njih ovih slika ne bi bilo, i to bi umnogome umanjilo lepotu ove godine.

Pokrenula sam svoj blog i fb stranicu. Život koji volim, probudila svoju uspavanu fb stranicu Calivita život i pokrenula fb grupu Život koji volim – Konektovani sa Čudesa, u  kojoj Čudesna pitanjca iz dana u dan osvajaju sve više ljudi. Iz te priče, pozvana sam da budem saradnik i čudesnog sajta za sve sretne žene i one koje to žele biti. Zahvalna sam svima koji se prepoznaju u mojim pričama i razmišljanjima, koji mi to jasno stave do znanja, kao i onima što samo upijaju i ćute... osećam ih sve...

Bila sam na lokalnoj tv stanici, u lokalnim novinama – predstavila sam im svoja razmišljanja i svoja viđenja i to je mnogima bilo korisno. Hvala svima koji su hteli da kažem šta imam i koji su me gledali i čitali.

Sredinu godine obeležavaju i slike mene ponosne majke ćerke koja je diplomirala na fakultetu koji je sama želela i izabrala. Znam da je do toga bilo toliko situacija u kojima je pokazala koliko je moćna i koliko zna hrabro koračati i ustajati iznova. Hvala na ovim slikama, i hvala na svemu sto je ispod ovoga, što je nevidljivo na prvi momenat, do ovoga je ipak trebalo doći. 

Nakon puno, puno, puno meseci fizičke razdvojenosti od sina, ove godine smo bili ponovo zajedno. Ne samo u srcu, nego i fizički. Zajedničko druženje u par dana, moje prvo probanje sušija, moja prva karting vožnja, prvo kuvanje za njega van doma u Subotici, upoznavanje sa njegovom devojkom i najboljim drugom, šetnja na hladnoći, zajednička kupovina namirnica… Slike su koje skakuću u meni od radosti i uvek će. Hvala svim mogućnostima koji su mi omogućili ove slike.

Nakon višegodišnjih pokušaja da napravimo generalnu promenu u našem domu, oslobađajući se starih energija u starim nameštajima, ova jesen je obeležila tu promenu. Iznevši fizički ono što je psihički gušilo, i na njeno mesto stavivši ono što daje više prostora i daje svežinu disanju, svakodnevno uživamo još više u našem domu. Mi i naši prijatelji. Hvala na svim mogućnostima koji su deo ove slike. 

Želja mog dragog i moja da i mi već odemo u tu čuvenu Grčku se ostvarila ovog leta. Bilo je pravo uživanje, uključujući i avanturu mene prikačenu na ogroman balon koji vuče čamac. Nekome možda ni za spominjanje, ja sam zahvalna na mogućnostima da ovo letovanje bude baš takvo.

Jednog hladnog novembarskog vikenda, posetili smo i čuveni Prag. Bili ispred vremenskog sata, pili pivo i kafu umotani u ćebe na terasi, vozili se tramvajem, probali njihove specijalitete, bili na Karlovom mostu i poželeli želju. Kažu da tamo treba poželeti nešto i da će se ispuniti... Meni se ispunila već na samom mostu… Hvala na svim mogućnostima koje su doprinele da vikend u Pragu bude baš takav.

U nekom momentu sam se osnažila i krenula u osvnaživanje ljudi sa svojim radionicama. Iskreno, tek su u samom početku, i taj početak je dao smernice kako i kojim putem. Kojim mojim putem, dajući mojom energijom, moje znanje, na moj način. Hvala svima koji su bili hrabri da budu među prvim posetiocima mojih radionica i zato će mi ostati u posebnom sećanju.

I tako, pogled iza ramena mi je pun ovakvih slika. 

Ove slike su obeležile ovu godinu. I još je puno radosnih slika koje vidim, slika svakodnevnih radosti, puno, novih divnih ljudi koje sam upoznala, sa kojima smo se prepoznali, sa kojima smo bili zajedno na nekoj deonici života, i sve mi poručuju da treba da budem ponosna na sebe. Najviše zbog toga, što još pamtim neke slike, koje su udaljenije, a koje nisu imali ovoliko radosti. I ne ovoliko različitih radosti.

Zato je bitno to primetiti. I čestitati sebi na hrabrosti da se život koji se ne dopada promeni.

Nekome je pogled iza mog ramena, ne samo nešto što se podrazumeva, nego se na ovakve slike ni ne obraća pažnja. Meni su bitne. Meni su one pokazatelji da sam od ružnog paćeta postala labud. Ne po lepoti, nego po suštini.
I meni je to bitno. I sada puštam da labud postane svestan sebe. U potpunosti…

Šta vi vidite u pogledu iza ramena?

Čestitajte sebi, do svega toga je trebalo doći… I uspeli ste. Šta još možete?

Zanjišite se na talasu Radosti, maštajte, zatražite i uživajte!

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-u-novu-godinu-krociti-sa.html

Kako da se rešimo neprijatnih stvari i ljudi u našem životu?

Odlučimo se povremeno na nešto staviti kraj i početi ispočetka, gde god da je taj početak.

Mnogi to vole povezati sa nekim kalendarskim terminom, početak radne nedelje (čak i ako je utorak tekuće nedelje), početak narednog meseca (čak i ako je tek 5.u tekućem mesecu) ili od Nove godine (da, iako ima još dosta do završetka ove u kojoj smo).

Zašto to biramo tako?

U pravu ste, većina sveta to tako radi. I što bi mi bili drugačiji, zar ne? I ovo je jedan od najčešćih razloga. A zapravo ga možemo nazvati pravim imenom i reći, jedan od najčešće korišćenih izgovora.

Drugi najčešći razlog je da tako odlažemo akciju, koju svakako trebamo pokrenuti. Kada god da je i koliko god vremena imamo do tog termina, akciju ipak mi pokrećemo. Nema bez nas promene. Nema! Da, i ovo možemo nazvati pravim imenom – izgovor.

Pitam se, čije živote mi zapravo živimo? Svoje ili svih u našem užem/širem okruženju?

  

Da li je zaista potrebno da se ponašamo kao drugi? Da li je to jedini način da imamo ljude oko sebe? Jer da nismo takvi kao drugi, ti svi drugi ne bi hteli biti sa nama? Šta je sve to što se krije iza ovakvog stava? 

Zapitajte se i kada saznate, zapitajte se da li je to jedini način na koji možete živeti? Ili postoji još nešto, neki drugačiji način života? I kako bi se osećali u tom nekom drugačijem načinu? Lakše ? Teže?

Brajan Trejsi je davnih dana govorio da progutamo već tu žabu, i to što pre, kada je već svakako trebamo progutati. Na to je takođe davno, dr Zoran Đinđić rekao da ako već trebamo gutati žabe, progutamo prvo najveću. Nakon nje će ostale biti lakše.

Stavite u te žabe sve što vam u svom životu nije prijatno, na šta ne gledate sa oduševljenjem i milinom. Vi sami najbolje znate šta je to.

I krenite u akciju. Bez odlaganja. Bez određivanja termina od kada bi mogli početi da pokrenete akciju.Dobro znate već da što pre nešto počnete pre ćete i završiti. A pri tom, neće biti vremena da se tome pridoda i nadovežu još po neke slične “divote”, pa da imate još veću hrpu “divota” od kojih vam se jutrom uopšte ne ustaje.

Koji je danas dan, koji je datum? Baš onaj koji treba da je. Danas je taj dan za akciju menjanja. Sada krenite. Stavite tačku na ono što želite, započnite sada ono što već odavno želite, pa čak ako i nije najveća žaba, i mala žaba da se proguta je veći napredak nego da se i dalje gledate.

A znate šta je još zanimljivo? Često te žabe, ma kolike da su, i nisu tako strašne koliko nam se čini. Čak, dešava se i da u samom trenu naše odluke da je progutamo, ona se raspline i nestane.

Sve što postoji uključujući i nas same je čista energija. Tako i žabe. Našom odlukom da je pojedemo, energija žabe se pokrene i u samom procesu desi se transformacija te energije. U šta? Kako? To je već posao univerzuma i Boga, ne mešajmo se u njihove poslove.

I ako nam zatreba pomoć oko procesa, uvek imamo osobe kojima se možemo obratiti za pomoć. Prave osobe će znati kako nam akcija gutanja žaba može biti najlakše.

I sama sam ih potražila već odavno i od onda ne prestajem da zatražim kada god osetim potrebu za pomoći.  Koristi su uvek obostrane i s obzirom da je reč o energiji, samim tim korisne i za svet koji nas okružuje.

Ako osetite da vam mogu pomoći, potražite me.

Da maknemo već te žabe iz Vašeg života!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-da-se-rijesimo-neprijatnih-svari-i-ljudi.html

Recite dragim osobama da ih volite, prije nego za to bude kasno...

Neki dan smo ispratili moju drugaricu na njeno zadnje putovanje…

Pitali me neki, koliko je ljudi bilo i kako je bilo… Bilo je tačno onoliko koliko je trebalo da bude, došli oni koji su hteli i svako je sa sobom doneo, bio i odneo odatle ono što je trebao. Neko tugu, nevericu, razočarenje u poredak u životu, u Boga, neko poruku, i da ne ređam dalje. Svako zna za sebe.

Bila je premlada i previše puna planova i ako tako gledam, zaista mi nije jasno zašto je ipak u određenom momentu, kada je mogla birati na koju stranu, ipak odlučila otići na drugu. Nepoznatu. Možda baš zbog toga? Koliko je bila otvorena za sve u životu, uvek za nove avanture, ta strana joj je bila zaista nepoznata. A opet, samo je ona znala čega je bila previše. A čega premalo.

Nije mi svejedno. Bez obzira na svo poštovanje njene odluke za odlazak… Pitam se da li smo nas dve dovoljno jedna drugoj rekle, dale, učinile… U nekom momentu bih rekla, da smo u tom periodu našeg druženja dale jedna drugoj sve što smo mogle. Mislim da nije ostalo puno toga neizrečenog. Ali ima neki drugi osećaj u meni. 

Mogle smo jedna drugoj i dalje davati. Taj mi deo nedostaje. Razvijale smo se svaka na svom životnom putu, koji ne mogu reći da je imao puno dodirnih tačaka, sem što smo kao duše prepoznale jedna u drugoj one vrednosti koje su nam bitne. I u mnogome smo bile različite  a opet smo imale toliko toga i pričati i ponuditi i dati jedna drugoj. 

I ostade mi u sećaju njen uvek široki osmeh, njeno potrčavanje prema autu u kojem je čekam jer misli da kasni, a ja joj vičem da samo lagano, sa sve torbicom i torbom i napakovana , i uvek spremna i željna slikanja, da ima što više slika, da se uvek vidi gde je, da širi otpimizam gde god se pojavi i ko god je vidi. Da, znam da je imala nekada i drugačiji period života, no ja je znam ovakvu. Pojavi mi se sada pitanje, da nije možda ubrzala previše svoj život, ono ga baš uskovitlala, ostavila svugde trag da je bila, pa je tih njenih 40 godina protutnjilo kao da je 2,5 puta više…

Ono što sumnjam, je da takva kakva je bila, nije dovoljno i dovoljno puta rekla svima koliko ih voli i zato mislim da će se svima nama u nekom obliku još dugo zahvaljivati i slati nam ljubav.

Koliko je u svom životu imala grešaka, pogrešnih izbora i šta je sve po nama mogla drugačije da uradi, ostaje svakome od nas da ima neko svoje mišljenje. 

Ja znam da je radila kako je mislila da je tog trenutka najbolje i za nju i njenu okolinu.  Kako je to drugima izgledalo, je jedna druga priča. 

Vrlo često, prave istine o drugima ne znamo, samo nagađamo i pretpostavljamo i u tome vrlo lako pogrešimo. Ispod svačije površine koja je nama vidljiva, nalazi se ogromno bogatstvo strahova, tuge, kompleksa, samokontrole, uverenja, prosuđivanja, samoprekora, zavisti, ljubavi, topline, empatije, blagosti, dobrote…

Svako od nas na površini pokaže ono što sam izabere da će pokazati.

Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.

Sijaj i dalje draga V. ja te takvu pamtim…

text objavljen na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/11/recite-dragim-osobama-da-ih-volite.html

Njen život nakon odbačenog tereta - istinita priča

Pozvala sam je na kafu i ona je došla. Ta moja prijateljica o kojoj sam već dva puta pisala.

Prvi put u priči Je li vreme da se trgnete i promenite svoj život  gde sam opisala njenu situaciju, tuga, čemer, jad iz njenog ugla, i kako ja vidim iz mog ugla, sa namerom da je motivišem (jer sam joj odštampala priču o njoj). Nju a i druge.

Nakon nekih nedelju dana, dok sam joj takođe uz neku našu kafu pročitala tekst o njoj, desilo se ono što je napisano u tekstu Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta.

Ja sam već tada znala ono što će ona saznati vrlo uskoro, da bi mi danas pričala o sebi. O novoj njoj. Ne onoj koja je bila nekada dok sam joj ja zavidila, ne o onoj koja je bila dok joj ni malo nisam zavidila, nego o novoj njoj, koja je bila ona kojoj sam se ja radovala i uživala gledajući je i slušajući je.

Sve ono što je do sada stiskalo i od čega i koga je strahovala, sada joj je toliko neutralno da mu ne pridaje nikakav značaj, ni plus, ni minus. Bez emocija, osećaja, ravno… Telefon koji će zazvoniti nije pretnja. Neka zvoni, zato i jeste. A i zato što sada zna da sa druge strane može čuti divne glasove i divne vesti.  

Ciklus koji je zbog 50+ godina pre nekog vremena prestao da je posećuje, sada se radosno vratilo u njen život.  Čak i reakcija na bol u stomaku je propraćena srećom i radošću jer je ponovo uspostavljeni ciklus jasan znak da se probudila, da je itekako živa.

Lice joj je promenilo boju, podočnjaci nestali, osmeh joj je svo vreme dok priča.

Glavni lik njene tužne bivše priče na potpuno elegantan i potpuno neočekivani način izlazi iz njenog života. Bez drame, pretnji (od čega je strahovala da će biti), naglog odlaska bez reči…Nego lepo lagano… I to joj je ok, nema više patnje, tuge, ljubomore, osećaja odbačenosti… Samo mir i dopuštanje da ode svojim putem.

Nakon toliko dugih godina straha od leganja uveče, nesanice kojoj ni tablete baš nisu bile od koristi, ona leže sa osećajem radosti i zahvalnosti  i osećaja da je dobro… Ponovila je nekoliko puta : dobro mi je, dobro sam… dobro mi je…

Ponovo uživa u putovanju do ćerke, do kafice sa njom, uživa ponovo voziti, uživa ponovo biti među ljudima…

I svega ovoga dobija još, i još i još…

Istina, još ponekad oseti da nije potpuno ručna kočnica spuštena, još se ponekad probudi ne baš ustreptala, još ima starih uverenja koja se pojave, ali to je ponekad i nije jakog intenziteta. I na dobrom putu da i toga ne bude više…

Da, mnogo sam uživala danas gledajući je i slušajući je. To je potpuno nova osoba. Zapravo, to je prava ona. Bez maski, bez oklopa, bez straha, bez tuge… Na svom je talasu i jedri na njemu, elegantna, podmlađena, radosna…

P.s. za manje od dva meseca… Šta li je to naspram pet dugih godina…

Mnogo me raduje njena radost…

Rečem ja,  joy coach… heheheee…

slika preuzeta ovde Alo

Kako greške mogu kreirati čudesa u našem životu?

“Na greškama se uči” – učeni smo svi. Prosto mi dođe da se zapitam, da li smo svi koji smo hteli da znamo više, odnosno da učimo više, trebali imati i što više grešaka. Jer što više grešaka, to više i učenja. A mi hoćemo da znamo više. 

Zar nije zanimljivo ako tako posmatramo? Pitam se, da ne znamo ovu rečenicu, da li bi i dalje svaki put kada nešto pogrešimo, i onda i naučimo nešto, bili skoro ponosni na sebe, jer sada znamo više nego do malopre.

Šta može još da bude za nas korisno, kada su u pitanju naše greške? Kada skontamo šta smo novoga naučili, da tu bude i kraj trošenja energije na celu priču oko greške. Odnosno, da ne upadnemo u osećaj nevoljenja sebe, pljuvanja po sebi, sažaljevanja sebe, griže savesti, krivnje, ljutnje, besa i svih ostalih stimulativnih osećaja za zdravstveno-fizičko-psihičko propadanje.

Akcenat grešne situacije bi valjalo postaviti na onaj deo šta sam naučio a posebno da onaj deo, PRIMENITI u svakodnevnom životu naučeno. Poseban akcenat na primeniti. 

Praktičan primer iz mog života.

A mislim da i iz većine vas.

Rasprava sa partnerom. Poznato, jel tako? Ja pokušavam da on razume šta ja osećam, načinom na koji on ne razume. On meni pokušava da opravda sebe, načinom da prebacuje ili krivicu na drugog ili jednostavnom konstatacijom “takav sam i ne mogu drugačije”.

Ja svoje mogu do sudnjeg dana, on svoje takođe. Koristi od toga nikakve. Period ćutanja, durenja, ignorisanja. Nakon čega se lagano vraćamo na stanje pre toga i vraćamo se u normalan zajednički život. Pravimo se da je ok. A oboje znamo da nije. I da neće biti dok se “ono” ne reši na način koji je negujući za oboje. 

Onda sam u nekom momentu došla do saznanja da ono što osećamo i želimo reći, na primer, svom partneru, saopštimo na razumljiv način, a to je ne kritikujući ga i ne stavljajući ga u poziciju, da lupa glavu šta sam ja to htela, nego šta je to što meni u tom nečemu smeta, povređuje, nedostaje i da bi ako oboje prestanemo da se branimo iza podignutih zidova, oboma bilo lepše i zabavnije i radosnije.

I počela sam da koristim to znanje. I uvek ali uvek funkcioniše. Zato što kada jasno i otvoreno kažem šta osećam i šta bih volela, onda se moja odbrana spustila i ja sam čisto ono što sam, bez potrebe da nekoga osudim ili kritikujem nego u energiji dozvoljavanja da dobijem ono što želim. A uvek, ali uvek se desi da dobijem puno, puno više i puno, puno kvalitetnije. 

A uvek ali uvek i moj partner tada sa svojim spuštenim odbranama i potrebom da se brani, je ono uistinu što jeste i prepusti se energiji davanja i primanja. Tada uzajamno oboje dobijamo više. Tada zajedno kreiramo još nešto kvalitetnije. Ono što nama oboma funkcioniše. Ne narušavajući ničiju ličnost i slobode. Čak naprotiv. U još većoj ličnoj slobodi smo još veći doprinos jedni drugima. Čak i ako novonastala situacija ne bude kako smo prvobitno zamišljali. Sigurno je doprinos za oboje.

I ovo sve važi ne samo za odnos sa partnerom, nego za bilo koji odnos (poslovni, novčani, zdravstveni, prema komšijama, porodici, klijentima…)

I onda se Čudesa  pojavljuju jedni za drugima. 

Valjda zato što i Čudesa vole ići tamo gde ljudi primenjuju naučeno.

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2016/11/kako-greske-mogu-kreirati-cudesa-u.html

Koliko trebamo izaći iz naše zone komfora da bismo bili sretniji?

Ako znamo da komfor znači udobnost, onda i naša zona komfora znači da je to naše udobno mesto, prostor, stanje. I kao i svako drugo mesto i prostor i stanje kojim smo okruženi, sami smo ga uredili. Po svojim ukusima, merilima vrednosti, stavovima.  I tako onda svi zapravo živimo u svojoj zoni komfora.

Do pre desetak godina, nije ta zona ni bila toliko predmet rasprava, priča, govora, knjiga, edukacija – uzimalo se manje-više kao nešto prirodno. Pa smo ga manje-više tako i živeli.

Od kada se velika pažnja posvećuje tom fenomenu zona komfora, najveći deo cele te priče se odnosi na izlazak iz nje. Parole izađi iz svoje zone komfora su postale toliko uobičajene, srećemo ih na sve strane i iz različitih izvora, i kao što biva sa svime, tako i parola izađi iz svoje zone komfora, neke pošteno tresne i drmne i očitavi i pokrene, neki ostanu potpuno neutralni a neki se unervoze, uspaniče, upetljaju jer osećaju da bi trebalo nešto a ne znaju ili nemaju petlje, vere, odluke da to nešto i urade.

A zona ko zona, lepo ušuškana, sve više mami svog drugara da se i dalje druže, jer šta bi ona jadna ako je drugar napusti. Taj svoj strah pokazuje na sve moguće načine, od lažnog predstavljanja udobnosti do potpunog izvrtanja iz sebe i dovođenja do još veće zbunjenosti svog drugara. I tako zona i drugar nastavljaju i dalje svoje druženje.

Oni drugi slučajevi, gde tresnuti i očitavljeni, osvešćeni drugar, jednostavno samo okrene leđa svojoj zoni, ode ne okrećući se i ostavljajući svoje datadašnje komforno utočište, postaju primer kako izaći iz svoje zone. 

Naravno, funkcioniše kod ostalih kada i ostali zanju zašto bi uopšte i napuštali svoje zone. Koliko su zaista komforne, je stvar ukusa i diskutabilno je…

Predlažem da proverite svoju zonu da li vam je zaista komforna. Pogledajte je i ako nailazite da Vas negde žulja, steže, bode, stiska, tamo Vam onda nije komforno. Možda nije potrebno u potpunosti menjati zonu, možda je dovoljno da iz pravaca odakle dolaze bilo kakvi nelagodni osećaji, to ili otklonite ili izbacite ili popravite, zalečite… I šta ako će te sitnije promene Vaše zone, učiniti da se lagano i jednostavno i skoro samo od sebe i ostatak Vaše zone transformiše u zaista udobnost, gde se osećate baš komforno?

Nekada je krpljenje oštećenih mesta zone puno komplikovanije i mukotrpnije nego lepo se podići i otići iz nje i napraviti novu, potpuno novu i drugačiju zonu za naš život. Mislite da to nije lakše? Probali ste pa znate?

Ljudi dragi, naša zona komfora je naša zona. Namestimo je onako kako je nama udobno. Koliko će to drugi odobravati i prihvatati ili ne, nije naša priča. Naša priča je da znamo da nam zona treba biti udobna i da se u njoj dobro osećamo i da kada se taj osećaj izgubi, da znamo da su promene zone moguće i čak i prirodne. I da znamo da i najudobnija komforna zona koju smo u nekom momentu napravili sebi, neće do kraja života biti udobna. Jer se mi menjamo, rastemo, širimo se, menjamo prostor koji zauzimamo i samim tim i zona treba da bude u skladu sa nama. I taj osećaj da zauzimamo više i drugačije proctor, i da smo neka drugačija energija, koja drugačije živi, menja i svoju zonu komfora. 

Kada se to oseti, dozvolimo da se zona promeni, nemojmo je zadržavati. Zona je isto tako kao i mi, energija, a energija teži pokretu.

Dozvolimo zoni sa kojom smo se družili neko vreme, da se sama transformiše u nešto puno korisnije. Nemojmo joj stajati na putu. Maknimo se. A tek što će nama biti dobro tada? 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/10/koliko-trebamo-izaci-iz-nase-zone.html

Moj put do svakodnevne radosti

Jutro je i budim se. Otvaram oči i lagano postajem svesna gde sam. Da, u svom krevetu sam. U svojoj sobi, u svom domu.

Sretna sam i zadovoljna. Smešim se novom danu. I pitam se koje mi sve moćne nove avanture i primanja danas donosi. Na to se već nasmejem. Iz osmeha prelazim u smeh a ispod je radost. Radost.

Da li se i Vi budite na isti način?  Da li ste svako jutro nanovo radosni?

Iskreno, ja nisam uvek imala ovakav osećaj nakon buđenja. Bilo je i drugačijih buđenja, kada sam nakon otvaranja očiju, umesto osmeha postavljala neku obešenu liniju od usana na lice. A ispod toga se krio strah od novog dana, nezadovoljstvo zbog svega što je moj život. Nisam nalazila čak ni neki razlog zašto bih drugačije i mogla reagovati na novi dan.

Kako se desila promena kod mene?

Sada bih rekla, jednostavno sagledavanjem svoje situacije iz drugog ugla.

Najveća promena mi se počela dešavati kada sam počela biti zahvalna. Zahvalna za ono što imam, počevši od toga da sam i dalje živa, pa sam zdrava, što imam decu, partnera, što imam krevet gde mogu spavati, dom koji mogu ugrejati ili rashladiti po potrebi, imam veš koji mogu oprati u veš mašini, sudove iz kojeg jedemo, imam šta staviti u te sudove, imam dvorište gde je milion različitih nijansi zelene boje, gde ptice ne hajeći za sve pevaju svoju pesmu, imam telefon sa kojim mogu pričati i sa onima koji su mi geografski blizu i s onima koji nisu, i tako…

One stvari i situacije koje baš nisu bili po mom ukusu sam lagano stavljala u drugi plan, pitajući ih pe toga mogu li ja nešto da promenim i ako da, kako, a ako ne, pustila sam da se reše na svoj način. Čudno, ali su se uvek rešavale na one načine na koje je bilo najbolje za sve.

Mnogo sam čitala o raznim načinima i metodama i tehnikama koje se preporučuju da se koriste. I ponavljaju svakodnevno. I radila sam ih. Nekada i po više različitih, nekada samo po jednu, radila sam onako kako bih osećala da mi najviše koristi. Ali nije bilo dana da ne upotrebim bar jednu. Vremenom sam ih naučila još više, pa sam i njih koristila, da vidim kako deluju. Vremenom sam naučila sa kojima sam najviše na osećaju pripadanja i jedinstva samnom. I tako se moj život počeo menjati. U skladu sa onim što sam radila svakodnevno i što je iz tog osećaja proizilazilo i što sam dozvoljavala da mi se Čudesnoga desi i bude moja realnost.

Ostavila sam za sobom gomilu negativnih viđenja ljudi i situacija i reagovanja na iste, postavila sam slobodu da svako ima svoje viđenje svega što je i što ga okružuje i naučila da to nije moj zadatak da se time bavim, dozvolila sam da svako živi u svojoj zoni koju je izgradilo i da ma kako da mu je tesno i neugodno, da je to njegov izbor. I isto tako, da ako mu treba pomoć, da sam tu. Jer ako ništa drugo, mogu preneti svoje načine izlaska iz neugodnog života u vrlo, vrlo, vrlo ugodan.

Dragi ljudi, ovo kako jeste i ono kako je bilo do sada, ne mora da bude i ono što će biti. Svoju životnu zonu kreiramo sami. I uređujemo je sami. No, uz pomoć pravih osoba uvek je lakše, i jednostavnije i zabavnije.

Kada se ujutru probudite i ne bude Vam lakoća da usne namestite u smeh i osetite radost, potražite pomoć.

Radost i osmeh su naša prirodna stanja. Dozvolite im da budu prirodno Vaše svakodnevno društvo. 

Access Bars kao torta

Volim da teoriju predstavim na plastičan, opipljiv i lako shvatljiv način. Kada sam razmišljala kako predstaviti razliku između koristiti Bars tretman ili završiti Bars obuku i šta onda dalje, palo mi je na pamet sledeće poređenje.

Barsi su kao torta.

Svako ko želi, može naučiti praviti tortu. Nauče se osnovni principi, osnove na kojima počiva svaka torta, da ima deo piškote i deo kreme. I složiti to u celinu koja je i ukusna i lepa.

Vreme potrebno da se nauči praviti torta je manje-više jednako za svakoga, jer ima neki svoj šablon po kojem se pravi i ako se ispoštuje, svako nauči praviti tortu, za nekoliko sati. I sa tom tortom, kada naprvimo, pričiniti uživanje sebi, svojoj porodici i ako se osmelimo, svojim prijateljima. Biće različitih komentara. Neko će celim bićem uživati u njoj, neko će biti malo sa zadrškom (otkud sad pa Vi da pravite tortu?), neko će uživati u izgledu, neko samo u ukusu - jer mu se neće svideti izgled (prejednostavan je!!!), neko će pojesti ne obraćajući posebnu pažnju šta jede, neko ce tražiti i recept, neko će od toga ozdraviti, neko će se od toga razboleti i tako dalje…

A reč je o jedno te istoj torti.

Ako Vam se dopadne sam proces pravljenja tortei njen učinak na druge, pravićete torte sve češće a i poželećete u nekom momentu saznati više, kako možete biti još više uspešniji u tome, šta se sve zanimljivoga i kreativnoga krije u pravljenju torti, kakve sve vrste torti možete napraviti, neke po receptu, neke ćete sami da osmislite, koji Čudesan sastojak možete dodati da bude potpuno jedinstvena, na Vaš način posebna itd. Tragaćete za više informacija na internetu, pitaćete one koji se bave time, razgovaraćete sa onim koji to rade, čitaćete o tome, posetićete neke radionice i obuke za pravljenje torti i tako ćete biti sve umešniji i kreativniji i sa više lakoće ćete izrađivati svoje torte. Reakcije drugih će manje/više biti isti kao i pre, neko će uživati, nego ozdraviti, nekome će i dalje biti glupo čime se bavite, ali to vam neće smetati, jer ćete uživati u tome šta umete i koliko to donosi zadovoljstva onima koji uživaju u Vašim tortama. Biće sve više onih koji prosto ozdrave od druženja sa Vama i tortama, čak i kada samo pričate o njima, jer će i Vaš način pričanja o tortama biti melem i okidač da ozdrave ili ostave ili privuku ili dozvole ili šta god kod sebe žele promeniti…

Možete se i dalje obučavati u pravljenju torti sve više i postajati sve veći stručnjak za razne torte i u nekom momentu ćete praviti torte za velike skupove ljudi, jer će oni koji Vas angažuju, znati da će istovremeno veći broj ljudi moći da uživa u Vašim tortama. Tortama koji menjaju i njihove živote na bolje. Da li tako da ćete ih inspirisati da i sami probaju naučiti praviti torte, postati stručnjak za torte ili samo uživati u Vašim tortama, je na drugima da izaberu.

Od naučiti napraviti tortu do biti svetski stručnjak za tortu je prostor gde ćete Vi biti. Isključivo je Vaš izbor gde ćete biti. Jer ste sjajni i ako pravite torte i time Vi i Vaši najmiliji uživaju (energija uživanja se prenosi i dalje) ili ako ih pravite za veći broj ljudi pa ste i poslastičarnicu otvorili ili podučavate druge tajnama pravljenja torti ili putujete svetom i od Vas uče ljudi širom  naše planete.

A skroz je ok ako nikada ne krenete u avanturu učenja pravljenja torte, već sebi s vremena na vreme priuštite jedno dooobro parče kod osobe za koju znate da je mnogo dobra u pravljenju torte.

Znači, možete koristiti svoje znanje koje ste dobili već na prvoj Bars obuci da sebi i svojoj porodici i možda prijateljima podarite opuštanje od stresa i svega što ih stiska i muči i date im uživanje i oslobađanje. Ili nastaviti dalje sa Access Consiousness obukama na razne teme iz svakodnevnog života.

A možete izabrati i da uživate u samom Bars tretmanu onoliko puta koliko često Vi sebi želite pružiti opuštanje i uživanje.

Kreirajte svoj život po svojim željama - preporučljivi sastojci su lakoća, radost, jednostavnost, ljubav, primanja, doprinos...

p.s. Kod mene se uvek možete prijaviti na koju god varijantu da izaberete.

p.s. 2 Barsi su zaista kao torta. Bez njih se, naravno, može ali je uz njih život lepši i sa više uživanja.