Snovi jedne daske za peglanje

Drvo je u početku bilo tanušno i mnogo mlado. Puno entuzijazma pružalo se svaki dan sve više prema gore, osećajući da sve dolazi odatle, protiče kroz njega i odlazi u zemlju. Osećalo je taj prirodni tok energije. Vremenom su mu dolazili razni pritisci, duvali neki za njega mnogo jaki vetrovi, nekada je bilo više nego pretoplo, nekada više premokro, nekada premalo toplo, nekada premalo mokro, nekada pravo blagostanje oko sebe. I neka druga drveća su rasla kraj njega, nekada ga zaklanjali više nego mu je to bilo prirodno, mada je osećao da je to zaklanjanje zapravo njihova briga za njega.

Drvo je vremenom iz dana u dan sve više napredovalo i sve više jačalo. Počelo je dobijati obrise pravog moćnog drveta. Videlo se da će biti doprinos ovoj planeti i njenim stanovnicima. Na razne načine. Zapravo, svako oko njega je video razne načine kako bi to drvo bilo doprinos svima. 

Svako iz svog nekog osećaja, iz svojih uverenja, gledajući kroz svoje filtere stavova i mišljenja i iskustava. Što svojih ličnih, što tuđih.

A drvo je raslo i videlo sebe ne statičnog i nepokretnog, prikovanog za zemlju suviše jakim vezama. Videlo je sebe slobodnog, neustrašivog, kako putuje po svetu, kopnom i kako juriša na talasima svetskih okeana i mora. Kako ga svakodnevno maze i lickaju i drže u zagrljaju, kako se ponose sa njime, kako je prisutan u radosti, veselju, uzbuđenjima, kako se druži sa ljudima koji su slobodnih umova i srca i duša, zaljubljenih u svet, u život.

I svuda bi svakome prenosio priču o svojim korenima, odakle je potekao i ko ga je sve branio i čuvao.

Svaka njegova ćelija je bila u ovoj priči.

Onda su jednoga dana krenule priče da ce doći neki koji će ga naučiti kakav je zapravo život i da život nisu sanjarenja o slobodnom, radosnom, uzbuđujućem svakom danu, jer gde ima takvih ljudi koji će sa njim činiti i živeti tako. I da će da istrune negde sam, odbačen od svih.

I da je bolje za njega da smisli šta bi mogao da bude, ako već želi da se mrdne sa svog mesta, nešto što će biti “nešto redovno”.

I postade daska za peglanje.

Nije da ga ne nose sa sobom, nije da ga ne maze, nije da nije koristan za svet i čovečanstvo…I voli kada vidi svoje drage osobe da su lepi i sretni i da tu ima i njegovog doprinosa. I zna da je koristan. I trudi se da divnoj duši koja se najviše druži sa njim bude što lakši za druženje, pa se vrlo često sam namesti i postavi u najudobniji položaj za druženje. I dotle je i sretan. No, uvek ga rastuži da se zapravo obraduju kada se više ne druže sa njim i kada ga sa uzdahom olakšanja sklone u ćošak neke prostorije da nikome ne smeta….

I onda, kada se nađe sam sa sobom, čezne i razmišlja o svim onim moćnim, ogromnim talasima i ljudima sa ogromnim osmesima i punih uzbuđenja i životne radosti, kako zajedno lepršaju u životnom zanosu slobode.

I PITA SE…