Čudesna lakoća komuniciranja

Znati komunicirati je veština. I kao i svaka druga se uči. Nekome je kao prirodni talenat, pa taj ima manje za učenje, samo za daljne razvijanje. Neko je naučio u svojoj roditeljskoj kući, rastao sa time, neko je to trebao da uči od samih osnova van roditeljske kuće.

Gde god se nalazili u odnosu sa dobrim komuniciranjem, uvek može bolje od trenutnog. Šta zapravo znači dobro komunicirati? To znači reći jasno ono što želimo i znači saslušati drugog da kaže što on želi. I tu se najviše i zapetljamo. Ili na jednoj ili na drugoj strani, a pogotovo je zanimljivo kada su sa obe strane osobe, koji niti govore jasno niti slušaju pažljivo.

Pre samog početka bilo kakve komunikacije, vrlo je korisno da spustimo svoje zidove i barijere koje smo podigli u odnosu na dotičnu osobu ili situaaciju u kojoj smo. Naoružani sa bodljama niti jedna komunikacija ne može biti uspešna, ni za jednu stranu. Kada smo bez bodlji, tada govorimo i čujemo jasno.

Jasno reći šta imamo, znači bez okolo-naokolo pa nigde, znači bez optuživanja druge osobe, bez napada na drugog, znači bez podilaženja i umanjivanja sebe i stavljanja sebe u žrtveni položaj, znači bez vikanja…

Šta je to što želim ZAISTA postići razgovorom? Šta je to što me ZAISTA pritiska u odnosu sa drugom osobom pa to želim rešiti? Šta ZAISTA osećam u vezi onoga što želim reći? Šta ZAISTA želim postići?

Ako tako postupim, druga strana će imati tačne informacije šta se od nje očekuje. A izbor je na njoj da li može, hoće, želi da nam u tome pomogne, da ispuni, da uradi…

Nakon toga, naš je izbor da li odgovor druge strane nama odgovara, da li možemo, hoćemo, želimo to da prihvatimo, da živimo sa tim, šta možemo promeniti u vezi sa tim. Bez osuđivanja druge osobe. Ona je svoje rekla. Na nama je šta ćemo sa tim uraditi.

Sa druge strane, ako smo mi osoba kojoj se želi nešto saopštiti, dozvolimo joj da nam to od početka do kraja saopšti. Sve sto ima reći, pustiti da kaže, bez da je prekidamo u pola misli. I onda je naš izbor kako ćemo reagovati na to, da li se slažemo ili ne sa rečenim.

Strah ili tremu koju znamo osetiti pred neki razgovor, najčešće dolazi zato što smo u svojoj glavi već napravili scenario kako bi to moglo da se izdešava. I ne jedan, nego više njih. Čudno, najčešće ni jedan koji protiče lagano i na naše a još bolje obostrano zadovoljstvo. Znači, prvo izbaciti scenarije iz naše glave. 

Koje su moje beskonačne mogućnosti da ovaj razgovor donese puno više nego mogu/možemo očekivati? Koji doprinos možemo biti jedno drugom? I pustimo da se pokaže. Spustimo lepo dole svoje zidove i pustimo da nam se pokaže.

Ako sa druge strane imamo osobu koja je krutih stavova, netolerantna, puna zameranja i kritike, znači da smo već i pre samog komuniciranja doneli sud o toj osobi, i samim tim, ili se dobro naoružali ili se već videli unapred mrtvi pred njih. 

Koje vrednosti ja imam što sebe tako doživljavam? Koju vrednost imam u tome da sebe vidim kao večitog ratnika? Koju vrednosti imam da sebe vidim kao večitu žrtvu, koju niko ne razume već samo gazi? Koju vrednost vidim u tome da tu osobu doživljavam na taj način i kao večitu pretnju meni? Šta još ne vidim a kada bih video to bi potpuno promenio odnos mene i te druge osobe?

Šta ta druga osoba skriva svojim takvih reagovanjima? Koja se laž krije iza takvih reakcija?

Uvek imamo više izbora šta i kako postupati. 

Šta ako je sve jednostavnije da rešim, nego sam zamislio? Kako može biti još bolje od ovoga?

Nekada, od takvih osoba se trebamo jednostavno samo udaljiti. Za zauvek ili privremeno, pokazaće se.

A nekada, kada baš nikako ne znam kako, zatražim da se situacija sama od sebe reši, na način kako bi se ona sama od sebe rešila.

slika preuzeta na  Chronos doo

Aktivno slušanje - za frizere i sve koji to nisu

Imam jednu divnu prijateljicu, frizerku, koja me je neki dan podsetila ponovo na jednostavnost života.

Priča mi kako joj dolaze nove i nove mušterije u salon i govore zbog čega odlaze od nekih frizerki koji su, na dobrom glasu i sa vrlo zvučnim imenima salona.

Kažu one, frizerke ih ne slušaju šta žele da im se uradi sa kosom. Naravno da svaka frizerka pita ali i ne sluša odgovor, pa samim tim ni ne čuje šta joj mušterija govori. Samim tim, teško će mušterija i biti zadovoljna rezultatom. Pa čak iako je to vrhunski ošišano ili ofarbano ili isfenirano ili šta god već.

Hmmm…daa…

Podseti me to na pročitanu knjigu koja je, doduše vezana za network marketing, no, rekla bih da je vezana za život i odnose uopšte. Priča se tamo o pojmu aktivno slušanje. Šta znači to? Kada postavimo pitanje osobi sa kojom komuniciramo, dok ona odgovara, u svojoj glavi ne tražimo koji ćemo odgovor dati, ne kalkulišemo šta će ona to reći do kraja svoje misli (kao da znamo unapred šta druga osoba misli), ne čekamo da što pre završi svoju misao da bi mi mogli se nadovezati sa našom…nego slušamo do kraja i samo slušamo i tako onda i čujemo.. I tek kada osoba završi, onda odgovaramo. Nije u pitanju samo fino kulturno ponašanje. To je samo forma. U pitanju je sama suština zašto tako. Zato što ćemo jedino tako moći saznati šta zaista nas sagovornik želi reci, šta ga zanima, šta ga muči, za šta traži rešenje, za šta traži pomoć, šta želi dati…I tek kada to znamo, zaista i možemo biti od pomoći. Ponuditi svoju direktnu pomoć, dati predlog, uraditi nešto, biti podrška…

E sada, ono što je zanimljivo u celoj priči je, da ovo nije važno samo za network marketing, niti samo za poslovni odnos. Isto se odnosi i na našu decu, partnera, roditelje, prijatelje, komšije….

I onda, nije čudno da, ma koliko stručni bili u nečemu, određene osobe odlaze od nas kod onih koji će im zaista pomoći. P.s. stručnost (u bilo čemu) se i dalje podrazumeva.

I kao frizerka i kao roditelj i kao prijatelj…

Možete izgubiti ili dobiti mušterije ali i izgubiti i dobiti puno više od toga.

Dobro je da aktivno slušanje uvek možemo naučiti i primenjivati.

Ako ne znate gde, potražite nekoga stručnog… 

slika skinuta sa Web Komšija

Kako okrenuti novi list u životu?

Kako bi mogli početi menjati svoj život? Promene su teške ili lake u zavisnosti od našeg stava prema promenama.  Evo nekoliko primera kako početi.

Početi živeti iz zahvalnosti. Primećivati šta je sve oko nas i ko je sve oko nas. Kakav bi bio život da toga svega nema? Da li bi hteli videti to? 

Početi primećivati kada nam je određeni deo tela u grču. Možda vilica, možda ramena, možda noge, pa hodamo kao da su štake. Šta možemo primiti ako smo u grču? Šta bi bilo kada bi opustili svoje telo, primetili da u grču ne funkcioniše kako treba? Možda bi sa opuštenim telom i naša duša bila opuštenija? Možda bi tada mogli više primati, više svega? Korisnih informacija, kreativnih ideja?

Početi imati poverenja u život. Ne verujem da život ima nameru da nas muči i prisiljava na izrabljivanje, što naših tela, što duše. No, ako mu ne damo poverenje, život nema drugo nego da nam da ono u šta verujemo.

Početi se više osmehivati. Sebi, ljudima oko nas, prilikama koje nam se pružaju. Početi od iskrivljenih usana koje su u grču, pustiti da se usne osmehuju na opušten, prirodan nacin. Početi se više smejati. Pronalaziti razloge za smejanje. Nije istina da ih nema. Umesto traganja i kačenja na signale opasnosti i straha, kačiti se na informacije koje nude pronalaženje radosti u svakom danu. Nije istina da ih nema.

Početi davati drugima iz asortimana onoga što imamo. Nije istina da će toga onda biti sve manje i da na kraju za nas neće ostati. Davanjem se pokreće energija koja za posledicu ima još više priliva te energije koja se daje. Početi imati poverenja u energiju koja je stalno u pokretu i obnavljanju. 

Početi imati poverenja u primanja. Nije istina da sve što dobijemo od nekoga, ima u pozadini nameru iskorišćavanja i stvaranja obaveza. 

Početi živeti bez stalnog osuđivanja ljudi i situacija i bez prosuđivanja istih.Stalnom namerom pronalazati u svemu manu i grešku i lošu nameru, trujemo sami sebe. Svoju dušu koja onda otruje naše telo. Život bez prosuđivanja i osuđivanja je laganiji, protočniji, u stalnom dopuštanju da se ljudi i situacije dešavaju i otvorenoj svesti da biramo kako na njih reagovati. 

Početi izaći iz automatskog načina života gde reagujemo na osnovu stavova koje smo pokupili da treba reagovati, iz različitih razloga. Šta ako bi mogli reagovati na sve svesno, svesni da imamo izbore menjati dosadašnje reakcije, koje su nam uglavnom donosivale stres i dramu?

Početi otvoriti širom ruke i biti spremni prihvatiti sve što nam dolazi. Nije istina da će do nas doći bilo šta što nije namenjeno nama. 

Pa vi sada svako za sebe, procenite da li su počeci teški ili laki za vas. 

Ovo su neki od mojih početaka, koji su meni bili lagani. 

I zanimljivo je, i dalje ih sve koristim, mada sam se dobrim odmakla od početka menjanja svog života. A zar nije svaki novi dan i novi početak?

objavljeno na http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-okrenuti-novi-list-u-zivotu.html

Kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane

Priča je izmišljena a možda i nije.

Isto kao što su i likovi u priči izmišljeni a možda i nisu.

Došla je do dna dna. Onog fizičkog, kada telo više ne može da izdrži nošenje uverenja i stavova koji se tegle decenijama.

Uvek je znala da treba nešto promeniti, bila svesna svega, i opet je birala da se i dalje iscrpljuje. Zato što se raznorazni dugovi, nekad davno prikačeni na i uz sebe, trebaju vratiti. I nije reč samo o novčanim dugovima. Da bar jeste…

Oni koji je najviše vole hteli su pomoći svako na svoj način onako kako je najbolje umeo. U silnoj želji da joj se pomogne, bilo je i molbi i traženja i zahtevanja i pretnji…

Uzalud…

Padala je sve više i sve češće. Bukvalno. Bila ugruvana, izranjavana, iznutra već odavno, a onda je već i spolja postalo vidljivo. Sve više…

Da li je bilo vreme za kraj tome?

Da li je bilo vreme za početak nečega novog?

Da li uvek kraj nečega znači i početak nečega drugog?

Da li je uvek za početak nečega drugog neophodan kraj onog prvog?

Da li je zaista ovo jedini način na koji se može živeti Trenutno?

Da li postoje i druge mogućnosti opstanka SADA? Preživljavanja ? Ili življenja? Već i DANAS?

Ili se treba dočekati to neko sutra, koje već odavno ne dolazi…Valjda zato što je uvek danas?

A kada se dođe do dna dna, ili se nestane ili se nastane.

Nestane, a zapravo samo tog izmučenog tela nema više. Duša je i dalje živa, i tako izranjavana traga za nekim novim telom. Da nastavi biti ranjavana? Ili da novim telom isceli sve svoje rane?

Ili nastane osoba, sa novim uverenjima, sa novim stavovima, sa novim načinima življenja. Čisto kao izbor da bude tako. Zbog sebe, svog tela, svoje duše. Zbog svojih najmilijih kojima je potrebna radosna i nasmejana i sretna. Zbog njih, jer takva pokazuje da i oni mogu i trebaju takvi biti. Da bi i oni mogli svojim potomcima pokazati isto to. Da bi se prekinuo lanac teškog, mukotrpnog, bezodmornog, bezradosnog života i živeo opušteniji i laganiji život.  

Bilo je vreme da izabere, došla je do zadnjeg izbora.

I onda je presekla. Uradila je to. Po ceni da izgubi sve što je gradila i u šta je ulagala, materijalnog i nematerijalnog, stala je i pustila da se reši samo od sebe kako god zna i ume. Dopustila je da drugi pomognu. Ko kako i čime može. Dopustila da pokaže da ne može sve sama i da ne može uvek biti aktivna. I da ne mora.

I šta se desilo?

Podržana je. Prihvaćena. Pomognuta. Od ljudi, od Boga, od Života.

Na načine kakve samo život sa Bogom može da namesti.

Odjednom se sve posložilo. Odjednom se sve namestilo. Odjednom je sve živnulo. Novim dahom, novim sjajem.

Odlučena da se prepusti, odlučena da dozvoli, odlučena da će i dalje biti voljena i cenjena, iako nije u punoj ratnoj opremi sa svim naoružanjem za preživljavanje, njeno telo se iscelilo i duša se osećala bezbedno u tom telu.

Da li je jedini način življena samo ako smo stalno u gard poziciji, čak ako je ta pozicija sa osmehom? Gde je već i osmeh u startnoj poziciji za napad?

Začudo, kada spustimo svoje gardove, iskežene usne koje glume osmeh, spustimo svoje naoružanje, uvučemo bodlje, spustimo svu odbranu, za koju naivno mislimo da samo uz nju možemo preživeti, dolazimo do stanja kada Živimo. Slobodno, lagodno, radosno, svesno.

Ponovo potvrđeno.

Na njenu radost. Na radost onih koji je vole.

E da, i ona i priča su izmišljene.

A možda i nisu…

slika preuzeta ovde Wall321

Znate li koji je to najvažniji faktor za ostvarivanje naših ciljeva?

Započinje Nova godina i sa njom većina nas postavlja nove ciljeve i kreće u akciju da se isti realizuju. Šta je bitno znati vezano za to?

Ono, bez kojeg ništa od postavljenog nema smisla, sam JA. Da li je to zaista moj cilj, moja želja? Jer ako samo pratim čemu okolina smatra da bih trebao da težim, sam proces ima falinku sopstvene strasne energije kao osnovnog pokretača. 

Onda, ako je to zaista moja želja, na koji način ću doći do njega? Da li prateći već utabane staze kojima su mnogi prošli i dostigli neviđene uspehe? Tipa, što izmišljati toplu vodu kada je već izmišljena? A šta ako bi išli svojim načinom do cilja, ne zato da bi bili strašno pametni i da bi nam neko dizao spomenik u znak zahvalnosti, nego samo zato što nas sopstvena strasna energija vuče drugim još neutabanim stazama? Realno, i topla voda dok nije izmišljena ljudi su koristili druge dobro utabane načine za pripremu tople vodce. Dok neko nije krenuo drugim putem, do tada potpuno nepoznatim, potpuno ludim i došao do tople vode kako je sada koristimo.

Svi smo različiti, neko od nas je pronalazač tople vode a neko korisnik. I bez jednog i bez drugoj, bila bi besmislena ta topla voda.

Šta je za mene lakše? Šta je za mene uzbudljivije? Šta je za mene izazovnije? Od čega srce želi da mi se rastopi od miline samo dok pomisli i na putovanje do cilja a kamoli na sam cilj?

I ne verujem u to da put do cilja treba da je težak i posut trnjem. Zapravo, šta je za mene teško a šta nije. I zapravo, da li ono što je trnje drugima, da li je i meni to? I da li zaista nije moguće doći do uspeha i cilja ako se usput zabavljamo?

Volim li biti okružen sa velikim brojem ljudi, sarađivati sa njima, družiti se sa njima, ili volim sa manjim brojem ljudi, i poslovnu i privatnu varijantu?

Da li sam po prirodi mirnija osoba a da bi opstao kreiram se u bučniju i napadačkiju osobu? Ili obrnuto, pokušavam biti miran i staložen dok u meni ključa energija vodopada od koje zastaje dah?

Zašto bih se uklapao u okvire normi koje su postavili drugi ljudi, kada je moj život izvan toga? Kao i zašto bih probijao granice koje su postavili drugi oko mene, ako se ja tu dobro osećam i to je moj teren za stvaranje – samo zato što sa svih stana se priča o tome? Šta je istina za mene?

 

Da li zaista “prespavam” dragoceno vreme ako se dva dana duže odmaram i kao ništa ne radim, dok drugi već vredno rade? A šta ako meni ta dva dana donesu nakon toga puno više nego da sam i ta dva dana bio aktivan? Isto tako, zašto bih se odmarao dva dana samo zato što je praznik i svi odmaraju, ako mene moje telo i duša vuku u stvaranje? Šta meni više donosi?

Kada smo rođeni, rođeni smo kao svoji. Plakali, spavali, gunđali, smešili se, prohodali, progovorili…onda kada smo to osećali da trebamo. I ravno nam je bilo da li je beba pored nas jela više ili manje od nas, da li je prvu reč rekla pre ili posle nego mi. I okolina nas je tako prihvatila. Možda je malo gunđala i verovatno je okolina upoređivala i komentarisala da smo ili mnogo napredni ili u normali ili malo u zaostatku za ostalim bebama, međutim, to nam je bilo toliko totalno nebitno. Bili smo svoji.

Pa budimo i dalje svoji.

I cela ova priča je priča o sebi.

I svačija priča o sebi je drugačija.

Budimo svoji, putujmo na svoj način do svojih ciljeva.

Sve drugo su blede kopije tuđih priča.

Pa čak i ako je dragocena staklena cipelica put koja vodi u život koji se sanja, ona je i dalje Pepeljugina.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/01/znate-li-koji-je-to-najvazniji-faktor.html

Kako u Novu Godinu kročiti sa zahvalnošću i vizijom?

Kažu da se ne treba osvrtati unazad, iza sebe, nego samo napred gledati. Jer ono što je bilo je prošlo svakako, tako je kako i ne može se menjati. 

Međutim, ako se osvrnemo iza i pogledamo unazad, zato da vidimo šta smo uradili, gde smo bili, kakvi smo bili, sa kime smo bili… da bi postali svesni sebe, onda je to čak i korisno. 

Ono što još može biti korisno u tom pogledu unazad, je da pronađemo one tačke, one bitne momente zbog kojih se možemo pohvaliti i zbog kojih trebamo biti ponosni na sebe. 

I ono što je još korisno, iz sadašnje pozicije u odnosu na prošlu neku poziciju je da, možemo promeniti svoj stav i gledište prema njoj. 

Odavno sam ove stvari naučila i primenjujem ih. Ne zato što mi je to neko rekao da moram, nego zato što sam probala kako bi bilo i to mi se dopalo.

Jedan pogled iza ramena, slike mog života, svesno ih primetim, smešim se, pohvaljujem sebe, vidim promenu, vidim rast i konstatujem zadovoljstvo. Ono lično, u meni, milo zadovoljstvo. I zahvalnost što su deo mene i mog života.

Vidim prve trenutne kada smo nakon odbrojavanja započeli novu 2016. godinu. Oko mene ljudi koje volim. Neki fizički prisutni, neki teritorijalno udaljeni, ali baš zato još bliži srcu. Svi sa svojim svečano zamišljenim i u sebi izrečenim željama. Ja sam htela otvorenost ka putu, gde ću biti ono što jesam i kao takva biti doprinos sebi i svetu oko mene, poželela sam lakoću i radost  i obilje. Pa po volji Boga neka bude šta u ovo upada.

I evo mojih slika koje vidim iz pogleda preko ramena.

Sa posebnim uzbuđenjem  vidim  slike Bars obuka koje sam imala, u Subotici, Novom Sadu i Nemačkoj i nasmejana lica novih Bars praktičara. Vidim sve vas koji ste ove godine bili kod mene, najviše na Bars tretmanu, ali i drugim Access tretmanima, i šta je to kod vas promenilo. Uspela sam da vas upoznam sa načinima i alatima sa kojima se promene lako dešavaju, ako želite da se dese. U bilo kom pogledu, materijalnom, zdravstvenom, u odnosima, komunikaciji, poslovnom, a pre svega u odnosu na sebe. Hvala im što su hteli da mogućnost promena čuju od mene.

Vidim jednu sjajnu, divnu osobu, udaljenu više od 400 km, koja je u gomili ljudi koji su u tom obimu, pronašla eto baš mene, uvela me još više u Čudesan Access svet, kroz razne obuke i radionice koje smo u zajedničkoj saradnji pružili svima koji su hteli više i kojima se dopada Accessov drugačiji pogled na život. Kada i njih vidim, vidim koliko je svako od nas, bez obzira koliko smo istu radionicu slušali, krenuo svojim putem osvajanja sveta, putem koji je svakome od nas najlakši i najviše radosti donosi. Gledajući na to, na sve te ljude, ponosna sam, da sam makar i malim delićem, ipak deo njihovog stvaranja Čudesnog života. Hvala im, bez njih ovih slika ne bi bilo, i to bi umnogome umanjilo lepotu ove godine.

Pokrenula sam svoj blog i fb stranicu. Život koji volim, probudila svoju uspavanu fb stranicu Calivita život i pokrenula fb grupu Život koji volim – Konektovani sa Čudesa, u  kojoj Čudesna pitanjca iz dana u dan osvajaju sve više ljudi. Iz te priče, pozvana sam da budem saradnik i čudesnog sajta za sve sretne žene i one koje to žele biti. Zahvalna sam svima koji se prepoznaju u mojim pričama i razmišljanjima, koji mi to jasno stave do znanja, kao i onima što samo upijaju i ćute... osećam ih sve...

Bila sam na lokalnoj tv stanici, u lokalnim novinama – predstavila sam im svoja razmišljanja i svoja viđenja i to je mnogima bilo korisno. Hvala svima koji su hteli da kažem šta imam i koji su me gledali i čitali.

Sredinu godine obeležavaju i slike mene ponosne majke ćerke koja je diplomirala na fakultetu koji je sama želela i izabrala. Znam da je do toga bilo toliko situacija u kojima je pokazala koliko je moćna i koliko zna hrabro koračati i ustajati iznova. Hvala na ovim slikama, i hvala na svemu sto je ispod ovoga, što je nevidljivo na prvi momenat, do ovoga je ipak trebalo doći. 

Nakon puno, puno, puno meseci fizičke razdvojenosti od sina, ove godine smo bili ponovo zajedno. Ne samo u srcu, nego i fizički. Zajedničko druženje u par dana, moje prvo probanje sušija, moja prva karting vožnja, prvo kuvanje za njega van doma u Subotici, upoznavanje sa njegovom devojkom i najboljim drugom, šetnja na hladnoći, zajednička kupovina namirnica… Slike su koje skakuću u meni od radosti i uvek će. Hvala svim mogućnostima koji su mi omogućili ove slike.

Nakon višegodišnjih pokušaja da napravimo generalnu promenu u našem domu, oslobađajući se starih energija u starim nameštajima, ova jesen je obeležila tu promenu. Iznevši fizički ono što je psihički gušilo, i na njeno mesto stavivši ono što daje više prostora i daje svežinu disanju, svakodnevno uživamo još više u našem domu. Mi i naši prijatelji. Hvala na svim mogućnostima koji su deo ove slike. 

Želja mog dragog i moja da i mi već odemo u tu čuvenu Grčku se ostvarila ovog leta. Bilo je pravo uživanje, uključujući i avanturu mene prikačenu na ogroman balon koji vuče čamac. Nekome možda ni za spominjanje, ja sam zahvalna na mogućnostima da ovo letovanje bude baš takvo.

Jednog hladnog novembarskog vikenda, posetili smo i čuveni Prag. Bili ispred vremenskog sata, pili pivo i kafu umotani u ćebe na terasi, vozili se tramvajem, probali njihove specijalitete, bili na Karlovom mostu i poželeli želju. Kažu da tamo treba poželeti nešto i da će se ispuniti... Meni se ispunila već na samom mostu… Hvala na svim mogućnostima koje su doprinele da vikend u Pragu bude baš takav.

U nekom momentu sam se osnažila i krenula u osvnaživanje ljudi sa svojim radionicama. Iskreno, tek su u samom početku, i taj početak je dao smernice kako i kojim putem. Kojim mojim putem, dajući mojom energijom, moje znanje, na moj način. Hvala svima koji su bili hrabri da budu među prvim posetiocima mojih radionica i zato će mi ostati u posebnom sećanju.

I tako, pogled iza ramena mi je pun ovakvih slika. 

Ove slike su obeležile ovu godinu. I još je puno radosnih slika koje vidim, slika svakodnevnih radosti, puno, novih divnih ljudi koje sam upoznala, sa kojima smo se prepoznali, sa kojima smo bili zajedno na nekoj deonici života, i sve mi poručuju da treba da budem ponosna na sebe. Najviše zbog toga, što još pamtim neke slike, koje su udaljenije, a koje nisu imali ovoliko radosti. I ne ovoliko različitih radosti.

Zato je bitno to primetiti. I čestitati sebi na hrabrosti da se život koji se ne dopada promeni.

Nekome je pogled iza mog ramena, ne samo nešto što se podrazumeva, nego se na ovakve slike ni ne obraća pažnja. Meni su bitne. Meni su one pokazatelji da sam od ružnog paćeta postala labud. Ne po lepoti, nego po suštini.
I meni je to bitno. I sada puštam da labud postane svestan sebe. U potpunosti…

Šta vi vidite u pogledu iza ramena?

Čestitajte sebi, do svega toga je trebalo doći… I uspeli ste. Šta još možete?

Zanjišite se na talasu Radosti, maštajte, zatražite i uživajte!

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-u-novu-godinu-krociti-sa.html

Kako da se rešimo neprijatnih stvari i ljudi u našem životu?

Odlučimo se povremeno na nešto staviti kraj i početi ispočetka, gde god da je taj početak.

Mnogi to vole povezati sa nekim kalendarskim terminom, početak radne nedelje (čak i ako je utorak tekuće nedelje), početak narednog meseca (čak i ako je tek 5.u tekućem mesecu) ili od Nove godine (da, iako ima još dosta do završetka ove u kojoj smo).

Zašto to biramo tako?

U pravu ste, većina sveta to tako radi. I što bi mi bili drugačiji, zar ne? I ovo je jedan od najčešćih razloga. A zapravo ga možemo nazvati pravim imenom i reći, jedan od najčešće korišćenih izgovora.

Drugi najčešći razlog je da tako odlažemo akciju, koju svakako trebamo pokrenuti. Kada god da je i koliko god vremena imamo do tog termina, akciju ipak mi pokrećemo. Nema bez nas promene. Nema! Da, i ovo možemo nazvati pravim imenom – izgovor.

Pitam se, čije živote mi zapravo živimo? Svoje ili svih u našem užem/širem okruženju?

  

Da li je zaista potrebno da se ponašamo kao drugi? Da li je to jedini način da imamo ljude oko sebe? Jer da nismo takvi kao drugi, ti svi drugi ne bi hteli biti sa nama? Šta je sve to što se krije iza ovakvog stava? 

Zapitajte se i kada saznate, zapitajte se da li je to jedini način na koji možete živeti? Ili postoji još nešto, neki drugačiji način života? I kako bi se osećali u tom nekom drugačijem načinu? Lakše ? Teže?

Brajan Trejsi je davnih dana govorio da progutamo već tu žabu, i to što pre, kada je već svakako trebamo progutati. Na to je takođe davno, dr Zoran Đinđić rekao da ako već trebamo gutati žabe, progutamo prvo najveću. Nakon nje će ostale biti lakše.

Stavite u te žabe sve što vam u svom životu nije prijatno, na šta ne gledate sa oduševljenjem i milinom. Vi sami najbolje znate šta je to.

I krenite u akciju. Bez odlaganja. Bez određivanja termina od kada bi mogli početi da pokrenete akciju.Dobro znate već da što pre nešto počnete pre ćete i završiti. A pri tom, neće biti vremena da se tome pridoda i nadovežu još po neke slične “divote”, pa da imate još veću hrpu “divota” od kojih vam se jutrom uopšte ne ustaje.

Koji je danas dan, koji je datum? Baš onaj koji treba da je. Danas je taj dan za akciju menjanja. Sada krenite. Stavite tačku na ono što želite, započnite sada ono što već odavno želite, pa čak ako i nije najveća žaba, i mala žaba da se proguta je veći napredak nego da se i dalje gledate.

A znate šta je još zanimljivo? Često te žabe, ma kolike da su, i nisu tako strašne koliko nam se čini. Čak, dešava se i da u samom trenu naše odluke da je progutamo, ona se raspline i nestane.

Sve što postoji uključujući i nas same je čista energija. Tako i žabe. Našom odlukom da je pojedemo, energija žabe se pokrene i u samom procesu desi se transformacija te energije. U šta? Kako? To je već posao univerzuma i Boga, ne mešajmo se u njihove poslove.

I ako nam zatreba pomoć oko procesa, uvek imamo osobe kojima se možemo obratiti za pomoć. Prave osobe će znati kako nam akcija gutanja žaba može biti najlakše.

I sama sam ih potražila već odavno i od onda ne prestajem da zatražim kada god osetim potrebu za pomoći.  Koristi su uvek obostrane i s obzirom da je reč o energiji, samim tim korisne i za svet koji nas okružuje.

Ako osetite da vam mogu pomoći, potražite me.

Da maknemo već te žabe iz Vašeg života!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/12/kako-da-se-rijesimo-neprijatnih-svari-i-ljudi.html