Kako ukloniti stres iz svog zivota?

Ne, neću te sažaljevati zbog situacije u kojoj si. Ne zato što te ne volim. Volim te, znaš to. Ali od sažaljevanja nemaš koristi. Ni ti ni ja. Ne sažaljevajući te, mogu ti pomoći. 

Činis li nešto da te leđa i noge ne bole? Činiš li nešto da ne budeš u stalnom stresu, bez obzira na posao koji radiš? Činiš li nešto da ti odnosi sa ljudima bolje funkcionišu? Činiš li nešto da imaš manje svakodnevnih obaveza? Činiš li nešto da je finansijska situacija bolja? Činiš li nešto da imaš više opuštenih druženja sa prijateljima? 

Na sve ovo, tvoji odgovori su da ne možeš ništa promenti jer su okolnosti takve. Da se ne mogu promeniti. Već godinama su takve… I zato je tvoja priča tužna i neki te zbog te situacije žale.

No ni to njihovo žaljenje tebe svih ovih godina nije ti donelo pomaka u smislu da ti bude bolje. Naprotiv, cela priča nastavlja da raste i uvećava se.

A organizam, telo i psiha sve slabiji.  Pucaju lagano.

Vreme je za promene. Sada, odmah. 

Pokreni se.

Kao prvo, ujutru kada se probudiš, pre nego ustaneš, istegli se. Protegni se. Diši. Oseti da dišeš. Oseti svoje telo od temena do nožnih prstića. Ono je i danas sa tobom! Promrdaj ga malo, izvrni se na jednu pa na drugu stranu, uvij kičmu, ona nije od drveta, zašto si napravio da se oseća ukočeno kao da je od drveta? Dok se protežešs, imaj osmeh na licu, budi sretan što imaš telo oko tvog osećaja koji ti izaziva osmeh.

Zapitaj se pre nego ustaneš, kakve te sve divote danas čekaju, kome možeš biti od pomoći i ko će tebi biti od pomoći danas? Osmehni se još više, zamisli koliko toga divnoga te čeka.

Obezbedi sebi redovne obroke, ako mene pitaš, ne mora biti po pravilima, ali neka bude više dnevnih, ne samo jedan u predvečerje, kada si toliko gladan da bi i stoljnak sa sve tanjirom i escajgom pojeo. 

Koristi  pomoć koju imas ponuđenu, izaberi sebi neku suplementaciju koja je prirodna. Voleće to tvoje ćelije, jer ne unosiš im hranom dovoljno koliko im je potrebno da budu zdrave. Pomogneš ti njima, oni će ti to velikodušno zahvaliti.

Pronađi vežbe koje su ti prihvatljive, u kojima se dobro osećaš dok ih radiš. Radi ih ako ne svaki dan, dva puta nedeljno. Možeš izabrati da li otići negde ili gledati kući sa neta i vežbaj.

Da li zaista jedino ti možeš obaviti sve poslovne obaveze koje imaš? Da li zaista ne postoji barem jedna osoba koja bi vrlo rado preuzela deo? I osećala se korisnije? Ili je u pitanju da nemaš poverenja da nekome prepustiš? Šta bi se tada kod tebe promenilo? Šta bi izgubio? U svojim očima o sebi, posebno? 

Komunikacija sa drugima ne funckioniše dobro kada ne želimo da funkcioniše, jer svakome od njih prilazimo sa određenom predstavom koju smo stvorili, pa im prilazimo sa spremljenim kordonom i za napad i za odbranu. Tu svako čuje šta hoće i govori ono što ne misli. Šta bi bilo kada bi se promenio sam početak pristupa ljudima?

Sa stalnim svakodnevnim stresom nema se ni volje družiti se sa ljudima, čak ni u opuštenoj varijanti, pijuckanja i čavrljanja i smeha. Tako prestaješ da imaš i slobodnog vremena i vremena koje će biti za druženja, kakve god vrste. 

Da li je zaista stres jedina mogućnost koju imaš da izabereš svakog dana iznova? Šta bi bilo kada bi, umesto stresa, sutra ujutru, izabrao da dan bude radostan i da ti budeš radostan u njemu, pa šta god da se dešava u njemu? I da se držiš toga ceo dan, šta god da je, da umesto stresne reakcije, reaguješ radošću? Nemoguće je? A ni probao nisi….

Traži pomoć, traži da ti se pojave osobe koji ti mogu biti od pomoći, traži da ti se pojave situacije koje ti mogu biti od pomoći, traži, traži, traži…pa ćes i dobiti. I Biblija tako kaže. 

Neću te sažaljevati, jer ti možeš biti osoba kojoj se ljudi dive i od koga mogu učiti kako se živi. U svakom pogledu. 

Tu sam da ti pomognem u tome, ako želiš.

Da živiš radosno. 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-ukloniti-stres-iz-svog-zivota.html

KAKO PRONAĆI SNAGU U SVOJOJ RANJIVOSTI?

Nije bila baš sigurna da je izbor dobar za nju. Po nekim usvojenim stavovima šta je dobro a šta nije, nije se baš uklapalo. 

A nalazila se u periodu svog života kada je uspela da vidi samo nagoveštaj sebe i onoga što zaista jeste. A ne onoga u šta su je neki uverili da jeste. 

Čudno, poverovala je nekolicini i uvukla se u sebe i napravila sebe mnogo manjom nego što jeste. A koliko tek manjom nego što su je veći broj ljudi videli. Ehhh….

Kada se sada seti tog perioda, zaista ništa nije ukazivalo da će to biti dobra odluka. Jedna od najboljih u njenom životu.

Naučena biti u stalnom stavu podignutih zidova odbrane oko sebe, i u ovu priču je ušla tako. Sa zidovima oko sebe, koji su trebali da je štite od povređivanja. Baš je zaista verovala da je sada očvrsla i da su povređivanja njena prošlost.

Moglo bi se reći da su zidovi oko nje odigrali svoju ulogu. Štitili su je. Mislila je da je bezbedna i zaštićena. 

Godinama je tako bilo.

Dok jedne godine nije osetila da tako zaštićena, zaštitila se i od onih finih emocija i osećaja koji čine lepotu života. Koji joj daju suštinu. 

A forma bez suštine je samo ljuštura, našminkana šarenim bojama.

Znala je da nešto nedostaje. 

Samo izvorište suštine života je bilo zatrpano i ograđeno. Nije imala slobodu da se razvija i bude  slobodna energija koja radosno treperi i privlači svo dobro koje život može dati. Iza podignutih zidova nije mogla ni davati koliko je njeno izvorište moglo davati. 

Bez davanja i bez primanja, mi budemo samo formalni oblik života.

Pa je rešila da prekine tu predstavu. Da spusti svoje zavese odbrane i dozvoli izvoru života u njoj da slobodno poteče. 

Da kaže šta i kada je nešto povređuje, da ponudi biti pomoć, da prihvati i ne osuđuje ono što jeste, da zatraži pomoć, da pokaže svoju slabost, svoje suze, svoju tugu, svoje radosti, svoje planove, svoje padove, svoju nesigurnost, svoje verovanje, svoju ljubav…

Gledajući spolja, nisu bile neke korenite promene odmah.

Ali iznutra, ogromne. Svet se promenio. Sve se promenilo.

Njen život više nije bila forma našminkana šarenim bojama, radost njenog života je bila proširena svesnost i zahvaljivanje, slobodna energija koja dotiče i stvara obilje.

I tek će…

I sada, kada pogleda u njegove oči, zna da je to bio dobar izbor za nju…

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-pronaci-snagu-u-svojoj-ranjivosti.html

Svarajmo zajednički svoje radosne živote!

Pre nekoliko godina, o tome baš nisu nešto posebno pričali u ovim krajevima. Tek–tek je nekolicina počela to koristiti. A samo je nekolicina u tome videla nešto ogromno, veliko, nešto što će promeniti, što će povezivati ljude širom planete, bez obzira gde se nalaze. 

Ona je bila među onim oduševljenima time. Uhhh… kako su joj samo svetlile i caklile oči od uzbuđenja i radosti njenog srca i duše pri samoj pomisli na to. Na sve mogućnosti koje pruža i koje može imati sa time. Na nasmejana lica koja će upoznavati i sa kojima će biti u kontaktu. Na zajedničku viziju života koju kreiraju zajedno. Pomažući se, deleći međusobno novo sticana iskustva, upotpunjujući sa životnim iskustvom, filovano sa vizijama budućnosti. A sretni zbog sada, radosni što su sada zajedno. Uhhh…. pričala je o tome ushićeno, misleći da i drugi vide ono što ona vidi, vidi očima svoje ustreptale duše.

A drugi to nisu videli. Zapravo, bledo su videli i nju i kako su onda uopšte mogli videti makar i obrise onoga što ona tako jasno vidi. I nju su videli svojim viđenjem onoga što im je već poznato, i već viđeno u njihovom svetu. To što je ona videla, toga nije bilo u njihovom svetu.

Okružena onima koji su joj najbliži i koji su hteli videti makar delić onoga veličanstvenoga što ona vidi, ali im nije išlo, do onih koji zapravo ni nju nisu videli, a kamoli njene vizije, stajala je tako nevidljiva. 

Verovala je u svoje vizije no bila je usamljena u tome u svojoj okolini. Ono par njih koji su bili slični njoj, bili su takođe vrlo nevidljivi ostalima. Vremenom su postali potpuno nevidljivi. Razumna okolina oko njih je bila jača... 

Povukla se.  Nije glasno pričala o svojim vizijama. Osećala je da je niko neće čuti, jer je ne slusaju, jer im nije bilo bitno njeno verovanje. Bilo je suviše ružičasto, a ona suviše bleda…

Od svoje vizije nije odustala. Nikada. Bilo je suviše živo u njoj. No trebala je postati vidljiva. Rešila je da ojača sebe, učila je, edukovala se, gutala knjige, gutala video snimke, posećivala seminare, radionice. Bilo je onih koji su se podsmevali tome. Nije marila za takve osećaje drugih. Vremenom je osećala da postaje ispravljenija. Podignutije glave. I osećala je da je počinju primećivati, da više nije toliko bleda za druge. Nije više toliko nevidljiva. 

Znanje koje je bila njena odlična investicija je jačalo i ona je počela sijati. Iznutra. Svest o o sebi i svetu oko sebe se toliko počelo širiti da je postala svetlost koju su počeli i drugi primećivati. 

U njen život su se počele pojavljivati osobe o kakvima je sanjarila pre nekoliko godina i znala tokom svih godina da su tu i da će se međusobno pronaći. 

I jesu. Jeesu…

Na potpuno neočekivane načine, u potpuno neočekivano vreme, potpuno neočekivane osobe, postale su deo njene stvarnosti. Među njima jedan dobar broj onih koji su je povukli još više vrhu i još dublje u svesnost o svojoj moćnosti i oni kojima je ona svakodnevno svetionik širenja njihove svesti o njihovoj moćnosti i beskonačnim mogućnostima.

I sada je okružena ljudima sa kojima zajednički stvaraju svoje radosne živote.

Neki od onih koji su je videli nevidljivom, otišli su svojim putevima, sa osobama koje su jasno videli. I neka su. I trebali su tako. Jer i ona je to radila…

Neki koji su hteli videti nešto a nisu mogli, vremenom su i oni videli. Kako? Hmm…na neke Čudesne načine, njenom promenom i njenim unutrašnjim sjajem, oni su se na Čudesne načine takođe promenili. I videli su jedni druge drugačije. Hteli su se videti! E, to im je donelo bezgranično velike dobiti. Dobiti o kojima nisu znali ni da mogu postojati.

A oni koji su svo vreme videli i više od ono što je ona videla, i bili joj uvek podrška, takvi zauvek imaju svoje posebno mesto u njenom životu. 

Naravno da se njena vizija slika, od koje joj oči sjaje preslikavajući suštinu duše i srca i dalje razvija. Sada zna da tome nema kraja. Jer se radi o beskonačnom uživanju i zaljubljenosti u život.

Put do ovde jeste bio duži i sporiji i mnogi drugi su taj put prešli puno, puno, puno brže i lakše. No ovo je bio njen put. 

I kako god dugačak i spor bio, zna da je od mnogih i dalje i brži i kraći i jednostavniji, i kao takav im može biti svetlosna poruka da ne odustaju.

Ako je pitate, uvek će reći huuu…kako je sve ovo Čudesno! I tek će biti Čudesno! 

Svi koji su se pronašli u ovoj priči, i treba da su se pronašli.

A svi drugi, ako želite, pridružite joj se. Znate gde ćete je naći. Tamo gde su Čudesa…

text objavljen na 

http://www.sretnazena.com/2017/03/stvarajmo-zajednicki-svoje-radosne.html