Kako očistiti prašinu negativnosti iz svog života?

Na svakom početku nečega je sve čisto. I na početku našeg života, i kada počistimo kuću, i kada započnemo neki odnos sa nekim…I onda krene sa prvom prašinicom. Pa dođe i druga i naredna…Nekada ni ne vidimo da je neka prašinica pala. Kada se tako skupi više prašinica, dešava se da ne želimo da vidimo da ima nešto što je zaprljalo to nešto naše. Valjda zato što nam nije dovoljno upaljeno svetlo…A onda kada primetimo i kada želimo da primetimo, obično preduzmemo neku akciju čišćenja. Površno ili detaljno. Pa smo neko vreme opet mirni, jer je sve opet čisto. I redovno je tada naš osećaj mnogo dobar. Kao da ponovo dišemo punim plućima.

Pitam se ponekad, ako nakon svakog čišćenja imamo fenomenalno dobar osećaj slobode i većeg prostora oko nas u kojem se lepo osećamo, zašto dozvolimo da zaprljamo ono što nas okružuje ili čak i delove svog života? A posebno sebe same?

Metla, voda su nam uvek pri ruci. Na svu sreću, većini nas jesu. I kanta gde možemo sipati veću količinu vode za čišćenje. I kanta za smeće gde možemo odložiti svoje smeće. I redovno će nam to smeće odneti službe koje su za to zadužene. I kanalizacija će odneti svu prljavu vodu koju u nju sipamo, sa lakoćom.

Zašto je onda ipak teško napraviti čišćenja?
Da li smo lenji? Ne bih rekla da je to pravi, ili barem ne jedini, razlog. Čini mi se da je više u pitanju da smo se nekim čudima navikli na prljavštinu oko i u nama. Čak se nekada i dobro osećamo u njoj. Čak se nekada plašimo šta će biti ako vidimo blještavilo čistoće.

Čudno je sve to…

Čudno čega se nekada bojimo. Videti jasno to, i šta i kako je zaista. Pa makar i rogato i repato, ali je barem tako. I tek onda, kada jasno vidimo sve i svakoga a pogotovo nas same, možemo nešto preduzeti. Preduzeti prave akcije. I rogato i repato ima svoje kvalitete. Ako ništa drugo, da pokaže da je takvo i da vidimo da ako nešto takvo postoji, postoji sigurno i drugačije od toga. Da ne kažem suprotno od toga. A kada je to drugačije, to znači i da naš život može biti drugačiji.

Prema tome, lepo lagano krenuti i izbacivati sve što je nepotrebno, sve što nam ne daje da slobodno sa lakoćom i radošću hodamo i živimo. Sve što nam oduzima i što nas  pritiska i što nas pravi manjima i nevažnijima i nebitnijima nego što jesmo. Prvo videti šta je sve to, uzeti kesu za smeće, potrpati sve u njega pa u kantu sa njim pa neka ga nose službe za to kvalifikovane. Pa nakon toga, kanta vode i krpa, i ne malo vode sa kojom ćemo samo zamazati  nego voda sa kojom ćemo sve pokupiti i očistiti i posle čega će prostor oko nas biti čst. Čist.  Voda, ta divna voda, toliko je sposobna da očisti sve što je za čišćenje i onda je tako prljavu ubaciti u kanalizaciju, tamo gde i jeste prljava voda, da je službe kvalifikovane za preradu vode kvalitetno prerade. Da se više nikada ne vrati u naš život. Pootvarajtre vrata i prozore, pustite da u uđe sveži vazduh, da stari ustajali ode napolje....Napolju on opet ide na preradu tamo gde se vazduh čisti...

Nakon ovih nekoliko jednostavnih akcija, lični osećaj je drugačiji. Lakše se diše, lakše se hoda, lakše je smejati se, lakše je živeti.

Ovako se čisti prostor oko nas.

Zanimljivo, i ljudi oko nas se čiste ovako. Neki budu očišćeni pa su i dalje u našem životu, neki budu očišćeni iz našeg života i poslati tamo gde će ih neko preuzeti. Rezultat je isti. Lakše se živi.

Zanimljivo je još i to, da i sami sebe čistimo ovako. Jer smo nekada baš zaprljani. Sa hranom koju jedemo, sa pićem koje pijemo, sa nefizičkom aktivnošću koja nas umrtvljuje, sa svojim stavovima, uverenjima, mišljenjima koje nas pritiskaju i prave od nas namaskirane ogranizme na dve noge koje hodaju zemljom.

I naravno, do nas samih je koliko će prostor oko nas, uključujući i ljude oko nas i uključujući posebno sebe, biti zaprljani  ili čisti.

Edukujmo se o načinima čišćenja, primenjujmo to, testirajmo na sebi koliko to NAMA funkcionise – igrajmo se, život jeste igra.  I nije najveći problem kada se zaprljamo tokom igre, nego ako to ne očistimo - takođe kroz igru.

Koliko li je sve jednostavno, zašto se toliko trudimo da dokažemo da nije?

Mislite o tome…

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-ocistiti-prasinu-negativnosti-iz.html

Kako optustiti negativne emocije i zaploviti morem spokoja i ljubavi

Rodila sam se šezdesetineke prošlog veka u jedno zimsko jutro, verujem na opštu radost svoje familije, posebno one najbliže. Verujem da sam bila željeno dete, oca i majke koji su se voleli, i njihovih roditelja koji su takođe voleli da se oni vole pa onda i željno čekali i mene. I tako sam ja došla na svet u to zimsko jutro.

Iskreno, verujem da mi je tada bilo svejedno koji je dan i mesec, bilo mi je bitno da tamo gde ću da živim da me vole. Mislim, verujem u to da mi je to bilo bitno tada. I tako, dobila sam baš to.

Tada. I narednih nekoliko godina.

Dok onda jednog dana više to nije bilo baš sve tako. Mama i tata se više nisu voleli, pa samim tim ni njihovi roditelji to sve nisu voleli, pa onda i članovi familije su počeli da vole različite stvari. Verujem da mene nisu prestali da vole, ni tada. Mislim, verujem da je tako.

E sada, u gomili zanimljivosti koji su se dešavali u mom životu (naravno, u svačijem ima zanimljivosti), neke zanimljivosti su mi baš bile sa prevelikim intenzitetom. Za mene prevelike vrednosti u ispoljavanju.

I onda su krenule te priče, pa ti si preosetljiva, tebi su samo emocije bitne, to je zato što si u horoskopu “ribe”. I tada je krenulo da, ne da ne volim, nego mrzim to što sam baš ja “ribe” u horoskopu. Plačljive, preosetljive, njanjave, previše povredljive, previše veruju drugima, a premalo hrabre, premalo sa svojim čvrstim stavom, premalo borci i sve ono što jedna tinejdžerka u svom traganju za svojim mestom pod nebom želi da je.

Em što sam u gomili svojih zanimljivosti u svom svakodnevnom životu pokušala ostati na nogama, i prikriti svoju njanjavost, ko god bi me pitao šta sam u horoskopu a ja rekla šta sam, usledilo je ono dobro poznato “ajoojj…” Dalje je svako dodavao svoju verziju.

A ja sam htela da budem neki lav ili bik ili ovan ili barem strelac…da sam se rodila u neko drugo jutro a ne u ono zimsko…

I tako…

Godine su prolazile, dolazile sve zanimljivije priče u moj život, a ja sam i dalje bila u borbi sa svojom preosetljivošću i sa svim onim što nosi znak “ribe”.

Tragala sam za nekim osobinama koji bi makar na momente ukazivale na stav, čvrstinu, hrabrost,samopouzdanje.

Ne kažem da tu i tamo nije bilo nekoga ko je sve te moje “riblje osobine” voleo i podržavao, ali to su bile blede podrške. Ili sam barem tada tako videla.

I ovo sve je bio još jedan od razloga mog ne voljenja sebe.

Život svoj sam zatoksikovala dobro. I redovno mu dodavala dozu toksina, u slučaju da je nekim čudima neki delić toksina krenuo iz njega.

Dok jednog dana, nisam pogledala drugu stranu cele moje priče zvane “ribe” u horoskopu.

Pogledala sam  i obratila pažnju i na onaj drugi deo teksta u opisu, koji govori koliko su to fine tanane duše, koje na svet gledaju očima srca, kojima je svet emocija svet kojim hodaju i emocije su ono na šta reaguju i čime se hrane.  Videla sam i to da su takve kakve su, baš kao i različite vrste zapravih riba, nekada u stanju krvnički braniti ono što smatraju bitnim u svom životu. Da su nekada itekako borbene i tada se najčešće neke druge krupne zveri iznenade i pobegnu. I videla koliko su, kako god da se (od)bace, one ipak sa lakoćom plivaju dalje. Elegantno i sa stilom.

Da, nekada se i ja zaista upecam na nešto što liči na ono što mi treba. I da, budem uhvaćena u klopku. O da, vrlo dobro mi je poznat taj osećaj. Međutim, znate koji mi je još osećaj dobro poznat? Kada se pokaže da ti koji su me upecali zapravo nisu hteli da mi naude, samo su hteli da se pohvale da me mogu imati i onda me vrate nazad tamo gde pripadam. Tamo gde je moj svet, tamo gde se dobro osećam.

Kao riba u vodi.

Od kada sam videla i ovu stranu priče, moj se život dooooobrim delom detoksikovao. Sav otrov koji sam dozvolila da lagano ulazi svih godina je mnogo brzo izašao iz mene. Kao da su se Čudesa umesala. Hihihiii….a kao nisu…

Od onda volim sebe. Takvu kakva sam, i sa ponosom odgovorim da sam “ribe” u horoskopu kada me neko pita. Jer bez mene, svetu bi falilo ravnoteža u osećajima u emocijama u onoj njanjavosti u onome da mi je srce bitnije od drugih bitnosti, u onoj finoj energiji koju osobe rođene u znaku “ribe” imaju.

Otkrila sam da sitnice koje su meni bitne u životu su zapravo stub i osnova života. O kojem se danas toliko priča, koje je danas (u odnosu na period mog odrastanja) bitan i značajan. O kojem se knjige pišu i drže motiacioni govori širom sveta.

Vremenom, videći i doživljavajući sebe drugačije, otkrila sam i šta sve mogu sa baš tim osobinama koje imam. Svet Access Consiousnessa mi je u tome ogromna podrška.

I šta je sve to još što ne vidim ni sada, a kada bih videla sve svoje osobine i talente i nadarenosti to bi u potpunosti promenilo moj život? Pa onda i život sveta oko mene?

Otkrijte ljubav prema sebi i u sebi i otkrićete život.

Pored ogromne uloge C vitamina i ostalih divota prirode u detoksikaciji, otkrivanje ljubavi u sebi je najvažniji sastojak. Setite se toga uvek. Svakodnevno.

I kako može još bolje od toga? 

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/06/kako-otpustiti-negativne-emocije.html

Kako zavoljeti svoje tijelo?

Posmatrala sam ove godine na moru žene. I njihova tela. Različitih godina i različitih izgleda.

Videla sam ženu dosta punačku i godina otprilike četrdesetak, kako leži na ležaljci i kako joj njen partner, sa nežnošću i uživanjem maže kremu za sunčanje. Po leđima, po nogama, pa sa prednje strane, svugde gde je koža slobodna, gde nema kupaćeg kostima. Nisam primetila na njegovom licu i energiji kojom je zračio da mu nije bilo prijatno. Čak naprotiv. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji su imali podsmešljiv komentar na njegovu partnerku. 

Također, dve-tri ležaljke dalje, prelepa i po svim pravilima zgodnog tela sadašnjice, mlada preplanula devojka, koju njen partner sa uživanjem maže kremom za sunčanje. Po leđima, nogama i sa prednje strane, svugde gde je koža slobodna, gde nema kupaćeg kostima. Bilo je očigledno koliko uživa u tome. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji bi voleli da su na njegovom mestu.

Jedna bakica za lakše kretanje koristi štap. Koristi ga i na plaži. Da bi uživala i u hodanju u moru, ušla je u vodu sa štapom. Videlo se da joj je bitno da iskoristi sve načine da bi uživala. Sigurna sam da je na plaži bilo svakakvih komentara na “štapom u more”.

Na plaži gde smo mi boravili, samo jedna žena je bila u toplesu. I po pravilima lepog ženskog tela sadašnjice, nije bila po tim merilima. Ipak je slobodno stajala, u nekim momentima leđima okrenuta moru a spreda prema svima na plaži i tako razgovarala sa svojim prijateljima. Sigurna sam da je na plaži bilo onih koji su uživali u pogledu na nju i onih kojima se nije svideo to što vide.

I posmatrala sam i ostala žene. I u svakoj od njih videla onu lepota koju ima samim tim sto je žena. Svaka od tih ženskih tela imalo je svoju priču. Životnu. Bez obzira na godine. Jer njihova tela su spoljašnjost koja slikovito prikazuje njihov način razmišljanja, njihove stavove, njihove blokade, njihove strahove, njihove ljubavi, njihove doze dozvoljenog uživanja u sebi, u životu koji imaju.

Pomislila sam koliko li samo prosuđivanja ima svaka žena. Bilo da je po pravilima lepog izgleda ili ne. Koliko prosuđivanja ima svaka od nas prema sebi, prema svom telu, prema onome kakve smo a kakve bi trebale biti po nekim pravilima okoline u kojoj živimo.

Koliko prosuđivanja ima okolina na nas, bilo da smo potpuno u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima lepote ili da smo potpuno suprotno od njih.  

I dođem do toga, da mi žene sebi pravimo toliko neugode i neudobnosti i neprihvatanja same sebe, a kada bi sve to odbacili i uvideli koliko smo divna bića, koliko smo sjaj na ovoj planeti, kako smo dobili naša divna tela da bi mogli hodati ovom planetom i da zapravo, svoje telo, oblikujemo same. I da ako smo ga “preoblikovale” da ga možemo same dovesti u oblik koji nam je svidljiv. Za početak samim prestankom gledanja na svoje telo kao nešto što je ružno i neprivlačno i neudobno.

Drage žene, dobile smo tela jer bez njih ne možemo živeti ovde, zato, cenimo ga i volimo i uvažavajmo, pričajmo sa njim, komunicirajmo preko svih čula sa njim, pomazimo ga, ugodimo mu i onda posmatrajmo njegov odgovor.

Može biti da bude vrlo zanimljivih iznenađenja.

Ovo svako od nas može i sama,  a ako zatreba pomoć, potražimo nekoga ko nam može biti od koristi.

P.s. Ako ne znamo koga bi potražili, upitajmo svoje telo ko je ta osoba koja bi bila negujuća za nju…



tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-zavoljeti-svoje-tijelo.html

Kako strah pretvoriti u uzbuđenje?

Sećam se svog straha od prvog poljupca…

Verujem da ga se svi sećamo.

Bez obzira koliko davno beše ili koliko je bilo skoro ili koliko je baš trenutno taj strah sada važeći. Jer treba da se dogodi. Prvi put.

Hmmm…. A možda to zapravo i nije bio strah, nego više kao uzbuđenje?!

Hmmm….

Osećaj gde je svaka ćelijica i te kako živa i aktivna, i gde svaka od njih govori o nečem potpuno novom ali potpuno divnom, predivnom i onda ima neki glas koji se takmiči da nadjača ćelijice govoreći da možda i nije baš sve tako divno i predivno, čak naprotiv. Šta li sve može poći naopako? Eee….

Verujem da znate o čemu pričam.

I taj dijalog koji se žustro odvija razvija u meni taj čudan osećaj. No, da li je on strah?

 Šta ako taj osećaj koji zovemo strah je zapravo uzbuđenje? Samo je u pitanju naziv. Ali samo to, čini mnogo. Zato što sama reč strah izaziva osećaj koji koči, i zaustavlja, i ne daje slobodu, i ne dozvoljava potpuni užitak u situaciji, ne dozvoljava prepuštanje. A uzbuđenje već samim izgovaranjem je lepršavo i skakutavo i daje širinu i slobodu i ne ograničava.

I pitam se, šta ako je strah zaista izmišljen, a da zapravo kao takav i ne postoji? Ako postoji samo kao nešto usađeno u nas da bi nas zaustavilo u uzbuđujućem uživanju svakodnevnih trenutaka bez obzira šta ti trenuci prikazuju?

I šta bi u svakome od nas izmenilo, da lepo taj strah o kojem nam se priča odmalena i koji mi pričamo svima oko nas, od kako smo naučeni da se družimo sa strahom, zamenimo sa stavom, da je osećaj koji imamo ili koji neko od naših ima, je uzbuđenje?

Zapravo, deca koja još ne znaju da nešto kao što je strah postoji, oni sa uzbuđenjem prilaze svemu: i igrački i drugaru i penjalici i ljulji i barici i zapravo svemu i svakome?

Ne mešajmo edukovanje naše dece da pripaze da ne budu povređena na bilo koji način, sa strahom. Ukažimo im na to kroz druge osećaje koje imamo, ljubav, poverenje, posvećenost…

 Zamislite i sebe, da ste uzbuđeni zbog prvog poljupca, zbog prvog radnog dana, zbog porođaja, zbog polaganja ispita, zbog količine novca koji dobijate, zbog biti sam sa sobom, zbog prikazati se kakvi jeste, zbog posmatranja kako delujemo na druge…

I osećanje koja se javlja kada nam je život, ili život ljudi oko nas, ugrožen i da se trebamo pobrinuti za opstanak, da li je to zaista strah? Ili je i to uzbuđjenje zbog spašavanja ljudskog života?

Možda je zanimljivo da probate kada u nekoj situaciji osetite osećanje koje bi nazvali strah, da to nazovete uzbuđenje.

 Šta bi se nešto promenilo u vašem stavu? I kada bi svojoj deci prilazili sa osećajem da je uzbuđenje a ne strah da će pasti, pogrešiti, povrediti se... koju bi energiju stvorili oko njih?

I verujem da će mnogima koji ovo čitate biti potpuno suludo, no, nemam strah da ipak iznesem svoje mišljenje, već naprotiv uzbuđenje šta može u vama ovakvo razmišljanje da izazove.

Vrlo rado bih čula vaša razmišljanja.

I ovim sam samo dotakla jednu zanimljivu temu…

A šta se sve krije ispod nje?

I šta sve to kreira?

I šta se sve može promeniti?

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2016/09/kako-strah-pretvoriti-u-uzbuenje.html

"Obični ljudi" i oni koji to nisu...

“Ma…ja sam ti običan čovek.”

“Mi smo obični ljudi.”

I slične izjave… Koristite li ih i vi?

Već neko duže vreme mi nešto zapara uši kada čujem ovakve i slične izjave.  Htela sam i razumeti šta podrazumevaju oni, što ne samo ovako izjavljuju, nego tako i misle, tako i osećaju.

Onda sam obratila pažnju na sve one, za koje ti isti, “obični ljudi” smatraju da “oni nisu obični ljudi”.

Da li je “neobični ljudi” naziv za njih?

Nikada nisam čula da ih tako nazivaju, niti bilo kako da ih zovu. Te druge ljude. Ali za sebe su našli naziv, “obični”…

Pa pošto nisam dobila od njih odgovor, potrudila sam se sama sa sobom doći do pronalaska.

Došla sam do toga, ali naravno, ovo je samo moj zaključak, da su “obični ljudi” ti koji nisu poznati širokoj javnosti, nisu medijski praćeni, žive život koji se najčešće uklapa u pravila i okvire kolektivnih merila i normi gde se nalaze. Rade na poslovima koji se ubrajaju u one “normalne” i najčešće “sigurne”, imaju mesečne prihode koji su u okvirima statističkih izveštaja za region gde žive, ili često i ispod statističkog proseka, kupuju tako da prvo pogledaju cenu pa tek onda da li im to treba, provode se i letuju/zimuju uvek prvo gledajući cene i iznos. I zanju da se “Ne može imati i jare i pare”. Da je život svakodnevna borba.  Da se živi u svakodnevnom stresu. Da se geni ne mogu menjati i kakva baba/deda takvi i unuci. Da su deca kao roditelji se podrazumeva. Da je biti skroman u svemu i ne tražiti “Preko hleba pogače” vrlina. Da će tako uvek i na dalje da bude. I mogla bih tu još nabrajati, no ostaviću nešto i za neku narednu priču o mojim razmišljanjima.

I naravno, tome uče i svoju decu. I druže se sa osobama/porodicama koji takođe žive i ŽIVE po ovakvim merilima i imaju stav da je život ovakakav za njih “normalne”.

Došla sam i do toga, da ljudi koji se ne uklapaju u kategoriju “normalni ljudi”, je sve suprotno od ovoga. Sa manjim/većim odstupanjima, no to već upada u nijanse.

A ja to vidim nekako drugačije.

Prvo, ne vidim razliku između “običnih ljudi” i oni koji to nisu.

Najčešće svi hodaju na dve noge, svi obavljaju dnevnu higijenu, svi jedu i piju tako što hranu i piće stave u usta pa progutaju i ode u želudac, pa creva, pa na kraj creva i napolje iz tela, svi pričaju tako što otvaraju usta, imaju dve ruke, jednu glavu, obuću stavljaju na noge, odeću na telo, zube svi imaju u ustima, spavaju u ležećem položaju, smeju se ustima, gledaju očima, imaju uši kojima čuju, celo telo je prekriveno kožom….

Gde li su razlike onda?

Dođem do toga da su jedino u STAVU prema životu i prema onome šta život može i hoće dati. I koliko. I čega. Odnosno, šta je kome “normalno” da ima u životu. Svaki dan.

Koliko je spreman zatražiti, koliko je spreman primiti. Svega. I šta će sa time uraditi. Koliko će to nešto biti napor a koliko radost. Koliko će ko uraditi sa onim što ima, ili čak i sa nedostatkom, čega god, što ima.

Znači razlika je u stavu. U shvatanjima. U uverenjima. U strogo određenim tačkama gledišta. U dopuštanju. U otvorenosti. U širini.

I tome uče i svoju decu.

I naravno, ovde ne mislim samo na količinu novca sa kojima neko raspolaže. Najviše mislim na količinu radosti kojima neko raspolaže.

Prema svemu. Prema životu uopšte.

Tome treba učiti svoju decu.

I pojavi mi se Čudesno pitanjce, kako bi svet izgledao kada bi ljudi umesto da se zadovoljavaju sa time da su OBIČNI, shvatili koliko su puno, puno više od toga kako sebe vide, koliko su ponaosob posebni, fenomenalni, čudesni, moćni…? I da shvate koliko su potrebni svetu takvi kakvi zaista jesu, takvi “izvan onoga obični”?

Život ih to pita od kako su se rodili.

I ona pogača bi već da dođe preko hleba. Skakuće od želje da je zatražite...

Priča iz mog iskustva : Kako se moja drugarica oslobodila tereta

Trebala sam da radim nešto na svom blogu. Osetila sam entuzijazam zbog toga.

A onda u jednom momentu nemir.

Morala sam ustati od stola, od računara. Ostila sam da moram napolje, šetati, po suncu, gde je prostor, prostranstvo... Osetila sam da moram na Palić, kraj vode...

Odjednom sam osetila i da trebam nazvati. Baš nju. D. Uzela mobilni, pozvala je, pitala je da li je slobodna i rekla joj da idemo na Palić. Da ćemo se naći kraj teniskih terena. Ko prva stigne, čeka drugu. Ne sećam se da smo ikakada imale ovakav dogovor....

Kada smo se videla pitala me je šta se desilo. Zbog čega sam je tako pozvala. Nisam tada osetila da ima neki poseban razlog. Rekla sam istinu, imala sam potrebu šetati, biti na Paliću i da sam je pozvala da mi se pridruži. I da bih ja svakako bila tu...

Hodale smo, sele na sunce kraj vode i pile kafu. I pričale kao i inače, ni po čemu se nije razlikovalo od dosadašnjih druženja. Sunce je zašlo a mi smo krenule nazad.

I tada mi je došlo da joj postavim pitanje. Na šta je ona odgovorila, na šta sam je ja opet upitala i ona odgovorila. Onda sam je zaustavila u hodanju. Stale smo. Osetila sam da se ovaj momenat ne sme propustiti. Ljudi su prolazili na šetalištu a mi smo sa strane stajali i radili proces odbacivanja onoga nečega što je davi i guši i koči i ne da da se pokrene u radost, lakoću, slobodu života. I bilo je jeze i hladnoće i boli kod nje a ja sam samo radila Access proces koji sam učila i koji znam, radila sam na njenom oslobađanju.

Ljudi su prolazili i dalje mirno šetajući a to je bilo toliko nebitno... Nakon određenog vremena osetila se lakša energija.... Osetila sam je ja, ali i ona. Osetila je više prostora u svom telu, osetila je gubitak težine koji ju je do malopre stiskao.

Znala sam da je za ovaj put, to bilo toliko.  Bilo je vreme da krenemo kući.

A onda, na nekoliko koraka iznad nas, iz pravca vode, odjednom se pojavilo nešto, napravilo široki luk ispred nas, pa krenulo u našem pravcu, stalo tačno iznad nas na nekoliko sekundi i velikom brzinom otišlo u suprotnom pravcu od nas. D. je bila blago rečeno šokirana prizorom a ja sam znala sam da je zajedno sa tim nečim otišlo i ono što je moju D. stiskalo. Zauvek.

A ostali ljudi oko nas i iza i ispred su i dalje mirno hodali, ne primećujući ništa, ne primećujući da je ogroman teret moje drugarice zauvek napustilo dotadašnje mesto boravka.

Da nam je ovo neko pričao, rekli bi da izmišlja.  A mi smo to doživele. I znamo da jesmo. I mada ovo nije moj prvi slučaj čudnih dešavanja na pokrenuti proces oslobađanja tereta, priznajem da me i dalje iznenađuju načini na koji se dešavaju otpuštanja. Kako se prikazuju na načine na koji mi sa svojih pet čula možemo da potvrdimo.

Pitam se, da li ćemo ikada shvatiti koliko smo moćni i koliko možemo i koliko toga još, ne da ne znamo, nego nismo svesni da znamo.

     I šta bi bilo kada bi toga bili svesni?

p.s. Sada znam i zašto nisam mogla ostati raditi na mom blogu. Bilo je nešto bitnije što sam trebala uraditi.

slika preuzeta www.astral.com.hr

Je li vrijeme da se trgnete i promijenite svoj život?

Imam jednu drugaricu, dugogodišnju. Družimo se oko dve decenije. Iskreno, bilo je do pre nekih nekoliko godina da sam joj zavidela na njenom životu. Imala je slobodu, imala je dovoljno finansijskih sredstava za kupiti bilo šta želi, za otići gde želi, za ne razmišljati kako sutra. Imala je auto i u njemu uvek benzina. Imala je stav koji je odavao sigurnost u sebe. Nije ulazila u dramatične priče, rešavala je svoje situacije rekla bih opušteno i lagano.

Onda se u nekom životnom momentu desio životni period koji traje već duže vremena, gde se sve to promenilo. Toliko da joj ni blizu ne zavidim na životu koji ima. Zapravo, ja sada vidim sve ono što ona ima i koji oooo… itekako jesu da se zahvali na njima, na svim blagodetima, ali ona ih ne vidi, ona ih ne živi i samim tim i ja na njen život ne gledam kao pre.

Njen život je ona sama pretvorila u jednu tužnu priču. Ono što je još tužnije je da ona sama ne želi iz nje izaći. I ma kako da joj je mučno i ma kako da se trza na zvonjenje telefona ili poruke na telefonu, jer je najčešće dočeka sa druge strane bes i gnev i optuživanje i provociranje, ona ne menja situaciju. Ostaje u tom mučenju same sebe. Sa druge strane je osoba koja joj žestoko na sve moguce načine skreće pažnju da samu sebe ranjava i  kažnjava i muči - ipak negde uvek prevagne strah od prestanka tog odnosa. 

Strah od… od čega zaboga? Da će ostati sama? Pa sama je. Da neće imati sa kime popričati? Pa tu osobu svakako nema za priču. Strah da će biti zapravo, istinski prihvaćena takva divna kakva je i voljena takva kakva je? Hmmm… rekla bih da je to… Nema smisla? Nema… Zaista nema… Nema zaista za sve koji su sa strane u toj priči. Pogotovo nema za one koji su jednoga dana presekli i izabrali da će dozvoliti da im život pokaže ljubav, prihvatanje, nežnost, brižnost jer je to nije luxuz nego osnovna potreba naša.

Pitam se koliko su duboki neki stavovi i zaključci doneti ko zna kada i zbog čega koji ne dozvoljavaju primanja svega dobroga koje život sa nestrpljenjem čeka da da? Pitam se koliko su duboka uverenja da ljubav ne postoji? 

Da ljubav koja oplemenjuje bića i koja je usmerena na slobodan rast i razvoj pojedinca ne postoji? Da ne postoji ljubav u kojem slobodno možemo biti ono što ziasta jesmo? Bez šminke, bez lažnih osmeha, bez lažnih priča?

I bez obzira na sve naše zajedničke priče, na sve pročitane knjige o prihvatanju i voljenju sebe, bez obzira na saznanje o načinima kako se to može sa više ili manje lakoće promeniti, ona i dalje ostaje nepromenjena. Na čuđenje svih njenih najmilijih i čuđenje svojih prijatelja, uključujući i mene.

I to je njen izbor. Živeti kao žrtva koju neko može, kada god se oseti lično ugrožen da izvređa, da omalovažavi, da zgazi, da izgnječi, da iscedi, ne bi li se osećao makar na malo, moćno i veliko.

I definitivno nije tu akcenat na drugoj osobi nego isključivo na njoj. Ona je ta koja živi ovaj život i koja i dalje bira da ga živi na ovaj način. Da leže i budi se, pod uslovom da usput uspe malo i da odspava, sa istim osećajem bezvrednosti i nebitnosti i nemoći.

Ja znam da će jednoga dana to se sve promeniti. Da će jednoga dana se trgnuti i odlučiti i izabrati biti slobodno, radosno, sretno biće koje živi  i uživa u svakom svom novom danu, sa ogromnom zahvalnošću i uvažavanju svega divnoga što ima i koga ima u svom životu.

Ovo je priča koju pričam uz njeno znanje da je pričam. Jer je ona tražila, pošto zna da pišem životne priče, da napišem njenu priču. Možda će nekome pomoći. Možda će nekoga da trgne. Možda će neko na osnovu ovoga promeniti svoj život.

A ja se pitam, šta ako ovo bude nju trgnulo? Da kada ima napisana priča o njoj, progleda i vidi. I izabere da menja. Sada.

Odmah. 

objavljeno na  http://www.sretnazena.com/2016/09/je-li-vrijeme-da-se-trgnete-i.html