Svarajmo zajednički svoje radosne živote!

Pre nekoliko godina, o tome baš nisu nešto posebno pričali u ovim krajevima. Tek–tek je nekolicina počela to koristiti. A samo je nekolicina u tome videla nešto ogromno, veliko, nešto što će promeniti, što će povezivati ljude širom planete, bez obzira gde se nalaze. 

Ona je bila među onim oduševljenima time. Uhhh… kako su joj samo svetlile i caklile oči od uzbuđenja i radosti njenog srca i duše pri samoj pomisli na to. Na sve mogućnosti koje pruža i koje može imati sa time. Na nasmejana lica koja će upoznavati i sa kojima će biti u kontaktu. Na zajedničku viziju života koju kreiraju zajedno. Pomažući se, deleći međusobno novo sticana iskustva, upotpunjujući sa životnim iskustvom, filovano sa vizijama budućnosti. A sretni zbog sada, radosni što su sada zajedno. Uhhh…. pričala je o tome ushićeno, misleći da i drugi vide ono što ona vidi, vidi očima svoje ustreptale duše.

A drugi to nisu videli. Zapravo, bledo su videli i nju i kako su onda uopšte mogli videti makar i obrise onoga što ona tako jasno vidi. I nju su videli svojim viđenjem onoga što im je već poznato, i već viđeno u njihovom svetu. To što je ona videla, toga nije bilo u njihovom svetu.

Okružena onima koji su joj najbliži i koji su hteli videti makar delić onoga veličanstvenoga što ona vidi, ali im nije išlo, do onih koji zapravo ni nju nisu videli, a kamoli njene vizije, stajala je tako nevidljiva. 

Verovala je u svoje vizije no bila je usamljena u tome u svojoj okolini. Ono par njih koji su bili slični njoj, bili su takođe vrlo nevidljivi ostalima. Vremenom su postali potpuno nevidljivi. Razumna okolina oko njih je bila jača... 

Povukla se.  Nije glasno pričala o svojim vizijama. Osećala je da je niko neće čuti, jer je ne slusaju, jer im nije bilo bitno njeno verovanje. Bilo je suviše ružičasto, a ona suviše bleda…

Od svoje vizije nije odustala. Nikada. Bilo je suviše živo u njoj. No trebala je postati vidljiva. Rešila je da ojača sebe, učila je, edukovala se, gutala knjige, gutala video snimke, posećivala seminare, radionice. Bilo je onih koji su se podsmevali tome. Nije marila za takve osećaje drugih. Vremenom je osećala da postaje ispravljenija. Podignutije glave. I osećala je da je počinju primećivati, da više nije toliko bleda za druge. Nije više toliko nevidljiva. 

Znanje koje je bila njena odlična investicija je jačalo i ona je počela sijati. Iznutra. Svest o o sebi i svetu oko sebe se toliko počelo širiti da je postala svetlost koju su počeli i drugi primećivati. 

U njen život su se počele pojavljivati osobe o kakvima je sanjarila pre nekoliko godina i znala tokom svih godina da su tu i da će se međusobno pronaći. 

I jesu. Jeesu…

Na potpuno neočekivane načine, u potpuno neočekivano vreme, potpuno neočekivane osobe, postale su deo njene stvarnosti. Među njima jedan dobar broj onih koji su je povukli još više vrhu i još dublje u svesnost o svojoj moćnosti i oni kojima je ona svakodnevno svetionik širenja njihove svesti o njihovoj moćnosti i beskonačnim mogućnostima.

I sada je okružena ljudima sa kojima zajednički stvaraju svoje radosne živote.

Neki od onih koji su je videli nevidljivom, otišli su svojim putevima, sa osobama koje su jasno videli. I neka su. I trebali su tako. Jer i ona je to radila…

Neki koji su hteli videti nešto a nisu mogli, vremenom su i oni videli. Kako? Hmm…na neke Čudesne načine, njenom promenom i njenim unutrašnjim sjajem, oni su se na Čudesne načine takođe promenili. I videli su jedni druge drugačije. Hteli su se videti! E, to im je donelo bezgranično velike dobiti. Dobiti o kojima nisu znali ni da mogu postojati.

A oni koji su svo vreme videli i više od ono što je ona videla, i bili joj uvek podrška, takvi zauvek imaju svoje posebno mesto u njenom životu. 

Naravno da se njena vizija slika, od koje joj oči sjaje preslikavajući suštinu duše i srca i dalje razvija. Sada zna da tome nema kraja. Jer se radi o beskonačnom uživanju i zaljubljenosti u život.

Put do ovde jeste bio duži i sporiji i mnogi drugi su taj put prešli puno, puno, puno brže i lakše. No ovo je bio njen put. 

I kako god dugačak i spor bio, zna da je od mnogih i dalje i brži i kraći i jednostavniji, i kao takav im može biti svetlosna poruka da ne odustaju.

Ako je pitate, uvek će reći huuu…kako je sve ovo Čudesno! I tek će biti Čudesno! 

Svi koji su se pronašli u ovoj priči, i treba da su se pronašli.

A svi drugi, ako želite, pridružite joj se. Znate gde ćete je naći. Tamo gde su Čudesa…

text objavljen na 

http://www.sretnazena.com/2017/03/stvarajmo-zajednicki-svoje-radosne.html

Ne mijenjajte partnera, već ga bolje upoznajte!

Rodili smo se iz ljubavi. Da, znam da će neko reći da se ne rađaju sva deca tako da se mama i tata vole i da sa ljubavlju čekaju svoje dete. Mislim na drugačiju ljubav. Mislim da se svi rađamo iz ljubavi prema životu. Svom životu.

I kasnije, svih godina, budimo se iz istog razloga. Iz ljubavi prema svom životu. Da nije tako, ne bi se više probudili, i kada jednog dana se ipak ne probudimo, biće to zato što smo izabrali drugu ljubav.

Ne, ne prema smrti. Prema drugim izazovima, u nekom drugom obliku, u nekom drugom telu.

Vreme između te dve ljubavi, je vreme koje živimo u ovoj dimenziji, u ovom telu. U tom vremenu, svi mi iskazujemo ljubav, neprekidno. Prema sebi, prema drugima.

No, razlikujemo se u načinima na koji to činimo.

Mada zvuči čudno, iz ljubavi prema sebi, neko odluči da je iskazuje tako što će više obraćati pažnju šta drugi žele i misle, nego šta njemu/njoj zaista prija. Pa će dozvoliti čak i fizičko, psihičko ponižavanje. Neki će dozvoliti biti bolesni. Neshvaćeni. Odbačeni.

Na različite načine ćemo pokazivati svoju ljubav prema nekome ili nečemu. Stalno se brinuti nad nekim, nečim, biti u strahu nad njima, iskazivati svoju ljubav rečima, dodirom, uslugama, poklonima…

Na različite načine ćemo tražiti, dozvoliti i primati ljubav od drugih. Bićemo različiti i u pogledu količina. 

I svi ovi načini davanja i primanja ljubavi se mogu menjati. Možda polagano, vremenom. Možda jednostavno, u nekom momentu, samom odlukom, izborom. Zato što u nekom momentu osetimo da može biti i drugačija i da bi nam ti načini više prijali. 

Ljubav, moćni izvor i razlog života, mnogi oduvek žele definisati. Pa, ma kako to lepo sročili i dalje ostaje nepotpuna definicija. 

A osećam da je i ona, kao sve drugo, tako jednostavna. 

Ona ima želju da postoji i da slobodno živi. Da je ne uslovljavaju, da je ne stiskaju, da je ne ograničavaju. Ni prostorno, ni formalnostima. Da je previše ne tumače. Ljubav želi da bude među nama, slobodna u svojoj Čudesnoj moći. Ne da nas ispunjava ili ispražnjava, ona nema zapreminu, ona je svugde. Na različite načine. Trebamo je videti, primetiti a ona će nam stalno, na razne načine skretati pažnju da je vidimo. 

 

Život će nam biti lepši i radosniji kada je budemo videli svugde, u svemu i u svakome.

Kao, kada partner sa Vama ide na koncert koji je u gradu udaljen 200 km a pri tome uopste ne voli tog izvođača, ali ga zato Vi volite…

Nije uvek neophodno promeniti partnera zato što ne osećate njegovu/njenu ljubav prema Vama na način koji bi Vi to hteli. Može biti da je ona itekako prisutna, samo na način na koji to Vaš partner ume pokazati.

Dobro je onda porazgovarati sa njim/njom i reći jedno drugom svoje želje. Može biti da ćete se vrlo prijatno iznenaditi oboje, kada shvatite koliko je ljubav zaista prisutna, samo je ne vidite.

A ako posle takvog razgovora, shvatite da Vama ne prijaju njegovi/njeni načini, budite toliko slobodni da pustite svog partnera i sebe i oboje potrazite druge osobe.

Iz ljubavi prema sebi i partneru.

Budite isto tako slobodni da potražite pomoć za Vaš bolji ljubavni odnos. 

Iz ljubavi prema ljubavi…

text objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/02/ne-mijenjajte-partnera-vec-ga-bolje.html

Istinita priča jedne posebne grane orhideje

Ovo je priča o jednoj posebnoj grani orhideje.

Otišla sam u cvećaru da kupim cveće za poklon jednoj devojci za njen 18. rođendan.

Skoro uvek idem u tu cvećaru, jer mi se dopada njihova ponuda i sam ambijent.

Ušla sam unutra, tamo je jedan mladi momak cvećarki objašnjavao šta želi.

Cvećarka je držala granu orhideje i sa izuzetnim zanimanjem gledala u njega. Rekla mu je cenu, čekajući njegovu reakciju. Cena je bila…pa…relativna. Za mladog momka - osetila sam da njemu nije bila bitna cena. Bila je bitna namera koju je orhideja trebala učiniti još posebnijom.

Ta predivna grana predivne orhideje. Zapravo….samo njen sam vrh…

Na opšte čuđenje cvećarke, momak je zatražio da odseče sam vrh te grane, koja je bila kruna cele biljke, cela poveća šaka predivnih latica orhideje. Prava divota kreacije prirode.

Da, razumeo je da je to zaista šteta što se tiče grane, ali ona tako cela nije mogla da stane u unutrašnji džep njegovog kaputa. A bilo je namenjeno da tamo stane, da u određenom momentu elegantno izvuče iz džepa i pokloni je uz naklon. Pokazao nam je kako će to izgledati...Osetila sam svu bitnost ne samo tog nekog budućeg momenta, nego i ovog sadašnjeg a i prethodnih koji su prethodili sadašnjem. I koji će graditi i buduće momente.

Uz ćaskanje nas troje  i odsecanje vrha grane i plaćanje, prokomentarila sam nešto u dva navrata, što mu se dopalo jer mi je pružio ruku u vidu petaka, koji sam prihvatila naravno… Bio je zadivljeno zaljubljeno uzbuđen, ja sam osetila tu energiju i prigrlila je… Razumeli smo se…

Odsečen predivan vrh orhideje je stavio u svoj unutrašnji džep kaputa, platio cenu cele grane, uzeo elegantno ostatak grane, okrenuo se prema meni, nasmešio, pružio ruku u znak zahvalnosti i podrške i predao mi granu. Celu granu predivnih cvetova orhideje sa odsečenim vrhom.

Nisam ni tren razmišljala da li je ok da je ja dobijem, znala sam da jeste. Zbog njega. Zbog toga što sam ga razumela. Zbog momenta koji mu je sve bliže. Uspela sam nekako pored    “hvalaa…” složiti rečenicu u mom stilu, na šta se nasmejao, zahvalio i istrčao napolje… U susret koji je njemu toliko bitan da mu nije bila bitna ni cena cveta ni šteta odsecanja dela grane.

Cvećarka je bila vidno iznenađena celom scenom, od početka ulaska mladića do njegovog izlaska iz cvećare. Nije mogla sakriti da mi naglasi da li sam svesna šta sam ja na poklon dobila.

Naravno da sam svesna. Dobila sam osećaj bitnog momenta jednog potpuno nepoznatog mladića čijem sam bitnom momentu slučajno bila svedok.

U potrazi za ljubavlju: Kako porušiti zidove samoće?

Roditelji su joj se razveli kada je bila jos devojčica. Nije razumela o čemu se radi. Nije razumela da to što su do sada bili zajedno u istoj kući i mama i tata i ona, to više neće biti tako. Da je tata sada u drugoj kući, a ona i mama u onoj kojoj su bili svi zajedno. Da će tatu viđati dva puta mesečno, u neko vreme koje su odredili mama, tata i neki ljudi iz neke ustanove. Nije razumela ni to da je i mama i tata vole isto kao i do sada. Ako je tako, zašto nisu svi zajedno. Svi zajedno u toj ljubavi o kojoj joj pričaju da se ništa ne menja ni dalje. 

Pojavilo joj se pitanje kako i dalje biti u dobrom odnosu sa tom ljubavlju. Kada su se već razišli fizički, silno se trudila da se barem ta čudesna ljubav ne raziđe. Čak je verovala, da ako bude jako volela i ako oni budu jako voleli i dalje nju, da će ta čudesna ljubav ponovo spojiti svo troje u jednu kuću. No to se nije desilo…

Vreme je prolazilo, a do tog spajanja nije dolazilo. U njenom mladom srcu, ljubav se pogubila i zgrčila od silne želje da bude jasno vidljiva. Pomislila je da ljubav potraži na drugom mestu. U odnosu sa svojim drugarima iz razreda, pa sa drugarima sa treniga, pa u momcima. Nije da nije bilo naznaka da ljubavi ima u tim odnosima, ali je nešto ipak škripalo. Ljubav u njoj je bila zgrčena. Ljubav u njoj se maskirala u silne euforične oblike, u silne pretužne oblike, zamaskirala se ogradama da ne bude jasno vidljiva i dotaknuta. Sada već devojka, hodala je kroz život silno tragajući za ljubavlju, sa željom da je vole, no to je bilo dobrim otežano, jer se sama nije dala voleti. Skretala je pažnju na sebe svojom navodnom slobodom u izgledu, ponašanju, postupcima, kada bi je neko zavoleo takvu kakvu je upoznao, brzinom svetlosti se menjala u suprotno. Ljudi oko nje su ostajali zbunjeni. A ona i dalje nesretna iza svojih zidova u kojima je bila zgrčena ljubav. A sa tom zarobljenom ljubavlju nije znala ni ko je sama zapravo. I sta želi.

A htela je promenu tog obrasca. Tragala je za rešenjima, čitala, slušala. Ne može se reći da nije bilo pomaka. Na momente se čak činilo da je pronašla ljubav sa nekim finim momkom. Ali vrlo ubrzo, fini momak joj je pokazao na dosta bolan način za nju, da nešto i dalje nije u redu.

U milionitom momentu bola, u milinitom postavljanju pitanja i traganju za rešavanjem, u ponovno i ponovno porušenom svetu, u jednom momentu je razumela. Videvši, ali zaista videvši, porušeno oko nje, osetila je čudan osećaj slobode. To je onaj osećaj kada je sve svejedno šta će dalje biti, kada je potpuna prepuštenost nekome ili nečemu koji valjda može posložiti sve da valja.  

U porušenim ciglama svog života, zidova koje je tako predano gradila, ugledala je svoju ljubav. Ljubav koja se iz zgrčenog položaja krenula ispravljati i biti slobodna. Plakale su obe od sreće da su se pronašli. Ljubav je toliko godina silno želela da se druži sa njom, da uživaju jedna u drugoj, a ona se toliko godina silno trudila da je zaštiti od svakog bola koji bi je mogao pronaći. 

Ljubav ju je razumela. A i ona je razumela potrebu ljubavi da bude slobodna. Da bude slobodna da se pokaže i živi i raste, nesputana bilo kakvih ograničenjima. Ljubav ne može biti povređena od spolja, niko je ne može povrediti, sem što je može sama osoba, preteranom brigom od povređivanja, zatrpati i staviti je u dobro zaštićenu zatvorenu kutiju svojih strahova.

Uzalud je da neko upućuje svoju ljubav prema nama ako smo našu ljubav dobro zaštitili zidovima. Sve što nam daje, odbija se i vraća se njemu. Do naše ljubavi ne može doći.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/02/u-potrazi-za-ljubavlju.html

Čudesna lakoća komuniciranja

Znati komunicirati je veština. I kao i svaka druga se uči. Nekome je kao prirodni talenat, pa taj ima manje za učenje, samo za daljne razvijanje. Neko je naučio u svojoj roditeljskoj kući, rastao sa time, neko je to trebao da uči od samih osnova van roditeljske kuće.

Gde god se nalazili u odnosu sa dobrim komuniciranjem, uvek može bolje od trenutnog. Šta zapravo znači dobro komunicirati? To znači reći jasno ono što želimo i znači saslušati drugog da kaže što on želi. I tu se najviše i zapetljamo. Ili na jednoj ili na drugoj strani, a pogotovo je zanimljivo kada su sa obe strane osobe, koji niti govore jasno niti slušaju pažljivo.

Pre samog početka bilo kakve komunikacije, vrlo je korisno da spustimo svoje zidove i barijere koje smo podigli u odnosu na dotičnu osobu ili situaaciju u kojoj smo. Naoružani sa bodljama niti jedna komunikacija ne može biti uspešna, ni za jednu stranu. Kada smo bez bodlji, tada govorimo i čujemo jasno.

Jasno reći šta imamo, znači bez okolo-naokolo pa nigde, znači bez optuživanja druge osobe, bez napada na drugog, znači bez podilaženja i umanjivanja sebe i stavljanja sebe u žrtveni položaj, znači bez vikanja…

Šta je to što želim ZAISTA postići razgovorom? Šta je to što me ZAISTA pritiska u odnosu sa drugom osobom pa to želim rešiti? Šta ZAISTA osećam u vezi onoga što želim reći? Šta ZAISTA želim postići?

Ako tako postupim, druga strana će imati tačne informacije šta se od nje očekuje. A izbor je na njoj da li može, hoće, želi da nam u tome pomogne, da ispuni, da uradi…

Nakon toga, naš je izbor da li odgovor druge strane nama odgovara, da li možemo, hoćemo, želimo to da prihvatimo, da živimo sa tim, šta možemo promeniti u vezi sa tim. Bez osuđivanja druge osobe. Ona je svoje rekla. Na nama je šta ćemo sa tim uraditi.

Sa druge strane, ako smo mi osoba kojoj se želi nešto saopštiti, dozvolimo joj da nam to od početka do kraja saopšti. Sve sto ima reći, pustiti da kaže, bez da je prekidamo u pola misli. I onda je naš izbor kako ćemo reagovati na to, da li se slažemo ili ne sa rečenim.

Strah ili tremu koju znamo osetiti pred neki razgovor, najčešće dolazi zato što smo u svojoj glavi već napravili scenario kako bi to moglo da se izdešava. I ne jedan, nego više njih. Čudno, najčešće ni jedan koji protiče lagano i na naše a još bolje obostrano zadovoljstvo. Znači, prvo izbaciti scenarije iz naše glave. 

Koje su moje beskonačne mogućnosti da ovaj razgovor donese puno više nego mogu/možemo očekivati? Koji doprinos možemo biti jedno drugom? I pustimo da se pokaže. Spustimo lepo dole svoje zidove i pustimo da nam se pokaže.

Ako sa druge strane imamo osobu koja je krutih stavova, netolerantna, puna zameranja i kritike, znači da smo već i pre samog komuniciranja doneli sud o toj osobi, i samim tim, ili se dobro naoružali ili se već videli unapred mrtvi pred njih. 

Koje vrednosti ja imam što sebe tako doživljavam? Koju vrednost imam u tome da sebe vidim kao večitog ratnika? Koju vrednosti imam da sebe vidim kao večitu žrtvu, koju niko ne razume već samo gazi? Koju vrednost vidim u tome da tu osobu doživljavam na taj način i kao večitu pretnju meni? Šta još ne vidim a kada bih video to bi potpuno promenio odnos mene i te druge osobe?

Šta ta druga osoba skriva svojim takvih reagovanjima? Koja se laž krije iza takvih reakcija?

Uvek imamo više izbora šta i kako postupati. 

Šta ako je sve jednostavnije da rešim, nego sam zamislio? Kako može biti još bolje od ovoga?

Nekada, od takvih osoba se trebamo jednostavno samo udaljiti. Za zauvek ili privremeno, pokazaće se.

A nekada, kada baš nikako ne znam kako, zatražim da se situacija sama od sebe reši, na način kako bi se ona sama od sebe rešila.

slika preuzeta na  Chronos doo

Aktivno slušanje - za frizere i sve koji to nisu

Imam jednu divnu prijateljicu, frizerku, koja me je neki dan podsetila ponovo na jednostavnost života.

Priča mi kako joj dolaze nove i nove mušterije u salon i govore zbog čega odlaze od nekih frizerki koji su, na dobrom glasu i sa vrlo zvučnim imenima salona.

Kažu one, frizerke ih ne slušaju šta žele da im se uradi sa kosom. Naravno da svaka frizerka pita ali i ne sluša odgovor, pa samim tim ni ne čuje šta joj mušterija govori. Samim tim, teško će mušterija i biti zadovoljna rezultatom. Pa čak iako je to vrhunski ošišano ili ofarbano ili isfenirano ili šta god već.

Hmmm…daa…

Podseti me to na pročitanu knjigu koja je, doduše vezana za network marketing, no, rekla bih da je vezana za život i odnose uopšte. Priča se tamo o pojmu aktivno slušanje. Šta znači to? Kada postavimo pitanje osobi sa kojom komuniciramo, dok ona odgovara, u svojoj glavi ne tražimo koji ćemo odgovor dati, ne kalkulišemo šta će ona to reći do kraja svoje misli (kao da znamo unapred šta druga osoba misli), ne čekamo da što pre završi svoju misao da bi mi mogli se nadovezati sa našom…nego slušamo do kraja i samo slušamo i tako onda i čujemo.. I tek kada osoba završi, onda odgovaramo. Nije u pitanju samo fino kulturno ponašanje. To je samo forma. U pitanju je sama suština zašto tako. Zato što ćemo jedino tako moći saznati šta zaista nas sagovornik želi reci, šta ga zanima, šta ga muči, za šta traži rešenje, za šta traži pomoć, šta želi dati…I tek kada to znamo, zaista i možemo biti od pomoći. Ponuditi svoju direktnu pomoć, dati predlog, uraditi nešto, biti podrška…

E sada, ono što je zanimljivo u celoj priči je, da ovo nije važno samo za network marketing, niti samo za poslovni odnos. Isto se odnosi i na našu decu, partnera, roditelje, prijatelje, komšije….

I onda, nije čudno da, ma koliko stručni bili u nečemu, određene osobe odlaze od nas kod onih koji će im zaista pomoći. P.s. stručnost (u bilo čemu) se i dalje podrazumeva.

I kao frizerka i kao roditelj i kao prijatelj…

Možete izgubiti ili dobiti mušterije ali i izgubiti i dobiti puno više od toga.

Dobro je da aktivno slušanje uvek možemo naučiti i primenjivati.

Ako ne znate gde, potražite nekoga stručnog… 

slika skinuta sa Web Komšija

Kako okrenuti novi list u životu?

Kako bi mogli početi menjati svoj život? Promene su teške ili lake u zavisnosti od našeg stava prema promenama.  Evo nekoliko primera kako početi.

Početi živeti iz zahvalnosti. Primećivati šta je sve oko nas i ko je sve oko nas. Kakav bi bio život da toga svega nema? Da li bi hteli videti to? 

Početi primećivati kada nam je određeni deo tela u grču. Možda vilica, možda ramena, možda noge, pa hodamo kao da su štake. Šta možemo primiti ako smo u grču? Šta bi bilo kada bi opustili svoje telo, primetili da u grču ne funkcioniše kako treba? Možda bi sa opuštenim telom i naša duša bila opuštenija? Možda bi tada mogli više primati, više svega? Korisnih informacija, kreativnih ideja?

Početi imati poverenja u život. Ne verujem da život ima nameru da nas muči i prisiljava na izrabljivanje, što naših tela, što duše. No, ako mu ne damo poverenje, život nema drugo nego da nam da ono u šta verujemo.

Početi se više osmehivati. Sebi, ljudima oko nas, prilikama koje nam se pružaju. Početi od iskrivljenih usana koje su u grču, pustiti da se usne osmehuju na opušten, prirodan nacin. Početi se više smejati. Pronalaziti razloge za smejanje. Nije istina da ih nema. Umesto traganja i kačenja na signale opasnosti i straha, kačiti se na informacije koje nude pronalaženje radosti u svakom danu. Nije istina da ih nema.

Početi davati drugima iz asortimana onoga što imamo. Nije istina da će toga onda biti sve manje i da na kraju za nas neće ostati. Davanjem se pokreće energija koja za posledicu ima još više priliva te energije koja se daje. Početi imati poverenja u energiju koja je stalno u pokretu i obnavljanju. 

Početi imati poverenja u primanja. Nije istina da sve što dobijemo od nekoga, ima u pozadini nameru iskorišćavanja i stvaranja obaveza. 

Početi živeti bez stalnog osuđivanja ljudi i situacija i bez prosuđivanja istih.Stalnom namerom pronalazati u svemu manu i grešku i lošu nameru, trujemo sami sebe. Svoju dušu koja onda otruje naše telo. Život bez prosuđivanja i osuđivanja je laganiji, protočniji, u stalnom dopuštanju da se ljudi i situacije dešavaju i otvorenoj svesti da biramo kako na njih reagovati. 

Početi izaći iz automatskog načina života gde reagujemo na osnovu stavova koje smo pokupili da treba reagovati, iz različitih razloga. Šta ako bi mogli reagovati na sve svesno, svesni da imamo izbore menjati dosadašnje reakcije, koje su nam uglavnom donosivale stres i dramu?

Početi otvoriti širom ruke i biti spremni prihvatiti sve što nam dolazi. Nije istina da će do nas doći bilo šta što nije namenjeno nama. 

Pa vi sada svako za sebe, procenite da li su počeci teški ili laki za vas. 

Ovo su neki od mojih početaka, koji su meni bili lagani. 

I zanimljivo je, i dalje ih sve koristim, mada sam se dobrim odmakla od početka menjanja svog života. A zar nije svaki novi dan i novi početak?

objavljeno na http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-okrenuti-novi-list-u-zivotu.html