Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče!

U jednom momentu se nalazimo negde, a u sledećem, već iz raznih razloga, ne možemo i dalje biti na tom mestu.

Da li je to ok?

Da li je bilo ok tada, kada smo stigli i zastali i ostali na tom mestu?

Da li će dalje, na drugom mestu, biti ok?

A ša ako je i tada bilo ok i sada je i nadalje će biti, bez obzira gde se nalazili?

U nekom trenutku smo voleli nešto i nekoga, a u nekom narednom više ne.

Šta ako to ne znači da nismo dosledni i da ne znamo šta hoćemo? Nego je samo do naših izbora? Koji se mogu menjati. Svaka promena dovodi do nove priče. Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče.

Znam za jednu sjajnu ženicu. Školovala se za ekonomistu, koji će raditi u kancelariji. I radila je. Dok nije došlo do nekih promena koje su je maknule sa tog mesta. Nije htela kukati i tugovati, pa je prihvatila da radi i u smenama u proizvodnji, fizički rad, koji nije zahtevao puno pameti. Samo rutine fizičkih pokreta. To je svako, pa i ona, znao, da je samo privremeno. I jeste bilo privremeno. Usudila se toliko se izmaknuti sa svog dobro poznatog mesta poslovanja, koji je godinama pre toga radila, dodaću vrlo uspešno, i otisnuti se u nove države i nove poslove.  

Poslove o kojima nije ni mislila da će ikada raditi. Nikada pre. Do tada, kada se pojavila ta mogućnost, kao izbor promene u njenom životu. Da radi kao negovateljica. Bez završene medicinske škole, ali sa željom da vidi šta se krije u tom izazovu, radila je stručne poslove medinskog osoblja. Vrlo uspesno. Ono što me zadivilo, bilo je, kada je rekla da uživa kada kupa bakicu. Bakicu kod koje radi. Da li je zavolela taj posao? Rekla bih da jeste. Koji će biti njeni daljni izbori, ko to zna. Sigurno znam jedno, a to je da će uvek naći da radi ono, u čemu će iz raznih razloga, nekada samo njoj poznatih, uživati.

Nekada se desi da se klackamo u izboru, šta odlučiti. Pa se klackamo, čas nas vuče jedna, as druga strana. Ili tabanamo u mestu. I čini se, da nema mogućnosti da se bilo šta promeni.

I u pravu smo. Samo nam se čini. Jer, uvek će se desiti neka nova mogućnost, koja će voditi na neku stranu. Da li ćemo je prihvatiti, je do nas. 

Šta se sve može promeniti ako prihvatimo ponuđenu mogućnost? Pa šta ako ubrzo vidimo da nam to nije bila pametna odluka? Tada, opet će postojati mogućnost izbora, ostati, tabanati u tom mestu, ili krenuti drugim putem. 

I uvek, uvek će biti tih situacija.

Ne verujete?

Dajte malo bacite pogled iza ramane, gde ste sve bili i šta ste sve radili i koje ste sve izbore imali i koje ste sve izbore prihvatili i koje sve izbore niste prihvatili.

No, vidite?

Zar nije moćno?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/05/ako-se-usudimo-menjati-zivecemo-drugacije-price.html

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Nista nije ukazivalo da ce uspeti: Ipak jeste!

Pored uobičajenog “normalnog” posla, uključila se u onu vrstu “nenormalnih”, mnogi bi rekli “sektaških poslova”.
Porodica je bila izbezumljena, partner posebno.
Prijatelji u čuđenju, šta joj bi odjednom, bila je tako normalna. I vredna i skromna i znala je gde joj je mesto.
Nije joj bilo lako protiv svih njih. Pa je rešila da ne ide toliko protiv njih, nego da ide svojim putem, kuda je dobar osećaj vodi.

U celoj toj “sektaškoj priči”, kraj nje su bili tek-tek nekolicina osoba, koji su i sami bili u tim “nenormalnim poslovima”. I razumeli su u čemu je, jer su i sami prošli taj put. Neko sa više otpora, neko sa manje, ali su sledili ono što je u njima treperilo i skakutalo. Zato su joj i dali prave recepte, da joj što više olakšaju njen put.

Sa toliko osoba protiv nje, sejala je seme lepo lagano, brinula koliko je mogla, nekada suzama zalivala, a opet sjajem svog srca negovala.
A seme ko seme, treba mu određeno vreme da se primi, a tek da nikne. Čekala je momenat samo da se pojavi, da vidi ohrabrenje, pa će već lakše dočekati i rast i razvoj.

Malo-malo je ili njen ili partnerov kofer, spakovan, bio pred vratima. Ne zna se čiji više puta. Trebalo je živeti sa tim.
Nakon izvesnog vremena, ugledala je tek proklijalo seme. Bio je to prvi znak ohrabrenja. Koliko mu se samo radovala. To znaju oni koji su isto tako čekali svoja posejana semena da niknu….
Iako nedovoljno za sav uloženi trud, kojeg su sa svih strana šibali vetrovi, toliko jaki, da kada sjaj njenog srca ne bi bio toliko jak, seme bi bilo davno iščupano.

Sa novom dozom vere, nastavila je svoj put, i semena su jedno po jedno nicala. Nije svako seme izniklo. Bilo je onih koji su zauvek ostali u zemlji (ili možda i ne zauvek) i onih koji su sa prvim vetrom odleteli negde.

Vremenom su  rezultati bili sve vidljiviji. Koferi nje i partnera su i dalje povremeno bili spremni kraj vrata, no ona i dalje nije odustajala. Vredno je radila i sve ostale normalne podrazumevane poslove, a u slobodno vreme pratila svoj put srca.

I onda je jednog dana stajala na bini. Na onoj svečanoj, a ispred nje puna sala publike, među njima onih koji je znaju i puno onih koji je ne znaju. U ruci je držala ček sa pozamašnim iznosom na njemu, koji je bilo na njeno ime.  Uspela je! Uspela je!

Sada je i onaj način, na koji većina ljudi priznaje uspeh, bio vidljiv. I sada su i njena porodica i prijatelji bili sa drugačijim stavom. Još je poneko zamuckivao i vrtio glavom verujući i dalje da to ipak nije čist posao, i ko zna šta će da bude dalje, no i oni su bili u publici.
I on je bio u publici. Sa osmehom i ponosom. Bez kofera.
Uspela je.
Držala je ruke na srcu, zahvaljivala svima i disala zahvalno.
“Uspela sam….”

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/04/nista-nije-ukazilo-da-ce-uspeti.html

Kada imaš svoje snove, znaš sta je tebi važno

Bila sam osoba koja nije sebe vrednovala, koja je mislila da će biti voljena ako se podređeno ponaša, da se samo radom i radom i radom može zaslužiti poštovanje, da je uživanje nešto što će biti ok kada se dođe u neke poznije godine, da je ženi sa decom ok ako su u strahu od muškog u kući… jer to sam videla i  rekli su mi da je tako, a ja sam poverovala. Jesam, jer nisam verovala da postoji drugačije, a i nije bilo u mojoj okolini nekoga ko bi mi rekao da je i drugačije moguće. A tek pokazao!

Sa svojih trideset godina lekari su mi konstatovali dijagnozu, od koje se ne umire ali je neizlečiva, što znači do kraja života uz lekove i da je poželjno da uvek imam nekog kraj sebe.

U proteklih dvadeset godina, od svoje dece sam bila fizički odvojena, na duže ili kraće vremenske intervale, neko vreme od oboje više od 2500 km, viđala sam svoju decu godišnje maximum tri meseca, pa onda i manje. Nakon toga su se njih dvoje odvojili jedno od drugog, nakon decenije i po života zajedno, što je tek bila trauma, pa je ona od tada kod mene a on je ostao kod svog oca, 2500 km daleko od nas. Pa smo se viđali max mesec dana u jednoj godini.

Sa svojim sadašnjim partnerom smo u nekom momentu, pre deset godina, ostali istovremeno bez posla, bez bilo kakvih primanja, bez dovoljno novca za preživeti mesec, hraniti se i platiti račune. Ovo navedeno je u najgrubljim crtama, mnogo toga ima što neki određeni ljudi sem mene još znaju, a ima i toga što sem mene i osobe sa kime se dešavalo, niko drugi ne zna još uvek.

I znam da se ovo ne razlikuje od većine drugih, vaših priča.Niti mislim da je moja priča najtužnija. Nije ni poenta u tome. Poenta je da po ko zna koji put podvučem i naglasim da je to bilo nekada, a da već odavno puno toga nema.

Da se ne mora ostati u priči u kojoj smo trenutno a nismo sretni. Početak je krenuo kada mi se upalila sijalica da ja vredim. U doba kada sam do toga došla, internet se tek pojavio i nije bilo ni ovoliko pomoći i podrške, kao što sada ima, osobi koja je rešila da prekine sa svojom tužnom pričom. Vrlo malo pomoći sa strane.

Naredni veliki trenutak promene je bio, kada sam rešila da je dosta kukanja da mi je partner neophodan da bi i ja i deca imali ispunjen i radostan život. Zavolila sam samu sebe. I tada je mogao i mene neko da zavoli, neko ko je takođe potpun  i kada je sam.

Sledeće veliko otkriće je bilo kada sam se odvojila na duže i na daleko od moje dece. Kada mogu bez njih da živim, mogu i bez bilo koga drugog – od tako nisam očajnički vezana ni za koga i otkačila sam se od očekivanja koje neko ili neki odnos treba da mi ispuni. To je donelo mnogo jednostavnosti u moj život.

Meni je u životu važno da sa svojom decom imam dobar odnos i da oni međusobno imaju dobar odnos, da je među nama ljubav uvek i bila i biće, bez obzira na trenutna stanja.

Bez ozbira na sva tumbanja, padanja i podizanja, što pojedinačno što zajednički, to danas svi troje živimo. Uspela sam. Uspeli smo.

U međuvremenu, moje bolesti više nema, raskinula sam odnos sa njom, jednostavno, zaustavivši je svojom odlukom, rekavši sebi i njoj da je dosta. I da što smo se do tada družili, družili smo se, shvatila sam zašto je došla, i da je sada vreme da ode. Dale smo jedna drugoj što smo trebali i imali dati. Od tada više cenim i svoje telo i svoj organizam. Hranim je i negujem da nam bude dobro. Uspela sam i tu.

Moj partner mi je pokazao da je emotivni odnos, odnos između dvoje slobodnih i svesnih ljudi, koji mogu i sami da žive i nisu zajedno zato što ne mogu bez onog drugog preživeti, nego zato što je u dvoje mnogo lepše. Pokazivanjima ljubavi smo se više puta zajednički učili, što zato što nismo bili naučeni, što zato što smo bili povređivani, pa iz straha nismo pokazivali ljubav. Prevazišli smo to zajedno. Mada, i dalje učimo i radimo na našem odnosu. Svakom novom stepenicom nam je sve lepše. Uspeli smo. I uspevamo i dalje.

Iz nezaposlenosti, hrabro smo pokrenuli svoje privatno poslovanje. Ta hrabrost je bila direktno od Boga podržana, zato smo i pregurali i opstali. Iz zahvalnosti što je od Boga podržana, poslovanje je temeljeno na kvalitetu i poštovanju ljudi. Uspeli smo.

Vreme i novac uložen u moje lične edukacije, jer mi je važno to, je znanje koje prenosim drugima, svakome ko je odlučio da se pokrene iz svoje tužne priče. Bilo uopšte životne tužne priče ili samo određenog tužnog dela.

Svaki dan mi je pun uzbuđenja i zanimljivosti i nikada nije isti kao prethodni. Nemam perioda dosađivanja. Imam periode kada sam opuštenija i radosnija i zadovoljnije i kada nisam. Glavna razlika u odnosu na nekada i u odnosu na neke iz mog okruženja, je da znam šta uraditi sa tim periodima. Znam kako sa njima…

Kada znaš šta je tebi važno, znaćeš i šta trebaš raditi da ih ostvariš.Uvek ćeš imati pomoćnike koji će biti voljni da ti pomognu, potraži ih i zatraži da ti pomognu.

Ako budete zatražili moju pomoć, znajte da sa mnom možete da idete samo u pravcu kako jednostavnim putem doći do vaše radosti. Znam da može tako, sama sam svedok tome. 

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2017/04/kada-imas-svoje-snove-znas-sta-je-tebi.html

Zahvalnost, Čudesna pitanjca i Bars tretman

Svi već dobro znamo da kada zaista tražimo neko rešenje, neku promenu, onda zaista i nađemo.

Meni je u mojim traganjima Access doneo veliki deo promena i rešavanja dosta toga tugaljivog, nesigurnog, nesvesnog… Nakon što sam počela primenjivati naučeno, a i dalje tragati za još, moja životna priča je umnogome drugačija.

Prestavljam vam Access Consciousness, kao način i metod i alat za više lakoće, radosti i obilja u životu i što je mnogo bitnije, za više svesnosti.

Acccess Consciousness (pristup svesti) je skup takvih alata, i verbalnih i telesnih, koji nam pomažu da proširimo svoju svesnost o sebi i životu uopšte, tako da imamo više i lakoće i radosti u bilo kom delu svog života : u zdravstvenom delu, delu komunikacija, partnerskim ili poslovnim odnosima, finansijskom stanju, poslovanju...

Access je drugačiji pogled na život. Drugačiji u smislu da je mnogo lepše i radosnije živeti bez stalnog osuđivanja ili prosuđivanje sebe ili drugih, da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već živeti svesni sebe, svojih postupaka, svojih akcija koje činimo, šta činimo, a ne da kao autopiloti mehanički ODRAĐUJEMO svoj život.

Ono što nama čini kočnicu da bi živeli drugačije svaki dan su naši stavovi i mišljenja i tačke gledišta,  koje smo pokupili tokom života. Mnogi od njih nas bukvalno drže u jednom mestu godinama, zato što nismo spremni pogledati šta se krije iza toga? Ima li nečega i izvan tih stavova, uverenja, mišljenja? I nekada je nekome potrebna pomoć da se reši SAMO DA POGLEDA ima li nečega izvan toga. A kada vidi, nekome je potrebna pomoć i da se snađe. I ma kako čudno zvučalo, mnogima je TEŠKO DA SE SNAĐU u boljem okruženju i životu.

Jer to nije opšte prihvaćeno. Nije uobičajeno da se ne bude u stresu, u stalnom strahu za nekoga ili nešto, u svakodnevnoj drami i traumi. A onda, ako niste takvi, okolina Vas neće prihvatati i voleti. No da li je zaista tako?

Ako mislite da nije i ako želite izaći iz takvog načina života, velika pomoć je Access Consciousness, i u sklopu njega Bars tretman.

Barsi su tačke koje se dodiruju na glavi ispod kojih su svi elektromagnetni zapisi o svim mislima, osećajima, stavovima, uverenjima, tačkama gledišta, koje smo pokupili tokom životu a vezanu su za brige, strahove, novac, kontrolu, kreativnost, starenje, telo, sexualnost, zahvalnost, tugu, radost, iscelenje… Dodirom Bars tačaka, moždani talasi se usporavaju, telo je čak i u teta stanju, mada je osoba budna i svesna (osoba može i da spava ako tako želi, Barsi svakako deluju). Mi se tada nalazimo u modu da otpuštamo sve nepotrebno i budemo spremni za dopuštanje.  Za otpuštanje svako zna da treba, i to je sada već većini prihvaćen proces za koji znaju da treba da se prođe. Ali zašto spominjemo dopuštanje? Dopuštanje je skoro još mističnije za mnoge, jer radimo da dozvolimo da imamo više radosti i lakoće. Sećate se, već sam rekla, iako čudno, no mnogi ne dozvoljavaju sebi ni da se oproste od stresa, da prekinu svoj svakodnevni odnos sa stresom, a kamoli da imaju više radosti. Možda zvuči čudno, ovome se trebamo učiti. Iako je radost naše prirodno stanje, što više godina imamo, sve ga se manje sećamo. Sem ako nismo odlučili i izabrali da ne bude tako (kao ja na primer).

I ceo Access i sam Bars tretman su alati koji mogu biti od pomoći da prekinete sa jednim načinom života i živite drugačije. Primenjuje se u svim oblastima gde želite nešto promeniti.

Access se u osnovi temelji na pitanjima, slični su afirmativnim izjavama, samo u obliku pitanja. Pitanja su ta koja otvaraju mogućnosti, koja kada se postave, podignu energiju i samo to nešto je prodrmano i spremno na menjanje. Pitanja osnažuju, dok svako zaključivanje, na osnovu informacija našeg uma sa kojim raspolaže, a raspolaže sa onim što smo mi u njega postavili, su ograničenja. Zaustavljaju tok energije, a KADA SE TOK ENERGIJE U NAMA ZAUSTAVI, ili ga pristisnemo u nameri da ga umirimo da ne divlja previše, lagano na tom mestu najpre od nedostatka energije samim tim i tuge, prvo jedna ćelija uvene, pa druga i treća, nakon toga tkivo, pa organ i ceo organizam. I onda smo bolesni. I sad, odakle krenuti sa lečenjem? Pored lekova, koji u prvoj liniji smiruju situaciju kada je organizam ugrožen i kada boli, valja se rešiti samog uzroka, a on je ona potisnuta energija koju smo mi sami potisnuli. Znači, nju treba osloboditi. Jedan od načina je Bars tretman i korišćenje pitanja. S tim što to “bolest”, možemo koristiti ne samo za zdravstveno stanje, nego i za bolest u odnosima, u poslu, u novcu…

Evo par primera.

- Svako jutro, umesto kuknjave što je sat ili mobilni  opet  zazvonio, uz lepo fino teglenje da se prodrmamo i lakše fizički pokrenemo, postavimo pitanje : Koje me moćne i veličanstvene avanture i primanja danas čekaju? Kome ja mogu biti danas od pomoći? Nasmešite se usput i pustite da energija pitanja ode, i da Vam tokom celog dana šalje odgovore na Vaše pitanje.

- Umesto da ste na partnera ljuti, iz već gomile razloga zbog kojih to možemo biti, zapitajte se : Šta ja mogu promeniti kod sebe da bi naš odnos imao više radosti i lakoce i ljubavi? Ili : Koji doprinos možemo biti jedni drugima?

- Umesto da samo gledamo u novčanik ili bankovni račun i pljujemo jer nema dovoljno u njemu koliko bi hteli, postavimo pitanje: Koje su beskonačne mogućnosti priliva finansijskih sredstava iz izvora koje sada još ni ne znam da postoje?

- Umesto da tapkate u mestu sa Vašim poslovanjem, bilo da je Vaše lično ili ste negde zaposleni, pitajte: Poslovanje, šta ja mogu da učinim za tebe da se razviješ? Šta ti je potrebno da bi se razvio?

- Umesto da tugujete i dramite nad situacijom u kojem ste zarobljeni kao u nekoj kutiji, zapitajte se: Šta bi bilo da izađem iz kutije? Kakav je život van moje kutije?

I ovo su samo neki od primera i neki od oblasti u kojima funkcionise Access i njegov alat pitanja.

Pored njega, ZAHVALNOST za sve što imate, jeste i činite  i što ćete tek imati, biti i činiti je osnova za promenu u životu. Osvrnite se oko sebe i primetite šta sve imate a ni ne primećujete da imate, pa uzimate za nebitno, potpuno nevažno. A imate telo, oči, noge, ruke, mozak, auto, mobilni, decu, roditelje, prijatelje, krevete, escajg, čaše, ormane, garderobu, usisivač… dalje nabrajajte Vi…

Zašto je bitna zahvalnost? Zato što svaka energiju koja je u Vama privlači još toga i još toga sa takvom energijom, a zahvalnost ima energiju sa najvišom frekvencijom, i ona privlači još toga sa takvom energijom, a to su ljubav, radost, znanje, sloboda, poboljšanja... I zapravo, zašto bi uopšte nešto više boljega dobijali, ako niste zahvalni za ovo što trenutno imate?

Ako koristite pitanja svaki dan, i ako primećujete na čemu sve treba da ste zahvalni, ne postoji mogućnost da se život ne promeni i da u Vašem životu nemate više i radosti i lakoće i obilja.

I za kraj, na sve ovo, dodajte jedno Čudesno pitanjce, a to je: I kako može još bolje od ovoga? I pustite, da Vam se svaki put nakon ovog pitanja, život potrudi da Vam pokaže.  A hoće, verujte, jedna čeka već da pokaže. Samo Vi nikako da zatražite. 

Čudesna pitanjca možete svaki dan čitati u FB grupi Život koji volim, evo ovde

 https://www.facebook.com/groups/1673867066220978/

I setite se da ih i koristite svakodnevno....inače su samo gomila slova na jednom mestu....

slike preuzete  Taksu Healing Haven  , Infinite Space  i    Posts from the Path

Kako ukloniti stres iz svog zivota?

Ne, neću te sažaljevati zbog situacije u kojoj si. Ne zato što te ne volim. Volim te, znaš to. Ali od sažaljevanja nemaš koristi. Ni ti ni ja. Ne sažaljevajući te, mogu ti pomoći. 

Činis li nešto da te leđa i noge ne bole? Činiš li nešto da ne budeš u stalnom stresu, bez obzira na posao koji radiš? Činiš li nešto da ti odnosi sa ljudima bolje funkcionišu? Činiš li nešto da imaš manje svakodnevnih obaveza? Činiš li nešto da je finansijska situacija bolja? Činiš li nešto da imaš više opuštenih druženja sa prijateljima? 

Na sve ovo, tvoji odgovori su da ne možeš ništa promenti jer su okolnosti takve. Da se ne mogu promeniti. Već godinama su takve… I zato je tvoja priča tužna i neki te zbog te situacije žale.

No ni to njihovo žaljenje tebe svih ovih godina nije ti donelo pomaka u smislu da ti bude bolje. Naprotiv, cela priča nastavlja da raste i uvećava se.

A organizam, telo i psiha sve slabiji.  Pucaju lagano.

Vreme je za promene. Sada, odmah. 

Pokreni se.

Kao prvo, ujutru kada se probudiš, pre nego ustaneš, istegli se. Protegni se. Diši. Oseti da dišeš. Oseti svoje telo od temena do nožnih prstića. Ono je i danas sa tobom! Promrdaj ga malo, izvrni se na jednu pa na drugu stranu, uvij kičmu, ona nije od drveta, zašto si napravio da se oseća ukočeno kao da je od drveta? Dok se protežešs, imaj osmeh na licu, budi sretan što imaš telo oko tvog osećaja koji ti izaziva osmeh.

Zapitaj se pre nego ustaneš, kakve te sve divote danas čekaju, kome možeš biti od pomoći i ko će tebi biti od pomoći danas? Osmehni se još više, zamisli koliko toga divnoga te čeka.

Obezbedi sebi redovne obroke, ako mene pitaš, ne mora biti po pravilima, ali neka bude više dnevnih, ne samo jedan u predvečerje, kada si toliko gladan da bi i stoljnak sa sve tanjirom i escajgom pojeo. 

Koristi  pomoć koju imas ponuđenu, izaberi sebi neku suplementaciju koja je prirodna. Voleće to tvoje ćelije, jer ne unosiš im hranom dovoljno koliko im je potrebno da budu zdrave. Pomogneš ti njima, oni će ti to velikodušno zahvaliti.

Pronađi vežbe koje su ti prihvatljive, u kojima se dobro osećaš dok ih radiš. Radi ih ako ne svaki dan, dva puta nedeljno. Možeš izabrati da li otići negde ili gledati kući sa neta i vežbaj.

Da li zaista jedino ti možeš obaviti sve poslovne obaveze koje imaš? Da li zaista ne postoji barem jedna osoba koja bi vrlo rado preuzela deo? I osećala se korisnije? Ili je u pitanju da nemaš poverenja da nekome prepustiš? Šta bi se tada kod tebe promenilo? Šta bi izgubio? U svojim očima o sebi, posebno? 

Komunikacija sa drugima ne funckioniše dobro kada ne želimo da funkcioniše, jer svakome od njih prilazimo sa određenom predstavom koju smo stvorili, pa im prilazimo sa spremljenim kordonom i za napad i za odbranu. Tu svako čuje šta hoće i govori ono što ne misli. Šta bi bilo kada bi se promenio sam početak pristupa ljudima?

Sa stalnim svakodnevnim stresom nema se ni volje družiti se sa ljudima, čak ni u opuštenoj varijanti, pijuckanja i čavrljanja i smeha. Tako prestaješ da imaš i slobodnog vremena i vremena koje će biti za druženja, kakve god vrste. 

Da li je zaista stres jedina mogućnost koju imaš da izabereš svakog dana iznova? Šta bi bilo kada bi, umesto stresa, sutra ujutru, izabrao da dan bude radostan i da ti budeš radostan u njemu, pa šta god da se dešava u njemu? I da se držiš toga ceo dan, šta god da je, da umesto stresne reakcije, reaguješ radošću? Nemoguće je? A ni probao nisi….

Traži pomoć, traži da ti se pojave osobe koji ti mogu biti od pomoći, traži da ti se pojave situacije koje ti mogu biti od pomoći, traži, traži, traži…pa ćes i dobiti. I Biblija tako kaže. 

Neću te sažaljevati, jer ti možeš biti osoba kojoj se ljudi dive i od koga mogu učiti kako se živi. U svakom pogledu. 

Tu sam da ti pomognem u tome, ako želiš.

Da živiš radosno. 

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-ukloniti-stres-iz-svog-zivota.html

KAKO PRONAĆI SNAGU U SVOJOJ RANJIVOSTI?

Nije bila baš sigurna da je izbor dobar za nju. Po nekim usvojenim stavovima šta je dobro a šta nije, nije se baš uklapalo. 

A nalazila se u periodu svog života kada je uspela da vidi samo nagoveštaj sebe i onoga što zaista jeste. A ne onoga u šta su je neki uverili da jeste. 

Čudno, poverovala je nekolicini i uvukla se u sebe i napravila sebe mnogo manjom nego što jeste. A koliko tek manjom nego što su je veći broj ljudi videli. Ehhh….

Kada se sada seti tog perioda, zaista ništa nije ukazivalo da će to biti dobra odluka. Jedna od najboljih u njenom životu.

Naučena biti u stalnom stavu podignutih zidova odbrane oko sebe, i u ovu priču je ušla tako. Sa zidovima oko sebe, koji su trebali da je štite od povređivanja. Baš je zaista verovala da je sada očvrsla i da su povređivanja njena prošlost.

Moglo bi se reći da su zidovi oko nje odigrali svoju ulogu. Štitili su je. Mislila je da je bezbedna i zaštićena. 

Godinama je tako bilo.

Dok jedne godine nije osetila da tako zaštićena, zaštitila se i od onih finih emocija i osećaja koji čine lepotu života. Koji joj daju suštinu. 

A forma bez suštine je samo ljuštura, našminkana šarenim bojama.

Znala je da nešto nedostaje. 

Samo izvorište suštine života je bilo zatrpano i ograđeno. Nije imala slobodu da se razvija i bude  slobodna energija koja radosno treperi i privlači svo dobro koje život može dati. Iza podignutih zidova nije mogla ni davati koliko je njeno izvorište moglo davati. 

Bez davanja i bez primanja, mi budemo samo formalni oblik života.

Pa je rešila da prekine tu predstavu. Da spusti svoje zavese odbrane i dozvoli izvoru života u njoj da slobodno poteče. 

Da kaže šta i kada je nešto povređuje, da ponudi biti pomoć, da prihvati i ne osuđuje ono što jeste, da zatraži pomoć, da pokaže svoju slabost, svoje suze, svoju tugu, svoje radosti, svoje planove, svoje padove, svoju nesigurnost, svoje verovanje, svoju ljubav…

Gledajući spolja, nisu bile neke korenite promene odmah.

Ali iznutra, ogromne. Svet se promenio. Sve se promenilo.

Njen život više nije bila forma našminkana šarenim bojama, radost njenog života je bila proširena svesnost i zahvaljivanje, slobodna energija koja dotiče i stvara obilje.

I tek će…

I sada, kada pogleda u njegove oči, zna da je to bio dobar izbor za nju…

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/03/kako-pronaci-snagu-u-svojoj-ranjivosti.html