Šta nas to odvlači od realizacije naših snova?

Gostujući tekst na portalu

http://www.sretnazena.com/2016/08/sta-nas-to-odvlaci-od-realizacije-nasih.html

Na kraju svog života ljudi najčešće žale za svim onim što nisu uradili. Manje žale za ono što su uradili pa nije ispalo baš onako kako je bilo očekivano.

Šta se zapravo krije u tom žalu za onim što nije urađeno, a više nema vremena u ovom životu?

Postavila sam sebi to pitanje i došla do odgovora da se sve to svodi na snove koju su nekada postojali a koji su negdje šutnuti i zatureni i tamo negdje ostavljeni. Zaboravljeni? Da… Ponekad bi se u nekom razgovoru sjetitili svojih snova i onoga što su nekada htjeli i uraditi, a nisu…

Zapitala sam se i zašto nisu? Ili šta je to što nas odvuče od svojih snova… zato što vjerujem da se takvi snovi ne bi pojavili baš nama da ne trebaju da budu i doživljeni.

Pa zašto onda ipak nisu doživljeni….

Rekla bih da najviše zato što se nisu uklapali u kalupe realnog, normalnog, sigurnog, ozbiljnog i sličnog - po mjerilima okoline.

A kakve veze imaju naši lični snovi sa mjerilima okoline?

Po svemu sudeći, ne veliku i ogromnu, nego najveću. Životnu ulogu. Iz životne potrebe za pripadanjem i odobravanjem. Da, neko će dodati i zbog potrebe preživljavanja, jer treba redovno, konstanto, mjesečno zarađivati. A to se ne može od snova. 

I opet sam se zapitala, da li zaista ne može da se živi (zarađuje) od snova? 

Ovo već jako upada u diskutabilna pitanja i mnogo se divna diskusija može razviti. Zato što je svijet sve više pun onih koji javno pričaju i pokazaju da žive veoma lagodno radeći ono što im je oduvijek bio san. I svakog dana ih je sve više.

Mogu li uopšte ti naši snovi biti potpuno potisnuti, da nestanu potpuno? Hmmm….dolazi mi neki odgovor da je to nemoguće. 

Snovi su dio nas i žele se materijalizovati, žele izađu u život. Guraju i guraju i stiskaju i pritiskaju i bodu i javljaju da su i dalje živi, na svakakve načine nam skreću pažnju. Nekada su baš i mnogo bučni i glasni, rekla bih da zvuče kao plač, jecaj... I pokazuju se, no su drugačije odjeveni pa se ne prepoznaju na prvi pogled. A drugi im se rijetko uputi…

Ne može se sakriti ono što je u nama, što je ne dio nas, nego sam izvor. Naši snovi su ono zbog čega smo došli, da ih živimo i pokazujemo svijetu, da svijet iz njega crpi inspiraciju, motivaciju, energiju. Ne može se sakriti.

Zar nije onda jednostavnije pustiti ih na slobodu, živjeti ih, uživati u njima – ne može ne biti doprinos i drugima, svijetu. Ne može jer je to energija koja teče, koja leprša, koja poskakuje, koja leti, koja dotiče, koja iscjeljuje, koja umiruje, koja energizuje.

Pustimo svoje snove da se materijalizuju. Da budu vidljivi na način na koji pomoću naših čula možemo da ih prepoznamo. Inače će se pokazivati na svoje načine. A to nije to zbog čega su nastali.

Čekam sa radošću da se upoznam sa svim Vašim snovima. I znam da nisam jedina.

P.s.  Priznajem da u meni ima još snova koji sjede i čekaju da se ožive. I sve sam spremnija da ih pokažem svijetu. Zato što vidim kako je kada sam nekim svojim snovima dozvolila da žive. Pogotovo što znam i razloge zbog čega se nalaze baš tamo gdje jesu…

I da… sve su ovo samo moja razmišljanja o snovima...

Da li bi hteli da provirite iz kutije?

Šta mislite koliki smo bili kada smo se rodili?

Maleni?

A šta ako smo bili beskonačno veliki pa smo se samo smanjili da bi stali u ovozemaljsko telo koje zovemo novorođenče?

Hmmm…. Zaista, šta onda?

Da se poigramo malo sa tom mogućnošću…

Tako beskonačno veliki smanjili smo se da stanemo u maleno telo, i to telo je postepeno krenulo da raste… I u nekom momentu je dostiglo visinu od 2 metra, više manje dva-tri decimetra…

No se pitam, da li je to dovoljno veliko za nas beskonačne koji jesmo zapravo?

I pitam se koliko smo na tom putu “rasta” do svoje maximalne telesne visine smanjivali i sve ono što jesmo unutar te visine?

Koliko prilagođavanja i uklapanja u zamišljene prihvaćene modele naših roditelja, pa prijatelja, pa učitelja, partnera…. Koliko smo na tom putu našeg “rasta” sebe umanjivali da bi se uklopili u stvarnost koja nam je predstavljana da je “realna”?

Ako na taj način posmatramo sebe, zar ne dobijamo potpuno drugačiju sliku svega što zovemo “ja” i što zovemo “život”?

Zar nam se onda ne čini da smo oko sebe podigli dobre črvste stranice kutije iz koje provirujemo eventualno ponekad a najviše živimo unutar nje?

slika preuzeta ovde themayfairy.com

Sećam se koliko puta sam bila upitana od mojih učitelja ne bi li da izađem iz svoje kutije? Da izađem i da onda pogledam na sebe i svoju situaciju. Sećam se tog perioda kada nisam razumela šta to zapravo znači, i kakve kutije spominju i otkud ja u nekoj kutiji?

I sećam se i kada sam u jednom momentu shvatila tu priču o kutiji i meni.

Ne, nije to samo zona komfora i izlazak iz nje. To je odjednom progledavanje i prodisanje širokim plućima i gledanje širom otvorenim očima, koji vide dalje od stranica čuvene kutije. Tu je prostor, tu je svest, tu su beskrajne mogućnosti, tu je sve energija, tu se oseća svoja energija, tu se oseća energija svega što postoji, tu se oseća energija jednosti…

Možete li zamisliti kakav bi Vam bio život van kutije? Zapravo, pre toga pitanje je, želite li život van kutije?

Jer, čak i ako je ukrašena i doterana kutija - kutija je i dalje kutija....

Jer ako da, to je moguća realnost. Koja se postiže tako da čak krenemo i sa tim pitanjem “Kakav bi mi život bio da nisam u kutiji?”

Pitanja su fenomenalan izbor za sagledavanje toliko toga što ne vidimo i čak ne razumemo sada trenutno. Svaki put kada se nađemo u pitanju, oko nas se podigne energija svega što postoji iza toga što pitamo i ona se pokrene i poteče da nam energiju koja je odgovor, materijalizuje u ono što mi možemo sa našim čulima prepoznati (videti, čuti, osetiti…)

Pozivam vas da podignete svoje glavice i podignete se jos više i više i  izađete iz svoje kutije i onda se osetite još većim i većim i dosegnite ako možete granice svoga “ja”. 

Sa tog pogleda, šta vidite?

I šta je još moguće da vidite? I šta sve odbijate da vidite?

Pozivam Vas da osetite energiju koja jeste, da osetite energiju moćnog kreatora i stvaraoca koji uistinu jeste.

I da se zapitate : “Koje su moje beskonačne mogućnosti u mom životu?

Živimo li svoje snove ili nečije tuđe?

Moj gostujući tekst na http://www.sretnazena.com/…/zivimo-li-svoje-snove-ili-necij…

Pitam se, kako bi svijet izgledao kada bi svako od nas išao za svojim snovima? Ne za najčešće neostvarenim snovima svojih roditelja, nego svako za svojim snom. Onom snu u kojem se osjeća radosno i sretno svaki dan.

Vjerujem da u svijetu postoje i neke čudne čini, koje su nam usadili ko zna kada i ko zna ko i njihova glavna uloga je da nas ometaju u radosnom životu življenja onoga što volimo. Vjerujem da su sa nekom svrhom i namjerom nama, ljudskoj rasi na planeti zemlji, dodati.

I razni razlozi mi padaju na pamet. Od toga da su htjeli da unesu nemir, nezadovljstvo, svađu, zavist, ljubomoru i slične divote, do toga da su nam dodati da bi ih snagom čovjeka na planeti zemlji savladali i izbrisali. Zauvijek. 

Vjerujem također da ništa u životima stanovnika planete zemlje nije bez veze prisutno. Niti jedna stvar niti jedan osjećaj….

Svako od nas može vrlo jednostavno da vidi kuda je on sam ili njegovi bližnji ili njegovi prijatelji, poznanici, saradnici stigao radeći ono što je okolina i kolektivna svijest smatrala za normalnim raditi. I ne kažem da je svako u tome nesretan. Daleko od toga. No, šta ako jedan izvrstan pekar koji pravi izvrsna peciva zato što je pekaru naslijedio od svog oca koji je opet od svog, sanjao o tome da je frizer? Kakve bi frizure on umio napraviti, koliko bi zadovoljnih mušterija imao, kojim bi sve svjetskim destinacijama prisustvovao kao majstor frizura, koje bi ljude upoznao, koliko bi života promijenio svojim pristupom i svojim frizerskim bravurijama, koliko bi novaca dobivao, šta bi sve sa tim novcima mogao raditi, koga darovati, koga pomagati, koliko bi on sam sa sobom bio zadovoljniji….?

No, da, naravno i kao pekar  je bitan za svijet, i kao pekar dočekuje svoje mušterije nasmijan, i kao pekar je u mogućnosti da daruje, pomaže i da je zadovoljan sobom jer daje osnovnu hranu stanovništvu.

Ali biti frizer….? Putovati svijetom, upoznavati razne zanimljive ljude i uljepšavati ih…?

A kako se tek osjeća onaj koji zato što su mu porezana krila na putu do raditi i živjeti svoje snove, negdje utučen i krajnje nezadovoljan sobom i svojim boravkom na planeti zemlji, upravo kreira svoju novu bolest zbog koje će imati makar malo pažnje, makar dio one pažnje koju bi imao da je nastavio slikati i dozvolio da mu život pokaže da se od slikanja može i raskosno živjeti. 

No, ovo su samo moja razmišljanja dok se u sebi sjećam sebe prije nekoliko decenija u igri koju sam najviše voljela a to je slušam te, tu sam za tebe, znaš li koliko si divna osoba i vidjeti ono što osoba ne vidi a što mijenja svijet. I kakve veze sad to ima sa završenim ekonomskim fakultetom. I kako može biti bolje od toga?

Kako svet postaje bolje mesto

Znate ono, na sve strane se sad čita i spominje koliko smo bitan deo na ovoj planeti i kako da nas nema, ovaj svet ne bi bio isti…

Šta bi bilo da nema, na primer, mene….

Moji mama i tata se ne bi mnogo radovali onog zimskog jutra pre skoro pola veka, kada sam se rodila, i ne samo oni, već ni bliza familija a ni njihovi prijatelji.

Što je naravno, logično.

Međutim, njihovo radovanje je kao energija radosti otišla i u druge pravce i smerove, nije se zaustavila samo u našoj sobi ili ajmo malo šire, našem dvorištu. Otišla je prema njihovim prijateljima, komšijama koji su onda preneli na svoje prijatelje i komšije i tako dalje… 

Ne mislim da su se svi radovali što sam se ja rodila, mislim da se prenela energija radosti i dalje je svako ko se konektovao na tu energiju bio radostan zbog svojih razloga. A i ako nije imao razlog, možda je samo osetio pirkanje energije radosti i radovao se bez razloga… Samo zato što se konektovao na radost… I onda iz tog konektovanja se rodio i razlog …

Da čudno je kako je to poređano…

Da nije bilo takvog tog zimskog jutra od pre skoro pola veka, ja danas ne bih mogla da budem doprinos da se jedno divno biće konektuje na energiju radosti.  Jedno divno biće koje je samo trebalo podsetiti koliko je zapravo moćna i šta sve može. I da se energija koja se nekim čudima povukla ne znamo gde, može samo jednostavnim izborom vratiti iz ne znamo odakle u nju. I da u tom procesu je najbitnije da ona to želi, da ona to bira da bude tako.

I tako, kada se konektujemo na energiju Čudesa, i svesno biramo da budemo na nju konektovani, onada se Čudesa iz sekunde u sekundu pokazuju. Budemo li otvoreni da ih primetimo, vidimo i primimo, postajemo izvor čudesne energije koja se onda prenosi u svim smerovima i pravcima po našoj planeti i dotiče ljude koji jesu spremni da je primete vide i prime, koji onda dalje to prenose drugim ljudima koji su spremni...i tako dalje….

Tako svet postaje bolje mesto za sve nas.

A sve je krenulo od mene.

A sve kreće od Vas…

Zahvalna Access Consciousness zato što : Osnažuje ljude kako bi znaju da znaju!

slike preuzete ovde

astrotarot.com.hr

tinkturedrsulca.com

Mali trikovi za prevladavanje svakodnevnog stresa

U gostima na sajtu www.sretnazena.com 

Nekada se znamo osjećati kao sijalica koja je pregorjela. Koja je bila toliko puta paljena i gašena i ostavljana da gori da se toliko užari da već taman da dođe do pucanja, naiđe nekim čudom neki odmor… I ohladimo se malo, opustimo svoje nategnute ži(v)ce i postavimo u stav “spreman”. I tako u krug. Dok ne pregorimo. Mislim i sijalica i mi sami. 

Ostatak teksta možete pročitati na
http://www.sretnazena.com/2016/07/mali-trikovi-za-prevladavanje.html

Snovi jedne daske za peglanje

Drvo je u početku bilo tanušno i mnogo mlado. Puno entuzijazma pružalo se svaki dan sve više prema gore, osećajući da sve dolazi odatle, protiče kroz njega i odlazi u zemlju. Osećalo je taj prirodni tok energije. Vremenom su mu dolazili razni pritisci, duvali neki za njega mnogo jaki vetrovi, nekada je bilo više nego pretoplo, nekada više premokro, nekada premalo toplo, nekada premalo mokro, nekada pravo blagostanje oko sebe. I neka druga drveća su rasla kraj njega, nekada ga zaklanjali više nego mu je to bilo prirodno, mada je osećao da je to zaklanjanje zapravo njihova briga za njega.

Drvo je vremenom iz dana u dan sve više napredovalo i sve više jačalo. Počelo je dobijati obrise pravog moćnog drveta. Videlo se da će biti doprinos ovoj planeti i njenim stanovnicima. Na razne načine. Zapravo, svako oko njega je video razne načine kako bi to drvo bilo doprinos svima. 

Svako iz svog nekog osećaja, iz svojih uverenja, gledajući kroz svoje filtere stavova i mišljenja i iskustava. Što svojih ličnih, što tuđih.

A drvo je raslo i videlo sebe ne statičnog i nepokretnog, prikovanog za zemlju suviše jakim vezama. Videlo je sebe slobodnog, neustrašivog, kako putuje po svetu, kopnom i kako juriša na talasima svetskih okeana i mora. Kako ga svakodnevno maze i lickaju i drže u zagrljaju, kako se ponose sa njime, kako je prisutan u radosti, veselju, uzbuđenjima, kako se druži sa ljudima koji su slobodnih umova i srca i duša, zaljubljenih u svet, u život.

I svuda bi svakome prenosio priču o svojim korenima, odakle je potekao i ko ga je sve branio i čuvao.

Svaka njegova ćelija je bila u ovoj priči.

Onda su jednoga dana krenule priče da ce doći neki koji će ga naučiti kakav je zapravo život i da život nisu sanjarenja o slobodnom, radosnom, uzbuđujućem svakom danu, jer gde ima takvih ljudi koji će sa njim činiti i živeti tako. I da će da istrune negde sam, odbačen od svih.

I da je bolje za njega da smisli šta bi mogao da bude, ako već želi da se mrdne sa svog mesta, nešto što će biti “nešto redovno”.

I postade daska za peglanje.

Nije da ga ne nose sa sobom, nije da ga ne maze, nije da nije koristan za svet i čovečanstvo…I voli kada vidi svoje drage osobe da su lepi i sretni i da tu ima i njegovog doprinosa. I zna da je koristan. I trudi se da divnoj duši koja se najviše druži sa njim bude što lakši za druženje, pa se vrlo često sam namesti i postavi u najudobniji položaj za druženje. I dotle je i sretan. No, uvek ga rastuži da se zapravo obraduju kada se više ne druže sa njim i kada ga sa uzdahom olakšanja sklone u ćošak neke prostorije da nikome ne smeta….

I onda, kada se nađe sam sa sobom, čezne i razmišlja o svim onim moćnim, ogromnim talasima i ljudima sa ogromnim osmesima i punih uzbuđenja i životne radosti, kako zajedno lepršaju u životnom zanosu slobode.

I PITA SE…

Kako napuniti svoje baterije u prirodi?

Insert iz mog teksta napisanog 07.jula 2016.

"Kada  odbacimo sve izgovore o svakodnevnoj borbi za svakodnevne životne obaveze, kada odbacimo vjerovanje da samo mi možemo uraditi sve poslove koje radimo, kada odbacimo gomilu uvjerenja koja nas toliko ograničavaju u životu da nas bukvalno guše, kada promijenimo odnos prema sebi i svojim svakodnevnim potrebama koji su nam zaista prioritet – šta onda ostaje?"

Ostatak se nalazi ovde

http://www.sretnazena.com/2016/07/kako-napuniti-svoje-baterije-u-prirodi.html