Kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane

Priča je izmišljena a možda i nije.

Isto kao što su i likovi u priči izmišljeni a možda i nisu.

Došla je do dna dna. Onog fizičkog, kada telo više ne može da izdrži nošenje uverenja i stavova koji se tegle decenijama.

Uvek je znala da treba nešto promeniti, bila svesna svega, i opet je birala da se i dalje iscrpljuje. Zato što se raznorazni dugovi, nekad davno prikačeni na i uz sebe, trebaju vratiti. I nije reč samo o novčanim dugovima. Da bar jeste…

Oni koji je najviše vole hteli su pomoći svako na svoj način onako kako je najbolje umeo. U silnoj želji da joj se pomogne, bilo je i molbi i traženja i zahtevanja i pretnji…

Uzalud…

Padala je sve više i sve češće. Bukvalno. Bila ugruvana, izranjavana, iznutra već odavno, a onda je već i spolja postalo vidljivo. Sve više…

Da li je bilo vreme za kraj tome?

Da li je bilo vreme za početak nečega novog?

Da li uvek kraj nečega znači i početak nečega drugog?

Da li je uvek za početak nečega drugog neophodan kraj onog prvog?

Da li je zaista ovo jedini način na koji se može živeti Trenutno?

Da li postoje i druge mogućnosti opstanka SADA? Preživljavanja ? Ili življenja? Već i DANAS?

Ili se treba dočekati to neko sutra, koje već odavno ne dolazi…Valjda zato što je uvek danas?

A kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane.

Nestane, a zapravo samo tog izmučenog tela nema više. Duša je i dalje živa, i tako izranjavana traga za nekim novim telom. Da nastavi biti ranjavana? Ili da novim telom isceli sve svoje rane?

Ili nastane osoba, sa novim uverenjima, sa novim stavovima, sa novim načinima življenja. Čisto kao izbor da bude tako. Zbog sebe, svog tela, svoje duše. Zbog svojih najmilijih kojima je potrebna radosna i nasmejana i sretna. Zbog njih, jer takva pokazuje da i oni mogu i trebaju takvi biti. Da bi i oni mogli svojim potomcima pokazati isto to. Da bi se prekinuo lanac teškog, mukotrpnog, bezodmornog, bezradosnog života i živeo opušteniji i laganiji život.  

Bilo je vreme da izabere, došla je do zadnjeg izbora.

I onda je presekla. Uradila je to. Po ceni da izgubi sve što je gradila i u šta je ulagala, materijalnog i nematerijalnog, stala je i pustila da se reši samo od sebe kako god zna i ume. Dopustila je da drugi pomognu. Ko kako i čime može. Dopustila da pokaže da ne može sve sama i da ne može uvek biti aktivna. I da ne mora.

I šta se desilo?

Podržana je. Prihvaćena. Pomognuta. Od ljudi, od Boga, od Života.

Na načine kakve samo život sa Bogom može da namesti.

Odjednom se sve posložilo. Odjednom se sve namestilo. Odjednom je sve živnulo. Novim dahom, novim sjajem.

Odlučena da se prepusti, odlučena da dozvoli, odlučena da će i dalje biti voljena i cenjena, iako nije u punoj ratnoj opremi sa svim naoružanjem za preživljavanje, njeno telo se iscelilo i duša se osećala bezbedno u tom telu.

Da li je jedini način življena samo ako smo stalno u gard poziciji, čak ako je ta pozicija sa osmehom? Gde je već i osmeh u startnoj poziciji za napad?

Začudo, kada spustimo svoje gardove, iskežene usne koje glume osmeh, spustimo svoje naoružanje, uvučemo bodlje, spustimo svu odbranu, za koju naivno mislimo da samo uz nju možemo preživeti, dolazimo do stanja kada Živimo. Slobodno, lagodno, radosno, svesno.

Ponovo potvrđeno.

Na njenu radost. Na radost onih koji je vole.

E da, i ona i priča su izmišljene.

A možda i nisu…

slika preuzeta ovde Wall321