"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...

Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta

Trebala sam da radim nešto na svom blogu. Osetila sam entuzijazam zbog toga.

A onda u jednom momentu nemir.

Morala sam ustati od stola, od računara. Ostila sam da moram napolje, šetati, po suncu, gde je prostor, prostranstvo... Osetila sam da moram na Palić, kraj vode...

Odjednom sam osetila i da trebam nazvati. Baš nju. D. Uzela mobilni, pozvala je, pitala je da li je slobodna i rekla joj da idemo na Palić. Da ćemo se naći kraj teniskih terena. Ko prva stigne, čeka drugu. Ne sećam se da smo ikakada imale ovakav dogovor....

Kada smo se videla pitala me je šta se desilo. Zbog čega sam je tako pozvala. Nisam tada osetila da ima neki poseban razlog. Rekla sam istinu, imala sam potrebu šetati, biti na Paliću i da sam je pozvala da mi se pridruži. I da bih ja svakako bila tu...

Hodale smo, sele na sunce kraj vode i pile kafu. I pričale kao i inače, ni po čemu se nije razlikovalo od dosadašnjih druženja. Sunce je zašlo a mi smo krenule nazad.

I tada mi je došlo da joj postavim pitanje. Na šta je ona odgovorila, na šta sam je ja opet upitala i ona odgovorila. Onda sam je zaustavila u hodanju. Stale smo. Osetila sam da se ovaj momenat ne sme propustiti. Ljudi su prolazili na šetalištu a mi smo sa strane stajali i radili proces odbacivanja onoga nečega što je davi i guši i koči i ne da da se pokrene u radost, lakoću, slobodu života. I bilo je jeze i hladnoće i boli kod nje a ja sam samo radila Access proces koji sam učila i koji znam, radila sam na njenom oslobađanju.

Ljudi su prolazili i dalje mirno šetajući a to je bilo toliko nebitno... Nakon određenog vremena osetila se lakša energija.... Osetila sam je ja, ali i ona. Osetila je više prostora u svom telu, osetila je gubitak težine koji ju je do malopre stiskao.

Znala sam da je za ovaj put, to bilo toliko.  Bilo je vreme da krenemo kući.

A onda, na nekoliko koraka iznad nas, iz pravca vode, odjednom se pojavilo nešto, napravilo široki luk ispred nas, pa krenulo u našem pravcu, stalo tačno iznad nas na nekoliko sekundi i velikom brzinom otišlo u suprotnom pravcu od nas. D. je bila blago rečeno šokirana prizorom a ja sam znala sam da je zajedno sa tim nečim otišlo i ono što je moju D. stiskalo. Zauvek.

A ostali ljudi oko nas i iza i ispred su i dalje mirno hodali, ne primećujući ništa, ne primećujući da je ogroman teret moje drugarice zauvek napustilo dotadašnje mesto boravka.

Da nam je ovo neko pričao, rekli bi da izmišlja.  A mi smo to doživele. I znamo da jesmo. I mada ovo nije moj prvi slučaj čudnih dešavanja na pokrenuti proces oslobađanja tereta, priznajem da me i dalje iznenađuju načini na koji se dešavaju otpuštanja. Kako se prikazuju na načine na koji mi sa svojih pet čula možemo da potvrdimo.

Pitam se, da li ćemo ikada shvatiti koliko smo moćni i koliko možemo i koliko toga još, ne da ne znamo, nego nismo svesni da znamo.

     I šta bi bilo kada bi toga bili svesni?

p.s. Sada znam i zašto nisam mogla ostati raditi na mom blogu. Bilo je nešto bitnije što sam trebala uraditi.

slika preuzeta www.astral.com.hr

Je li vrijeme da se trgnete i promijenite svoj život?

Imam jednu drugaricu, dugogodišnju. Družimo se oko dve decenije. Iskreno, bilo je do pre nekih nekoliko godina da sam joj zavidela na njenom životu. Imala je slobodu, imala je dovoljno finansijskih sredstava za kupiti bilo šta želi, za otići gde želi, za ne razmišljati kako sutra. Imala je auto i u njemu uvek benzina. Imala je stav koji je odavao sigurnost u sebe. Nije ulazila u dramatične priče, rešavala je svoje situacije rekla bih opušteno i lagano.

Onda se u nekom životnom momentu desio životni period koji traje već duže vremena, gde se sve to promenilo. Toliko da joj ni blizu ne zavidim na životu koji ima. Zapravo, ja sada vidim sve ono što ona ima i koji oooo… itekako jesu da se zahvali na njima, na svim blagodetima, ali ona ih ne vidi, ona ih ne živi i samim tim i ja na njen život ne gledam kao pre.

Njen život je ona sama pretvorila u jednu tužnu priču. Ono što je još tužnije je da ona sama ne želi iz nje izaći. I ma kako da joj je mučno i ma kako da se trza na zvonjenje telefona ili poruke na telefonu, jer je najčešće dočeka sa druge strane bes i gnev i optuživanje i provociranje, ona ne menja situaciju. Ostaje u tom mučenju same sebe. Sa druge strane je osoba koja joj žestoko na sve moguce načine skreće pažnju da samu sebe ranjava i  kažnjava i muči - ipak negde uvek prevagne strah od prestanka tog odnosa. 

Strah od… od čega zaboga? Da će ostati sama? Pa sama je. Da neće imati sa kime popričati? Pa tu osobu svakako nema za priču. Strah da će biti zapravo, istinski prihvaćena takva divna kakva je i voljena takva kakva je? Hmmm… rekla bih da je to… Nema smisla? Nema… Zaista nema… Nema zaista za sve koji su sa strane u toj priči. Pogotovo nema za one koji su jednoga dana presekli i izabrali da će dozvoliti da im život pokaže ljubav, prihvatanje, nežnost, brižnost jer je to nije luxuz nego osnovna potreba naša.

Pitam se koliko su duboki neki stavovi i zaključci doneti ko zna kada i zbog čega koji ne dozvoljavaju primanja svega dobroga koje život sa nestrpljenjem čeka da da? Pitam se koliko su duboka uverenja da ljubav ne postoji? 

Da ljubav koja oplemenjuje bića i koja je usmerena na slobodan rast i razvoj pojedinca ne postoji? Da ne postoji ljubav u kojem slobodno možemo biti ono što ziasta jesmo? Bez šminke, bez lažnih osmeha, bez lažnih priča?

I bez obzira na sve naše zajedničke priče, na sve pročitane knjige o prihvatanju i voljenju sebe, bez obzira na saznanje o načinima kako se to može sa više ili manje lakoće promeniti, ona i dalje ostaje nepromenjena. Na čuđenje svih njenih najmilijih i čuđenje svojih prijatelja, uključujući i mene.

I to je njen izbor. Živeti kao žrtva koju neko može, kada god se oseti lično ugrožen da izvređa, da omalovažavi, da zgazi, da izgnječi, da iscedi, ne bi li se osećao makar na malo, moćno i veliko.

I definitivno nije tu akcenat na drugoj osobi nego isključivo na njoj. Ona je ta koja živi ovaj život i koja i dalje bira da ga živi na ovaj način. Da leže i budi se, pod uslovom da usput uspe malo i da odspava, sa istim osećajem bezvrednosti i nebitnosti i nemoći.

Ja znam da će jednoga dana to se sve promeniti. Da će jednoga dana se trgnuti i odlučiti i izabrati biti slobodno, radosno, sretno biće koje živi  i uživa u svakom svom novom danu, sa ogromnom zahvalnošću i uvažavanju svega divnoga što ima i koga ima u svom životu.

Ovo je priča koju pričam uz njeno znanje da je pričam. Jer je ona tražila, pošto zna da pišem životne priče, da napišem njenu priču. Možda će nekome pomoći. Možda će nekoga da trgne. Možda će neko na osnovu ovoga promeniti svoj život.

A ja se pitam, šta ako ovo bude nju trgnulo? Da kada ima napisana priča o njoj, progleda i vidi. I izabere da menja. Sada.

Odmah. 

objavljeno na  http://www.sretnazena.com/2016/09/je-li-vrijeme-da-se-trgnete-i.html

Šta nas to odvlači od realizacije naših snova?

Gostujući tekst na portalu

http://www.sretnazena.com/2016/08/sta-nas-to-odvlaci-od-realizacije-nasih.html

Na kraju svog života ljudi najčešće žale za svim onim što nisu uradili. Manje žale za ono što su uradili pa nije ispalo baš onako kako je bilo očekivano.

Šta se zapravo krije u tom žalu za onim što nije urađeno, a više nema vremena u ovom životu?

Postavila sam sebi to pitanje i došla do odgovora da se sve to svodi na snove koju su nekada postojali a koji su negdje šutnuti i zatureni i tamo negdje ostavljeni. Zaboravljeni? Da… Ponekad bi se u nekom razgovoru sjetitili svojih snova i onoga što su nekada htjeli i uraditi, a nisu…

Zapitala sam se i zašto nisu? Ili šta je to što nas odvuče od svojih snova… zato što vjerujem da se takvi snovi ne bi pojavili baš nama da ne trebaju da budu i doživljeni.

Pa zašto onda ipak nisu doživljeni….

Rekla bih da najviše zato što se nisu uklapali u kalupe realnog, normalnog, sigurnog, ozbiljnog i sličnog - po mjerilima okoline.

A kakve veze imaju naši lični snovi sa mjerilima okoline?

Po svemu sudeći, ne veliku i ogromnu, nego najveću. Životnu ulogu. Iz životne potrebe za pripadanjem i odobravanjem. Da, neko će dodati i zbog potrebe preživljavanja, jer treba redovno, konstanto, mjesečno zarađivati. A to se ne može od snova. 

I opet sam se zapitala, da li zaista ne može da se živi (zarađuje) od snova? 

Ovo već jako upada u diskutabilna pitanja i mnogo se divna diskusija može razviti. Zato što je svijet sve više pun onih koji javno pričaju i pokazaju da žive veoma lagodno radeći ono što im je oduvijek bio san. I svakog dana ih je sve više.

Mogu li uopšte ti naši snovi biti potpuno potisnuti, da nestanu potpuno? Hmmm….dolazi mi neki odgovor da je to nemoguće. 

Snovi su dio nas i žele se materijalizovati, žele izađu u život. Guraju i guraju i stiskaju i pritiskaju i bodu i javljaju da su i dalje živi, na svakakve načine nam skreću pažnju. Nekada su baš i mnogo bučni i glasni, rekla bih da zvuče kao plač, jecaj... I pokazuju se, no su drugačije odjeveni pa se ne prepoznaju na prvi pogled. A drugi im se rijetko uputi…

Ne može se sakriti ono što je u nama, što je ne dio nas, nego sam izvor. Naši snovi su ono zbog čega smo došli, da ih živimo i pokazujemo svijetu, da svijet iz njega crpi inspiraciju, motivaciju, energiju. Ne može se sakriti.

Zar nije onda jednostavnije pustiti ih na slobodu, živjeti ih, uživati u njima – ne može ne biti doprinos i drugima, svijetu. Ne može jer je to energija koja teče, koja leprša, koja poskakuje, koja leti, koja dotiče, koja iscjeljuje, koja umiruje, koja energizuje.

Pustimo svoje snove da se materijalizuju. Da budu vidljivi na način na koji pomoću naših čula možemo da ih prepoznamo. Inače će se pokazivati na svoje načine. A to nije to zbog čega su nastali.

Čekam sa radošću da se upoznam sa svim Vašim snovima. I znam da nisam jedina.

P.s.  Priznajem da u meni ima još snova koji sjede i čekaju da se ožive. I sve sam spremnija da ih pokažem svijetu. Zato što vidim kako je kada sam nekim svojim snovima dozvolila da žive. Pogotovo što znam i razloge zbog čega se nalaze baš tamo gdje jesu…

I da… sve su ovo samo moja razmišljanja o snovima...

Da li bi hteli da provirite iz kutije?

Šta mislite koliki smo bili kada smo se rodili?

Maleni?

A šta ako smo bili beskonačno veliki pa smo se samo smanjili da bi stali u ovozemaljsko telo koje zovemo novorođenče?

Hmmm…. Zaista, šta onda?

Da se poigramo malo sa tom mogućnošću…

Tako beskonačno veliki smanjili smo se da stanemo u maleno telo, i to telo je postepeno krenulo da raste… I u nekom momentu je dostiglo visinu od 2 metra, više manje dva-tri decimetra…

No se pitam, da li je to dovoljno veliko za nas beskonačne koji jesmo zapravo?

I pitam se koliko smo na tom putu “rasta” do svoje maximalne telesne visine smanjivali i sve ono što jesmo unutar te visine?

Koliko prilagođavanja i uklapanja u zamišljene prihvaćene modele naših roditelja, pa prijatelja, pa učitelja, partnera…. Koliko smo na tom putu našeg “rasta” sebe umanjivali da bi se uklopili u stvarnost koja nam je predstavljana da je “realna”?

Ako na taj način posmatramo sebe, zar ne dobijamo potpuno drugačiju sliku svega što zovemo “ja” i što zovemo “život”?

Zar nam se onda ne čini da smo oko sebe podigli dobre črvste stranice kutije iz koje provirujemo eventualno ponekad a najviše živimo unutar nje?

slika preuzeta ovde themayfairy.com

Sećam se koliko puta sam bila upitana od mojih učitelja ne bi li da izađem iz svoje kutije? Da izađem i da onda pogledam na sebe i svoju situaciju. Sećam se tog perioda kada nisam razumela šta to zapravo znači, i kakve kutije spominju i otkud ja u nekoj kutiji?

I sećam se i kada sam u jednom momentu shvatila tu priču o kutiji i meni.

Ne, nije to samo zona komfora i izlazak iz nje. To je odjednom progledavanje i prodisanje širokim plućima i gledanje širom otvorenim očima, koji vide dalje od stranica čuvene kutije. Tu je prostor, tu je svest, tu su beskrajne mogućnosti, tu je sve energija, tu se oseća svoja energija, tu se oseća energija svega što postoji, tu se oseća energija jednosti…

Možete li zamisliti kakav bi Vam bio život van kutije? Zapravo, pre toga pitanje je, želite li život van kutije?

Jer, čak i ako je ukrašena i doterana kutija - kutija je i dalje kutija....

Jer ako da, to je moguća realnost. Koja se postiže tako da čak krenemo i sa tim pitanjem “Kakav bi mi život bio da nisam u kutiji?”

Pitanja su fenomenalan izbor za sagledavanje toliko toga što ne vidimo i čak ne razumemo sada trenutno. Svaki put kada se nađemo u pitanju, oko nas se podigne energija svega što postoji iza toga što pitamo i ona se pokrene i poteče da nam energiju koja je odgovor, materijalizuje u ono što mi možemo sa našim čulima prepoznati (videti, čuti, osetiti…)

Pozivam vas da podignete svoje glavice i podignete se jos više i više i  izađete iz svoje kutije i onda se osetite još većim i većim i dosegnite ako možete granice svoga “ja”. 

Sa tog pogleda, šta vidite?

I šta je još moguće da vidite? I šta sve odbijate da vidite?

Pozivam Vas da osetite energiju koja jeste, da osetite energiju moćnog kreatora i stvaraoca koji uistinu jeste.

I da se zapitate : “Koje su moje beskonačne mogućnosti u mom životu?

Živimo li svoje snove ili nečije tuđe?

Moj gostujući tekst na http://www.sretnazena.com/…/zivimo-li-svoje-snove-ili-necij…

Pitam se, kako bi svijet izgledao kada bi svako od nas išao za svojim snovima? Ne za najčešće neostvarenim snovima svojih roditelja, nego svako za svojim snom. Onom snu u kojem se osjeća radosno i sretno svaki dan.

Vjerujem da u svijetu postoje i neke čudne čini, koje su nam usadili ko zna kada i ko zna ko i njihova glavna uloga je da nas ometaju u radosnom životu življenja onoga što volimo. Vjerujem da su sa nekom svrhom i namjerom nama, ljudskoj rasi na planeti zemlji, dodati.

I razni razlozi mi padaju na pamet. Od toga da su htjeli da unesu nemir, nezadovljstvo, svađu, zavist, ljubomoru i slične divote, do toga da su nam dodati da bi ih snagom čovjeka na planeti zemlji savladali i izbrisali. Zauvijek. 

Vjerujem također da ništa u životima stanovnika planete zemlje nije bez veze prisutno. Niti jedna stvar niti jedan osjećaj….

Svako od nas može vrlo jednostavno da vidi kuda je on sam ili njegovi bližnji ili njegovi prijatelji, poznanici, saradnici stigao radeći ono što je okolina i kolektivna svijest smatrala za normalnim raditi. I ne kažem da je svako u tome nesretan. Daleko od toga. No, šta ako jedan izvrstan pekar koji pravi izvrsna peciva zato što je pekaru naslijedio od svog oca koji je opet od svog, sanjao o tome da je frizer? Kakve bi frizure on umio napraviti, koliko bi zadovoljnih mušterija imao, kojim bi sve svjetskim destinacijama prisustvovao kao majstor frizura, koje bi ljude upoznao, koliko bi života promijenio svojim pristupom i svojim frizerskim bravurijama, koliko bi novaca dobivao, šta bi sve sa tim novcima mogao raditi, koga darovati, koga pomagati, koliko bi on sam sa sobom bio zadovoljniji….?

No, da, naravno i kao pekar  je bitan za svijet, i kao pekar dočekuje svoje mušterije nasmijan, i kao pekar je u mogućnosti da daruje, pomaže i da je zadovoljan sobom jer daje osnovnu hranu stanovništvu.

Ali biti frizer….? Putovati svijetom, upoznavati razne zanimljive ljude i uljepšavati ih…?

A kako se tek osjeća onaj koji zato što su mu porezana krila na putu do raditi i živjeti svoje snove, negdje utučen i krajnje nezadovoljan sobom i svojim boravkom na planeti zemlji, upravo kreira svoju novu bolest zbog koje će imati makar malo pažnje, makar dio one pažnje koju bi imao da je nastavio slikati i dozvolio da mu život pokaže da se od slikanja može i raskosno živjeti. 

No, ovo su samo moja razmišljanja dok se u sebi sjećam sebe prije nekoliko decenija u igri koju sam najviše voljela a to je slušam te, tu sam za tebe, znaš li koliko si divna osoba i vidjeti ono što osoba ne vidi a što mijenja svijet. I kakve veze sad to ima sa završenim ekonomskim fakultetom. I kako može biti bolje od toga?